Đorđe Vajfert

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Za istoriju. Đorđe Vajfert

Za Đorđa Vajferta u čaršiji se pričalo da je poreklom Nemac, a dušom Srbin. A srpsko državljanstvo jedva je dobio. Zahvaljujući sposobnosti i marljivosti dopao se knezu Mihailu Obrenoviću, naročito njegovom nastojniku dr. Paceku. Knez se zauzeo i Vajfert se preselio u Beograd. bio je jedan od najbogatijih, ako ne i najbogatiji čovek u Srbiji i jedan od najvećih industrijalaca u Jugoslaviji.
Pročuo se pivom – "Pivo 'ladi, dušu sladi". Po pivu ga je znala i Evropa, ali na njemu nije zgrnuo bogatstvo, naprotiv. Na pivsko bure se oslanjao, a imovinu uvećao bakarnom rudom.

Daj – da bi stekao

Vajfertov život bio je vihor. Kako nije imao potomstva, još za života je delio sve što je stekao. Beogradskom univerzitetu poklonio je izuzetno vrednu nunizmatičku zbirku od 14.000 primeraka pretežno antičkog novca, Muzeju grada Beograda ostavio je takođe čuvenu zbirku slika i skica starog Beograda. U dobrotvorne svrhe poklanjao je imanja, dobile su ga i stare dame bez igde ikoga za dom na Dedinu. I kad bi ostajao bez pare u džepu (i to se događalo!), bio je u stanju da pozajmi novac da bi ga nekom poklonio. Na opasku da nije čuvaran, odgovarao je:
- Treba davati da bi se opet steklo!
Bio je dobar jahač i kao srpski konjanik učestvovao u ratovima. Žalostan što ne može da se lati oružja u balkanskim ratovima, poslao je srpskoj konjici na dar vagon piva! Da se momci okrepe!
Teško je pobrojati sva udruženja, naučna, prosvetna i humanitarna kojima je Vajfert bio osnivač ili dobrotvor. Pomagao je i Udruženja gostioničara i hotelijera, Kelnerski fond i Udruženje beogradskih piljara! Jednu crkvu podigao je u Glogovcu kod Bora, gde je držao rudarsku laboratoriju, a drugu Pančevcima. Lepa bogomolja i danas postoji. Prvo je trebalo da bude kapela u kojoj bi bili sahranjeni Vajfertovi roditelji Ignjat i Ana. Srbi iz Pančeva požalili su mu se da nemaju pravoslavnu crkvu sa tornjem i satom koji bi "svima bio na dogledu".
I sve bi bilo u redu da Vajfert nije više od svega voleo da se lomata po brdima u potrazi za rudom. Javnost je bila mišljenja da on ima manijačku potrebu da otvara rudnike, dok su prijatelji predlagali vlastima da mu se zbog takvog rasipništva odrede staraoci!

U Minhen po znanje

Vajfertov deda takođe se zvao Đorđe. Doselio se iz Vršca u Pančevo. Vajferti su poticali iz Gornje Austrije, ali se stari Đorđe osećao Srbinom, a i njegova deca. Kožarski zanat nije mu se posrećio. Imovinu je stekao prevozeći žitarice dereglijama do ušća Save u Dunav i uz Savu do Siska.
Družio se deda-Đorđe s nekim rođakom u Pančevu. Rođak je imao pivaru s kojom se nije najbolje snalazio. Tako se stari Vajfert prihvatio pivare, preuredio je i posao je krenuo. Ipak, nije to bilo ono pravo. Razmišljao je i odlučio da pivaru preda sinu Ignjatu, da ovaj od nje živi. Prethodno ga je poslao u Minhen na kurs kod stručnjaka za pivo i profesora Sedlamajera, a zatim kod vlasnika čuvene minhenske pivare "Špaten" na usavršavanje.
Vratio se Ignjat Vajfert i, na ponos oca, pančevačku pivaru pretvorio u mali rudnik novca. Tu mu je, međutim, postalo tesno pa se dokopao i beogradske Kneževe pivare na uglu današnjih ulica Balkanske i Admirala Geprata.
U međuvremenu je u pivo "zaronio" i Ignjatov sin Đorđe Vajfert. Otac mu je 1873. predao Kneževu pivaru – da radi i zaradi. Za sebe i drugog sina zadržao je onu u Pančevu. Deda Đorđe, glava porodice, bio je presrećan što se i njego unuk i imenjak opredelio za isti poziv i školovao u Minhenu.
Tako su Vajferti pivom osvojili Srbiju.
Dvadesettrogodišnji Đorđe hrabro je uložio novac u kupovinu velikog placa daleko od grada na brdu Smutekovac, današnjem Topčiderskom brdu. Tu je podigao novu pivaru, jednu od najvećih u Evropi. Pre nego što je započeo gradnju, Vajfert je, zahvaljujući zalaganju kneza Mihaila Obrenovića – a bilo je dosta muka – dobio srpsko državljanstvo. Drugačije nije mogao da se uknjiži ni kao vlasnik zemljišta!

Pukla bruka

Mada se trudio, Vajfert nikada nije uspeo da se oslobodi stranog akcenta u izgovoru. Odevao se elegantno i važio za veoma društvenog čoveka. Za politiku nije hteo ni da čuje, odbijao je svaki razgovor o učlanjenju u jednu od tri postojeće stranke.
Kada je počela njegova manija traganja za rudom (ili to uopšte nije bila manija već dalekovidost), otaće tajna. Izvesno je samo da je rudnik uglja u Kostolcu otvorio jer mu je ugalj zaista bio potreban za rad parne pivare u Beogradu. Da je ostalo samo na tome! Od srpske vlade tražio je, i dobio, pravo da istražuje rudna nalazišta u Srbiji. Od tada je češće bio po gudurama nego u Beogradu. Provodio je dane i mesece u grozničavom traženju spavajući često i na goloj zemlji. Za sobom je vukao inženjere i kopače, kupovao alat, podizao čitava rudarska naselja, železničku prugu... Otvorio je davno napušteni rudnik žive na Avali i u selu Ripnju podigao topionicu, ali žive gotovo da nema. Razočaranje je i rudnik olova "Sveta Ana" na Deli-Jovanu. Tanka je žica i u rudniku "Sveta Varvara" na Peku. Istražuje se na Miroču, Rudniku, u Zlotu... Novac otiče kao reka.
Usledilo je bankrotstvo, jedan, drugi, treći. Beograd bruji, pukla bruka: propao Vajfert! Da nije bilo starog i vernog knjigovođe Arera, pivara na Smutekovcu otišla bi bar deset puta na doboš!
Kažu da je Đorđe Vajfert zbog bankrota pomišljao na samoubistvo. Nije daleko od istine. Ipak, čim bi se pribrao, bio bi to opet onaj stari, u poslu neustrašiv Vajfert. Obukao bi najlepše odelo, zadenuo cvet u rever, nakrivio šešir i – menicu u ruke. S menicama je zajmio od banaka. A zna se: pivo je vraćalo dugove! Jednom je u trgovačkoj banci zatražio ni manje ni više nego 50 hiljada dinara u zlatu i to u trenutku kada su mu sve beogradske banke okrenule leđa. Činovnici su pomislili da je poludeo. Direktor Trgovačke banke Miloš Tucaković uzeo je menicu i bez reči stavio paraf! Ni slutio nije da je tim novcem pomogao otvaranje borskog rudnika jer je Vajfert upravo tu uložio celu svotu!
Van svake sumnje je da je Đorđe Vajfert otkrio pravo i glavno rudište bakra u blizini Bora, a time, slobodno rečeno, i Borski rudnik. On je 1903. postao i njegov prvi vlasnik. Vlasništvo, međutim, nije zadržao ni punu godinu dana. Za potpunu eksploataciju rudnika bio je potreban ogroman kapital. Orgake je našao u Francuzima, a oni su, opet, mogli da izguraju stvar do kraja ako se osnuje akcionarsko društvo. Tako je i učinjeno: nastalo je "Francusko društvo borskih rudnika" sa osnovnim kapitalom od 5,5 miliona zlatnih francuskih franaka podeljenih u 11.000 akcija. Vajfert je dobio 3.300 akcija i na ruke više od milion zlatnih francuskih franaka! Novac koji je dotle mogao samo da sanja!
Takvom čoveku više nije bilo teško da postane viceguverner, zatim i guverner Narodne banke Srbije.

Ti li si taj!

Nekom prilikom, dok je bio guverner, Vajfertu je u kancelariju banuo seljak sa juga Srbije. Došao je u Beograd u potrazi za korom hleba. Imao je nešto ušteđevine, ali mu je nedostajalo oko 500 dinara da otvori aščinicu, gostionicu. Onako priprostom, neko mu je rekao da do novca može da dođe putem menice. Potražio je prvu banku i tamo, videvši ga, odluče da ga nasamare. Pošalju ga u Narodnu banku da mu menicu potpiše "neki" Vajfert.
Provukao se seljak i pored portira, našao kancelariju "tog nekog Vajferta" i pravo s vrata:
- Ti li si taj Vajfert koji potpisuje menice?
Vajfert je odmah shvatio da je nesrećnik nasamaren, ali ga je oduševila njegova otvorenost i prostodušnost. Saslušao je iznenadnog gosta, osmehnuo se i setio svoje pozajmice od 50.000 dinara u zlatu. Potpisao je na menici da on lično garantuje za vraćanje duga.
Seljak se vratio u banku i, likujući, tresnuo menicu šalterskom službeniku.

Đorđe Vajfert je umro 1937. u 87. godini. Čuvena Vajfertova pivara radi i danas. To je sada Beogradska industrija piva – BIP. Izmenili su se i pivari i krajolik. Sećanje na Vajferta je ostalo.

[iz "Politikinog zabavnika" #1949/1989]