Opsada Carigrada (ili: Brodom preko brda)

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Sedmog aprila 1453. godine vreme je bilo lepo. Ali, za Carigrad je osvanuo crni dan. U podne su pred njegove zidine stigle poslednje trupe turskog sultana Mehmeda II. Koliko ih je zaista bilo, teško je reći, po nekim procenama i svih sto hiljada vojnika.
Činilo se da se razapeti čadori oko Carigrada prostiru u nedogled.
Zurle su treštale i Turci šenlučili. Topovi kupljeni od italijanskih trgovaca bili su spremni, cevi okrenutih prema carigradskim zidinama. Bosforskim moreuzom, naoružane manjim topovima, krstarile su 72 galije.
U najvećem i najlepšem šatoru sedeo je Mehmed II. Zavaljen među jastucima polako je ispijao čaj. Otkako je, pre dve godine, postao sultan, čekao je ovaj čas. Godinama su Turci "tanjili" nekada moćnu Vizantiju dok nije spala samo na Carigrad i bližu okolinu grada. Sada je nastupio trenutak da i Carigrad poklekne. Time će konačno Vizantija prestati da postoji.
Ulazak velikog vezira prekinuo je sultanov odmor.
- Presvetli padišahu, branioci su preprečili vodeni put verigama!
- Ako, zgazićemo ih mi i ovako! – uzvratio je sultan. – Nego, da počnemo, da čujem topove!

Leševi na sve strane

Mehmed II je bio mudar, ali i tvrd čovek. Nije računao s tim da su, u svojoj upornosti da odbrane grad, stanovnici Carigrada još tvrđi. Jer, on im je značio sve – život i slobodu. Pod Turcima su mogli da opstanu samo ako prime muslimansku veru, ali oni to nisu hteli ni po kojuu cenu. Znali su da će im turski sultan, ma ko to bio, jednog dana zakucati na vrata i zato su se potrudili da pripremljeni dočekaju napadača. Grad su tako utvrdili da su opsadi mogli da odolevaju bar nekoliko meseci. Za to vreme, računali su, i onaj ko opseda biva iscrpljen i mora da se povuče.
Carigrad, današnji Istambul, nalazio se u to vreme samo na delu evropskog kontinenta, tik uz Bosforski moreuz. Imao je oblik trougla i veoma zanimljiv položaj. Jedna strana grada bila je okrenuta kopnu, druga se oslanjala na obalu Bosfora, a treća na obalu velikog zaliva, poznatog kao Zlatni rog, koji iz Bosfora prodire duboko u evropsko kopno. Tako je grad sa dve strane bio zaštićen morem, s tim što su se utvrđeni bedemi nalazili i oko prostora na drugoj obali Zlatnog roga. Razlog je bio jednostavan: zašto ulagati u debele zidove kad je jednostavnije zatvoriti ulaz iz Bosfora u Zlatni rog jakim lancima. Rečeno – učinjeno. Turske galije nisu mogle da probiju lance i uplove u zaliv.
Nekoliko hiljada branilaca Carigrada spremno je dočekalo Turke. Tako žestoko su tukli po njima da su se ovi u prvi mah iznenadili. Turski sultan se, međutim, nije zbunio. Nije ni očekivao da se slavnog Carigrada domogne za jedan dan.
- Pucajte topovima, samo pucajte! – naredio je – Rušite zidine!
Topovska đulad su raznosila, ali ni posle tri dana artiljerija nije mogla da se pohvali uspehom. Dato je i novo naređenje: juriš!
Turci su zaurlali i u buljucima se sjurili prema carigradskim zidinama. Konjica, pešadija, na hiljade njih nasrtali su kao osice i padali mrtvi pod vatrom branilaca. Na one koji su uspeli da se dokopaju zidina i uspentraju uz postavljene lestve sručili su se vruća voda, kamenje, rastopljeni katran.
Prošla je jedna, pa druga nedelja. Izginulih Turaka bilo je toliko da su jedva stizali da ih pokopaju. Ni galije koje su iz Bosfora, paljbom iz topova, napale grad nisu mogle da se pohvale bilo kakvim uspehom.
Carigradski zidovi odoleli su i treće i četvrte nedelje opsade. A napadi su bili svakodnevni, od jutra do mraka!

Kolji ovce i nađi daske!

Pete nedelje turska vojska je bila gotovo prepolovljena. Mrtve niko više nije stizao da sahrani. Da bi izbegli nesnosan zadah, Turci su uzmakli nekoliko stotina metara.
Mehmed II je bio ljut. Neprestano je šetao po šatoru. Da se povuče nije hteo, a da i dalje napada i bezumno gubi vojnike nije smeo, vojska mu je bila glavni oslonac osvajanja. Razmišljao je. Mora da postoji rešenje, mora. I – našao ga je!
Vezir je bio zaprepašćen kada mu je sultan naredio da pohita u Tursku i milom ili silom uzme od naroda nekoliko hiljada ovaca.
- Ovce kolji gde ih nađeš, a s druge strane Zlatnog roga, iza brda, doteraj samo loj! I daske donesi, da se opaše ceo Carigrad!
Prgavom Mehmedu II nije se smelo protivrečiti. Vezir je učinio kako je traženo iako je bilo teško za samo tri dana naći i poklati toliko ovaca i istopiti loj. Kada se vratio, s druge strane Zlatnog roga dočekao ga je sâm sultan koji je tu prebacio i veći deo vojske. Manji deo ostavio je na pređašnjem mestu da sledeće noći uraganskom topovskom vatrom zasipaju Carigrad.
I dok su topovi obavljali svoj posao, zavaravajući na taj način branioce, glavnina Mehmedove vojske brzo je postavljala daske: od obale Bosforskog moreuza, preko brda, do obale zaliva Zlatni rog. Zatim su ih premazali lojem. Ostalo je još da se učini najteže: vojnici su jakim užadima privezali 72 galije iz Bosfora i sve, jednu po jednu, vukli preko dasaka. Radili su kao mravi, padali od iscrpljenosti, ustajali i do svitanja uspeli da u zaliv Zlatni rog prebace sve galije!
Kada su se u zoru turski brodovi pojavili u zalivu, pred najslabijim i najmanje branjenim zidinama Carigrada, branioci grada bili su zgranuti.
Do večeri, sve je bilo završeno: Carigrad je pao 29. maja.
Nastali su pokolj i pljačka kakve dotle nijedna hronika nije zabeležila. Poslednji vizantijski car Konstantin XI Paleolog poginuo je u boju, a Mehmed II je zbog osvajanja Carigrada dobio nadimak Osvajač!
Lukavost Mehmeda II jedan vizantolog nazvao je "najvećom drskošću u istoriji", istoričari je opisuju kao "najveća podvala", dok čuveni francuski graditelj utvrđenja Voban smatra da je to "genijalna ratna varka".
Put kojim je turska flota "plovila" preko brda danas je moderna istambulska ulica. U znak sećanja na događaj koji se zbio u maju 1453. godine dobila je ime Bulevar galija!

[iz "Politikinog zabavnika" #1931/1988]