Henri Kevendiš - čovek koji je izmerio Zemlju

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Najbogatiji engleski naučnik milioner Henri Kevendiš dobar deo godine provodio je u svojoj vili u Klephem Komonu. Tu mu se nalazila laboratorija, radionica, mala astronomska opservatorija i prostrani park u kome je mogao da se odmori i nadiše svežeg vazduha. Ali, najveća prednost vile u Klemphem Komonu bile su sporedne stepenice i stražnja vrata kroz koja je naučnik mogao da klisne u slučaju iznenadnih poseta.
Henri Kevendiš rođen je u Nici 1731. kao stariji sin lorda Čarlsa Kevendiša i lejdi Ane Grej. Vojvoda od Devonšira bio mu je rođeni stric, a deda po majci vojvoda od Kenta. Pohađao je najbolje škole za aristokratsku decu i Univerzitet u Kembridžu, ali fakultetsku diplomu nije stekao i pored sjajnih uspeha u matematici, fizici, hemiji, geologiji. Otac mu je ostavio skromno nasledstvo i Kevendiš je do svoje četrdesete godine životario baveći se u osami raznim naučnim eksperimentima i dobijajući fantastične rezultate za koje je malo ko znao. Tada mu je umrla tetka ostavivši mu ogromno nasledstvo. Kevendiš je iznenada postao jedan od najbogatijih ljudi Britanskih ostrva.

Glava koja razmišlja

Bogatstvo ga nije nimalo promenilo, ali mu je omogućilo da se sasvim posveti nauci, jedinoj stvari koju je voleo i u kojoj je zaista i uživao. Mada rezultate svojih eksperimenata nije objavljivao, u naučnim krugovima bio je prilično poznat i ponuđeno mu je da postane član Britanskog kraljevskog društva – u svetu ugledne engleske akademije nauka. Nemarno odeven i krajnje rasejan Kevendiš je redovno prisustvovao sastancima društva, ali se ne pamti da je ikada prozborio i jednu reč. Jedan njegov savremenik kleo se da je Kevendiš čovek koji je verovatno izgovorio najmanje reči od svih ljudi koji su hodali Zemljom. Glava koja razmišlja, dva radoznala oka koja oštro posmatraju svet oko sebe i dve spretne ruke koje eksperimentišu ili nešto beleže – to je bio Henri Kevendiš.
Najznačajniji Kevendišovi radovi su iz oblasti hemije i odnose se na gas vodonik. On je prvi na svetu posmatrao vodonik kao sasvim određenu posebnu supstancu i eksperimentalno dokazao da se sagorevanjem toga gasa u vazduhu dobija voda. U nizu eksperimenata koje je vršio u svojoj laboratoriji paleći pomoću električne varnice 2 dela vodonika sa 5 delova vazduha, zatim mešavinu vodonika i kiseonika, uvek je dobijao vodu i samo vodu. Ovi opiti omogućili su mu da sa sigurnošću utvrdi kako se voda sastoji od vodonika i kiseonika i donele mu laskavu titulu "otac vodonika".
U mnogo čemu išao je Henri Kevendiš ispred svoga vremena, ali je većina njegovih epohalnih zaključaka otkrivena mnogo posle njegove smrti, kada su raspečaćene fioke i ormani u kojima ih je držao. Tako je, proučivši sastav vazduha pri čemu je tačno odredio procenat kiseonika i azota u njemu, otkrio i gas argon, kasnije svrstan u takozvane plemenite ili inertne gasove. Ali, on o argonu nije nikoga obavestio niti mu je dao ime i ovaj gas zvanično je "otkrio" hemičar Remzi tek 100 godina kasnije! Mnoga njegova otkrića ipak su nekako "procurela" u javnost i još za života pribavila mu svetsku slavu.

59 triliona tona (59.000.000.000.000.000.000 t)

Jednoga dana, koji je ušao u istoriju, Kevendišu je palo na pamet da izmeri težinu Zemlje. Pošto, razume se, Zemlju nije mogao da stavi na vagu, krenuo je od Njutnovog zakona opšte gravitacije koji glasi: "Sila kojom se dva tela uzajamno privlače upravo je srazmerna proizvodu njihovih masa, a obrnuto je srazmerna kvadratu njihovog međusobnog rastojanja". U matematičkoj formuli kojom se izražava ovaj zakon, pojavljuje se još jedna veličina, takozvana gravitaciona konstanta. Njenu numeričku vrednost nije znao ni sâm Isak Njutn niti bilo koji drugi naučnik pre Kevendiša.
Ne govoreći nikom ništa Kevendiš je u svojoj prostranoj laboratoriji napravio takozvanu torzionu vagu: na fini kvarcni konac obesio je laku šipku sa po jednom zlatnom lopticom na svakom kraju. Kada je ovim lopticama približio dve teške olovne kugle, šipka je usled privlačne sile skrenula iz svog prvobitnog položaja za izvestan ugao. Silu privlačenja izračunao je Kevendiš iz ugla uvrtanja, mase lopti, njihovog međusobnog rastojanja i elastičnih svojstava kvarcnog konca. Da bi merenja bila što tačnija, Kevendiš je eksperiment posmatrao izvan laboratorije, kroz malenu rupicu na zidu. Spolja su se nalazili i tegovi pomoću kojih je upravljao olovnim kuglama.
Kada je dobio gravitacionu konstantu, znajući Zemljin poluprečnik, Kevendiš je u formuli zakona opšte gravitacije zamenio vrednosti i iz nje izračunao srednju gustinu Zemlje i njenu masu. Tako je naša planeta prvi put izmerena – masa joj iznosi oko 59 triliona tona – i to u sobi usamljene vile u Klephem Homonu! Bez mnogo uzbuđenja podneo je Kevendiš izveštaj o sovjim eksperimentima Britanskom kraljevskom društvu i odbivši poziv za ručak u klubu mirno se vratio kući. Tu ga je čekao ovčiji but, njegovo omiljeno jelo.

Plašio se žena

Ali, pogrešno bi bilo zaključiti da je Kevendiš
bio čovekomrzac. Naprotiv. Svoju ogromnu biblioteku otvorio je svakom ko se za nju interesovao, a da se ne bi susretao sa posetiocima iznajmio je kuću u londonskom kvartu Soho i tamo preselio sve svoje knjige. Njegova lična posluga retko ga je viđala – sa njom je opštio jedino preko pisamaca i to veoma retkih jer su Kevendišovi prohtevi bili više nego skromni. Svog sestrića kome je ostavio čitavo svoje ogromno bogatstvo viđao je samo jednom godišnje i to na svega nekoliko minuta tako da su se jedva poznavali. Ko zna kako bi današnji psiholozi nazvali ovakvo ekstravagantno ponašanje. Sugrađani Henrija Kevendiša nisu se mnogo čudili: pre svega, oni su bili Englezi, a zatim, cenili su njegovo delo, a ne ponašanje.
Kevendiš je umro u dubokoj starosti 1810. godine. Nije potrebno naročito naglasiti da je bio neženja i da je čitavog svog života zazirao od žena kao od žive vatre. Mnogo kasnije objavljeni su svi njegovi radovi, a napisana je i biografija. Njegovi ogledni instrumenti čuvaju se danas u Britanskom kraljevskom društvu, a njegovim imenom nazvana je čuvena laboratorija za fiziku u univerzitetskom centru u Kembridžu gde je kao veoma mlad počeo svoje prve opite.

[iz "Politikinog zabavnika" #1029/1971]