~ Dvorci i letnjikovci Vojvodine ~

škorpijica · **~ noćna mora mnogih ~**

Čudne su legende vezane za banatske dvorce koje se i danas prepričavaju prašnjavim sokacima okolnih banatskih sela. Malo je međutim, onih koji znaju legendu o vatrama na Svetog Iliju, tajnama Daniela, izgubljenim snovima jednog slikara... Jednom rečju, Vojvodina je priča o usamljenim, bajkovitim mestima nekadašnjih veleposedničkih, vojnih, trgovačkih i zanatskih porodica tadašnje Austrougarske monarhije koja će verovatno zauvek ostati tajna.

Obilazak vojvođanskih dvoraca ovoga puta započeto je posetom nekadašnjeg lovačkog zamka Kaštel erdeljanskog grofa Lukača Lazara, koji se nalazi u Ečkoj na teritoriji opštine Zrenjanin. Pustaru Ečku je na licitaciji komorskih dobara kupio Jermenin Lukač Lazar 1781. godine. Kao što je za svaki dvorac vezana poneka priča po kojoj su prepoznatljivi, tako se i za Kaštel vezuje legenda koja svedoči o snazi i večnoj ljubavi.

Pre mnogo godina, naime, putujuća družina Jove Čizmića stigla je do zamka u Ečkoj. Već sutradan, pored malog vodoskoka zamka, počela je da se gradi bina. Tri spahijine kćerke su sa zanimanjem pratile pripreme, a najviše pažnje su posvetile jednom vitkom, prelepom mladiću. Kada se spustila noć, predstava je počela. Nakon završetka glumci su izašli da se poklone, a pred ćerkama spahije je ponovo stajao lepi mladić. Od uzbuđenja, ciknula je najmlađa kćerka. Još dugo nakon predstave, mlada devojka se nije odvajala od lepog glumca.

Primetivši opasnost, stari spahija je glumcima platio mnogo više od obećanog i otpustio ih. No, mladić nije otišao sa trupom. Danima se sakrivao u senci hrastova ogromnog parka u Ečki. Spahija ništa nije primećivao, sve do jedne večeri, kada ga je probudio lavež pasa. Izašao je na terasu i ugledao ih u dubini parka. Odvezao je pse i pustio ih na mladića. Počeo je da beži, ali je stigao samo da utrči u kulu, koja se nalazila preko puta glavne zgrade zamka. Tu su ga psi stigli i rastrgli. Devojka se nikada nije udala i živela je u zamku Ečke sve do smrti.

Kula u kojoj je stradao nesrećno zaljubljeni glumac i danas je oronula i napuštena. Nekoliko puta je do ulaza dovlačen materijal za obnovu i dovođeni su neimari sa juga, ali radovi nikada nisu započeti. I danas, velikim parkom Ečke, posebno u najsenovitijim delovima mogu se primetiti mladi parovi. Čitavu priču zapisala je upravo najmlađa spahijina kćer.

Nakon Kaštela put dalje vodi do Hajdučice, naselja u severozapadnom delu banatske opštine Plandište, udaljeno 30 kilometara od Vršca. U malom banatskom selu smešten je prelepi dvorac Damaskin koji krije tajnu o usponu i padu čuvene porodice Dunđerski, o njihovim sudbinama, intrigama i ljubavima, o Lenki, kćerki Lazara Dunđerskog, čija je lepota inspirisala mnoge umetnike da tvore remek-dela i o malom jezeru gde je slikar Jatar zauvek izgubio svoje snove...

Srpski pesnik Laza Kostić bio je zaljubljen u Lenku Dunđerski, ali se zbog velike razlike u godinama kao i zbog poštovanja koje je gajio prema porodici Dunđerski nije usuđivao da je zaprosi. Kažu da je bila prelepa i veoma obrazovana za svoje godine. Budući da je nije mogao uzeti za ženu, Laza Kostić je predlagao svom prijatelju Nikoli Tesli da je oženi, koji mu je iz daleke Amerike pisao da je on već veren, ali s naukom.

Umrla je veoma mlada, od tuberkuloze, koja je u to vreme "kosila“ Vojvodinu. Laza se posle oženio nekom "miraždžikom“, ali Lenku, za života, nije preboleo. Svojim prijateljima je govorio da skoro svake noći sa Lenkom razgovarao u snu. Njoj je i posvetio svoju čuvenu pesmu "Santa Marija dela salute“.

Dvorac Damaskin nosi ime po Ištvanu Damaskinu koji je i osnovao selo Hajdučica. Sagradio ga je Lazar Dunđerski i poklonio u miraz svojoj ćerki Olgi. Današnji izgled je rezultat prepravki i adaptacija poslednjih vlasnika porodice Dunđerski. Kao i Kaštel, tako i ovaj dvorac čuva legendu koja svedoči o nesrećnom slikaru Jataru i njegovim zauvek izgubljenim snovima.

Na poziv vlasnika zamka, slikar koji se zvao Jatar, došao je da bi naslikao nekoliko slika za salon prelepog zamka Dunđerski. Zamak je na slikara delovao umirujuće i mislio je da će vrlo brzo završiti rad. Prošle su tri godine, a slikar nikako nije mogao da počne sa radom. Nije imao inspiraciju. Svaki put kada bi uzeo četkicu ruka bi mu otežala, a na oči mu se navlačila mrena.

Jedne noći je usnio kako se šeta pored hajdučičkog jezera. Iznenada, začuo je glas iz jezera: "U meni je sakupljena sva lepota prirode, zamoči četkicu u moju vodu i stvorićeš najdivnije prelive boja. Inspiracija će ti biti neprestana. Na površini i na dnu spavaju duga i zvezde. Sva ta lepota će biti tvoja, ali moraš obećati da ćeš pokloniti sve svoje snove od iduće noći, pa do kraja života. I ti i dve generacije tvojih potomaka“.

Usnuli slikar odmah na ovo pristane. Sutradan ujutru, kada se probudio, slikar ode do jezera noseći sa sobom pribor za slikanje. Zamoči četkicu u vodu, i dogodi se čudo. Počeše da nastaju prekrasne slike. Platna slikareva bila su magija boja koje su mogle da se čuju i udišu, ali od tada je izgubio svoje snove. U prvo vreme mu to nije smetalo. No, kako je vreme prolazilo počeo je da shvata da ukoliko u snu ne sanja, uistinu ne živi. Uvideo je da je dao prevelik zalog jezeru i ostareli slikar je brzo napustio Hajdučicu, kao da beži od nečega. A jezero, bremenito snovima tri generacije, nekada je uzburkano, a poneki put mirno kao staklo. U prvom slučaju se čini da se iz vodenih lukova stvaraju neki čudni oblici koji kao da su izašli iz noćne more nekog nesrećnika.

Na kraju, stiže se i u dvorac "Emili“. Ime je zdanje dobilo po prelepoj, plavokosoj Emili udatoj za Belu Botku, ugarskog grofa i bogatog plemića. Budući da nije mogao da joj podari ono što je najviše volela Bela je odlučio da joj pokloni zamak. Kako nije imala decu, Emili je zavolela zamak kao svoju decu... Seljani Leca su govorili da ga je privela srcu svome...Volela ga je više od života! Imala je običaj da na beloj kuli satima gleda niz klasje zlatnog žita, posmatrajući biroše (sluge) kako rade u polju...

Emili se brinula o svima. Bila je voljena, srećna, a opet sa nekom večnom tugom u očima... Tugovala je za decom koju nikada sa voljenim Belom nije mogla imati. Godine su prolazile, a sreća je polako napuštala dom lepe Emili. Bela se propio, a bogatstvo stečeno porodičnim grbom i biroškim znojem na velikom imanju, polako se osipalo. Točak ruleta kazina u Vršcu i Temišvaru igrao se sudbinom Botke. Jedne večeri, odlučio je da na kocku stavi jedino što mu je ostalo - dvorac i naravno, kako to obično biva, izgubio.

Vraćajući se iz Temišvara, Bela je smišljao kako da svojoj Emili saopšti nesrećnu vest. Kao i uvek kada se vraćao sa daleka puta Emili je istrčala pred njega da ga dočeka. Naborano Belino čelo govorilo joj je da je neka nesreća na vidiku. U svečanom salonu sedeli su jedno naspram drugog. Emili je iščekivala da zlo postane dorečeno.

Za samo dva minuta, sve se promenilo. Ustala je bez reči, zastavši kraj stare fotografije iz mladosti sa Belom i njenim zamkom i samo prstom nežno prešla preko slike. U belom plaštu, povijena, prekrivene glave, izašla je. Samo pramen plave kose nazirao se pod svetlošću lampe koju je nosila. Popela se uz stepenice kule dok se noć polako spuštala. Pogledala je ka polju nad kojim se već sunce gasilo. Nekako se sve smirilo. Nemirna tišina je zavladala i odjednom, belilo je prošaralo tamu avgustovske noći. Nestala je Emili. Beživotno telo pronađeno je sutradan na zemlji kraj kule voljenog zamka.

Nedugo potom umro je i Bela, kažu od tuge za Emili. Njihovo čedo, lepi zamak Temišvarska založna banka dala je na licitaciju. Kupio ga je Franc Maj i poklonio ćerki koja ga u miraz nosi srpskom trgovcu Milanu Kapetanovu po kome se zdanje i danas naziva - Kapetanovo.

Na dan Svetog Ilije, 2. avgusta svake večeri sevne munja ka Kapetanovu. Tada se može videti beli plašt, lampa i pognuta silueta...Sutradan, seljani u žitu samo plavi pramen kose pronađu i puste ga niz prste da odleti ka Beli i toliko voljenom zamku...

(MONDO/Glas javnosti)

škorpijica · **~ noćna mora mnogih ~**

Dvorac "Ingus"

Dvorac je evidentirano kulturno dobro, a izgradila ga je jevrejska vinogradarska porodica Ingus, tačnije Lipot i Justina nakon Prvog svetskog rata oko 1920. godine. Lipot i Justina su u proleće 1944. godine završili u logoru Aušvic odakle se nisu vratili. Aleksandar Šandor, sin Lipota i Justine, preživeo je rat i bio je u Subotici do 1958. godine. Dvorac nije otvoren za posetioce!

Dvorac "Karas"

Dvorac je izgrađen po planu nepoznatog Bečkog arhitekte u stilu provincijskog baroka 1795. godine za potrebe naslednika Grofa Antala Mikloša Karasa koji je osnivač mesta Horgoš. Građevina je prizemna sa osnovom u obliku ćiriličnog slova G, čiji je krajnji deo glavna zgrada, a dvorišni je najverovatnije kasnije dograđen. Preko širokog stepeništa i trema pristupa se reprezentativnom kraćem delu zgrade. Ograda trema je od kovanog gvožđa, kao i svi giteri na prozorima i vratima. Na glavnoj, asimetričnoj, todelnoj fasadi rizalit je posebno naglašen krovnim baroknim frontom koji je preko arhitravnog friza sa triglifima i metopama oslonjen na četiri visoka pilastra, koji se završavaju kompozitnim kapitelima. Iznad plitkih lukova prozora i vrata rizalita je plastična reljefna dekoracija i kao i nad ostalim otvorima, profilisane arhitravne grede na konzolama. Glavna fasada ima centralni rizalit, asimetrično postavljen na dužini glavne fasade, naglašen prilaznim stepenicama i plitkom terasom, a u visini krovišta naglašen baroknom atikom i mansardnim krovištem. Opštim izgledom i detaljima, dvorac porodice Karas je građevina sa jasnim baroknim obeležjima. Dvorac je nakon drugog svetskog rata korišćen kao škola, a danas nema namenu i u veoma lošem je stanju. Iako u veoma lošem stanju dvorac je spomenik kulture od velikog značaja. Dvorac nije otvoren za posetioce!

(dvorci.info)