:: |
Autor |
Poruka |
Baraba Džentlmen
|
Godine: 49
Datum registracije: 02 Sep 2005 Poruke: 25413 Mesto: Na livadi, na zelenoj travi
|
|
...je klasičan jezik
U prilog tezi da je srpskohrvatski klasičan jezik, ide još jedna činjenica, pored one da je mrtav: ima ga na svim ozbiljnim univerzitetima sveta. Mozda ga pod imenom "srpskohrvatski" nećete naći na Beogradskom, Zagrebačkom ili Sarajevskom univerzitetu, ali ćete ga svakako naći na Cambridgeu, Oxfordu I Sorbonni.
Srpskohrvatski ili hrvatskosrpski jezik ima jedno važno obeležje klasičnih jezika: mrtav je. Bar što se tiče bivših jugoslovenskih republika. Tu je duboko zatrpan, a zemlja iznad njega dobro je nabijena. Što se ostatka sveta tiče, srpskohrvatski je i dalje u normalnoj upotrebi među lingvistima, prevodiocima i profesorima književnosti. Ali, ko njih pita.
Iako je imao najduži naziv na svetu, ovaj jezik je živeo kratko. Rođen u Novom Sadu 1954. godine, nije se dovukao ni do četrdesete, kad su ga braća jedne mračne noći sačekala iza ćoška i polomila ko nepismen kredu. Tako je srpskohrvatski otišao na đubrište istorije, zajedno s Jugoslavijom, socijalizmom i sličnim glupostima, a braća su se, okupljena oko svojih ognjišta i promukla od rakije, duvana i patriotskih koračnica, oglasila svako na svom, posebnom, jeziku. Ideal evropskog romantizma o trostrukom jedinstvu jezika, nacije i države doživeo je tako apoteozu na brdovitom Balkanu krajem XX veka. S malim zakašnjenjem od 200 godina.
Stari jezik nije se bio ni ohladio, a već je zamenjen još starijim i lepšim jezicima. Jezici su, poput stotinu cvetova iz Maove kulturne revolucije, cvetali diljem bivše Jugoslavije, pod budnim okom lokalnih ministara kulture, dvorskih jezikoslovaca i seoskih učiteljica. Ovi su vredno đubrili svoje bašte, takmičeći se ko će o svojoj ili, još bolje, tuđoj, smisliti nešto do tada nečuveno i neviđeno. Zahvaljujući senzacionalnim otkrićima - poput pronalaska onog hrvatskog stručnjaka da je srpski jezik nastao tačno 1918. godine, kad su ga Srbi ukrali od Hrvata – lingvistikom su počeli su da se bave i građani koji su od stručne literature do tada pratili samo TV program u večernjim novinama.
U Beogradu je 1998. godine, prvo u vladinom dnevniku "Politika", a zatim i kao posebna knjižica u kolosalnom tiražu od 300.000 primeraka liferovan rad pod epskim nazivom "Slovo o srpskom jeziku". "Slovo" je otkrilo niz do tada dobro čuvanih tajni - da srpskohrvatski jezik ne samo da ne postoji, već da nikada nije ni postojao, da hrvatski jezik takođe ne postoji, već da Hrvati govore srpski, a da to i ne znaju, te da ne znaju ni da oni sami ne postoje, tj da su svi Hrvati u stvari Srbi. Shodno tome, sva hrvatska književnost je srpska, a to su i pisci. Mile Budak naročito.
Uzajamne optužbe o tome ko je kome šta pokrao postale su jedna od omiljenih tema radnika, seljaka i asistenata-pripravnika širom tzv. srpskohrvatskog govornog područja. Šteta što se ova tema nije proširila i van njega, jer bi bilo jako zanimljivo pratiti polemiku između Engleza i Iraca oko naziva anglo-irska književnost ili oko toga čiji je pisac bio Samuel Beckett. Pogotovo što je čovek pisao na francuskom. A tek Joyce – taj ne samo da je od Engleza maznuo engleski, već ga je koristio tako da niko živ nije mogao da ga razume. Pogotovo ne Slovenci, dok je živeo u Trstu.
Kominterna, naravno
Kako su u poslednjih godina nove države i njihovi jezici postajali sve stariji, Jugoslavija i sprskohrvatski jezik postajali su sve noviji. Prema poslednjim merenjima, Hrvati su postojali pre 25.000 godina, Srbi oduvek, a Jugosloveni nikad. Što se srpskohrvatskog tiče, otkriveno je da to nije ni bio jezik, već način na koji su jugoslovenski komunisti uništavali identitet naroda prisiljenih da zajedno žive u SFRJ. Radili su to iz praktičnih razloga – bilo im je lakše da daju naređenja na jednom, umesto na četiri različita jezika.
Ljudi u ta drevna vremena – kada smo svi bili protiv komunista, samo to nismo znali – uglavnom nisu govorili strane jezike. Tako da narodne mase ni međusobno nisu mogle da se razumeju, a kamoli da su razumele "Das Kritik des Gothaer Programms" ili "Le Dix-Huit Brumaire de Louis Bonaparte".
Izuzetak su bili Folksdojčeri, koji su znali nemački, ali njih su već bili proterali, i Koča Popović, koji je znao francuski, jer je kao mali išao u francusko obdanište.
Kao posebnu pakost, komunisti su pored obaveznog srpskohrvatskog uveli i obavezno školovanje, kao i obavezno opismenjavanje odraslih. Ovo poslednje je bilo naročito pokvareno, jer je slova bilo mnogo, a srpskohrvatski, za razliku od normalnih jezika, ima čak dva pisma - latinicu i ćirilicu.
Komunisti su zbunjivali narod i tako što su naizmenično govorili čas ekavski, čas ijekavski, a povremeno bi Miljenko Smoje ubacio i nešto na ikavskom.
A bio je i neki Ivo Andrić, za koga ni sam đavo ne zna šta je po nacionalnosti. Taj se pravio važan što je pismen, i stalno je nešto pisao. Pošto je bio podmukao, uspeo je da ubedi one iz Stokholma da jezik kojim je napisana "Na Drini ćuprija" zaista postoji i da se zove srpskohrvatski.
Urednici "Enciklopedije Britannica" i danas naivno u to veruju. Ali, nas nije prevario. Što se nas tiče, može da se slika, i to zajedno sa svojom Nobelovom nagradom.
Pričaj srpskohrvatski da te ceo svet razume
U Novosadskom dogovoru iz 1954. godine piše: Narodni jezik Srba, Hrvata i Crnogoraca jedan je jezik. Stoga je i književni jezik koji se razvio na njegovoj osnovi oko dva glavna središta, Beograda i Zagreba, jedinstven sa dva izgovora, ijekavskim i ekavskim. Ovaj dokument potpisali su lingvisti, književnici i partijski radnici iz Srbije, Hrvatske, Crne Gore i BiH - uključujući i pomenutog Andrića, i time unapredili srpskohrvatski ili hrvatskosrpski u jedan od zvaničnih jezika SFRJ. U tekstu se ne pominju Bosnjaci, odnosno Muslimani, jer tada nisu bili priznati kao posebna nacija.
Najznačajnija posledica Novosadskog dogovora po jezik, a ne politiku, bilo je donošenje jedinstvenog pravopisa književnog jezika s pravopisnim rečnikom, nekoliko godina kasnije.
U SFRJ su pre Novosadskog dogovora hrvatski i srpski bili odvojeni. Tokom II svetskog rata doneta je odluka "da se svi proglasi AVNOJA imaju objavljivati na srpskom, hrvatskom, slovenačkom i makedonskom jeziku. Svi ovi jezici su ravnopravni na cijeloj teritoriji Jugoslavije" - piše u odluci broj 18, iz januara 1944, koju je potpisao Dr. Ivan Ribar.
Novosadski dogovor predstavljao je reviziju AVNOJ-a i delimični povratak na unitarističku jezičku politiku Kraljevine Jugoslavije. Samo što su monarhisti bili još maštovitiji od komunista. Ustavom iz 1931. godine "Mi, Aleksandar I, milošću Božjom i voljom narodnom Kralj Jugoslavije saopštava svojim podanicima da je zvanični jezik Kraljevine Jugoslavije sprski-hrvatski-slovenački jezik." Šta je to trebalo da znači, ko je ovim jezikom govorio i kako je to zvučalo - ne zna se. U službenim prilikama podanici su (izuzev Slovenaca) koristili srpskohrvatski jezik, i pisali po tzv. Belićevom pravopisu iz 1923, dok su u pravom životu i dalje svoj jezik zvali kao i pre - srpski odnosno hrvatski.
A pisali su kako znaju i umeju, dakle retko i teško. Što se Makedonaca tiče, oni nisu smeli ni da pisnu. Bar ne na makedonskom.
Babylon by us
Iako su srpski i hrvatski bili spojeni u jedan zvaničan jezik, ni jedan učenik u Karlovcu ili Smederevu ne bi ni pod visokom temeraturom rekao "dobio sam keca iz srpskohrvatskog ili hrvatskosprskog jezika". Jednostavno, zvučalo je glupo. A kečevi su pljuštali, i to nemilosrdno - što iz hrvatskog, što iz srpskog. A najviše iz matematike.
Problem s nazivom jezika nisu imali samo loši učenici, već i pojedini akademici. Famozna "Deklaracija o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika" iz 1967. godine bila je odgovor Matice Hrvatske - i drugih hrvatskih institucija od bilo kakvog značaja - unifikaciji jezika, nacija i kultura.
Uz salve Partiji, pohvale vlastima i izraze lojalnosti državnoj ideologoji, potpisnici su tražili da se ustavom garantuje ravnopravnost hrvatskog, srpskog, slovenačkog i makedonskog jezika i da se u zvaničnu upotrebu vrati naziv hrvatski ili srpski jezik. Jedni su u ovome videli demokratski poziv na povratak AVNOJ-skim principima, dok su drugi, kojih je bilo više, u Deklaraciji videli začetak "Hrvatskog proljeća" i narastajućeg hrvatskog nacionalizma. Jer, kad dvoje kažu isto - nikad nije isto. Naročito ako je jedan od njih Miroslav Krleža. Prema svedočenju prof. Marka Zorka, kada je Bela Krleža upitala svog supruga: "Miroslave, jesi li potpisao ono za hrvatski?", on je samo mrzovoljno pogledao i procedio "aber naturlich..."
Ma koliko se Tito nervirao zbog Savke, Mike i ostalih, nakon republičkih ustavnih amandmana iz 1972. u Hrvatskoj su đaci počeli da uče hrvatski ili srpski umesto hrvatskosrpskog jezika. Pisci Ustava SFRJ iz 1974. godine delili su status zvaničnog jezika kapom i šakom. Pored srpskohrvatskog, (srpskog ili hrvatskog), slovenačkog i makedonskog, službeni jezici postali su i albanski i mađarski. U Jugoslaviji nije bilo manjinske regije a da nije dobila, u najmanju ruku, dvojezične saobraćajne table, školu, novine i bar jednu tv emisiju na maternjem jeziku - počev od Italijana i Slovaka, do Rumuna i Bugara. Od Vavilonske kule do Evropske Unije teško da je ikada vladala takva jezička tolerancija kao u Jugoslaviji nakon 1974. Izuzetak je bila samo JNA, gde je u upotrebi bio isključivo srpskohrvatski jezik, pa je npr. slovenačkom desetaru Janezu Janši bilo strogo zabranjeno da govori çifsa tezë regrutima mađarske nacionalnosti.
A strani turisti su bili oprezni, pa su jezik gostoljubivih domorodaca nazivali jugoslovenski (nemački: Jugoslawisch), jer nisu bili sasvim sigurni u čemu se srpskohrvatski razlikuje od čehoslovačkog jezika.
Janezi su krivi za sve
Naziv srpskohrvatski jezik nastao je mnogo pre bilo kakve jugoslovenske države. Priča o ovom jeziku počinje davno, u doba Ivice i Marice. Nju je napisao jedan od braće Grimm. Onaj mlađi i pametniji, Jacob, koji je kao svaki Nemac voleo kovanice, pa je sklepao naziv srpskohrvatski jezik.
Ovo se jako dopalo mladom Kopitaru, jer je i on voleo bajke, pa je i sam napisao tekst pod nazivom "Dialecto illyrica, rectus Servochrovatica, sive Chrovatoservica" gde na čistom slovenačkom kaže: "Harum dialectorum nunc tres maxime vigent: bulgarica, illyrica Croatorum et Serborum et slovenica Slavorum veteris Carantani". Što valjda treba da znači da su svi ljudi braća, ili da bar neki od njih znaju latinski. Kako bilo, odatle je sve počelo, a kako se završilo, znamo.
Ilirski pokret naišao je na odobravanje većine pismenih u južnoslovenskim zemljama, a ponegde i na pravo oduševljenje, kao što je bio slučaj u Sloveniji, gde je Stanko Vraž čak odlučio da piše na ilirskom umesto slovenačkom. A malo istočnije, Ljudevit Gaj je u trenutku sevdaha zabacio kapu i uzviknuo: "Ponosimo se i hvalimo Bogu Velikomu, što mi Hrvati s bratjom Serbljima jedan književni jezik imamo".
Kao što znamo iz škole, ilirski pokret je doveo do Bečkog sporazuma iz 1850. Do sastanka je došlo na inicijativu (opet) jednog Slovenca, Frana Miklošiča. Fran je pozvao predstavnike Srba i Hrvata da sednu za sto i da se ko ljudi dogovore šta i kako. Glavni potpisnik sporazuma sa srpske strane bio je Vuk Stefanović Karadžić, a sa hrvatske Ivan Mažuranic. Kao polazište za srpski ili hrvatski odnosno sprskohrvatski, poslužio im je štokavski dijalekt, tačnije novoštokavski, ili još tačnije, dubrovački govor. Hrvati su bili zadovoljni jer je to bilo priznaje hrvatskoj renesansnoj književnosti, a Srbi su to doživeli kao počast svojoj epskoj poeziji. Slovenci su takođe bili zadovoljni – nakon sastanka, Miklošič je protrljao ruke i rekao: "Mala pakost, veliko zadovoljstvo".
U opštem bratimljenju poštene inteligencije, zaboravljeni su međutim radnici i seljaci. Zato je upozorenje Ilirca Dragutina Rakovca zvanog Rovac i dalje aktuelno: "Nu znamo da brat bratova gospodstva ne trpi i izkustvo nas uči da Hrvat srbsko ili slovensko, Srbljin hrvatsko ili slovensko ili Slovenac hrvatsko ili srbsko ime nikad primit neće". "Quod erat demonstrandum", što bi rekli braća Slovenci.
Mi smo Orwellovi, Orwell je naš
Za većinu stanovnika SFRJ srpskohrvatski je bio prvi, maternji jezik. Za Slovence, Makedonce, Albanace, Mađare i ostale, to je bio drugi jezik, a stariji ga i danas pamte. Računa se da takvih s dobrom memorijom ima preko 20 miliona, svejedno da li ga znaju pod starim, ili nekim od novih naziva.
Postoji i posebna grupa, koju čine naši na privremenom radu u inostranstvu (nemački: гастарбајтери), koji, kao što im ime kaže, govore isključivonaški jezik. To čine kako ne bi jedni drugima povredili osećanja. Više o naškom jeziku videti kod dr. Fritz Poljicki "Naški jezik od Vrankvurtske deklaracije do Štutgradskog pravopisa".
Što se tiče državnih administracija u bivšim jugoslovenskim republikama, tu nema šale. U Hrvatskoj se po Ustavu, a i inače, govori isključivo hrvatski, koji je, prema HAZU, dakako, poseban i neovisan jezik od srpskoga i drugih srodnih standardnih jezika. Varijacija teme samosvojnosti ovde se ponavlja sa učestalošću i suptilnošću kojom se ekseri zakucavaju gvozdenim maljem u bukovu dasku. A od toga ne samo da otpadaju uši, već je i nepodnošljivo dosadno. Traženje razlika i njihovo izmišljanje tamo gde ih nema fantastično je obogatilo leksiku hrvatskog književog jezika. Već klasičan primer je uvođenje u upotrebu hrvatske reči "ukrudba" umesto stare srpske reči "erekcija". Sličnih pokušaja u Hrvatskoj, a i drugde, bilo je i ranije, o čemu je pisao George Orwell u romanu "1984". Što dokazuje da je hrvatski bliži engleskom nego srpskom, after all.
Krunski dokaz da su srpski i hrvatski potpuno različiti jezici nije međutim endehazijski newspeak, već, kako je ustanovio jedan hrvatski jezikoslovac-ljubitelj, činjenica da je Tito živeo 40 godina u Beogradu, a da nikada nije naučio srpski. A sve je pokušao. Čak se oženio i Srpkinjom iz Hrvatske, Jovankom Budisavljević. Nije pomoglo, pa su u kući na kraju ipak govorili srpskohrvatski, jer Jovanka nije znala hrvatski.
U Povelji o bosanskom jeziku kaže se da je bosanski jezik Bošnjaka i svih onih koji ga pod tim imenom osjećaju svojim. Šta bi tu nekome moglo da smeta, znaju samo Srbi i Hrvati. Složna braća su se odmah ogradila i rekla da se iza naziva bosanski krije podmukli pokušaj ugrožavanja njihovog identiteta. Tako da bosanski Hrvati i dalje govore hrvatski, a bosanski Srbi - srpski. S tim da ovi poslednji više ne moraju da govore ekavski (što im je bio zvaničan jezik za vreme raznih psihijatara, zubara i ostalih magacionera), nego ijekavski, kao što su uvek govorili, a smeju i da slave Novu godinu kad i sav normalan svet.
Beograd i Zagreb, iako ne priznaju bosanski, ipak nemaju ništa protiv bošnjačkog jezika, pa se pod tim nazivom bosanski predaje u Sandžaku, delu Srbije nastanjenim Bošnjacima. Zbog čega se naravno bune svi – srpske patriote zato što je Turcima ovo uopšte dozvoljeno, a bošnjačke – zato što su lokalni političari pristali na kompromis s četnicima. Kako bilo, bosanski se od ostalih srodnih jezika najviše razlikuje po nepostojanom h u dvosložnim rečima: meko/mehko, lako/lahko, kao i po srednjesarajevskom čuj, ba, sege...
U Crnoj Gori su u upotrebi čak tri jezika - srpski, crnogorski i maternji. Obrazloženje "Instituta za crnogorski jezik i jezikoslovlje" za uvođenje maternjeg s dodacima: srpski, crnogorski, bošnjački i hrvatski, jeste da je ovo proverno odlična stvar jer da tako rade i u Norveškoj, gde nominalno različite, a međusobno razumljive jezike - norveški, danski i švedski – đaci uče u istom razredu. Međutim, nastavnici jezika koji su manje naklonjeni Milu, a više Momu, rekli su "E, da jebe oca, mi nismo Norvežani" i odmah stupili u štrajk. Pa su ih suspendovali. Pa su se ovi žalili i organizovali demonstracije. Pa su ih kaznili najtežom kaznom – vratili su ih na posao.
Što se Srbije tiče, po Ustavu nečega što su Dobrica Ćosić i njegovi zvali SRJ, zvanični jezik je bio srpski, a pismo ćirilica, dok je u samoj Srbiji zvanični jezik bio srpskohrvatski, a pismo latinica i ćirilica, na veliko zgražavanje Vojislava Koštunice. Zato je ovaj, čim su Crnogorci šturnuli, promenio Ustav Srbije, ukinuo latinicu, i proglasio srpski za zvanični jezik Carstva Nebeskog.
Ko tebe hlebom, ti njega kruhom
Koliko nam se jezici razlikuju zna svako ko je ikada u Zagrebu pokušao da naruči kafu ili u Beogradu kavu. A o kahvi i da ne govorimo. Zato je ugostiteljskim radnicima s poznavanjem hrvatskog, srpskog i bosanskog jezika naglo skočila cena. U vozu Beograd – Zagreb, recimo, ima jedan koji, u ne baš beloj kecelji, gura kolica i viče "kafa! kafa!" do granice, a "kava! kava!" od granice. I odlično mu ide, iako je kafa odvratna.
Kako bilo, u narodima koji se i dalje stide visokog procenta nepismenosti, broj poliglota odjednom je oborio sve rekorde. Svi smo preko noći progovorili po dva - tri strana jezika, otkrivši u sebi do tada nepoznate sposobnosti. Prevodilačke, na primer.
Pre nekoliko godina u Hrvatskoj je prikazan srpski film "Rane". Titlovan, naravno. Film je bio bezveze, ali je zato prevod bio odličan. Ljudi su po nekoliko puta išli da ga gledaju zbog legendarne scene u kojoj Srbin Srbinu, na čistoj srpskoj ćirilici kaže "Рička ti materina", dok u titlu, na čistoj hrvatskoj latinici piše "Pizda ti materina".
Prevodilac je tu malo proklizao. "Рička" i "pizda" nisu međusobno zamenjivi pojmovi, jer, kako je to obrazlozio dr Rade Šerbedžija u filmu "Variola vera": "Рička je polni organ, a pizda je karakterna osobina". Ali, to je već suptilna psihologija.
Kad smo kod psihologije - u Srbiji je pre nekoliko godina objavljen prevod "Psihologije i alhemije" Carla Gustava Junga, pri čemu knjiga nije prevedena sa nemačkog, pa čak ni švajcarskog – Carlovog maternjeg jezika – već hrvatskog. Jedni kažu da je tako bilo lakše, a drugi da nije, jer su prosečnom srpskom prevodiocu hrvatski i nemački podjednako nerazumljivi.
Međutim, prava stvar će biti tek kad neko stisne petlju i krene da prevodi Krležu. Pa ga spuca na srpski. Ili hrvatski, još bolje.
Naravno, nisu samo dvorski pesnici, nacionalno svesni prevodioci i kelneri u vagon restoranima profitirali na smrti zajedničkog jezika. U Strazburu, sedistu evropskog parlamenta, gde su jezički tečajevi za eurokrate unosan posao, oni što drže kurs iz srpskohrvatskog mlate ozbiljne pare pod originalnim sloganom: "three for one" - platiš jedan, dobiješ tri.
Nomen est omen
Pa dobro, gde je dođavola nestao taj srpskohrvatski? Zavisi kako se posmatra. Iz ugla krvi i tla to uopšte nije važno: važno je da mi sada govorimo svojim jezikom i da je naš jezik poseban među drugim jezicima, kao što smo mi izuzetni među drugim narodima. Iz ugla lingvistike ovo pitanje naravno nema veze s mozgom, jer jezik nigde nije nestao, i ne samo da postoji, već je i dalje - ovde nikakvo kukanje i otimanje ne pomaže - zajednički. Oni koji ga govore, međusobno se razumeju, a to je konačni i jedini argument koji poznaje lingvistika.
Problem sa srpskohrvatskim je u tome što je od svih mogućih naziva za ovaj jedinstven jezik izabran najgori. Prvo, iz naziva su izbrisani Bošnjaci i Crnogorci. Drugo, iz njega su izbrisani i Jugosloveni, kojima je ovaj jezik takođe maternji. Treće, i najvažnije - ni jedan od ovih naroda ni za živu glavu neće da govori istim jezikom kao i ostali. Uostalom, kovanica "srpskohrvatski" danas, posle svega što se dogodilo, ne zvuči samo kao oksimoron, već i kao vrhunski cinizam. Nauka jednostavno nije uspela da ustanovi odgovarajući termin za južnoslovenski dijasistem. Čak ni kompromisna Krležina teza o istom jeziku sa različitim nazivima nije bila politički održiva - jezička politika posle njega nastavljena je drugim sredstvima.
Život ide dalje, države nestaju i nastaju, baklje i noževi sevaju, a Haški sud radi punom parom. Bez obzira na nove ustave, jezičke standarde i pravopise, ICTY ne pravi razliku i vodi dokumentaciju na jednom jeziku, bez prevođenja. Jezik je za sud isti, i zove se kratko i jasno: B/C/S. Bez pardona.
U prilog tezi da je srpskohrvatski klasičan jezik, ide još jedna činjenica, pored one da je mrtav: ima ga na svim ozbiljnim univerzitetima sveta. Možda ga pod imenom srpskohrvatski nećete naći na Beogradskom, Zagrebačkom ili Sarajevskom univerzitetu, ali ćete ga svakako naći na Cambridgeu, Oxfordu I Sorbonni ili, ako niste baš snob, na Univerzitetu države Arizona u Phoenixu. Tu će vas, kao brucoša jugoslavistike, dočekati pozdravno pismo koje počinje rečima: "Dobrodošli u divan svet tri kulture podeljene istim jezikom".
Ali, lako je njima da se prave pametni sa daljine od 10.000 milja.
Autor: Dejan Novačić, Mladina, Ljubljana
Ovaj tekst iznad pronadjoh krecuci se beskrajem interneta.
Molim chlanove da se ne prepucavaju da li je "tekst" u pravu ili ne. Svako ima svoje mishljenje i tako je u redu. Hvala.
|
_________________
Ne zaboravi da zaboravljeni nikada ne zaboravljaju zaboravne!
Ne zaboravi da vratiš dugove, jer oni kojima duguješ tebe nikada neće zaboraviti! |
|
|
|
|
|
|
Vi ne možete otvarati nove teme u ovom forumu Vi ne možete odgovarati na teme u ovom forumu Vi ne možete menjati Vaše poruke u ovom forumu Vi ne možete brisati Vaše poruke u ovom forumu Vi ne možete glasati u anketama u ovom forumu Vi ne možete postavljati fajlove u ovom forumu Vi ne možete preuzeti fajlove sa ovog foruma
|
|