Majski prevrat

Boky · **¤ The King of Kolo ¤**

Majski prevrat

Majskim prevratom su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova žena, Kraljica Draga, čime se prekinula loza dinastije Obrenović koja je vladala Srbijom od sredine XIX vijeka. Nakon Majskog prevrata na čelo Srbije se vraćaju Karađorđevići.

Sam događaj, ubistvo kralja i kraljice, sprovela je organizacija "Crna ruka" na čijem je čelu bio oficir Dragutin Dimitrijević Apis. To je bilo u noći između 28. maja i 29. maja 1903. godine (po starom kalendaru). Na isti taj dan je 35 godina ranije ubijen knez Mihailo Obrenović u Košutnjaku.

Razlozi za ovaj čin su višestruki, najvažniji među njima su: kralj je želeo da vlada apsolutistički ali za to nije dovoljno sposoban, država je bila u rasulu i korumpirana. Povrh svega toga narodu je smetala kraljeva ženidba sa Dragom Mašin, dvorskom dame njegove majke, koja je bila udovica rudarskog inženjera Mašina i od njega starija 12 godina. Postojao je strah da kraljica ne može roditi dete i da će tako dinastija ostati bez naslednika. Prestonicu su potresali i skandali oko njene lažne trudnoće. Uz to Draga Mašin nije bila plemićkog porekla što je bilo poželjno za kraljicu.

Ovaj prevrat je imao veliki uticaj na odnos evropskih sila zato što su se Obrenovići politički oslanjali na Austro-ugarsku, a Karađorđevići na Rusiju.

Ženidba kralja Aleksandra Obrenovića s udovicom Dragom Mašin, čiji (navodno) ne besprekoran život nije bio tajna, uništio je i poslednje nade, da će se dinastija Obrenovića moći održati na prestolu. Nerotkinja, mnogo starija od kralja, svoga muža, Draga je već samim tim izazivala brigu kod jednih, a očajanje kod drugih prijatelja Obrenovića. Sve dublje negodovanje prema kralju i sve otvorenija mržnja prema kraljici pojačavani su još više bezobzirnošću ličnih režima, koji su zavladali posljednjih godina Aleksandrove vladavine i paralizirali Srbiju za svaki napredak u zemlji i svaku akciju spolja. Mladi oficiri, koji su hteli da oficirski zbor izrazi kralju svoje nezadovoljstvo još prilikom kraljeve veridbe, u čemu su bili sprečeni od svojih starijih drugova, revoltirali su se još više kraljičinom lažnom trudnoćom i neprestanim ispadima njenoga mlađeg brata, koga je ona htela napraviti prestolonaslednikom. Protiv dvora i kralja počelo se otvoreno govoriti. U avgustu 1901 konjički poručnik Antonije Antić, kapetani Radomir Aranđelović i Milan F. Petrović i poručnici Dragutin Dimitrijević Apis i Dragutin Dulić skovali su zaveru, da ubiju kralja i kraljicu. Prvi sastanak bio je 6. septembra 1901-u stanu poručnika Antića. Osim ovih bilo je i novih pristalica: poručnik Milan Marinković i potporučnik Nikodije Popović. Po prvom planu kralj i kraljica su trebali biti ubijeni na zabavi kod Kolarca o kraljičinom rođendanu, 11/9, ali je taj plan propao. Razvijajući akciju u vojnim redovima, zaverenici oficiri odlučili su da upoznaju i građane političare sa svojim namerama. Prvi je bio upoznat Đorđe Genčić, član vlade, koja je dala ostavku u znak protesta protiv kraljeve veridbe s Dragom Mašin. Genčić je u razgovorima sa stranim predstavnicima u Beogradu i na svojini putovanjima u inostranstvu pokušavao da sazna, kako bi se primio čin promene na prestolu u Srbiji, ako bi kralj umro bez dece. Pokazalo se, da Austro Ugarska ne namerava isticati kandidaturu ni jednog od svojih prinčeva, jer je znala, na kakve bi teškoće i prepreke naišla od strane Rusije. Iz istih razloga, plašeći se otpora iz Beča, ni Rusija nije bila raspoložena, da ističe kandidaturu koga od svojih prinčeva. Ali se saznalo, da kandidatura princa Petra Karađorđevića, koji je živeo kao običan građanin u Ženevi, ne bi naišla na smetnju. Onda je beogradski trgovac Nikola Hadži Toma uveden u zaveru, a zatim poslan u Švajcarsku, da se sastane s knezom Petrom, i upozna ga sa zaverom. Knez Petar nije htio da pristane na ubistvo. Oslanjajući se na takvo njegovo raspoloženje, jedna grupa starijih zaverenika, kojoj je na čelu bio đeneral Jovan Atanacković, pokušala je onda da nametne svoje mišljenje: da kralja Aleksandra treba samo naterati na abdikaciju i proterati ga, iz zemlje. Ali je najzad ipak prevladalo gledište, da bi to bilo najgore rešenje, i na predlog kapetana Dragutina Dimitrijevića, Rad. Aranđelovića i Ante Antića odlučeno je, da kralj i kraljica budu ubijeni. Zaverenici su se na to obvezali pismenom zakletvom. Pošto je propao i plan, da kralj i kraljica budu ubijeni na proslavi pedesetogodišnjice Beogradskog Pevačkog Društva, odlučeno je, da se ubistva izvrše u samome dvoru u noći između 28 i 29 maja.

Određeni zaverenici iz unutrašnjosti stigli su u Beograd uoči tog dana, pod raznim izgovorima. Sa svojim beogradskim drugovima oni su, podieljeni u pet grupa, proveli do ponoći u kafanama po varoši, a zatim su se svi našli u Oficirskom Domu. U 24 časa i 45 minuta, kapetan Dragutin Dimitrijević komandovao je polazak u dvor. U tom trenutku đeneralštabni pukovnik u penziji Aleksandar Mašin, brat Draginog prvog muža pok. inžinera Svetozara Mašina, pošao je već bio u kasarnu 12. puka, da primi komandu nad beogradskim trupama, a potpukovnik Petar Mišić spremao se da sa svojim bataljonom iz 11. puka pođe pred dvor. Određeni zaverenici bili su već opkolili kuće ministara Cincar Markovićeve vlade i blokirali komande, koje su se morala prvo zaposesti. Bilo je tačno 2 sati, kad je gardijski poručnik Petar Živković otvorio zaverenicima dvorska vrata. Traženje kraljevskog para trajalo je bezuspešno blizu dva sata. Za to vreme poginuli su kapetan Jovan Miljković, ordonans kraljev i pukovnik Mihajlo Naumović, ađutant, koji je bio upućen u zaveru. Vrata kraljevih odaja bila su razbijena dinamitom. Uzbunjeni neuspelim traženjem — već je svitalo — i nestankom kapetana Dimitrijevića, koji je bio ranjen i ležao je u suturenu Dvora, zaverenici su smatrali, da je zavera propala. Tada su ostavili prvom kraljevom ađutantu, đeneralu Lazi Petroviću, koga su uhvatili, čim su ušli u dvor, da im u roku od deset minuta kaže gde su kralj i kraljica, inače će biti ubijen. On je mirno čekao, da istekne taj rok. Kad su u tome, tražeći, naišli ponovo u kraljevsku spavaću sobu, konjički poručnik Velimir Vemić opazio je u zidu jedno udubljenje kao za ključ od tajnih vrata. Kralj i kraljica bili su tu sakriveni. I tek pošto su se, na poziv da izađu, oni pojavili, artilerijski kapetan Mihajlo Ristić Uča (poznat u četničkoj akciji pod imenom Đervinac) ispalio je na njih sve metke iz svoga revolvera, za njim Vemić i kapetan Ilija Radivojević. Kralj je pao mrtav još od prvoga metka. Odmah zatim ubijen je i đeneral [[Laza Petrović]. Apis je tada još ležao u holu, pa su ga pronašli oficiri i izneli napolje. On je, kad su dinamitom razbijena vrata, zapazio kako neko beži niz stepenice u dvorište. Učinilo mu se, da je to kralj, koji beži i potrčao je za njim, ali ga je dole sačekao jedan gardist i teško ga ranio sa tri metka u grudi.

Članovi nove privremene vlade okupili su se uskoro, pod predsedništvom Jovana Avakumovića, a trupe, postrojene pred dvorom, aklamirale su kneza Petra Karađorđevića kao novog kralja. Iste noći ubijena su kraljičina braća Nikodije i Nikola Ljunjevice u diviziji od vojnika, kojima je komandirao potporučnik Vojislav Tankosić; predsednik vlade đeneral Cincar-Marković i ministar vojni đeneral Milovan Pavlović ubijeni su kod svojih kuća. Treći član Cincar-Markovićeve vlade, ministar Unutrašnjih poslova Velja Todorović, koji je isto tako trebao biti ubijen, bio je teško ranjen i živeo je sve do 1922.

Narodna Skupština sastala se 4. juna 1903, izglasala je kneza Petra Karađorđevića za kralja Srbije i izabrala deputaciju, koja će ići u Ženevu, da ga dovede.

Literatura
Dragiša Vasić, Devetsto Treća. Majski prevrat (1925). (Miomir Milenović)

Izvor: Wikipedia

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Sve što se splelo oko atentata zvanog Majski prevrat nije ilšeno i nekih čudnovatih podudarnosti sa sudbinom jednog drugog kraljevskog para: austrijskog nadvojvode Franje Ferdinanda i njegove žene Sofije.
Prvi atentat je izdaleka, a drugi neposredno doveo do I sv. rata. Oba su izvršena u mesecu junu: onaj iz 1903. 11-og, a sarajevski, iz 1914. 28-og. I kralj Aleksandar Obrenović i nadvojvoda Ferdinand oženili su se "nedoličnim" osobama koje im po rangu nisu odgovarale. Obojica su to učinila uz ogromno protivljenje okoline, posle skandala iste vrste: obe supruge – Draga Mašin i Sofija Hotek, bile su dvorske dame njihovih majki.
Evo šta je Franjo Ferdinand, prema sačuvanim arhivskim beleškama, rekao kada je od srpskog ministra u Beču 1901. godine saznao da se "kralj Srbije oženio damom čije poreklo nije aristokratsko":
"Slušajući jedino impulse svog srca, mi smo dali dobar primer za buduće brakove."
Nadvojvoda je bio očaran tom vešću koja je sablaznila sve evropske dvorove, a isto tako i podanike nevelike Kraljevine Srbije čija je teritorija tada iznosila 48.000 km².

Kraljica glumi trudnoću

Aleksandar je udovicu Dragu Mašin, stariju od sebe sedam godina, upoznao u Parizu 1892. Imao je tada šesnaest godina, a već tri je bio kralj. Zemljom je vladalo namesništvo, ali ne zadugo: Aleksandar nije čekao punoletstvo da ostvari dve svoje namere. Preuzeo je vlast državnim udarom, a nešto docnije objavio veridbu. Ovako se obratio vojsci i narodu:
"Ja sam glava Doma Obrenovića i Ja prvi imam pravo i dužnost da vodim brigu o sudbini Dinastije... Od danas u Srbiji neće više biti ničijeg drugog autoriteta sem moga i svaki treba sve dosadašnje predrasude da napusti... Srbiju valja voditi putem mirnog i pravilnog razvitka, dakle, Srbija treba da se razvija bez trzavica i političke borbe."
Trzavice i nevolje, međutim, izazvalo je ponajpre samo kraljevo venčanje. Novi kralj se nije mnogo brinuo o vojsci – sâm čak nije ni prošao vojnu obuku. Oficiri su bili bedno plaćeni, vojnici bedno hranjeni, pa je već i to izazvalo nezadovoljstvo, a ogorčenje je počelo kada je nova kraljica počela da plete svoje prste i u vojne stvari. Dostiglo je vrhunac kada se pročulo da će njen brat Nikodije Lunjevica biti imenovan za prestolonaslednika!
Draga nije mogla da rađa, ali se odmah posle venčanja pretvarala da je trudna! Doveden je dr Snjegijerev, lični lekar ruskog cara Nikolaja II – ali on je ustanovio kraljičinu prevaru. Tako se nije saznalo na koji način je Draga smislila da "okonča" svoju "trudnoću", ali je ta afera izazvala novi talas nezadovoljstva protiv kralja i kraljice. Uprkos svemu, kralj je nastavio da neguje njen kult: škole, razne ustanove i čitava sela dobijali su njeno ime...

Uloga egipatskog boga-bika

Početkom 1902. godine grupa oficira skovala je zaveru. U početku su mislili da proteraju diktatorski par iz zemlje, ali su brzo zaključili da ih oboje treba ubiti. Broj zaverenika rastao je iz dana u dan, da bi dostigao cifru od 180 oficira i nekoliko civila. Pravo je čudo da kako od toliko ljudi tajna ne "procuri" u prestoničku čaršiju koja je po tradiciji i za najokrutnije stvari saznavala pojedinosti već sledećeg dana (ako ne istog). Izgleda da su kralj i kraljica bili toliko omraženi da se zavera održala u potpunoj tajnosti.
Glava zavere bio je mladi poručnik Dragutin Dimitrijević Apis, čovek čelične volje i isto takvog tela: zbog njegove neobične fizičke snage prozvali su ga Apis – po egipatskom bogu-biku.
Zaverenici su smišljali razne planove kako da izvedu atentat. Opredelili su se za otrov – cijankalij – koji je jedan od njih, geolog Dušan Jovanović, i nabavio. Otrov je isproban na mački i pokazalo se da deluje odlično. Tada je rešeno da se on podmetne kralju i kraljici na balu zakazanom u "Kolarcu". Stvar je propala zbog jedne "sitnice": kralj se tamo nije pojavio.
Ali, u Beogradu su se 5. juna 1903. podigle žestoke demonstracije protiv kralja i njegovog najnovijeg državnog udara kada je već po drugi put suspendovao Ustav, izveo reformu i "prilagodio" skupštinske izbore tako da je sve ličilo na komediju. Smaknuće je moralo da se ubrza, na svaki način… U noći između 10. i 11. juna stupili su u akciju.

Kobna neopreznost

Prema izveštaju francuskog vojnog izaslanika, koji je krcat veoma preciznim podacima, u dva sata posle ponoći, u gluvoj tišini, vojnici 6. puka opkolili su dvor i preprečili sve okolne ulice. Zaverenici, 28 oficira, rasporedili su se oko zgrade čekajući da iznutra stupe u akciju, po dogovoru, kapetani Milcović, Petrović i pukovnik Naumović. Ali, sva trojica su bila toliko pijana da nisu uspevali da uvuku ključ u bravu dvorske kapije... Nestrpljivi zaverenici spolja podmetnuli su dinamit i odjeknula je eksplozija. Naumović je smesta poginuo, ostala dvojica pala su pod revolverskim zrnima kao prve žrtve.
Oficiri su brzo prodrli u spavaću sobu kralja i kraljice, ali njih tamo nije bilo. Gotovo dva sata grozničavo su pretraživali dvor, ispaljujući šaržere na svaki šušanj, na sve što bi mrdnulo, pa su tako nastradali i pas i papagaji – opet prema francuskom izveštaju. U tom metežu Apis je bio ranjen i sa zapetim revolverom u ruci ležao je spreman da sebi prosvira glavu ukoliko zavera ne uspe. Malo je nedostajalo pa da se odista baš tako i završi! Kralj i kraljica su se, trgnuti od eksplozije, sakrili u ormar koji je bio smešten u udubljenju na zidu u budoaru i koji se zatvarao gvozdenim vratima, a otvarao pomoću skrivene poluge. bila je to neka vrsta sefa.
U času kad su oficiri, u sve većem strahu, izleteli napolje i počeli da pretražuju vrt, kralj je počinio kobnu neopreznost. Izašao je iz skrovišta, nagnuo se na prozor i počeo da doziva u pomoć!
Prvi su priskočili – ne u pomoć – major Velimir Vemić i Ilija Radivojević. Kraljica, odevena samo u donju suknju, beli svileni steznik i jednu žutu čarapu, pokušala je da zaštiti kralja svojim telom, ali pala je pod revolverskim mecima. Oboje su prvo izrešetani, pa sasečeni sabljama, a onda izbačeni kroz prozor na desnom isturenju zgrade uz poklič:
- Nema više tiranina!
Posle se ustanovilo da je u telo svakog od njih ispaljeno po tridesetak zrna.

Epilog

U četiri ujutro sve je bilo gotovo.
Narednih dana obrazovana je privremena vlada, vraćen Ustav iz 1901. godine, poslednji izbori su poništeni, bivša Skupština i Senat vraćeni. Oba skupštinska doma sastala su se već 15. juna, dakle, samo tri dana posle atentata – da bi izabrala novog kralja. Petra Karađorđevića.
Po starom kalendaru koji je tada bio na snazi, atentat u kojem je uz kralja i kraljicu stradalo još 26 ljudi izveden je 29. maja, otuda i naziv Majski prevrat.
Preostaje još da se kaže kako je u inostranstvu Aleksandar I Obrenović bio omražen kao i u zemlji, ali to nije umanjilo zgražanje nad krvavim obračunom. Velike sile zapretile su blokadom ukoliko se ne kazne kraljoubice.
Proces Apisu i drugovima održan je 14 godina docnije, dkale 1917. u Solunu. Tada se čulo da je on, sa tajnom organizacijom "Crna ruka", bio "glava" oba atentata: i onog iz 1903. i sarajevskog 1914. Pod geslom "Ujedinjenje ili smrt" zaverenici su ovako pokušali da ubrzaju davnašnju težnju balkanskih naroda. Optužen je, međutim, za zaveru protiv kralja Aleksandra Karađorđevića – bila je to intriga smišljena 1916. na Krfu, kojom su kralj i njegova klika hteli da se oslobode Apisa.
Apis i drugi osuđeni suna solunskom procesu i streljani. Proces je obnovljen 1953. godine, kada su rehabilitovani, ali njihova tela nikada nisu prebačena na groblje nego su ostala na neobeleženom mestu na putu za Solun.

[iz "Politikinog zabavnika" #2010/1990]