Previše defanzivni

škorpijica · **~ noćna mora mnogih ~**

Postoje ljudi koji su previše defanzivni. Sve što kažete ili učinite vide kao napad na sebe. Mogu da budu dobri prijatelji i drage osobe, ali su i veoma zamorni, a vrlo je nezgodno kad vam je takva osoba na neki način nadređena.

Ovakve osobe sebe često smatraju osetljivim. I jesu osetljive, ali se u njihovom ponašanju ne ogleda samo to, pa čak ni preosetljivost, već baš prevelika defanzivnost, a tu postoji znatna razlika. Preosetljivu osobu će zaboleti svaka kritika, sve će je duboko pogoditi, ma kako blago bilo izrečeno ili učinjeno, ali neće videti napad tamo gde ga nema, dok će previše defanzivna osoba činiti upravo to, čak će i otvorenu pohvalu shvatiti kao, u suštini, oštru kritiku na svoj račun.

Primeri ponašanja previše defanzivnih osoba: ona raskine s njim nakon što je implicirao da je ružna - time što je zatvorio oči dok su se ljubili; gost na zabavi, na pitanje da li bi želeo malo vina, oštro odgovori: "Zar vam ja ličim na alkoholičara?". Deluje vam preterano, čak i groteskno? I jeste, posmatrano sa strane, ali previše defanzivne osobe takve reakcije (svoje, ne tuđe) vide kao potpuno opravdane, kao nužnu samoodbranu, ništa više od toga.

Kako neko postaje takav? Nije sasvim sigurno, ali pretpostavka je da su takve osobe rasle u ne baš prijateljskom okruženju, u kome je svaki njihov postupak i postignuće strogo ocenjivano i uvek proglašavano neadekvatnim, i da su vremenom te osobe razvile stid od samih sebe, smatrajući se nesposobnim, žarko želeći da pokažu da su ipak dostojne ljubavi, poštovanja, prihvatanja. E, sad, kako vi da ih, na njihove oštre reakcije, uverite da niste mislili ništa loše, da ih niste napali, da ih cenite?

Kratak odgovor: to je nemoguća misija. Duži odgovor: to je praktično nemoguće postići jer je kod njih dominantan "reptilski deo" mozga (taj "reptilski deo" mozga ima svako od nas, ali je kod ovih osoba dominantan), koji vaša uveravanja jednostavno ne razume. Za "reptila" postoje dve stvari: jedna je osećaj da je za nešto uskraćen i da ga nema dovoljno, koliko god ga sticao (šta je to konkretno razlikuje se od slučaja do slučaja - ljubav, poštovanje okoline, novac, hrana, slava...), a druga je osećaj da neko uvek pokušava da ga uništi (fizički, ili da ga finansijski upropasti, na neki način povredi, ponizi, i to se razlikuje od slučaja do slučaja).

Za jednog reptila, ovakvo posmatranje sveta ima smisla, jer reptili koji gomilaju potrebne resurse (recimo, najedu se kad god im se pruži prilika za to) i koji su uvek na oprezu od potencijalnih grabljivaca imaju najbolje šanse za opstanak. Samo, ni vi ni ta osoba niste reptili, što ne samo da otežava komunikaciju već i vas dovodi u opasnost da, braneći se od zaista ničim izazvanog napada previše defanzivne osobe, i sami počnete da se ponašate kao "reptil".

Kada izreknete blagu kritiku ili, naprotiv, pohvalite previše defanzivnu osobu, a ona vam kaže da ste je za srce ujeli svojim užasnim komentarom, da ne može da veruje da od vas tako nešto čuje, uglavnom poželite da je nazovete dosadnim paranoikom i da zarežite na nju da prestane da se brani kad je niko ne napada, ili ponekad poželite da joj objasnite šta ste zapravo mislili. Ovo drugo ne funkcioniše, jer kod takvih osoba ne postoji razumevanje takvih objašnjenja, videće ih samo kao nov napad na sebe, a ovo prvo je kontraproduktivno, jer vodi samo u "rat dinosaurusa" - postajete kao dva velika grabljivca koja sikću jedan na drugog i gledaju kako jedan drugog da unište.

Nekada je veoma teško ne postati takav "dinosaurus", ali bi trebalo potruditi se, jer vas međusobno siktanje i ujedanje nikuda neće odvesti, naročito ne ako to radite s nekim ko vam je nadređen (recimo, sa šeficom kojoj ništa ne smete da kažete jer je uverena da je svaka vaša reč kritika na njen račun i da je vaš glavni cilj da zauzmete njeno mesto), ili s nekim ko vam nije bukvalno nadređen, kao što je majka vašeg partnera koja je uverena da vi hoćete da joj preotmete ljubav i pažnju njenog sina i da samo čekate da ona umre kako biste ga imale samo za sebe - a možda se ne biste libile ni da ubrzate taj proces. Samo, kako izbeći nešto što je vrlo prirodna reakcija?

Sutra pročitajte o tome kako da sebe sprečite da reagujete kao previše defanzivna osoba, kao i kako da smirite takvu osobu jednom kad njen napad počne. Ovde ne funkcioniše da je bolje sprečiti nego lečiti, jer sprečavanje u najvećem broju slučajeva nije moguće.

Previše defanzivne osobe, bilo da su vam prijatelji ili na neki drugi način bliske, bilo da su vam na neki način nadređene, mogu vas dovesti u veoma nezgodan položaj, i navesti vas da se i sami ponašate poput njih. Srećom, postoji način da sebe u tome sprečite, a postoji i način da ih malo smirite.

Potrebno je da sprečite sebe da emocijama reagujete na napade previše defanzivnih osoba. Napade ne možete sprečiti, ali svoju reakciju možete promeniti. Kako? Nađite nešto u svom životu što kod vas ne budi nikakvu emotivnu reakciju. Recimo, razmišljanje kako bi ta-i-ta boja izgledala na zidovima vašeg stana. Ili, pokušajte da u mislima odredite da li je 2309 prost broj (deljiv samo s jedinicom i samim sobom). Nešto apstraktno. "Istrenirajte" sebe da, kad vas previše defanzivna osoba napadne, bar nakratko skrenete svoje misli na nešto od pomenutog, na nešto apstraktno, i vrlo brzo trebalo bi da osetite da vas taj napad na emotivnom nivou ne pogađa, već da samo racionalno razmišljate kako da ga okončate. A i za to postoji način.

Taj način, kao što smo već rekli, nisu racionalni argumenti kojima biste pobili tvrdnju previše defanzivne osobe, jer ni njena tvrdnja, u suštini, uopšte nije racionalna. Ono što je potrebno jeste da umirite taj njen "reptilski deo" koji na vas sikće i napada vas. Za to su dobre iskrene pohvale (nađite nešto na toj osobi što je vredno divljenja - kod svakog postoji bar nešto takvo, i pohvalite to), delovaće umirujuće. Recimo, možete toj osobi reći da joj je kostim savršen. U nedostatku ideja šta se može pohvaliti, odlično funkcioniše i jednostavna umirujuća rečenica: "Sve je u redu". Pazite samo da je ne izreknete snishodljivo, već blagim, umirujućim tonom (vežbajte kad ste sami ako je potrebno). Nema nikakve veze ako to što izgovarate baš i nije povezano s razgovorom koji ste vodili, ni sam razgovor nije bio baziran na racionalnom i logičnom. Ako to izvedete na pravi način, videćete kako se ta osoba bar malo smiruje, osetićete i kako se vaš sopstveni unutrašnji "reptil" smiruje, pomalo nalik na guštera koji se izležava na suncu, i postaće moguće da se nastavi razgovor o tekućim problemima koje treba rešavati. (Krstarica)