Simon Bolivar

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Za istoriju:
Simon Bolivar

Jednog letnjeg popodneva 1805. dva čoveka su se popela na rimsko brdo Monte Sakro. Jedan od njih, lep visok mladić, sede na zemlju posmatrajući zadivljeno večni grad.. Drugi, stariji, nemarno odeven i dugokos, stajao je i govorio. S vremena na vreme pročitao bi koji redak iz Rusoovog "Emila", iz "Prava čoveka" Toma Pejna ili Volterovih dela. Govorio je o prohujaloj slavi Rima i plemenitim pokušajima stvaranja republike.
Negde pred zalazak sunca mladić se podiže na kolena i izgovori: "Kunem se bogom svojih otaca i svojom rodnom zemljom da se moje ruke neće odmoriti i duh naći spokojstvo sve dok ne raskinem lance koji nas vezuju za Španiju."
I ceo svoj život posvetio je izvršenju ove zakletve.

Lep, mlad i bogat

Simon Hose Antonio de la Santisima Trinidad Bolivar i Palasio rođen je u Karakasu, u Venecueli, kao mlađi sin jedne od najbogatijih porodica u zemlji. Onoga dana u Rimu bio je u društvu Simona Rodrigeza, svoga učitelja iz detinjstva. U to vreme Bolivar je imao 23 godine. U sedamnaestoj su ga poslali u Španiju da dovrši "obrazovanje" kakvo dolikuje klasi kojoj je pripadao. Tri pune godine išao je s prijema na prijem u Madridu, Parizu, Londonu. Zahvaljujući šarmu i duhu ubrzo je postao miljenik dvorova, salona. Vešt mačevalac, odličan igrač, savršen jahač, bogataš, postao je poznat kao "princ Bolivar". Londonski krojači kopirali su njegova odela, pariske radnje lansirale su "šešir ala Bolivar".
Iznenada, njegov život se sasvim izmenio: upoznao je i zavoleo Mariju del Toro, i oženio se njome. Ali Marija je bila "suviše nežna za ovaj svet", kako je govorio Bolivar. Nekoliko meseci kasnije ona umire od groznice. Izbezumljen od bola, Bolivar u ženinoj smrti vidi preg sudbine koji ga odvaja od ovozemaljskih uživanja i upućuje nedaćama domovine.

Kocka je bačena

Bolivarova zakletva veoma je smela i teška. Dvadeset trogodišnji mladić nije poznata ličnost u zemlji koju hoće da oslobodi, njegovo vojničko iskustvo je neznatno. Ali, on ima ogromno samopouzdanje i maštu punu velikih snova. Vraća se u Venecuelu prolazeći kroz Boston, Njujork, Filadelfiju i Vašington gde proučava američko društveno uređenje.
Iako Španija već tri veka iskorištava svoje kolonije u Novom svetu, nije organizovan ni jedan narodni pokret za nezavisnost. Naprotiv, kada je general iz Venecuele Fransisko Miranda pokušao da oslobodi koloniju, naišao je na oružani otpor sopstvenih sunarodnika.
Iskrcavši se u Venecueli Bolivar otpočinje tajnu akciju s grupom mladih aristokrata, gajeći u narodu ideju o revoluciji. Svestan svog slabog poznavanja vojničkih veština, poziva u zemlju generala Mirandu. Trećeg jula 1811. Bolivar javno izgovara reč "sloboda", tražeći putpunu nezavisnost od Španije. Snažan talas rodoljublja zahvata Karakas i nacionalna skupština proklamuje nezavisnost Venecuele.
Kocka je bačena. Francisko Miranda sastavlja vojsku od čete siromašnih seljaka, peona i mladih aristokrata koji sebe nazivaju oficirima. Težak poduhvat osuđen da propadne. Istovremeno, strahovit zemljotres guta veliki deo vojnika i opreme. Trudeći se da podigne moral obeshrabrenog stanovništva Bolivar uzvikuje kroz prašinu i ruševine prestonice: "Ako se priroda ujedinjuje sa tiranijom protiv nas, objavićemo i njoj rat!"
Ali španske legije su jače od dobrovoljaca i Karakas ne može da im se odupre. Prva republika je mrtva, Francisko Miranda podlegao u zatvoru, a Simon Bolivar je izgnan na ostrvo Kirasao. Ubrzo, međutim, on uspeva da se prebaci u koloniju Nova Granada (Kolumbija) gde garnizon rodoljuba drži jedan deo obale. Poveravaju mu komandu nad 200 ljudi: to su Indijanci, Crnci i melezi, u ritama, izgladneli i bosi.

Šest velikih pobeda

U prvim borbama Bolivar uči kako se ratuje sa Špancima. Noću, 21. decembra, 1812. godine on iznenada napada španski garnizon u Tenerifi, pobeđuje i zauzima tvrđavu. Iduće noći napada Mompoks i opet pobeđuje. Tako je napredovao šest dana: šest borbi, šest pobeda. Za kratko vreme oslobođena je cela oblast.
U svakom mestu stotine oduševljenih regruta stupaju pod njegovu zastavu. Ohrabren, on smišlja marš na Karakas, svoj rodni grad. To je skoro nemoguć poduhvat: 6000 španskih vojnika i 800 kilometara planinskog puta deli ga od cilja.
Početkom februara 1813. Bolivar kreće na Karakas sa 500 ljudi. Njegova vera u pobedu daje snagu umornim borcima, čini da zaborave tešku opremu i vrletne staze. Čuje se pesma, šala.
Usputne borbe su smele, brze. Bolivar napada iznenada; izbegava frontalne sukobe, a udara bokove izdvajajući ih i uništavajući. Njegove trupe rastu sa svakom pobedom. Rađa se prava vojska sa artiljerijom, konjicom i sanitetom. Za 90 dana napornog marša pobeđuje u šest velikih borbi i osvaja čitav zapadni deo Venecuele. U Karakasu se španski komandant predaje bez bitke. Narod oduševljeno pozdravlja Bolivara.
Kongres, koji je odmah sazvan, ponovo je proglasio republiku, a Bolivaru dao titulu oslobodioca, jedinu koju je u životu hteo da primi. Borba je besnela 14 godina, zahvatajući čitav južnoamerički kontinent: Bolivarova vojska slabo opremljena, malobrojna i gladna protiv silne i bogate Španije. Odbijen s jedne strane, Bolivar napada s druge. Izgubivši jednu vojsku, samim čudom sastavlja drugu. "Ništa se ne može uporediti sa neumornom aktivnošću ovoga vođe", piše jedan španski komandant svome kralju. "Dvanaest uzastopnih borbi u kojima su izginuli njegovi najbolji vojnici i oficiri nisu mogle da slome smelost kojom vodi rat protiv nas".

Mnogi su ostali u blatu prašume

Iako njegova vojska trpi česte poraze, Bolivarova vera u krajnju pobedu je nepokolebljiva. Njegov najčuveniji poduhvat jer marš iz Angosture, u donjem toku Orinoka, preko celog kontinenta i planinskog venca Anda. Najvećim delom ovoga puta ni danas ne postoje drumovi. Vojska je imala 1600 pešaka i 800 konjanika, a pratilo ih je nekoliko stotina žena. To su sve bili ljudi ravnice koji nikada nisu videli planinu ni osetili njen ledeni dah.
Prvi deo puta, oko 450 kilometara, vodio je kroz užarene prerije i sparne šume, usred kišnog perioda, najtoplijeg dela godine. Dan za danom, tri druge nedelje, kolone su polako napredovale. U vodi do pasa, ljudi su oružje i municiju držali na ramenima. Mnogi su zauvek ostali u blatu prašume.
Najzad Andi. Da ga neprijatelj ne bi primetio Bolivar bira put koji se retko koristi, a vodi kroz jedan od najviših klanaca. Oslabljeni groznicom iz močvara gladni i skoro goli, njegovi ljudi ga prate.
Stene klanca su okomite i vojnici se hvataju za izbočine rukama i nogama koje krvare. Ledena kiša smenjuje se sa vejavicom. Posle šest dana muka stižu na goli Paramo de Pisoa, visok 3900 metara. tu provode strašnu noć. Sutradan, kada je počelo spuštanje, mnogi su ostali da leže, smrznuti u snegu.
Bolivar je sišao zapadnim obroncima Anda sa 1200 najjačih ljudi i posle svega tri dana odmora pobedio vojsku španskih veterana koji su se borili pod komandom vojvode od Velingtona. Ova bitka odlučila je ceo rat, a Bolivarova slava zasjala je kao nikad dotada. Njegova armija je rasla dok su španske snage slabile.
Uveren da nijedna zemlja južnoameričkog kontinenta ne može da ostane slobodna sve dok španci drže jednu koloniju, Bolivar je prelazio sa jedne teritorije na drugu, ne vodeći računa o granicama kolonija i boreći se protiv Španaca svuda gde ih je sretao. Tako je izvojevao četiri velike i slavne pobede: Bojaca, Karabobo, Pihinha, Ajakuho.
Južni deo kontinenta, Čile i Buenos Aires (Argentina) već je bio oslobođen od Španaca zahvaljujući drugom velikom patrioti, Hose de San Martinu. Zato, kada se 22. januara 1826. španski komandant Kalaoa, u Peruu, predao Bolivaru supštena je i poslednja španska zastava na kontinentu. Cela Južna Amerika bila je slobodna!

Pisac 32 knjige

Bolivar je ratovao 15 godina, predvodio ljude u preko 500 borbi i oslobodio teritoriju na kojoj se nalaze današnje države Venecuela, Kolumbija, Ekvador, Bolivija i Peru.
Čovek od oružja bio je i čovek od pera. Zbirka od 32 velike knjige samo je deo onoga što je napisao. Pisao je svuda i na svakom mestu. Proklamacije, govore, političke traktate, pisma saradnicima u celom svetu. U jeku borbe ili kraj vatre u bivaku, diktirao bi istovremeno tri različita teksta.
Za svaku oslobođenu zemlju sastavio je ustav i organizovao vladu, baveći se svim detaljima kao što su parlament, finansije, diplomatska služba, spoljna i unutrašnja politika.
Jedan drug po oružju ovako ga opisuje: "Stalno je u pokretu. Korača brzo kroz šumu, trči ispred svih, izaziva druge da skoče više nego on, dalje nego on. Ljulja se žustro u svojoj mreži, peva, brzo govori, recituje francuske stihove. Među prijateljima je često bučan i veseo. Sa strancima postaje tih, ljubazan i imponuje svojim dostojanstvom.

Ratni drugovi – protivnici

Pošto je oslobodio Južnu Ameriku od Španaca, njegov drugi san je političko jedinstvo novih država pod jakom centralnom vlašću. Nije se zalagao za potpunu demokratiju, smatrajući da bi u tadašnjim uslovima bila preuranjena. Predlagao je lokalne vlade koje bi bile slične engleskoj, sa izbornim donjim domom, naslednim senatom i doživotnim predsednikom. Ali nacionalizam i političke frakcije oštro se usprotiviše. Nekadašnji ratni drugovi sada su postali politički protivnici. Nove republike, tako složne u borbi protiv španske dominacije, bile su spremne na međusobne ratove. Svi Bolivarovi pokušaji bili su uzaludni: dok je on mirio jedne, druge su se sukobljavale. Nije želeo da postane diktator, a još manje da ratuje protiv svojih sunarodnika.

Umro je sasvim sâm

Kada je u Bogoti saznao za stvaranje diktatorskih vlada u Venecueli, Peruu, Boliviji i Kolumbiji, Bolivar je rešio da napusti Južnu Ameriku i umre u tuđini. Posledice burnog života su se pokazivale: u 47 godini bio je umoran i star. Iz Bogote je na konju krenuo prema obali gde ga je čekala lađa, dok je narod plačući klečao pored puta.
Ali, nije mu bilo dato da umre u tuđini. Razboleo se na brodu kojim je plovio za Jamajku i kapetan je naredio da se vrate. Iskrcali su ga u Santa Marti na kolumbijskoj obali. Tu je i umro, u bedi i skoro sasvim sam, 17. decembra 1830. godine.
Jednom, za života, stanovnici Karakasa su hteli da mu podignu spomenik. On je tada rekao: "Ne treba nikada praviti čoveku spomenik za života; on može da se promeni, da izda. Ne verujem da će se meni tako nešto dogoditi, ali ipak sačekajte".
Dvadeset godina posle smrti, velika ratna flota prenela je njegove ostatke u rodni Karakas. Velelepnom ispraćaju prisustvovali su predstavnici svih zemalja koje je oslobodio. Narod mu je u tišini odao poslednju počast, dajući mu prvo mesto u svojim srcima i istoriji velikog južnoameričkog kontinenta.

[iz "Politikinog zabavnika" #887/1968]