Prvoaprilske i ostale podvale

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Markiz de Gramon, vojvoda od Giša i suvereni princ od Bidaša, hrkao je u svom velikom krevetu sa baldahinom. Sa zidova i tavanice usnulog velikaša su posmatrali olimpski bogovi čije su slike krasile dom francuskog kralja Luja XIV. Markiz de Gramon je, dakle, hrkao u Versaju!

Neobičan skup

Oko ponoći vrata na spavaćoj sobi markiza de Gramona polako su se otvorila. Na njima se prvo pojavio Aleksandar Luj de Burbon, ozakonjeni sin Njegovog Veličanstva i gospođe de Montespan. Ovaj sredovečni čovek, sa titulom grof od Tuluze, bio je najveći šaljivdžija na dvoru Luja XIV. Zato i nije čudo što se usred noći sa grupom veselih, podnapitih prijatelja uvukao u sobu markiza de Gramona. Oni su nešto smerali.
Trudeći se da budu što tiši, neobični provalnici su počeli da sakupljaju delove odeće markiza de Gramona koji je i dalje tvrdo spavao. Uzeli su mu cipele, čarape, pantalone, prsluke, periku... i požurili prema odajama grofa od Tuluze punim neobičnog sveta. Bilo je tu obućara, krojača, švalja, specijalista za perike – čitava mala radionica!
Jedan po jedan komad ukradene odeće prolazio je kroz ruke majstora koje je u te kasne sate sazvao grof od Tuluze. Jedni su parali šavove, drugi odsecali dugmad, skidali sa cipela visoke potpetice kakve su u to vreme bile u modi.
Zatim su šavovi ponovo spojeni, dugmad prišivena, potpetice vraćene na svoje mesto. Samo, uz jednu razliku: prepravljena markizova odeća bila je toliko skraćena i sužena, a cipele toliko stešnjene da on nikad više neće moći da uđe u njih.
Kad je sve bilo gotovo, grof od Tuluze ponovo je poveo svoje prijatelje do markizove spavaće sobe gde su sve stvari vratili i uredno složili. Markiz se nije budio, čak se nije ni pomerio u svom udobnom krevetu. Uz prigušen kikot nezvani gosti su proverili da li je sve na svom mestu i izišli. Zadovoljan ovim podvigom Aleksandar Luj de Burbon tiho je zatvorio za sobom vrata.

Vi ste se naduli!

Ko zna koliko bi gospodin de Gramon spavao da mu jutro, umesto sobara, nije najavio sâm milostivi grof od Tuluze.
- Došao sam da vas pozdravim, dragi prijatelju! – rekao je prilazeći markizovom krevetu.
Markiz je bio toliko iznenađen i počastvovan da nije ni pitao kakav je razlog ovoj neočekivanoj poseti. Grof od Tuluze nije mu dao vremena da razmišlja.
- Šta ja to vidim, dragi prijatelju?! Pa vi ste se naduli! – uzviknuo je.
Ionako bunovan, markiz se još više zbunio. O čemu to grof govori? Utom je kroz poluotvorena vrata provirila glava još jednog posetioca.
- Dragi gospodine Gramon, šta je to s vama? Otkud vam takve dimenzije?
Markiz se sad zaista uplašio. dok je unezvereno gledao u dvojicu ljudi pored svog kreveta, u sobu je nagrnulo još nekoliko posetilaca.
- Šta je to s vama, gospodine? Izgledate mnogo veći i širi nego juče? – pitali su se u čudu, sa izrazom dubokog sažaljenja i simpatija.
Jedan od uzbuđenih posetilaca upro je prstom u njegovu ruku i svi su na to počeli da sa sažaljenjem klimaju glavama.
- Ali, gospodo, meni se čini da je sve kao i obično! – najzad je markiz uspeo da dođe do reči. – Ja ne vidim nikakve promene, možda tako izgledam posle spavanja...
Opšti žagor prekinuo je njegove reči.

Pod vrelim peškirima

- Dragi prijatelju, promene na vama su tako uočljive – ponovo se umešao grof od Tuluze. – Možda ja ne vidim dobro, ali ne možemo se svi varati. Uostalom, probajte da obučete vaše odelo, tako ćemo najbolje videti ko je u pravu.
Nesrećni markiz se kao očajnik uhvatio za ovaj predlog. Najzad će im dokazati da je sa njim sve u redu.
Ali, već je košulja ozbiljno uzdrmala njegove nade, pantalone su ga bacile u očajanje, a kad je pokušao da obuje cipele, bilo je jasno da ni prste u njih ne može da uvuče. Nekoliko trenutaka vladala je mučna tišina, a onda su svi ponovo zažagorili. Preplašen na smrt, markiz je požurio u svoj krevet.
- Idem odmah po doktora Basompetrusa! – uzviknuo je grof od Tuluze. – Ako iko može da vam pomogne, onda je to on.
Dok je grof tražio "doktora Basompetrusa", inače maršala de Basompjera, ostali su pokrivali markiza de Gramona vrelim peškirima.
Uskoro je stigao i "doktor". Bio je odeven u crnu togu, s raskošnom perikom na glavi i velikim tamnim naočarima.
- Kakav slučaj nadutosti, kako loše izgledate, gospodine Gramon! – uzviknuo je još sa vrata. – Jeste li napisali testament?
Crven kao rak od nepodnošljive toplote, jedva izvirujući ispod brda vrelih peškira, markiz nije imao snage da se brani. Samo oni koji su stajali pored njega mogli su da čuju kako očajnički viče:
- Dovedite beležnika!
Beležnik je, naravno, već bio pred vratima. Sa markizovog tela brzo su skinuli vrele ubruse i on je beležniku, pred svedocima, počeo da diktira svoj testament. Napisan onako naprečac, ovaj će ga testament kasnije lišiti rođačke ljubavi mnogih članova njegove brojne familije, onih koji su u njemu bili izostavljeni.
Kad je beležnik napustio sobu "samrtnika", markiz je još imao snage da pošalje glasnika papi u Rim sa ovećom kesom zlatnika kako bi platio troškove misa za svoje ozdravljenje.

Neverovatna dijagnoza

Uskoro se svet razišao i sa markizom de Gramonom ostao je samo doktor Basompetrus.
- Kad bolje razmislim – počeo je doktor – možda postoji način da vas izlečimo...
Markiz Gramon je malo živnuo i u doktoru Basompetrusu video svog jedinog spasioca.
- Kažite, doktore! Pomozite mi. Nema te cene koju vam neću platiti. Zar da umrem tako...
- Najpre moramo da rešimo neke stvari – rekao je doktor. – Vi znate da teški bolesnici ne smeju da leže ovde u Versaju. Samo članovima najuže kraljevske porodice dozvoljeno je da umru na dvoru. Zato vi, kao prvo, morate dobiti dozvolu Njegovog Veličanstva da vas lečim ovde jer bi vaše prenošenje iz Versaja moglo da bude veoma opasno.
- Ali – mucao je markiz – kako da očekujem od kralja da prihvati tako nešto?
- Jednostavno – odgovorio je doktor mirno. – Ponećete večeras na prijem vašu noćnu posudu. To će ga uveriti da je situacija ozbiljna.
Markiz je zapanjeno gledao u doktora i nije primetio da se njegovi prijatelji još šunjaju oko vrata i previjaju od smeha. Doktor je bio odlučan i markiz nije mogao da bira.
- Biće kako vi kažete, doktore! – obećao je.
Doktor je tad napisao recept i bacio ga na bolesnikov krevet. Dok je napuštao sobu, markiz nije primetio da je čudno zajapuren i da mu iz očiju vrcaju suze. Drhtavim rukama uzeo je recept i počeo da ga proučava. Njegov pogled se odjednom ukočio. Markiz nije mogao da poveruje svojim očima.
- Accipe cisalia et dissue purpunctum! (Uzmi makaze i isparaj šavove) – pisalo je na receptu.
Uz potpis doktora Basompetrusa stajao je i datum: 1. april!

[iz "Politikinog zabavnika" #1174/1974]

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Kad se trgovcu Sen Martenu iz francuskog grada Sen-Loa godine 1614. rodio sin prvenac, niko na svetu nije bio srećniji od njega. Čak i kad je desetak godina kasnije, otkrio da mu naslednik Mišel nije udple pameti, nije se nimalo uzbudio. Toliko je bio bogat da je osećao kako sve može da nadoknadi novcem. Naime, kralju je u to vreme, kad je Francuska išla iz rata u rat, novac bio i te kako potreban, pa ga je uspešno prikupljao prodajući za skupe pare plemićke titule! Tako je tata svome sinu, pored ostalog, kupio i tri markizata u bespućima francuske Kanade. Ali, začudo, momak nije bio sasvim zadovoljan. Mladi čovek uvrteo je sebi u glavu da postane naučnik.
- Bićeš naučnik i to veliki! – obećao mu je otac i "juriš na nauku" je otpočeo!

Vatra pod krevetom

Obdaren zadivljujućim strpljenjem i upornošću trostruki markiz, koji je u međuvremenu postao i jednostruki opat, bacio se na nauku svim žarom čoveka nesvesnog svog neznanja. Jedan za drugim padali su fakulteti. Pred ovom kombinacijom para i upornosti, poklekli su i najčuveniji profesori. Vremenom je Sen Marten zamašnom spisku svojih titula dodao i doktorat teologije kao i visoko zvanje "protonotara Svete Stolice".
Nije prošlo mnogo vremena, a opat je bio znamenita ličnost u Francuskoj.
Međutim, ma kako brojne titule opata Sen Martena bile, još je bilo onih ličnosti koje su ga nadmašivale. Ali, zato je postojala jedna oblast u kojoj je časni opat bio bez konkurencije: bio je svetski šampion u zimogrožljivosti! Da se razumemo, to kod njega nije bio rezultat neke bolesti, radilo se o čistoj teoriji. Opat je na osnovu svojih naučnih istraživanja došao do zaključka da ljudskom telu dodir sa svežim vazduhom škodi dok ga, naprotiv, veoma visoke temperature snaže i okrepljuju. U skladu sa tim svojim otkrićem, opat je i usred leta navlačio po osam košulja, osam pari pantalona (zimi se taj broj povećavao na 12), a glavu ove znamenite ličnosti krasilo je osam lepih toplih kapica povrh kojih se ponosito kočila skupocena perika! U spavaćoj sobi opatovoj bio je izgrađen ogroman krevet od opeke ispod kojeg je i dan i noć gorela lepa vatrica. Ne previše jaka, tek toliko da spavač porumeni, a da ne zagori!

Obraća vam se domovina

Elem, pošto je prvih sedam decenija svog života proveo u blaženom izobilju i neznanju i u teškim trenucima francuske istorije bio bezbroj puta predmet šala i podvala u kojima je uživala cela zemlja, opat Sen Marten je još uvek bio rumen kao ruža i, što je važnije, pun planova za budućnost. Zato ga ni najmanje nije iznenadilo kad je jednog dana na njegovu adresu stiglo jedno pismo okićeno svom silom pečata raznih veličina i boja.
Pismo je bilo od g. markiza de Šomona koji ga je biranim rečima pozvao da se stavi u službu domovine. Kako? Markizu, koji je postao novi ambasador Luja XIV na dvoru sijamskog kralja, samo on može dati "neocenjiva i duboka promišljena" uputstva kako da organizuje jedno ovako značajno putovanje, kao i podatke o običajima i verovanjima naroda sijamskog, o protokolu sijamskog dvora...
Ni jednog jedinog trenutka grešni opat nije posumnjao da neko sa njim zbija šalu. Za njega nije bilo ništa prirodnije no da se otadžbina, u slučaju potrebe, baš njemu obrati.
Pošto je dao da se ambasadorovo pismo odštampa i razdeli građanima Sen-Loa i Kaena, opat se bacio na posao.
Šta je opet San Marten znao o Sijamu?
Ništa, ama baš ništa, ali je takođe činjenica da on nije imao pojma da ne zna ništa o Sijamu. Zahvaljujući tom dvostrukom neznanju čovečanstvo je dobilo jedno naučno delo kome je teško naći premca. Njegovo "rađanje" praćeno je u Sen Lou i Kaenu s ogromnim uživanjem jer jedina osoba koja nije znala da se iza cele podvale krije opatov rođak Gofre, bio je sâm opat.

Stručnjak za sijamska pitanja

Kako je naučno delo Sen Martena raslo, smeh iz Kaena širio se po čitavoj Francuskoj.
Posle dva meseca danonoćnog rada bila je gotova knjiga koja se bavila ne samo Sijamom već u isto vreme predstavljala svu bit opatovog poznavanja sveta, njegove filozofije, knjiga utoliko neverovatnija što je bila napisana savršeno ozbiljno.
Prvo poglavlje je bilo posvećeno geografiji Sijama, o čemu je opat znao taman toliko koliko i o reljefu Marsa. Ako je verovati njegovom opisu, Sijam je bio krajnje zanimljiva oblast, ispresecana fjordovima, bogata glečerima, bananama i urmama.
Drugo poglavlje je pravi biser. Posvećeno je opisivanju dvora sijamskog kralja po kome šeta ravno dvesta slonova s kulom punom vojnika na leđima... i obilno prošarano savetima novom ambasadoru. Opat preporučuje g. de Šimonu da u prvu posetu kralju dođe tačno u ponoć u pratnji šest muzičara sa srebrnim trubama i perjanicama na kapi. Nipošto neka ne zaboravi dvanaest konja i četrdeset mazgi s poklonima, potkovanih srebrnim potkovicama "u znak lepog ponašanja". Od darova za sijamskog kralja da pomenemo samo tri tuceta češljeva od kornjačinog oklopa, slonovače i drveta – za kraljevski harem – i sto pari naočara... Ne zna se za koga.

Progutajte živu ribu!

Zdravlju ambasadora posvećeno je poslednje poglavlje, posebno odbrani od morske bolesti.
Recept je glasio ovako: "Treba naći jednu oveću ribu koja je prethodno progutala jednu manju ribu, zatim progutati tu oveću ribu, po mogućnosti živu, a za sve vreme obavezno zasipati obilno glavu puderom i tucanim biberom." Ako tako bude postupio ambasadoru je opat garantovao mirno putovanje morem.
Najzad, na samom kraju svog kapitalnog dela, opat je srdačno preporučio ambasadoru da sijamskom kralju citira imena svih velikih ljudi svoje otadžbine među kojima je, naravno, na prvom mestu bio sâm opat Sen Marten. Čovek koji je toliko mnogo znao o Sijamu!
Knjigu je opat odštampao u velikom tiražu i razdelio je "na korist i dobrobit naroda francuskog". Markiz de Šomon, duhovit čovek, iako nije od početka bio uključen u ovu podvalu (Gofre se, ne obavestivši ga, poslužio njegovim imenom) beskrajno je uživao u opatovoj knjizi.
Mišel Sen Marten postao je slavan u zemlji Luja XIV. Cela nacija se kikotala...
Ali, to je bio tek početak velike zabave.
Desilo se da je ubrzo zatim markiz de Šomon zaista otišao u Sijam, a godinu dana kasnije, ambasada sijamskog kralja stigla je s velikom pompom u Pariz, da uzvrati posetu. (Uzgred rečeno, i to je bila velika prevara jer se sumnja da su tobožnji sijamski ambasador i njegova pratnja bili, u stvari, jezuiti, misionari iz ove daleke zemlje). Dolazak diplomate iz egzotične zemlje pobudilo je ogromno interesovanje. Svi su govorili samo o tome. Za Gonfrea to je bio izazov kome nije mogao odoleti.

Počinje urnebes

Samo nekoliko dana pošto su Sijamci stigli, opat de Sen Marten primio je novo pismo g. de Šomona. Sadržina pisma ga je očarala. U njemu je stajalo da je na sijamskom dvoru ambasador posetio galeriju portreta velikih ljudi i, gle čuda, među njima našao i jednog sa osam pari pantalona, osam košulja i osam kapica ispod perike. Sijamski kralj, oduševljen ambasadorovom izjavom da lično poznaje tog velikana, uručio je poziv opatu Sen Martenu da dođe u Sijam, obećavajući mu između ostalog i "sedam mladih mandarinki da mu greju tabane".
Još se štamparska boja na opatovoj knjizi nije ni osušila, a važna vest stigla je u Kaen: ambasador sijamskog kralja dolazi da lično preda oznake mandarina I klase i povede ga u svoju zemlju.
Visoki gosti stigli su u Kaen početkom decembra 1687. i odseli u najboljoj gostionici grada. (Kasnije se ispostavilo da su kompletan sastav ambasade činili veseli džentlmeni iz okoline Kaena, obilati ofarbani u žuto). Poslanici su bili odeveni u neku vrstu rimske toge, nejnemogućijih boja, s elegantnim šiljatim kapama na glavi.
U prvu posetu opatu, prema sijamskom protokolu, stigli su tačno u ponoć. Ovom istorijskom događaju prisustvovala je masa sveta. Zajapureni opat, van sebe od sreće, primao je čestitanja, laskanja, izraze divljenja. Njegova dundasta figura obletala je oko diplomata koji su govorili nekim neobičnim jezikom. U jednom trenutku čak je počeo s njima i konverzaciju na tom jeziku što je kod posmatrača izazvalo urnebesno veselje. Najzad je stigao i svečani trenutak – ambasador sijamskog kralja predao je opatu ogromnu kupastu kapu koju je trebalo nositi i preko svih osam kapica i i povrh perike.
No, najlepše je tek imalo da dođe: ambasador je preko tumača saopštio opatu da ima nalog da ga dovede u Sijam, milom ili silom, jer sijamski kralj pati od morske bolesti i nikako ne može bez njega!

Paničan strah

Najednom se opat uozbiljio. Trebalo je napustiti onaj udoban krevet sa vatricom ispod, prijatelje, miran život i krenuti u tamo neku nepoznatu zemlju u kojoj može biti i promaje... Uhvatio ga je grozan strah.
Odmah sutradan uleteo je u kabinet prefekta grada Kaena da zatraži zaštitu. Njemu se čini da je ambasador čvrsto rešen da ga vodi iz Francuske i čak da je veoma ljut. Prefekt, koji je ulagao herojske napore da ne prsne u smeh, najučtivije je objasnio opatu da mu ne može pomoći jer je u stvari sâm opat ponudio sijamskom kralju usluge ono kad je tražio da ga de Šomon preporuči kao jednog velikana. Interesi Francuske zahtevaju od opata da podnese tu malu žrtvu i izleči prijateljskog vladara od morske bolesti!
Od vrata do vrata, od prefekta do gradonačelnika, pa do guvernera i zapovednika pokrajine, opat je pokušavao na nađe zaštitu i izlaz iz situacije koja mu je izgledala pogibeljna. Rešenje je našao vojni zapovednik Dimustije: budući da sijamski kralj podvlači da mu je do opatovog dolaska stalo zbog njegove učenosti, Sen Marten se može spasti jedino ako dobije potvrdu od Kaenskog univerziteta da je potpuna neznalica!

Ja sam budala!

Dekan medicinskog fakulteta i rektor univerziteta (ceo grad je učestvovao u ovoj zaveri) rado su izišli u susret očajnom Sen Martenu i opat je tako postao prvi Francuz kome je izdata zvanična potvrda univerziteta da je – budala! Prefekt je sa svoje strane dodelio opatu kao ličnu zaštitu puk grenadira koji je, na opatov trošak, zaposeo čitavu kuću, vrtove, blokirao okolne ulice i tako "obezbedio" opata da ga Sijamci ne otmu.
Prolazili su sati, opatov podrum se polako praznio, grenadiri su bili mrtvi pijani i sumnjive prilike žutih lica muvale su se oko opatove kuće. U zlo doba stigao je na oznojenom konju "glasnik iz Pariza". U njegovoj torbi nalazilo se pismo za Sen Martena u kome Luj XIV, obavešten o namerama Sijamaca, zabranjuje opatu da napusti Francusku, jer država ne može podneti gubitak jedne takve veličine kao što je on.
Opatu je pao kamen sa srca, pa je u čast svog oslobođenja priredio veličanstven banket za "sijamsku ambasadu". Banketu je prisustvovalo nekoliko stotina zvanica, a ceo grad se okupio oko opatove kuće. Vino se točilo besplatno (odnosno na trošak Sen Martena), svi gradski muzičari angažovani su za jedan "Končerto groso", hiljade raketa pretvorile su Kaen u grad iz bajke.
Kad je veselje bilo na vrhuncu, pročitano je pismo Luja XIV. Da napomenemo da je to zaista bilo kraljevo pismo i da je vladar Francuske tražio da mu se svakog dana po kuriru šalje izveštaj o razvoju situacije. Sadržina pisma bacila je u očajanje "sijamsku ambasadu" što su oni izražavali groznim grimasama i stravičnim urlanjem od koga se opatu jeza uvlačila u kosti, a kapica na ćelavoj glavi odskakala od užasa.
Konačno, "ambasador" se kao pomirio sa sudbinom i izvukao mandarinsku kapu od zečje kože, ukrašenu sa dva zlatna obruča i crvenom kuglom na vrhu. Uz arlaukanje i krvoločno mlataranje sabljama ambasadorove pratnje, opat je pao na klena i skrušeno primio "visoku počast" iz njegovih ruku.

120 puta na kolenima

Međutim, "sijamski protokol" je nalagao da odlikovani pada na kolena što više puta i opat se pokorio... Posle 120 padanja na kolena Sen Marten je bio eliminisan! Ali, haos je tek počinjao.
Opatu su objavili da je u Sijamu običaj da se zadovoljstvo izražava strašnim grimasama. Sledećih pola sata Kaen se tresao od smeha posmatrajući kako "ambasador" i opat energično izmenjuju ovu učtivost.
Potpuno iscrpljen uzbuđenjima, nakljukan do guše, naliven svim mogućim pićima, opat je najzad bio prenet u svoju postelju od cigala. Podstaknuta je i vatrica... I tako, dok se opat lagano krčkao veselje se nastavilo sve do zore.
Sutradan, kad se najzad probudio iz obamrlosti, opat je s olakšanjem saznao da je "ambasada" napustila Kaen i da "Sijamci" više nemaju nameru da ga vode sa sobom.
Opat de Sen Marten umro je u 77. godini života kao jedini "mandarin I klase hrišćanskog sveta". Poslednja mu je želja bila da bude sahranjen sa svojom mandarinskom kapom na glavi!

[iz "Politikinog zabavnika" #1204/1975]