Titanik

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Sedamdeset i tri godine pošto se "Titanik" sudario sa ledenim bregom i nestao u talasima, najveći i najluksuzniji prekookeanski brod koji je ikada sagrađen – konačno je nađen 1985. Leži na dnu Atlantika, 500 milja južno od Njufaundlenda, na oko 4000 metara dubine.
Izbliza ga je "osmotrila" kompjuterski dirigovana podmornica "Argo". Projektovana da bez vremenskog ograničenja pretražuje morsko dno do dubine od 6000 metara, "Argo" je, u stvari, neka vrsta kaveza dugačkog pet metara u koji su smešteni snopovi snažnih reflektora, sonarni uređaji i niz podvodnih kamera. Robot-podmornica vezana je za matični brod debelim čeličnim kablom.
Onoga trenutka kada signali sa sonara nagoveste da je "Argo" nabasao na nešto što bi moglo da bude značajno, video-kamerama se izdaje komanda da predmet snime izbliza. U 1:40 ujutro, 1. septembra 1985 na ekranu američkog broda "Knor" prvo su se pojavili snimci razbacanih kofera, uglja, sanduka vina. Onda su iz mraka izronili obrisi broda-grdosije, uspravno zarivenog u pesak, prepolovljenog na dva dela.
Istraživački brodovi američko-francuske ekspedicije "Knor" i "Suroa" obavili su svoju misiju. Njihove posade ujedno su i jedine koje znaju tajnu tačnog položaja podvodnog groba legendarnog "Titanika"

Gospodo, to ni sâm Bog ne bi uspeo

U salonu prve klase gospoda su igrala karte. U 11:40 uveče, osetili su trzaj, ne naročito snažan, i nekakvu škripu. Nekolicina je izašla na palubu da vidi šta se događa. Vratili su se dobro raspoloženi, sa kockicama leda u čašama. Pokupili su ih sa palube. Neko je rekao: "Naleteli smo na ledeni breg. To je sve". Partija je nastavljena, brod je mirno plovio dalje.
Niko se nije uznemirio. "Titanik" je bio zajamčeno nepotopiv. Imao je duplo dno i 16 komora koje ne propuštaju vodu. Ploveći hotel visok kao zgrada od osam spratova, dugačak 268, širok 28 metara, zapremine 46.328 tona. Motori ukupne snage od 55.000 konjskih snaga razvijali su brzinu od 25 čvorova.
Brod je imao poštu u kojoj se tokomk jednog putovanja računalo na pet tona pisama i razglednica, štampariju iz koje je svakodnevno, ravno na besprekorno postavljene stolove za ručak, dospevalo izdanje "Atlantskog dnevnog biltena" sa najnovijim vestima iz sveta. Imao je pekaru, štalu sa kravama koje su prvoj klasi obezbeđivale apsolutno sveže mleko. Tako luksuzan i tako veliki brod više nikada nije sagrađen.
Hiljadu radnika gradilo ga je više od dve godine, često u danonoćnim smenama. Kada je porinut u more, irski radnici koji su već kupili karte za Njujork, odbili su da se ukrcaju: ništa tako veliko nikada neće moći da se održi na površini.
Putnike u luksuznim apartmanima sa privatnim palubama za šetnju, koje je putovanje preko okeana koštalo 4350 dolara, takve bojazni nisu morile. Gospođa Alberta Koldvela ipak je osetila potrebu da lično od jednog člana posade dobije sud o izdržljivosti "Titanika".
- Gospođo, ni sâm Bog ne bi mogao da potopi ovaj brod. – glasio je odgovor.
Desetog aprila 1912. godine "Titanik" je krenuo na svoje prvo putovanje od Sauthemptona u Velikoj Britaniji do Njujorka. Na brodu su se nalazila 2253 putnika i člana posade. Čamaca za spasavanje je bilo za njih 1178.

Prvi SOS

Petog dana plovidbe radio-vezista "Titanika" primio je upozorenje o ledenim santama, ali se posada o njih oglušila. Ništa nije moglo da ugrozi brod sve dok voda ne prodre u četiri od pet nepropusnih komora. Ledeni breg probio je u trupu otvor širok 90 metara. Voda je preplavila i petu komoru. Kapetana Edvarda Smita pitali su da li je po njegovom mišljenju brod sada ozbiljno oštećen. "Bojim se da jeste" – glasio je odgovor.
U 00:02 kapetan je izdao naređenje da se putnici okupe na gornjoj palubi, u 00:25 radio-vezista uputio je prvi SOS signal, u 00:45 prvi od 20 čamaca za spasavanje spušten je u more.
Putnicima III klase nije pružena nikakva šansa. Cena njihovog putovanja iznosila je 25 funti. Gotovo sve žene iz prve klase uspele su da se spasu, polovina onih iz treće otišla je na dno sa "Titanikom".
U košmaru koji je usledio, spasilački čamac #1, za četrdesetoro ljudi, otplovio je sa samo 12 putnika. Neki su umirali herojski, neki kukavički spasavali glave. Jedan od najbogatijih ljudi Amerika toga doba, Džon Džejkob Astor, odbio je mesto u čamcu za spasavanje. Henri Sliper Haper spasao je ne samo sopstvenu, nego i glavicu voljenog pekinezera Sun-jat-sena i egipatskog tumača koga je po svaku cenu morao da prikaže društvu u Njujorku. Bendžamin Gugenhajm i njegov sobar presvukli su se u večernja odela . "Obučeni smo kako dolikuje prilici i spremni smo da kao gospoda odemo na dno".
Uskoro je svemu bio kraj. Do putnika u čamcima za spasavanje dopirali su krici onih koji su ostali na brodu. Uz strašan prasak eksplozije brodskog bojlera do koga je prodrla ledena voda, brod je prepukao na dva dela. Kroz vazduh su leteli koncertni klaviri, mašina za pravljenje leda, ogromne saksije sa palmama...
U 02:20 talasi su se sklopili nad poslednjim svetlima "Titanika". Tačan broj žrtava nikada nije ustanovljen. Najbolja procena: 1517. Tragediju je preživelo 706 putnika.

Neotuđivo pravo Džeka Grima iz Abilejna

Mada se verovalo da je "Titanik" potonio na 41° 46' severne i 50° 14' zapadne geografske širine, niko do sada nije uspeo da odredi tačne koordinate. Podaci koje je tada obelodanila američko-francuska ekspedicija odstupali su od samo jednog stepena što u pomorstvu predstavlja neizvesnost od mnogo kvadratnih milja. Ta neizvesnost je jedino što za sada štiti potonuli brod od lovaca na blago.
Po svemu sudeći, niko ne polaže pravo na bogatstvo koje je s "Titanikom" otišlo na dno Atlantika. Vlasnik broda "White star lines" stopio se još 1934. godine s pomorskom kompanijom "Canard lines". Prilikom udruživanja otpisana su i sva prava na potonuli brod. Londonsko osiguravajuće društvo "Komeršl junion" koje je svojevremeno osiguralo "Titanik" i zbog toga bankrotiralo moglo bi da bude vlasnik jednog dela bogatstva, pod uslovom da priloži dokaze o izmirenju određenog broja zahteva za odštetu. Kompanija takve dokaze još nije pružila.
Stvar je u rukama lovaca na blago. "Titanik" leži u međunarodnim vodama, a to otprilike znači da će plen pripasti onome ko ga se prvi dokopa.
Teksaški petrolejski magnat Džek Grim već je od 1980-1983. godine uložio dva miliona dolara u tri ekspedicije za pronalaženje "Titanika". Nasuprot nešto manje opipljivim predmetima njegovog istraživačkog žara kakvi su Nojeva barka. "Big fut" i čudovište iz Loh Nesa na koje je potrošio dosta novca i vremena, Grim sada tvrdi da je na pragu ostvarenja svog životnog sna.
Njegovi ljudi su, otprilike na mestu na kome je nađen "Titanik" još 1981. godine snimili propeler koji je po svojoj veličini mogao da pripada samo jednom brodu na svetu - "Titaniku". Dugotrajno nevreme sprečilo je njegovu ekipu da to dve godine kasnije i potvrde. Grim sada dokazuje da je američko-francuska ekspedicija samo ponovo našla ono što je on već ranije otkrio. Verovali mu ili ne, Džek Grim iz Abilejna zakleo se da će u leto ove godine sesti u mini-podmornicu sa šestočlanom posadom i pokupiti ono što mu pripada.

Kako izvući blago?

Ako je pitanje prava na potonulo blago sporno, u jednom se gotovo svi slažu: podizanje "Titanika" sa morskog dna tehnički je i finansijski neizvodljivo.
S ovim se opet ne slaže Englez Džon Pirs koji je prošle godine naduvavanjem vreća od čvrstog platna sa dna Oklandske luke na Novom Zelandu izvukao "Duginog ratnika" koji je potonuo od podmetnute bombe. Pirs predlaže da se i "Titanik" podigne na sličan način. Nevolja je što malo ko veruje da se spasavanje "Duginog ratnika" teškog 418 tona sa dna plitke luke i podizanje 46.328 "Titanikovih" tona sa 4000 metara dubine mogu porediti.
Konsultantska grupa inženjera iz Linkolnšira u Velikoj Britaniji ima drugačije rešenje: dušeci ispunjeni alkoholom i tečnim voskom. Stvar je po njima, ako ne jednostavna, onda sasvim sigurno izvodljiva. Za dno "Titanika" prvo bi se pričvrstili dušeci u koje bi se potom preko creva zagrevanih električnom energijom ubacilo 18 tona voska. Preostali dušeci ispunjeni alkoholom vršili bi ulogu stabilizatora prilikom podizanja broda. Kad ga podignu do dubine od 6 metara, operacija će praktično biti okončana: preostalo bi samo da se "Titanik" odšlepuje do dubine na kojoj bi posao preuzeli gnjurci.
To su planovi onih koji veruju da je s "Titanikom" na dno Atlantika otišlo basnoslovno bogatstvo. Razloga da se u to veruje svakako ima. Prvu klasu dupke su ispunili najbogatiji ljudi onog vremena. U tovarnu listu broda upisani su i dragulji koje je jedna holandska firma slala juvelirima u Njujork. Ali nepobitne su i sledeće činjenice: ukupan tovar "Titanika" osiguran je na nimalo zasenjujuću sumu – 420.000 dolara. U značajne stavke brodske robne deklaracije upisano je i 500 sanduka oraha u ljuskama, 860 rolni linoleuma i 6 sanduka orhideja.
Oni koji su "Titanik" otkrili ne polažu nikakva prava na bogatstvo koje dole možda leži. Vođa američke ekspedicije okeanograf Robert Balrad ima samo jednu želju. Da iz podmornice sopstvenim očima vidi džinovski brod. Pripreme za ovu novu operaciju će potrajati, ali nema razloga za žurbu. Na kraju krajeva, "Titanik" je čekao 73 godine...

[iz "Politikinog zabavnika" #1777/1986]

milannik1 · **Mr. Bombastic**

previse su gledali film tinatnik, ako misle da ce da nadju dijamant srce mora varaju se, jedino da ga prodaju u staro gvozdje pa ce mozda da im se isplati ovako nikako...