Писма Виктора Игоа

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Крајем августа 1876. године париски лист "La Rappel" ("Позив") објавио је чланак "За Србију" испод којег је стајало: Виктор Иго. Те године Србија је била у још једном од многих ратова са Турском чија је војска, нарочито Черкези и башибозуци, починила језиве злочине над недужним народом ове мале балканске земље. Огорчен тим зверствима, свој глас против крвопролића у Србији диже и седамдесетогодишњи Виктор Иго.
"Постаје неопходно да се обрати пажња европских влада на један тако мали догађај који оне не опажају", пише један од највећих књижевника свих времена. "Ево га: један народ убијају. Где? У Европи. Има ли сведока том чину? Један: цео свет. Виде ли га владе? Не."

То је злочин!

Обавештен сам да је "становништво вароши Алексинца за неколико часова сведено од 10.000 на 1300 и да су гробља претрпана лешевима". Иго пише: "Европске владе треба да знају да тиранин тамо пара утробу матерама да би у њој побио децу; да по јавним трговима има безброј женских лешева с траговима мрцварења; да пси по улицама глођу лобање обешчашћених девојчица; да је све то страшно и одвратно; да би био довољан и један миг Европе па да све то престане, и да су дивљаци који врше све те злочине страшни, а да су цивилизоване владе које све то мирно и равнодушно посматрају – одвратне. Час је стигао да се подигне глас. Одвратност је општа. Има тренутака када савест човечанства узима реч и заповеда владама да је слушају. Владе плашљиво мрмљају кроз зубе одговор. Већ су покушале да говоре којешта како је све то претеривање. Да, претерује се! Алексинац није истребљен за неколико часова већ за неколико дана; тврдило се да је попаљено двеста села, док их је у ствари изгорело 99... Где је један случај ви га удвајате.
А после, зашто се тај народ и буни? Зашто људско стадо не пристане да се с њим располаже као са стадом стоке? Зашто?
... Зовимо ствари њиховим правим именом. Убити човека на шеталишту или на планини злочин је; убити народ један у овој другој шуми што се зове дипломатија, такође је злочин. Разлика је само у томе што је овај последњи много тежи. Смањује ли се злочин упоредо са својом страховитошћу? На жалост, то као да је од памтивека закон Историје. Ако сте убили шест људи ви сте разбојник; убијете ли на шест стотина хиљада онда сте Цезар. Што страшније дело, тим се лакше прима. Али, дошао је час да се стари закон замени новим; ма како да је ноћ мрачна, зора ипак мора зарудети. Да, ноћ је црна: авети се буде...

Сломимо мачеве!

И отуда све ово што се догађа у Србији. Кад ће се с тим стати? Кад ће да престане мучеништво овога малог јуначког народа? Крајње је време да цивилизована Европа забрани даље продирање на том путу. И ми, народи, ми наређујемо владама да задрже ову јурњаву к злочину.
Одвраћа нам се како има "питања". Убити човека, злочин је; уништити цео један народ "питање" је. Ми одговарамо: и човечанство има своје питање. И ево тог питања које је веће и од Индије и од Енглеске и од Русије: то је дете у утроби своје мајке. Заменимо политичка питања питањем човечности. И ту је све будућност. И та ће будућност доћи, ма шта се против ње радило. Све јој иде наруку, чак и сами злочини, ти страховити помоћници..."

Богаташ у колима за сиромахе

У то време Виктор Иго често мисли на Србију. Ускоро после овог прогласа 10. септембра 1876. године он пише председнику Конгреса мира у Женеви: "Конгрес мира упорно продужава свој рад, и има потпуно право да то чини. Пред осакаћеном Француском, пред измученом Србијом цивилизација се грози, и протест Конгреса мира је неопходан."
Међутим, неуморни Иго још једном диже свој глас да европске владе најзад обрате пажњу на турске злочине у Србији: 22. септембра исте године он пише учесницима прославе годишњице Француске републике у Марсеју: "Сила уображава да је право: овде се унакажава Француска, тј. цивилизација: тамо се убија Србија, тј. човечанство..."
Игоови апели да се окончају бездушна турска зверства над немоћним народом Србије и те како су одјекнули у овој земљи, тим више што је он код нас већ четири деценије био познат као писац и пријатељ Словена. Још 1828. 26-годишњи Иго позива у песми "Расрђени Дунав" Београд и Земун, да више не ратују. Писац је о нашим народима читао из разних извора, али се поуздано зна да се и лично сусретао са неким људима из Србије и Хрватске или је с њима био у преписци. Један од њих је и дипломата и преводилац Мита Ракић, отац песника Милана Ракића, који је први код нас превео чувени Игоов роман "Јадници" под насловом "Очајници". Иначе, дела Виктора Игоа појављују се на нашем језику 1838. и много су читана. Доцније су, поред осталих, његове песме, драме, комедије, романе и приповетке преводили и Јован Поповић Стерија, Војислав Илић, Јован Јовановић Змај, Јован Ђорђевић, Милорад Поповић Шапчанин, стеван Луковић, Милан Ракић, Сима Пандуровић.
22. маја 1885, док је над Паризом беснела страшна олуја, тачно у 13 сати и 27 минута, Иго умире од крварења у плућима. После неколико дана француске новине објављују Игоов тестамент у којем пише и ово: "Остављам 50.000 франака сиротињи. Желим да будем одвезен на гробље мртвачким колима за сиромахе. Одбијам посмртне почасти и молитве свих цркава. Тражим молитву од свих душа..."
То је опорука човека који је био баснословно богат, али сигурно је дпредседник Републике Жил Греви није био извршилац овог тестамента само због огромног новца који је писац оставио иза себе.
Тело Виктора Игоа чувано је девет дана да би се извршиле све припреме за сахрану. У понедељак, 1. јуна 1885. одвезен је до гробља онако како је желео – мртвачким колима каквим је превожена сиротиња.
Али, последње путовање творца "Јадника" није било ни сиромашно ни безгласно: Савременици су забележили да су цела Европа и Америка учествовале у великој жалости Француске. Остала су сведочења да се ова, заиста незаборавна, сахрана није могла ни замислити без учешћа представника Србије.

Голубови за пријатеље

Миленко Веснић, дугогодишњи српски посланик у Паризу, који је Игоа и лично познавао, пише да није било ни једног Србина у француској престоници који није присуствовао испраћају великог пријатеља Словена на Балкану. Два висока Србина носила су своју тробојку и венац, а инжењер Ђ. Т. Петровић из Сремске Митровице, секретар једног Игоовог нећака, пустио је из кавеза јато голубова које је писац много волео. Нишки еписком Јероним престајао је од 6 часова ујутро до 5 по подне прислоњен уз једно дрво само да би учествовао у погребној поворци. У крошњи стабла изнад њега седели су Мате Бошковић, посланик Србије у Атини и Спиро Познановић из Херцег-Новог. У бескрајној поворци корачали су и Стеван Јакшић и Живко Милисављевић, професори Велике школе у Београду, затим Драгутин Петровић, ученик Јосифа Панчића, Војислав Марковић, начелник Министарства спољних послова, капетан Тихомир Јовановић и други. Са крова једног париског аутобуса сахрану је посматрао и 33-годишњи књижевник Симо Матавуљ, преводилац Молијера, Золе и Мопасана. Погребу су присуствовали и представници Хрватске.
У фебруару 1863. године Толстоје записује у свој дневник: "'Јадници' – снажно!" Много година касније, у време нацистичке окупације Француске, чланови Покрета отпроа тајно су објавили Игоове песме.

[iz "Politikinog zabavnika" #1748/1985]

Недавно смо писали (у броју 1748) о апелу Виктора Игоа, којим је велики писац устао у одбрану Срба од турских злодела. Не може тачно да се зна из којих је извора велики писац сазнао за страдање недужног становништва, али муке српског народа у то време описали су многи.
Кад је 1876. године апел "За Србију" објављен, избио је српско-турски рат.
Већ у прокламацијама кнеза Милана Обреновића "Мом драгом народу", која је писана 30. јуна 1876, када је Србија објавила рат Турској, види се да терор и покољ нису били само слика ратних дана.
У прокламацији се каже:
"Браћо, година је дана скоро како ви трпите ове крваве призоре на својој драгој земљи, коју су нам очеви скупом крвљу откупили. Не само поједини срезови, но и читави окрузи погранични, морали су без одмора излетати на границу да своје имање отимљу из руку разбојничких и да заштићавају живот својих породица. Узалуд су остајали кораци које је влада моја чинила код отоманских власти, па и код саме Порте. Оружани упади нису престали, а војска турска и даље је држала Србију у опседнутом стању, под којим се зауставио сваки трговачки обрт, престала свака привредна радња, тако да смо морали прибегавати ванредним мерама да спасемо остатак народне привреде од крајње пропасти. Иако нисмо у рату, ми подносимо све штетне последице рата."

Пред очима Европе

Међутим, иако се неупоредиво малобројнија и много слабије наоружана српска војска јуначки борила, нарочито у тешким биткама на брдима Ђунис и Шуматовац код Алексинца, Србија је у овом српско-турском рату поражена. Изузетна храброст једне мале земље да се срчано одупре таквој сили као што је Турска одјекнула је широм Европе. Али, европски народи су из новина и дипломатских извештаја сазнали и за нечувене покоље и пљачке турских војника над немоћним и невиним житељима Србије. Деветог августа 1876. године објављено је у европској штампи писмо Јована Ристића, српског министра спољних послова о турским злоделима у Србији. Поред осталог, Ристић саопштава и следеће:
"Што се рањених тиче, они између њих које нисмо могли понети собом, сакаћени су и опљачкани, уколико нису поубијани од ових савремених варвара који служе Турску под именом Черкеза и башибозука. Од времена Џингис-кана Европа није видела ништа слично овоме. Турска влада не војује против српске војске, она је поставила себи за циљ истребљење самог српског народа: она опустошава земљу и витла мачем и огњем тамо где никаквој борби нема места. Ово је, једном речи, обнова варварских најезди, са нераздвојним од њих свирепостима и грозотама".
Овај вапај није у Европи могао да остане без одјека, нарочито кад је доспео до таквог заљубљеника у правду и човека какав је био Виктор Иго, који ускоро објављује свој апел "За Србију". Истина, велики писац се још од младости занимао за наше земље и народе, нашу културу и историју, али је своју нескривену љубав овим прогласом показао на сав глас.
Кад се упореде подаци из апела "За Србију" са документима о страдањима српског народа у рату 1876. године, сасвим је јасно да је Иго располагао веродостојним изворима и сазнањима. Међутим, великан светске књижевности ипак није могао да у свој напис утка мноштво других података о тадашњем мучењу живља у Србији.

Куће без фуруна и прозора

Следеће, 1877. године у Новом Саду се појављује књига "Ратне белешке добровољца Милутина Спасића" у којој учесник окончаног рата пише о подизима српских војника и страдању насеља и њихових житеља.
"У Алексинац сам стигао једно пред вече. У Србији има доиста лепих положаја, али положај у ком лежи Алексинац – таквог нисам нигде видео... После је Алексинац једна од најлепших, највећих и најживљих вароши у Србији. Тај Алексинац изгледао је сад да плачеш. Уш'о сам у прву кућу, та је била без фуруне, без прозора, врата или намештаја. Ништа него кров и четири избушена зида, па је и под извађен... Ето, како је та кућа изгледала, тако изгледаше и остале... Ако је само понеко успео главу да изнесе, све друго је остало неизнешено. И то су све Турци извукли до последње фуруне, до последње даске, до последњег јексера. И иконе из цркве су изнели, па и звона су скинули да носе, али за њих нису имали више времена. Оставили су их насред цркве. Иначе су сокаци и куће изгледали к'о свињци ил' јоште горе, а смрдило је страховито. Што су Турци наше мртваце из гробова вадили, што су коње мртве и други смрад остављали по кућама или сокацима, то су имали на сваки начин намеру да кугу за собом оставе... У Алексинцу беше један батаљон добровољаца – они ће знати како им је тамо било живети – ја сам побегао из њега. Нигде да нађем места да поштено преноћим, нигде да купим хлеба или што друго. Од грађана нигде никог."
У позадини Игоовог апела "За Србију" стајала је црна сенка смрти.

Из рата у рат

У жељи да помогне босанско-херцеговачким устаницима и надајући се да ће тако да подигне на устанак све балканске народе, Србија 30. јуна 1876. године објављује рат Турској. У томе је добила подршку Русије, која у Србију шаље свог изасланика генерала Михаила Черњајева. Генерал Черњајев је примио српско држављанство и постао командант прво моравске, а заитм Моравско-тимочке војске, односно једна од најзначајнијих личности у овом рату. Истовремено је Србија склопила савез са Црном Гором и дала јој као помоћ 40.000 дуката, од 70.000 колико је износила српска државна готовина. У склопу припрема за рат у Србији је извршена и допуна и организација војске, која је, у ствари, била народна, без потребне обуке и дисциплине, наоружана застарелим типовима пушака и топова. Мобилизовано је укупно 124.000 људи, који су, уз 5000 добровољаца из Турске, Русије, Бугарске и Италије, груписани у моравску, књажевачку, тимочку, крајинску, ибарску и дринску војску и крушевачки одред.
Насупрот њој налазила се стална и савремено опремљена турска војска са укупно 133.000 војника и 20.000 башибозука, ислужених војника познатих по пљачки (башибозук на турском значи "покварена глава"). Кад се овој војсци дода 25.000 смештених у Босни, затим 15.000 из околине Сјенице и Нове Вароши, 18.000 код Новог Пазара, 15.000 код видина, 35.000 код Ниша и појачање од 25.000 из Бугарске и Тракије, Турци су имали 286.000 војника!
Ратне операције почеле су 2. јула 1876. године. И поред успеха или огорченог отпора у неким окршајима, као на Шуматовцу, Адровцу, Кревету, Ђунису, Великом Шиљеговцу и Јавору, српска војска је морала да се повлачи. Због неуспеха на фронту, положај Србије је постао критичан, па је Турска, на захтев Русије, прихватила примирје 1. новембра 1876. Међутим, и за врмее овог примирја, Србија се припремала за рат. Последњег дана фебруара 1877 године склопљен је мир да би исте године, 13. децембра Србија Турској поново објавила рат који је окончан познатим Санстефанским миром.

[iz "Politikinog zabavnika" #1752/1985]