Čaj za raj (As2O3)

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Čak i kada nas ne truju, svako od nas u organizmu ima izvesnu količinu arsenika. Za osobu tešku 70kg ta doza iznosi 10mg. Naš prirodni zaštitnik je jetra koja iz krvi neprekidno izdvaja arsenik i pretvara ga u kiselinu, koju posle izbacujemo putem urina.
Arsenika ima u šanoj okolini: u zemlji, prirodnim izvorima mineralne vode i u moru gde njegova koncentracija iznosi 24mg/l. Izvesna količina arsenika nalazi se u svemu što jedemo. U ovome prednjači "morska hrana": ostrige, dagnje i neke vrste račića.
Malo je verovatno da oni koji je naveliko piju to znaju, ali čuvena francuska mineralna voda "Viši" najverovatnije duguje svoja okrepljujuća svojstva činjenici da u svakom litru sadrži 2mg natrijum arsenata.
Još je otac medicine Hipokrat (460-377 pne) znao za lekovita svojstva arsenove rude realgara koju je upotrebljavao kao melem za rane. Od Hipokrata do današnjih dana, lekari su koristili arsenik za lečenje kožnih bolesti, reumatizma, artritisa, astme, malarije, tuberkuloze i šećerne bolesti.
Medicina na stranu, arsenik je ipak, pre i iznad svega – izuzetno jak otrov. Najmanja do sada utvrđena doza od koje je umro neki čovek iznosila je 130mg. Zabeleženo je i ubistvo pomoću dve doze od po 100mg date u razmaku od nekoliko dana. Količina 200-250mg garantovano ubija svakog.

Otrov za muve i ljude

Prvi simptom koji se javlja kada zdrava osoba u organizam unese oko 100mg arsenika je povraćanje. Ono može da nastupi već 15 minuta pošto je otrov popijen, najkasnije za dvanaest sati i to u zavisnosti od količine hrane koja se nalazila u stomaku u trenutkuk uzimanja arsenika. Prisustvo hrane odlaže asimilaciju otrova, pa povraćanje, na žalost, obično počinje prekasno za žrtvu.
U drugoj fazi organizam počinje da se brani dijarejom koja se obično javlja posle 12 sati i traje do potpune iscrpljenosti. Pri tom je najopasniji arsenik koji je ušao u krv i mada je jetra veoma efikasna u tome, potrebna su joj najmanje dva dana da ga iz organizma odstrani.
Smrt nastupa u roku od 36 sati, mada su neki jadnici izdržali i po 96 sati strašnih muka. Ukoliko žrtva umre brzo, u jetri se zadržava velika količina arsenika. Što duže izdrži, to je izdajničko prisustvo arsenika u jetri manje, a šanse da se ubica izvuče nekažnjen veće.
Muž gospođe Florens Mejbrik živeo je tri dana tako da je nivo arsenika u njegovoj krvi bio prilično nizak, ali ne i dovoljno mali da 1889. godine promakne oku sudskih lekara. Tragovi arsenika pronađeni u njegovim lekovima i na posudi koju je Florens koristila za spravljanje hrane bolesniku. Sud je Florens Mejbrik proglasio krivom, ali je smrtna presuda preinačena u robiju zbog sumnje da je količina otrova pronađena u telu gospodina Mejbrika bila dovoljna da ga ubije.
Trovačima se mora priznati da su znali da izaberu najefikasnije sredstvo za ubistvo. Listom su upotrebljavali arsentrioksid, takozvani beli arsenik. Osim što je gotovo bezukusan, beli arsenik poseduje više nego zgodnu osobinu da u svega 100ml hladne vode (otprilike kafena kašičica) može da se rastvori 1800 mg ovog otrova. Uz to ista količina tople vode rastvara dvostruko veću dozu. Trovačima zagrevanje vode, po pravilu, nije teško padalo.
Mada je trovanje na kafene kašičice bilo nesumnjivo najpopularnije, u ovoj mračnoj raboti ni uloga traka za tamanjenje muva nije za podcenjivanje. U prošlom veku domaćice su mogle da se otarase muva na dva načina: pomoću lepljivih visećih traka ili pomoću papirnatih traka koje su se držale u posudicama s vodom. Muve su se u drugom slučaju trovale kada okuse zatrovanu tečnost.
Za pravljenje ove druge vrste traka upotrebljavale su se izuzetno otrovne soli arsenitne kiseline kojima su proizvođači kao mamac dodavali šećer. Predostrožnosti radi, trake su sadržavale supstancu koja je vodi davala smeđu boju kako bi se otkrila mogućnost slučajnog trovanja.
Oni koji su trovali namerno, potapali su arsenitne trake u vodu i za nekoliko sati dobijali otrovni rastvor boje čaja. Kako je samo jedna traka sadržavala 150-400mg otrovnih soli, sredstvo za tamanjenje muva bilo je ujedno i izvrsno sredstvo za tamanjenje ljudi. Pod uslovom da im se ono poturi neopaženo. Jak čaj, kafa ili konjak obično su predstavljali rešenje za ovaj mali tehnički problem.

Naslednički prašak

Kao što je i red, od arsenika su prvo nastradale kraljevske, papske i carske glave. Puk je morao malo da pričeka da bi i sâm počeo naveliko da se truje. Prvi zabeležen slučaj trovanja arsenikom dogodio se 1384. godine i na sreću francuskog kralja Šarla VI završio je neuspehom. Šarl se malo napatio, ali je glavu izvukao.
Mnogo manje sreće imale su nebrojene žrtve čuvene italijanske plemićke porodice Bordžija. Bordžije su arsenik koristile tako često i tako spretno da su u neku ruku imale puno pravo da mu u svom jeziku kumuju: "cantrella". Ne može se pouzdano reći koliki je udeo "kantrele" u ustoličenju Rodriga Bordžije za papu Aleksandra VI, ali zato postoji osnovana sumnja da je verovatno najporočniji papa u istoriji Vatikana 1503. godine na kraju i sâm stradao od otrova koji je tako često poturao drugima.
U poređenju sa nekim kasnijim trovačima i trovačicama, Bordžije su bili amateri. Po nekim procenama Sicilijanka Tofana poslala je na onaj svet najmanje 500 duša, uključujući i dve papske. Napitak koji je ona spravljala prodavao se širom Italije kao kozmetičko sredstvo pod nazivom "Tofanina vodica" i zbog svog blagotvornog dejstva bio je veoma omiljen među ondašnjim damama. Nema sumnje da je "vodica" zaista i bila blagotvorna kada je količina arsenika u njoj bila neškodljiva. Stvar je u tom ešto se Tofana kozmetikom bavila samo uzgredno, a spravljanjem vodice sa smrtonosnom dozom arsenika daleko ozbiljnije. Posao je išao tako dobro da je u Napulju organizovala tajnu mrežu rasturača svoje vodice koja je uspešno delovala preko 50 godina. Uhapšena je 1709. godine i zadavljena još u zatvoru. Najverovatnije uz blagoslov vlasti.
U to doba u Francuskoj se Tofaninim zanatom bavila Katrin Monvoazan, zvana La Voazan. Francuskinja se izveštila u spravljanju praha od arsentrioksida i biljnih otrova, poznatijeg kao "poudre de succession" (naslednički prašak). Kažu da je baš zahvaljujući njemu zavidan broj naslednika do imanja i titula dolazio znatno pre vremena.
Mada ni u prethodnim vekovima nije imao lošu prođu, u XIX je arsenik prosto harao. I dalje se trovalo namerno, ali su sada žrtve počele da padaju i sasvim slučajno.
Pre sto godina je, recimo, u modu ušla takozvana Šeleova zelena boja za malanje koja je, istina, doista bila vrlo dekorativna, ali je u sebi imala i nezdravu dozu bakarnog arsenita. Osim što je u najmanju ruku narušila zdravlje mnogima, moguće je da je baš ona bila uzrok smrti Napoleona Bonaparte na Svetoj Jeleni 1821. godine.
Neutronskom analizom utvrđeno je da je nivo arsenika u Napoleonovoj kosi trinaest puta viši od normalnog. Car je na Svetoj Jeleni proveo šest godina i za to vreme su se on i njegova posluga često žalili na loše zdravlje svaljujući pri tom krivicu na večitu vlagu kuće u kojoj su bili smešteni. Može se reći da su u neku ruku bili u pravu, jer se od vlage stvarala buđ, a buđ je iz zeleno obojenih tapeta lako mogla da oslobodi arsenik u vidu gasovitog trimetilarsena.
Istu lepu i otrovnu zelenu boju koristili su i poslastičari za ukrašavanje kolača što je prolazilo bez težih posledica sve do 1848. godine kada je posle jednog banketa u Londonu nekoliko zvanica odnelo kućama lepe dekoracije od kojih su se potrovali.
Drugo masovno trovanje arsenikom odigralo se deset godina kasnije, novembra 1858. godine u Bredfordu, kada se preko 200 ljudi ozbiljno razbolelo od pepermint bombona u koje je umesto praha kalcijum sulfata, proizvođač greškom dodao arsentrioksid. U nekim bombonama pronađeno je 1000mg arsentrioksida što predstavlja dozu četiri puta veću od smrtonosne. Dva dečaka umrla su četiri sata nakon što su pojeli bombone. Tokom sledeće nedelje podleglo je još 18-oro ljudi.
Verovatno najveće masovno trovanje arsenikom dogodilo se 1901. u Mančesteru. Otrov se ovoga puta, greškom u procesu proizvodnje, našao u pivu. Umrlo je 17-oro ljudi.
U međuvremenu se trovalo i "na malo", a poslednji sudski slučaj zabeležen je 1958. godine kada je američki poručnik sa službom u Velikoj Britaniji, Markus Merimont, otrovao svoju ženu Meri. Kako je žena do tada bila odličnog zdravlja, izvršena je obdukcija i u tkivu pokojnice otkriven arsenik.
Nekada se u sudskoj ekspertizi koristila takozvana Maršova proba koja je omogućavala da se u telu ubijenog utvrdi prisustvo od svega jednog mikrograma arsenika. Neutronskom analizom koja se danas primenjuje moguće je otkriti neuporedivo manje količine arsenika u tkivu, ali je u poslednjih par decenija, srećom, retko bilo potrebe da se ona koristi u sudskoj medicini.
Trovanje arsenikom više nije idealno ubistvo.

Otrovna svakodnevica

Ako od šoljice jakog čaja i kafe više i ne moramo preterano da strahujemo, arsenik bi, ne budemo li oprezni, danas mogao da nam dođe glave na drugi način: iz dana u dan sve ga je više u stvarima koje nas okružuju. Ima ga u mnogim naročitim vrstama stakla koje se sada proizvode. U elektronskoj industriji koristi se u proizvodnji lasera, solarnih ćelija, svetlosnih dioda. Neke njegove soli još se u SAD upotrebljavaju kao pesticidi, u drvnoj industriji sve češće ulazi u sastav sredstava za konzerviranje drveta.
Razloga za paniku, tvrdi se, ipak nema. Svuda gde se u procesu proizvodnje javlja arsenik, primenjuju se stroge mere predostrožnnosti, pre svega redovne neutronske analize.

[iz "Politikinog zabavnika" #1782/1986]