Pančo Vilja

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Misterizni pisac B. Traven u svom čuvenom romanu "Blago Sijera Madre", objašnjavajući otkud u Meksiku banditi, poručuje "finim" Evropejcima da ničemu ne treba da se čude. Vekovi pod pljačkama i zverstvima konkvistadora, a zatim i strave i užasi katoličke inkvizicije učinili su da se jedan deo naroda malo pokvari... Evropi je, poručuje B. Traven, bilo dovoljno četiri godine prvog svetskog rata pa da se svi prolopove, samo što ih je posle toga pola ostalo lopuža i pljačkaša, a pola otišlo u državne tužioce i policajce.
Ovo umetničko preterivanje ipak je dobro došlo da se objasni kako je ugledni meksički general Francicko Durazo, sredinom dvadesetih godina XX veka pristao da jednom američkom skupljaču retkosti za 10.000 proda jednu od najvećih svetinja svakog pravog amerikanca – glavu Panča Vilje! Krišom je oskrnavio grob u gradiću Paralu, u državi Čivava, sa balsamovanog tela nacionalne legende odsekao traženi "suvenir", a onda se ispostavilo da Amerikanac, u stvari, nema obećanu sumu. Besan zbog propalog posla, general je junačku Viljinu glavu bacio negde u šikare oko Parala, predajući je tako zauvek zemlji za koju je Pančo Vilja, zajedno sa svojim prijateljem Emilijanom Zapatom i stotinama hiljada Meksikanaca, da život! Tierra y libertad! Zemlja i sloboda! – to je bila deviza meksičke revolucije.

Gazde u nosiljkama

Svoj put u legendu Vilja je započeo sa nepunih sedamnaest godina, 1894, kada je ubio izvesnog Augusta Lopesa Negretea, bogataškog sina koji mu je napastvovao sestru. Posle toga se odmetnuo u "bandidose", u šume Sijera de la Silje. Za mladim Doroteom Arangom Arambulom, kako je Vilja uveden u crkvene knjige rođenih, ostala je uplakana majka, inače sluškinja na bogataškom ranču.
Ubrzo je promenio ime u Pančo vilja, takođe u znak protesta. Naime, njegov otac je bio vanbračni sin jednog bogataša, izvesnog Hesusa Vilje. Mladi Doroteo se nazvao tim pravim prezimenom, zabranjenom njegovom ocu, a uzeo je ime Francisko koje Meksikanci od milja skraćuju u – Pančo. Kao odmetnik ubrzo je postao strah i trepet za bogataše. Njih nije samo pljačkao, nego i ubijao. Mada, u stvari, nije bio rođeni razbojnik. Kad je njegova družina ubila jednog nedužnog starca koji je prevozio hleb za radnike na jednom imanju, odlučio je da ih napusti. Zaposlio se kao rudar u državi Čivava, daleko od rodnog Durangoa. Tu se uključuje u revolucionarni pokret Fransiska Madera, koji traži pravdu za sirotinju, "los pobres". Kad je 1910. godine izbila revolucija, Pančo Vilja organizuje odred od 375 ljudi i kod San Andresa zarobljava voz pun federalnih vojnika, a onda, naoružani do zuba počinju da haraju imanja zemljoposednika.

To je bio sumrak 35-godišnje diktature Porfirija Dijasa, dotadašnjeg meksičkog predsednika. Nekadašnji Huaresov saradnik u borbi protiv Maksimilijana Habsburškog (brata cara Franje Josifa). Dijas je prešao u tabor klerikalne i zemljoposedničke reakcije koja ga je 1876. dovela na predsednički položaj. Otvorio je širom vrata stranom, uglavnom američkom i britanskom kapitalu, dajući kompanijama isključiva prava na izvoz rudnih bogatstava i izgradnju i korišćenje železničkih pruga. Kad je u Meksiku otkrivena nafta, najveća prava dobili su američki "Standard Ojl" i britansko-holandski "Roajal Dač Šel". Ta prodaja zemlje prikazivana je kao "industrijalizacija i modernizacija" Meksika.
U rukama osam porodica, potomaka španskih osvajača, bilo je 49 miliona hektara obradive zemlje (to je, inače, površina Francuske!), na kojoj je, pod uslovima kmetova iz feudalnog doba, radilo 75% meksičkog stanovništva. Nadnica poljoprivrednih radnika, peona, iznosila je 1910. godine 12 centavosa, odnosno 6 američkih centi, a vlasnici su pored ostalog, nad ženskim članovima njihovih porodica imali "jus primate noctis" – pravo prve noći...
Ako bi neki peon pokušao da pobegne na drugo imanje u uverenju da će mu tamo biti bolje, podvrgavan je režimu "ley de fuga" – zakon o bekstvu. Prema njemu "krivac" je mogao da bude i ubijen, ako to vlasnik odluči. Za nepokorne peone uobičajena kazna je bila da ih ukopavaju do grla u zemlju, a onda se puštao alep konja u galopu... Iako su imali i konja i kočije i automobile, gazdama je bilo posebno uživanje da ih, u obilasku ogromnih imanja, zajedno sa veselim društvom, peoni nose u nosiljkama.
Te 1910. godine Dijas je stranom kapitalu obezbedio 97% svih rudnih nalazišta. Svi petrolejski izvori u Tampiku, Tuksapanu, Matamorosu i Reinosu predati su Amerikancima ("Standard Oil"), kao i najveći deo rudnika srebra.

Šamar za predsednika Vilsona

Zauzvrat, strani kapital je podržavao Dijasa u borbi protiv dela napredne inteligencije. Ona je pokušavala da stanje popravi "ustavnim" putem. Verujući da će otkloniti opasnost likvidiranjem istaknutih političkih protivnika, Dijas šalje odred vojnika koji 18. XI 1910. Akilesa Serdana ubijaju u njegovoj kući u Puebli. On je ugledni član Ustavne partije progresista i prijatelj Fransiska Madera. Tada počinje pobuna protiv režima koja poput požara zahvata celu zemlju.
U krvavim obračunim sirotinje koja listom ustaje protiv bogatih, kao legendarne ličnosti izrastaju Pančo Vilja i Emilijano Zapata. Prvi sa severa predvodi seljačku armiju od nekoliko hiljada vojnika koja se krajem godine približava prestonici. S juga, pod Zapatinim vođstvom, naoružana masa nanosi poraz za porazom regularnoj vojsci. U februaru 1911. Siudad Meksiko je opkoljen. Porfirio Dijas beži iz zemlje prepuštajući vlast liberalnim buržujima koji raspisuju izbore i na predsedničku stolicu dovode Fransiska Madera. Verovali su da je time sve rešeno, ali seljaci su tražili da nova vlast ispuni obećanje i da sprovede agrarnu reformu. Odbili su da napuste odrede dok se to ne završi.
Sada je i nova vlada na njih poslala regularne trupe i, umesto da se uspostavi red, počeo je građanski rat. Koristeći okolnost što je Maderova vlada izgubila ugled, bivši Dijasov general Viktorijano Uerta izvršava državni udar i strelja Fransiska Madera. To izaziva novi talas gneva i revolucionarne snage već su gotovo porazile Uertine "federalese" kad se u čitavu stvar umešale SAD: marinci, 21. IV 1914, okupiraju najveću meksičku luku Verakruz. Ceo Meksiko obuzima patriotsko ogorčenje protiv "gringosa".
Pančo Vilja, s velikim odredom konjanika, jednog dana prelazi američko-meksičku granicu i zauzima gradić Kolumbus. Sravnjuje ga sa zemljom i vraća se na meksičku stranu Rio Brava... Time ulazi u istoriju SAD kao jedini strani vojskovođa koji je, makar i na kratko, okupirao deo Sjedinjenih Država.
Najžešće borbe sa "federalesima" i američkim intervencionističkim trupama vode se na teritoriji Meksika. Tadašnji američki predsednik Vudro Vilson pokušava da potkupi Panča Vilju. Preko svog specijalnog izaslanika nudi mu podršku ako prihvati da postane predsednik Meksika. Naravno, pod uslovom da Vilja, kad postane predsednik, ustupi Americi poluostrvo Donja Kalifornija (dugačko oko 1400 kilometara). Do tog trenutka Vilja je ozbiljno slušao američkog deputata, a onda je ustao i rekao:
- Prenesite senjor Vilsonu ovaj moj odgovor...
Sledećeg trenutka Amerikanac se srušio od snažnog Viljinog šamara.

Prividni mir na ranču Kanutiljo

Posle teških borbi, u novembru 1914, Amerikanci su evakuisali Verakruz, a Pančo Vilja i Emilijano Zapata trijumfalno ulaze u Siudad Meksiko. Dva generala ušla su u svečanu salu nacionalne palate gde je bila pozlaćena predsednička stolica u obliku prestola, na kojoj je diktator Porfirio Dijas sedeo skoro 35 godina. Komandant Severne divizije general Pančo Vilja sa ironičnim osmehom je seo na taj presto okružen gradskim mangupčićima koji su ga obožavali. Onda je pozvao fotografe i svog druga Emilijana Zapatu. Želeo je da se "ovekoveči" u pozi političara koje su obojica intimno prezirali.
(na slici Vilja sedi na prestolu)

Iako se tada grohotom smejao, u dnu duše Vilja je, kao uostalom i Zapata, osećao da im je vlast nadohvat ruke, ali jednostavno nisu znali šta s njom da rade. Hteli su i dalje samo "Tierra y libertad". Libertad, sloboda, je tu, a tierra, zemlja, ima da se podeli sirotinji. Pa da onda svi idu kućama. Ali kako da se podeli?
To znaju političari. Verovali su da je među njima najpošteniji stari Venustiano Karansa. Tako je on postao novi predsednik i proglasio neutralnost Meksika u tada već razbuktalom I sv. ratu. Nešto kasnije donet je ustav koji je i danas na snazi. Ali, na zahteve seoske sirotinje za sprovođenje agrarne reforme i on se oglušio.
Građanski rat se nastavio, a Karansina vlada je sad protiv Vilje i Zapate uputila regularne jedinice. Dugo je trebalo da se postigne kakav-takav mir.
Pet godina kasnije Karansini ljudi su na prevaru, iz zasede ubili Emilijana Zapatu, 10. IV 1919. Naredne godine u Verakruzu je ubijen predsednik Karansa, a na njegovo mesto je izabran general Alvaro Obregon...
U međuvremenu, Vilja je već dve godine izvan političkog života. Na svojoj hacijendi El Kanutiljo, kod Čivave, učestvuje samo na sastancima vojničke stranke. Uz njega je živeo i odani Triljo, koji mu je i lični sekretar i šofer.
Panča je jednom iznenadio atentator, skriven iza živice njegovog imanja. Preživeo je, ali je kasnije postao podozriv. Podstaknut poslednjim iskustvom, ujutro 20. VI 1923. svojim "Dodžom" stigao je u Paralu, nameran da kod beležnika sastavi testament.
Odjednom, na uglu ulice, odjeknuo je plotun. Triljo, koji je bio za volanom, samo je klonuo preko vrata automobila. Vilja, s karabinom u rukama, kliznuo je izrešetan na sedište. Obojica su bili smrtno pogođeni.
Tako je završio Pančo Vilja, čovek hvaljen i proklinjan, kojeg su voleli i kojeg su se plašili. Čovek dobre duše i lavljeg srca. Čovek o kojem su do 1913. Amerikanci govorili kao o "Napoleonu Meksika", a posle prikazivali kao lakomislenog bandita.
Mada balsamovano, njegovo obezglavljeno telo i danas leži na groblju u Paralu, a ne u podnožju spomenika Revoluciji u Siudad Meksiku. Tu su sahranjeni Karansa, Madero, Kaljes, Kardenas... Ali zato u istom tom glavnom gradu Meksika, u kojem živi 16 miliona stanovnika, bar pedesetak ulica nosi ime Emilijana Zapate, a tridesetak – Panča Vilje.

La kukarača
"Bubašvaba" – omiljena pesma meksičkih ustanika. Ovo je jedna od verzija, a bubašvabu shvatite u figurativnom smislu

Bubašvaba, bubašvaba
s nogu se srušila.
Na život gleda sa strane
jer nema joj marihuane koju je pušila. (ref)

Kad moja tašta o'ladi
spustiću se u grob nje radi
bilo noću ili danju
da joj zavirim u lobanju.

(ref)

Evo moje osvete muške,
sahraniću taštu potrbuške.
Sahraniću je sred najdubljeg groba
da mrtva bekstvo ne proba.

(ref)

Za sada mrtva samo bubašvaba,
a živa tašta – prokleta baba.
Sahraniše bubašvabu, padala je kiša
pored lešinara i crkvenog miša.

Refren u originalu:
La cucaracha, la cucaracha
Ya no puede caminar
Porque no tiene, porque le falta
marihuana que fumar

[iz "Politikinog zabavnika" #1757/1985]