Francuska revolucija

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Ekonomski razvoj Francuske doalzi tokom XVIII veka u sve veću suprotnost s feudalno-apsolutističkim sistemom. Mada Buržoazija drži najveći deo bogatstva, kralj ima političku moć, a plemstvo i sveštenstvo sve važnije položaje. Priprema se obračun buržoazije s režimom pod parolom da "Božanska prava kralja treba da ustupe mesto prirodnim pravima čoveka". Težinu ovakvih odnosa i prazne državne blagajne snose seljaci i radnici koji traže "hleba i slobode". Najzad se 17. VI 1789. Treći stalež – buržoazija, radnici i seljaci – proglašava Narodnom skupštinom.
Kralj Luj XVI odobrava Skupštini pravo da donese ustav, ali istovremeno poziva u Pariz vojna pojačanja. Skupština traži povlačenje trupa, kralj odbija i narod 14. VII 1789. provaljuje u Dom invalida, naoružava se i juriša na tvrđavu Bastilju, simbol kraljevskog apsolutizma. Na vest o padu Bastilje plemstvo odlazi u emigraciju, a buržoazija osniva Nacionalnu gardu i preuzima upravu. Kralj je sačuvao krunu, ali ne i vlast i Francuska postaje buržoaska monarhija. Feudalni sistem se ukida, a sloboda, jednakost i vlastištvo proglašavaju se neotuđivim pravima čoveka.
Evropske monarhije uplašile su se da bi ih mogla zadesiti sudbina Luja XVI i sprovele su bojkot i izolaciju Francuske. Uprkos tome, Francuska je aprila 1792. objavila Austriji rat. Situacija je bila krajnje kritična jer vlada nije mogla da sakupi dovoljno vojnika i oficira, ali se na dramatičan poziv da je otadžbina u opasnosti, odazvao francuski narod i s oružjem u ruci pohrlio na bojište. Istorijskog 20. IX 1792. Francuzi su kod Valmija potukli neprijatelja, a sutradan je proglašena republika. Odtada se ratna sreća smešila revolucionarnoj armiji.
Još juna 1791. Luj XVI sa ženom Marijom Antoanetom, decom i malom pratnjom pokušao je da pobegne iz Francuske, ali je prepoznat u Varenu i vraćen u Pariz. Tu je kraljevska porodica živela u pritvoru sve do avgusta kada je masa naroda upala u Tiljerije tražeći kraljevu smrt. Spasla ga je Narodna skupština, razrešila dužnosti i celu porodicu zatvorila u tvrđavu. Januara 1793. Francuska je već uveliko bila republika. Konvent je kralja proglasila krivim i u ime francuskog naroda osudio ga na smrt. S njim je giljotinirana i kraljica Marija Antoaneta.
Francuskom republikom vladao je narod preko svojih poslanika u Narodnom konventu, njene spoljne granice branila je snažna vojska sastavljena od dobrovoljaca, a unutrašnji red održavala je nacionalna garda. Da bi se podvukla jednakost ljudi pred zakonom, ukinute su titule, a svi Francuzi nazvani su građanima. Razne reforme odigrale su se u svim oblastima društvenog života, oberučke se prihvatalo sve što je novo. Tako je izmenjen kalendar, a godina je podeljena na deset meseci. Prihvaćen je i decimalni metrički sistem koji je zamenio komplikovane stare mere.
U Parizu, a zatim i u čitavoj Francuskoj osnivaju se politički klubovi koji prerastaju u prave stranke. Najpoznatije su bile jakobinci, predstavnici sitne buržoazije i sirotinje, na čelu sa Robespjerom, Dantonom i Maraom i žirondinci s Rolanom, Vernjoom i Brisoom. Ubrzo između stranaka dolazi do pravih krvavoprolića, a istovremeno izbija i pobuna u Vandeji koja želi kralja. Robespjer, kao vođa jakobinske diktature, zavodi takozvani "Teror" i tada su donete najrevolucionarnije odluke Konventa koji se konačno surovo obračunava s poslednjim ostacima feudalizma u Francuskoj.
Robespjer - jedna od najznačajnijih ličnosti Francuske buržoaske revolucije. Zbog njegovog političkog poštenja, narod mu je dao nadimak "Nepodmitljivi". Međutim, iako odlučan u borbi protiv svih neprijatelja revolucije, Robespjer je bio daleko manje revolucionaran od takozvanih "besnih" koji su tražili konfiskaciju imovine svih bogataša i besplatnu podelu zemlje seljacima. Odbio je narod od sebe time što je "besne" poslao na giljotinu tako da je krupna buržoazija lakše izvršila kontrarevolucionarni termidorski prevrat i pogubila i Robespjera i njegove drugove.
Oktobra 1795. raspušten je i Konvent i umesto njega uspostavljen Direktorijum od pet članova. Svake godine, žrebom, ispadao je jedan član, a na njegovo mesto biran novi. Direktorijum se borio protiv jakobinaca kao i protiv pristalica monarhije i sekao glave na sve strane. Oborio ga je Napoleon Bonaparta državnim udarom od 18. brimera (tj. 9. novembra) 1799. Francuska revolucija srušila je feudalizam kao vladajući sistem zamenivši ga buržoasko-kapitalističkim uređenjem. Smatra se da je ona označila kraj srednjeg i početak novog veka u istoriji čovečanstva.

[iz "Politikinog zabavnika" #985/1970]

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Giljotina

Početkom 1788. godine u Parizu je neki mladić, kriv za ubistvo oca, osuđen na smrt. Smrtne kazne vršene su javno i zločinac je u taljigama dovezen na trg Grev gde ga je očekivao točak za mučenje i ogromna masa radoznalih posmatrača.
Kada je oceubica, takoreći još dečak, nežne građe, smrtno bled u licu, očiju razrogačenih od užasa, stupio na drveno postolje za mučenje, gomila gledalaca odjednom se, kao jedan čovek, povinovala snažnom instinktu sažaljenja. Dželati su razjureni, mladić oslobođen, a točak je završio na lomači koja je za tili čas zapaljena.
Nekoliko dana kasnije kralj Luj XVI ukinuo je surova pogubljenja na točku što, naravno, nije rešilo problem.
Ovo nije bio prvi slučaj da tadašnja pariska publika, koja je inače u izvršenju smrtnih kazni uživala kao u pozorištu, izrazi negodovanje i bes. To se redovno događalo kad bi dželat prekoračio dužnost i pokazao veću okrutnost nego što su predviđali ionako surovi zakoni XVIII veka.

Na pritisak dugmeta

Godinu dana kasnije, decembra 1789. ugledni francuski lekar Žozef Injas Gijoten zatražio je sa govornice Nacionalne skupštine da se prema svim zločincima postupa isto, bez obzira kom staležu pripadali i da se ukinu varvarska izvršenja smrtnih kazni.
Zahtev doktora Gijotena bio je prilino revolucionaran, s obzirom da su plemići osuđeni na smrt oduvek uživali privilegiju "časnog" i, što je mnogo važnije, brzog pogubljenja sekirom ili mačem – dok je obične građane čekalo dugo i užasno mučenje.
Gijoten je istovremeno predložio spravu koja će brzo i humano slati nesrećnike na onaj svet. Ona se sastojala od dva vertikalna stuba na osnovi od dve ukrštene grede na tlu. Između stubova klizi teško trouglasto sečivo koje pada na pritisak dugmeta. Telo osuđenog, pričvršćeno na pokretnu dasku, namešta se pod oštricu tako što se vrat postavlja u otvor koji čine dve polukružno usečene daske.
Legenda kaže da je doktor Gijoten izmislio ovu spravu pošto je na nekom vašaru zajedno sa ženom prisustvovao predstavi pozorišnog lutka i video sličnu minijaturnu napravu kako začas odvaja glavu od trupa krpene marionete.
On sâm, međutim, zabeležio je da se inspirisao anonimnim delom iz prve polovine XVIII veka pod nazivom "Istorijsko i političko putovanje po Švajcarskoj, Italiji i Nemačkoj". U Italiji je zaista još od XIII veka bila u upotrebi slična naprava zvana "manaja" – teško sečivo obešeno između dva drvena stupca – za izvršenje smrtnih kazni nad plemićima.

I danas u upotrebi

Predlog doktora Gijotena podržao je čuveni hirurg Antoan Luj kome je Zakonodavni odbor naložio da model mašine isproba na leševima ljudi umrlih u bolnici u Bisetru. Naprava je zvanično usvojena 20. III 1792, a prvi put je upotrebljena 24. aprila iste godine. U Francuskoj i Belgiji i danas se koristi za smaknuća.
Po imenu doktora Antoana Luja, mašina za odrubljivanje glave nazvana je "luizon" ili "luizet". Ali, samo koju nedelju kasnije, pariski uličari, razočarani zbog munjevite brzine javnih pogubljenja, koja ih je lišila uzbudljivih prizora umiranja, spevali su podrugljivu pesmicu:
"Gijoten, lekar i političar,
smislio je spravu koja će nas začas pobiti!
Nazvaćemo je giljotina!"
Tako je ime doktora Gijotena za večita vremena vezano za giljotinu, a zaboravljeni su njegovi radovi na vakcini protiv besnila pre Luja Pastera, zasluge u borbi protiv velikih boginja, besplatno požrtvovano lečenje siromašnih bolesnika, kao i da je bio jedan od osnivača Francuske medicinske akademije.
Sâm Gijoten nikada nije prisustvovao ni jednom pogubljenju giljotinom i uvek je crveneo kada bi je neko pomenuo u njegovom prisustvu.
- Ona je nehotičan izum mog života! – govorio je sa puno sete.

[iz "Politikinog zabavnika" #1273/1976]

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Pad Bastilje

Kroz odžak do slobode

Sem onog Gaskonjca koji je uspeo da pobegne iz Bastilje, iz ovog zatvora ni ptica ne može neopaženo da izleti! – tvrdio je francuski kralj Luj XVI koji je došao na vlast 1774. godine. Jer, Žan Denri je bio jedini čovek koji je posle 10 godina tamnovanja neopaženo izašao iz ozloglašenog zatvora u kojem su čamili politički osuđenici. U Bastilji se sa njima postupalo veoma surovo, pa je zato, još u XV veku, postala sinonim despotizma i nasilja.

Šipku po šipku

Kao dvadeset-četvorogodišnji mladić, Žan Denri je 1749. godine optužen da je kovao zaveru protiv Luja XV i madam Pompadur i bez suđenja bačen u Bastilju. Ova tvrđava, podignuta u Parizu krajem XIV veka, sastojala se od osam kula, povezanih visokim zidom, oko koga se nalazio dubok kanal ispunjen vodom, tako da je bilo potpuno nemoguće pobeći.
Mesece i godine provodio je Žan Denri u svojoj ćeliji, sâm među vlažnim zidovima i na memljivoj slamarici. Po zveckanju tanjira koji su mu tamničari ubacivali u ćeliju znao je da je napolju svanuo dan, a kada bi u hodniku začuo povike i reske odjeke koraka, slutio je da se spustilo veče. To su čuvari dolazili da ga odvedu u sobu za mučenje gde su ga terali da oda svoje tobožnje saučesnike u zaveri.
Jednom prilikom Denri je primetio da zid u njegovoj tamnici čudno zvoni kada u njega udari. Ubrzo je shvatio da je šupalj. Posle mesec dana izvadio je jednu ciglu, a potom napravio veliki otvor kroz koji se uvukao – pravo u odžak. To mu je dalo ideju da pobegne. Ali, graditelji tvrđave su duž cele unutrašnjosti odžaka postavili izukrštane metalne šipke koje su sprečavale svaki prolaz.
Međutim, Denri nije odustao od namere. Svaki dan, sakrivajući se od stražara, ulazio je u dimnjak, pljuvačkom razmekšavao malter koji je držao šipke, a zatim pokušavao da ih izvadi.
Tek posle tri godine pošlo mu je za rukom da ih sve ukloni.
Jedne kišovite noći uspuzao se uz unutrašnjost odžaka i, pomoću kanapa koji je ranije nabavio, spustio se sa njegove spoljašnje strane ispod kule Bastilje. Ušao je zatim u kanal prepun mutne blatnjave vode, preplivao ga i pre nego što je svanulo ispeo se na njegovu suprotnu stranu. Najzad je bio na slobodi!
Ali, ubrzo su ga uhvatili i ponovo vratili u Bastilju: ovog puta stražari su ga zatvorili u podrum gde su se nalazili najokoreliji kriminalci.
Tek dvadeset godina kasnije, 1789. u vreme revolucionarnog vrenja, kralj je odlučio da ga oslobodi iz Bastilje, zajedno sa još nekoliko osuđenika, želeći tako da pred narodom pokaže svoju velikodušnost. Međutim, njegova "dobrota" bila je izlišna: ogorčeni Parižani prodrli su u Bastilju...

Na visokoj nozi

Osamdesetih godina XVIII veka brojne francuske pokrajine nisu imale isti status. U nekima su ubirani ogromni porezi, dok su tamo, gde su se kneževi dodvorili Luju XVI, nameti bili gotovo simbolični. Sâm vladar, potpuno nezainteresovan za državne poslove, provodio je dane u zabavama i lovu i, naravno, trošio državni novac. Tako je posle 14 godina njegove vladavine, 1789. državni dug porastao na 4,5 milijardi livri, gotovo se utrostručio.
I prilike u tadašnjoj francuskoj vojsci bile su nesređene. Visoki položaji i činovi dobijali su se novcem i milošću dvora, a posle samo nekoliko godina službe mladi plemići mogli su da kupe – čitav puk. Oni su nastavljali da vode lak život, a komandovanje vojskom prepuštali su, uz dobru naknadu, već penzionisanim pukovnicima.
Kralj za ovo nije mario. Umesto da sredi prilike u vojsci, urazumi plemstvo i crkvu, oformio je brojne pukove u kojima su služili isključivo stranci, švajcarski i nemački vojnici. Nadao se da će mu oni pomoći da u odlučnom trenutku sačuva vlast.
Narod postaje sve nezadovoljniji takvom vladavinom, dosta mu je surovosti i teškog života. Počinje da se buni, pa je samo u zimu 1789. godine u Parizu bilo preko 300 velikih nereda. Tim pobunama nespremna vojska ne može da stane na put, a tamnice Bastilje postaju tesne za mnogobrojne osuđenike.

Gori je bolji

U maju 1789. godine sazvana je skupština sva tri staleža: predstavnika plemstva, sveštenstva i buržoazije koja se ne miri sa daljim opstankom apsolutističkog sistema. Posle ogorčenih rasprava i ubeđivanja, mesec dana kasnije treći stalež je proglasio Narodnu skupštinu. Ona traži da se ostvare zahtevi gotovo celog naroda: donošenje ustava, poreska jednakost, ukidanje feudalnih prava, prestanak zloupotrebe sudova.
Kralj se ne osvrće na ove zahteve, pa Narodna skupština bez njegovog odobrenja pristupa izradi Ustava. Čuvši za to, Luj XVI počinje da prikuplja trupe oko Pariza i za kratko vreme stvara vojsku od 20.000 ljudi, uglavnom Švajcaraca i Nemaca. Zatim vuče još jedan pogrešan potez. Smenjuje bankara Žaka Nekera, ministra finansija koji se jedini zalagao za štednju i sistematsko sređivanje državnih finansija, i na njegovo mesto postavlja barona Breteja, predstavnika najreakcionarnijih krugova plemstva.
Sutradan, 11. jula, kada je ova vest prostrujala Parizom, narod se okuplja po ulicama i, ogorčen na kralja, glasno traži smenjivanje Breteja. Iskoristivši pogodnu priliku, dva dana kasnije advokat Kamij Demulen počinje da drži vatrene govore i razdraženoj masi deli pamflete protiv kralja, apsolutizma i anarhije, pozivajući narod na revoluciju.

Ništa novo

U rano jutro, 14. jula, narod Pariza rešio je da ga posluša. Odlučeno je da se prvo sruši Bastilja, u kojoj čame mnogi nevini, i povorke ljudi, naoružane samo batinama, motkama i gvozdenim šipkama, kreću put tvrđave.
Sa visokih kula i zidina kraljevi vojnici bezuspešno su branili Bastilju. Nenaoružani ljudi uspeli su da prodru unutra i oslobode zatvorenike, a zatim su počeli da ruše Bastilju: kamen po kamen, zidove, ćelije, kule... Za samo jedan dan sravnili su je sa zemljom.
Kralj je taman u svoj dnevnik zapisao reč "rien" kada je čuo šta se desilo sa tvrđavom. Istini za volju, u njegovom dvorcu se stvarno ništa nije događalo tokom tog dana. To i najbolje pokazuje koliko je bio zainteresovan za zbivanja u svojoj zemlji.
14. jul slavi se u Francuskoj kao nacionalni praznik: rušenje Bastilje postalo je simbol slobode ljudi i njihove borbe protiv apsolutizma i monarhije.
Međutim, neki istoričari ne slažu se sa ovim istorijskim činjenicama i tvrde suprotno. Tako Nemac Gerhard Prauze veruje da Bastilja nije osvojena na juriš, već je njena predaja utanačena između guvernera tvrđave i jedne delegacije pobunjenika i to na – miroljubiv način. Bastilja nije razrušena 14. jula, tvrdi ovaj istoričar, već mnogo kasnije! I nije je rušio narod već 500 najmljenih radnika za nadnicu od po 45 sua dnevno!
Jedno je sigurno: Bastilje više nema! Na mestu ove tvrđave u Parizu je sada trg u čijoj se sredini nalazi veliki spomenik.

[iz "Politikinog zabavnika" #1349/1977]