Vladavina Vojisavljevića

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Početak vladavine Vojisavljevića

Za "Istoriju"
Naslov: Početak vladavine Vojislavljevića

Vizantijski car Vasilije II (976-1025), pošto je sakupio veliku vojsku i mnoštvo lađa, počeo je osvajati zemlje i zauzeo je čitavu Bugarsku, Rašku i Bosnu i čitavu Dalmaciju i sve pomorske oblasti do granica donje Dalmacije. A Vojislav (Mihailo I Vojislav, zetski knez), koji je bio pametan i darovit, počeo se potčinjavati Grcima, kao kakav pomagač i saveznik, i jahao je s njima kroz oblasti i Grcima je potajno savetovao da surovo i nepravedno postupaju prema narodu. Isto tako je i narodu potajno govorio:
- Zašto tako veliko zlo podnosite od Grka? Nepravedno vas osuđuju, dobra čak uzimaju, žene obeščašćuju, a vaše nevine kćeri upropašćuju i kaljaju. Nikada nisu moji preci, koji su pre mene vladali, takve stvari činili vama: veliko je i teško zlo.
I dok je on tako radio, po pojedinim mestima počeo se narod okretati njemu, veoma ga ceniti, a Grke odveć mrzeti.
Dogovorivši se međusobno preko delegata i pisama, narod se jednog dana složno digne i poubija sve grčke velikaše koji su se nalazili u čitavoj Dalmaciji.

Veliko satiranje

Posle toga skupio se sav narod i poslao Vojislavu i njegovim sinovima poruku da dođu i prime kraljevstvo i zemlju svojih otaca. A ovaj, došavši sa svojih pet sinova, koji su već bili mladići i odvažni vojnici, primio je kraljevstvo i počeo da se bori sa Grcima i osvojio zemlju do Toplice.
Tada je vizantijski car, gnevan, pozvao jednog od svojih vojskovođa, po imenu Armenopola, i naredio mu da pođe i da ratuje protiv kralja Vojislava i njegovih sinova. Pošto je sakupio veliku vojsku pešaka, Armenopola je stigao sve do ravnice Zete.
Kralj Vojislav, sakupivši vojsku, dao je jedan deo vojske četvorici sinova i poslao ih na mesto koje se zove Vuranija, prema istoku, da tamo čekaju ishod rata. A sâm sa svojim sinom Radoslavom napao je Grke sa zapada i otpočeo da ih strašno uništava.
Radoslav, snažan mladić i vešt oružju, obarao je levo i desno i stigao do vojskovođe, koga, kad je prepoznao, mačem udari i zbaci s konja na zemlju. Videći to Grci su se dali u bekstvo i najveći deo njih izginuo je tako da im se ni broja ne zna. Mnoge od njih, kad su mislili da su se već spasli, napali su kraljevi sinovi koji su se nalazili na istoku i počeli da ih ubijaju.
I tako je tog dana učinjeno veliko satiranje i pokolj Grka.
Kraljevstvo Vojislavljevo je raslo i povećavalo se svaki dan. Kralj je zatim dao svome sinu Radoslavu županiju, koja se zvala Gacko, zbog toga što se u ratu istakao kao hrabar čovek i pobednik.
Kad je saznao grčki car šta se desilo, jako se razljuti i ražalosti, pa je odmah poslao poslanike sa silnim zlatom i srebrom, da predadu županu Raške, banu Bosne i knezu humske oblasti da pošalju vojsku i narod protiv kralja. Tada župan i ban, sabravši mnoštvo naroda, poslaše Ljutovidu, knezu oblasti humske, da sjedini čitavu vojsku i da sâm bude zapovednik i vojskovođa. Tako je i učinjeno.
Car, s druge strane, sakupivši još veću vojsku nego što je bila ranije, posla poruku u Drač, nalažući namesniku Kurziliju, koji je u to vreme držao Drač i čitavu dračku zemlju, da sakupi čitav narod dračke zemlje i da se stavi na čelo da pođe napred da uhvati kralja sa njegovim sinovima, gde god bi ga našao.

Ratno lukavstvo

Kurzilije je sa čitavom vojskom došao i zaustavio se u ravnici grada Skadra da bi se tu svi sakupili. Sakupila se tu tolika množina da su svi jedva mogli stati na tom zemljištu. Posle ovoga, pošto su prešli reku, došli su u ravnicu kod grada Bara. Knez Ljutovid sa svojom vojskom ostao je u Crmnici (oblast Virpazara) videći da je Grka velika masa i bojeći se da ne bi Ljutovid prešao preko zaliva, te da se ne bi našao okružen. Pozvavši petoricu svojih sinova, reče im:
- Vidite, dragi sinovi, koliko je velika grčka vojska, a nas je veoma malo u poređenju s njima; njima odupreti se u boju, čini mi se, mi nismo nikako u stanju. Učinimo, dakle, ovako: neka ostanu dvojica od vas, Gojislav i Radoslav, a ostala trojica uzmite svaki deset hrabrih vojnika sa trubama i rogovima, pa se popnite na brda i rasporedite po vrhovima – tako da Grcima izgleda kao da su opkoljeni. Ja, pak, sa ovima koji su sa mnom, usred noći napašću na njihov logor, a kada budete čuli zvuk trube i roga, vi isto tako naokolo sa brda duvajte u trube i rogove i dignite silnu buku. A zatim polagano silazite i približavajte se njihovom logoru, i kada budete blizu, nemojte se bojati već budite hrabri i borite se junački.
Kad se smrklo, tri kraljeva sina popela su se na breg i uradili su sve što im je kralj naložio. U tom momentu neki Baranin, prijatelj kraljev, koji htede da zaplaši Grke, dođe Kurziliju i reče mu:
- Čuvaj se, gospodaru. Budi na oprezu i gledaj na koji način da se spaseš sa ovim ljudstvom. Da znaš dobro, opkoljen si sa svih strana mnoštvom vojske.
To odjeknu kroz logor i svi su bili strašno preplašeni.
Onda naredi Kurzilije da svi vojnici budu pod oružjem i da se daleko od logora postave straže i patrole.

Na znak trube

Međutim, kralj Vojislav sa svojom vojskom polako se po noći kretao i približavao njihovom loguru. U pola noći je došao do mesta gde su bile grčke straže i patrole, napao je na njih i jedne je pobio, a druge u bekstvo naterao.
Kad su Grci to videli, strašno su se uznemirili. Uskoro zatim odjeknu kraljeva truba, i oni koji su bili uz kralja počeše duvati u rogove i dizati silnu buku. Kraljevi sinovi, koji su bili na bregovima, isto tako su počeli da dižu graju. Zatim lagano silazeći s brda, približavali su se neprijatelju. Isto tako je radio i kralj.
A Grci, pak, počeli su jako da se plaše i zato što su doznali dockan da se ovi spuštaju, jer je bila noć i nisu mogli videti, mislili su da je to ogromna vojska, kao što su čuli od Baranina. A kad su čuli da je zvuk truba i rogova blizu i da na njih navaljuju, preplašili su se i dali u bekstvo.
Kada su kralj i oni koji su s njim bili doznali da su se Grci dali u bekstvo, navalili su pred zoru na njihov logor i počeli su da ih ranjavaju, kolju i ubijaju, goneći ih u stopu. Isto tako su radili kraljevi sinovi.

Pobeda

Kad je, goneći Grke, kralj sa svojim sinovima i pratnjom prešao potok koji teče kroz Prapratnu (župa kod Bara) i došao u šumu, Gojislav, ne prepoznavši svoga oca Vojislava, jer su bili prašnom i krvlju poprskani tako da jedan drugog nisu prepoznali, naleti na oca i sruši ga s konja na zemlju, ali ga ipak nije ranio.
Vojislav je tada glasno uzviknuo:
- Bože pomiluj, Bože pomiluj!
Sin ga odmah po glasu prepozna i, skočivši s konja, kliknuo je govoreći:
- Oprosti, oče, nisam te prepoznao.
Njemu reče kralj:
- Ne boj se, sine, pošto me nisi ranio niti ubio.
Tada je kralj ustao i nazvao to mesto "Božja milost". Ovo mesto se tako zove do današnjeg dana zbog toga jer je Bog učinio milost kralju da nije ubijen od svoga sina i što je mali broj pobedio toliku vojsku.
Kraljevi sinovi gonili su neprijatelje sve do reke Drima, ranjavajući i ubijajući ih, a isto tako doveli su mnoštvo zarobljenika na mesto "Božja milost".
Kurzilije se teško ranjen izbavio, ali kada je došao u ravnicu grada Skadra umro je, i na tom mestu je postavljen krst, koji se do danas zove "Kurzilijev krst". Pop Dukljanin

U drugoj polovini XII v. (oko 1160-1180) nastao je u Zeti tzv. "Letopis popa Dukljanina". Pisac je nepoznat; bio je verovatno katolički sveštenik u Baru. "Letopis" prikazuje istoriju Srba i Hrvata do sredine XII v. Za ranije doba je potpuno legendaran; pouzdaniji je u poslednjim glavama, naročito kad govori o Zeti, ali i tu ima dosta legendarnog i stvari koje se ne mogu proveriti drugim izvorima. Pored latinskog teksta, očuvan je delimično, i hrvatski prevod učinjen krajem srednjeg veka.

[iz "Politikinog zabavnika" #980/1970]