Neobična imena francuskih naselja

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Širom Francuske postoje gradovi i pokrajine koji nose čudna i smešna imena. Njihovi žitelji podnose ih s manje ili više filozofskog mira i dobroćudnosti. Međutim, ponekad se i naljute... Tako na primer stanovnici mesta Poršeri (Svinjac) u Gornjoj Vijeni (La Porcherie, Haute-Vienne), južna Francuska, nikako ne vole kad ih susedi nazivaju svinjama.
Dolazi do krupnih reči kada za njima grokću, praveći nevin izraz lica. Još od 1932. godine oni pišu molbe u želji da promene ime u Darsonval, u čast naučnika Arsena d'Arsonvala koji se tu rodio 1851. godine i kasnije se proslavio pronalaskom elektrofizioterapije. Njihovoj želji još se nije udovoljilo: administracija, koja odlučuje o ovakvim problemima, veoma je složena i obuhvata čak i konsultovanje ministra unutrašnjih poslova.

Gadna kapela

Neka mesta su, međutim, uspela da prebrode sve birokratske prepreke i promene svoje nezgodno ime. Tako je mesto Šapel-Moš - Chapelle Moche (Gadna kapela- Basse-Normandie, Orne, La Chapelle-d'Andaine) u severnoj Francuskoj uspelo, posle samo četiri godine čekanja, da dobije ime Šapel d'Anden. Nadležne vlasti su izišle u susret molbi njegovih stanovnika, koji su tvrdili da ime mesta prosto odbija turiste, a turizam je izvor zarade čitave ove lepe, šumovite pokrajine. U stvari, Moš (gadan) je ime čoveka koji je, nekada davno, podigao prvu crkvicu u mestu, ali turisti to nisu mogli da znaju i izbegavali su ovo, inače veoma privlačno mestašce.

U istoj pokrajini mesto Sen Frembo sir Pis uspelo je da se na zvaničan način, oslobodi imena reke Pis (piškiti) na čijim obalama leži. Sada se mesto zove jednostavno Sen Frembo -Saint Frimbaud . Vlasti, ipak, nisu išle toliko daleko da promene i ime same reke veoma bogate ribama, koje ne beže od njenog ružnog imena.
Mesto Nansoa sir Ornen u Mezi, severna Francuska zove se tako tek od 1935. godine. To je ranije bila opština Nansoa d'Peti (Mali Nansoa), ime koje njegovi žitelji nisu mogli da podnesu, pogotovo što se u susedstvu nalazi mnogo manje mesto s imenom Nansoa l'Gran (Veliki Nansoa). To za one koji odlučuju o promeni imena ne bi nikako bio dovoljan razlog da 1935. godine predsednik republike nije bio Alber Lebren, rodom iz ove pokrajine. Ova činjenica bila je presudna.

Korist od psovke

Godine 1963. jedan novinar je, greškom, objavio u štampi da je mesto Kono u pokrajini Gard (južna Francuska) podnelo molbu za promenu imena. Novost je, međutim, odmah demantovana jer stanovnici Konoa (veoma ružna psovka) nikako ne žele da se odreknu ovog živopisnog imena. Već odavno oni ne reaguju na podsmehe suseda.
Oni su na vreme shvatili da je u veku u kome živimo veoma važno da se o nekom priča i, najzad, ovo ime privlači veliki broj turista. "Mnogi automobilisti, kada pročitaju ime mesta, zaustavljaju se da kupe razglednicu i nasmeju svoje prijatelje" – priča prodavac duvana – "A pošto su se već zaustavili, oni obično i nešto popiju ili čak i ručaju. Ako im se dopadne naša kuhinja i prirodne lepote, dolaze nam ponovo".
Postoji još jedna opština ojađena imenom koje nosi. To je Monkik. Po pravilu, poslednje slovo ovog imena treba da se izgovori, ali turisti uživaju da ga ne izgovore, a kada se kaže "Mon ki" to znači "moja stražnjica".
U opštini ne postoje spisi koji bi objasnili kako ej mesto dobilo tako nezgodno ime. U knjizi "Imena francuskih mesta" Ernest Negr kaže da "kik" znači brdo, uzvišica. Monkik bi, znači bio pleonazam jer i mon (maunt) znači isto. Problem ovoga mesta je samo u izgovoru imena.
Isti koren objašnjava i ime Kikiron (okrugla stražnjica) i Vokluzi. To je u stvari okruglo brdo, čiji su stanovnici takođe žrtve veselih šala turista i komšija.
Da završimo ovu šetnju po smešnim imenima u Francuskoj sa selom Ni (goli) u opštini Perinje. Ovo mesto pročulo se pre nekoliko godina zahvaljujući jednom prepredenjaku koji je objavio u malim oglasima da, za određenu sumu novca, šalje umetničke fotografije golih (d' ni). Oni koji su novac poslali, bili su iznenađeni kada su, umesto očekivanih slika ugledali pejzaže ovog lepog sela.

[Pjer Bont; iz "Politikinog zabavnika" #874/1968]