Branislav Nušić (1864 - 1938)

velociraptor · **Banovan!**

"...iste godine kad sam se ja rodio umro je Vuk Karadžić. To je jedna očevidna slučajnost, jer ja nisam imao tih pretenzija da se takav literat na taj način skloni da bi mi napravili mesta u literaturi. Pa , ipak me je ta slučajna veza izmedju mene i Vuka nekada ispunjavala ponosom, te sam u mladosti čeznuo za tim da mi neko prebije nogu, smatrajući da je dovoljno biti ćopav, pa biti Vuk".
Autobiografija Branislava Nušića

Familija Nušić je cincarskog porekla ( njihovo autohtono prezime je Nuša).
Branislav je rodjen u Beogradu, u trgovačkoj porodici, ali taj zanat ga nije interesovao niti se pronalazio u njemu.
Sredina u kojoj je živeo i okruženje stvorili su od njega komediografa. Normalno, o talentu koji mu je Bog dao suvišno je i pričati.
Prosto je neverovatno da neko sa 19 godina napiše Narodnog poslanika, a sa 23 Sumnjivo lice,pa makar taj komad bio pod velikim uticajem Gogoljevog Revizora( i Dušan Kovačević je do 25. godine napisao Maratonce i Radovana Trećeg).
To je stari Beograd u kome se iznad svega cenio dobar vic, neko ko može humorom i šarmom da animira svoje okruženje. Nušić je tu bio majstor svoga zanata.
Uvek je imao budno oko za sve drustveno- politicke anomalije koje je ismejavao i kritikovao. Male birtije su bila mesta gde je uvek uzimao materijal za buduća dela i proveo je sate i sate u kafanskom dimu znajući da će odatle izaći bogatiji za neku dogodovštinu koja može pretočiti na papir.

"Ovaj kao da je stvoren za Nušića, gde je Nušić da vidi ovoga".
Tako su Beogradjani krajem 19. veka komentarisali izgled i karakter nekog interesantnog lika kad bi ga videli. Znali su da komediograf Branislav Nušič takve persone odmah evidentira u beležnicu i kasnije ih stavlja u svoja dela. Nušič je bio čovek koji se nije razdvajao od svoje olovke i papira, jer se plašio da će mu neka ideja pobeći i neće uspeti da je zapamti, pa je sve morao da zabeleži ( nešto slično je radio i Stevan Sremac).
Toliko je bio pedantan po tom pitanju. On je pisac koji je bio zvezda vodilja svim ostalim komediografima . Radoznao,kreativan, satiričan, šašav... Ovo poslednje posebno, umeo je od ničega da napravi dogadjaj, spektakl. Na primer, jednom je zanimacije radi, u kafani namerno plasirao jednu izmišljenu priču da bi se uverio kako će se ona brzo proširiti, i u tom prenošenju od usta do usta izgubiti na svojoj autohtonosti. Dva dana kasnije kad je taj trač ,koji je izmislio Nušić, došao do njega, on nije mogao da ga prepozna, jer je prenoseći se svako nešto dodao na tu priču, nesto oduzeo i to je bila sasvim druga informacija od one koju je 2 dana pre toga on bacio kao zamorca u eksperientalne svrhe.

Neverovatno je sa koliko se lakoće igrao idejama i bio kreativan.
Postavio je neke standarde kad je humor u pitanju i njegova dela su i dan-danas aktuelna, bez obzira što je prošlo više od 100 godina kad su ona nastala.

Ni vlada kneza Milana Obrenovića nije bila poštedjena njegove satire i ismejavanja (njih je sa posebnim merakom peckao i kritikovao), zbog jedne pesme je uhapšen i osudjen na dve godine robije. Posle godinu dana izlazi iz apsa i postaje diplomata onih koji su ga slali u zatvor( ovde može da se napravi poredjenje sa Ivom Andrićem koji je od monarhiste diplomate posle rata postao komunista diplomata).
Boravak u Prištini,tadašnjem slepom crevu turske imperije, gde je bio srpski konzul je posebno interesantan. Tu priču ću ostaviti za kraj.
Dakle, Nušić nije imao jasan ideološki stav, primetna je nedoslednost i lutanje , što se može oprostiti , jer je on ipak književnik u duši.
Jasni ideološki stav nije imao, ali patriotski jeste. Učestvovao je u 1. svetskom ratu, a zna se da čovek takvog kapaciteta treba da se bavi onim što najbolje zna i ume, a ne da kreće na bojno polje.Za svaku pohvalu je taj njegov patriotski gest, ali Nušić vojnik je neko bez koga je Srbija mogla, kome je mogla da se nadje zamena, ali Nušić komediograf...
Teško da bi mu se tu našla adekvatna zamena. U tom ratu mu gine sin jedinac.

O njgovim delima ne treba trošiti reči:mnoga od njih su neizbežna štiva u školskim lektirama, neke su ekranizovane na filmskom platnu, mnoge se izvode u pozorištima. Interesovati se za književnost ovih prostora , a ne pročitati nešto od Nušića bilo bi isto što i nameravati da trenirate vaterpolo, a ne znati da plivate.
Sumnjivo lice, Narodni poslanik, Protekcija, Obican covek, Gospodja ministarka, Mister dolar, Put oko sveta, Ozaloscena porodica, Pokojnik, Autobiografija...To su neka od njegovih najpoznatijih dela.

Ipak, njegov boravak u Prištini je interesantan, jer je tu nastala ideja za jedan roman koji on nije imao hrabrosti da napiše. Bilo mu je žao da tim delom ne povredi svoga prijatelja gazdu Zamfira. Kneza Milana. Priča je baš interesantna.

ZONA ZAMFIROVA ( STEVAN SREMAC)
glavni akteri: gazda Zamfir Kijametović, Maksim Gapić Mane, Jevrosima Kijametovic zvana Zona.

Konzulat u Prištini je bio u susedstvu uglednog domaćina Zamfira Kijametovića, sa kojim se Nušić brzo sprijateljio i u čijoj je kući bio rado vidjen gost.
Tu je saznao za priču koja je u to vreme uzbudila konzervativnu sredinu kao sto je Priština. Siromašni mladić Maksim Mane Gapić se zaljubio u Jevrosimu Zonu Kijametović, kćerku gazda Zamfira, za kojom je uzdisalo pola Prištine.
I gazda Zmfir je pristao da njegovu ljubimicu da Manetu za ženu, ali se posle sporečkao sa Manetovim ocem i od svadbe se odustalo. Mane je smislio trik kojim bi se osvetio Zamfiru: druga Albanca je preobukao u žensku odecu i protrčao sa njim kroz varoš, što je prisutne navelo da mahinalno prokomentarišu : Mane ote Zonu, Mane ote Zonu!
Gazda Zamfir je pobesneo kad je saznao za to i zainatio se da svoju kćer nikad ne da Manetu. Kontrirao je Manetu tako što je svoju Zonu dao mladiću Aleksi Grbiću za ženu.
Dakle, Mane i Zona su živeli srećno samo u romanu i na pozorišnim daskama.
U realnosti, bili su Romeo i Julija sa Balkana.

Takav materijal nije smeo da se propusti, Nušiću je odmah bilo jasno da ima konture budućeg literalnog dela koje ce čitati generacije iza njega.
Ali, kako on to da potpiše, kako da to prenese na papir a da ne uvredi svoga prijatelja gazdu Zamfira, koji je već pokazao da je mnogo osetljiv na takve stvari.
I onda je našao rešenje. Sve ovo je preneo svome prijat...kakvom prijatelju, bratu po peru i humoru Stevanu Sremcu i zamolio ga da on to uradi i da...
a) radnju smesti u Niš, kako bi bar koliko-toliko sakrio identitet pravih aktera .
b) da priča ima srećan kraj, jer cela Priština je pričala da su Mane i Zona stvarno bili ludi jedno za drugim. Gre'ota je ,da kad u realnom životu nisu uspeli, da bar u knjizi žive srećno.
Stevanu Sremcu je, dakle, dao skulpturu koju je samo malo trebalo uoblčiti .
Muzičkim rečnikom , dao je melodiju na koju je trebalo uraditi aranžman.

Svesno je žrtvovao da iza sebe ostavi još jedan roman za sva vremena samo da ne bi stavio so na ranu svome prijatelju .
Nije bolovao od sujete što ce ta knjiga Stevanu Sremcu, njegovoj konkurenciji po humoru, podići rejting. Ni najmanje. To samo govori o tome kakav je covek bio ovaj rodjeni Beogradjanin.

izvor informacija

poDpisujem.com

dameski · Prijatelj foruma

omiljeni su mi Hajduci Mr. Green

knjiga moje mladosti kojoj sam se ranije uvek vracala

eto sad me podseti da je pronadjem negde i procitam ponovo Wink

JOKER 018 · Početnik Domaćeg.de

Бранислав Нушић је један од мојих омиљених писаца. Посебно ми се свидела његова Аутобиографија коју је написао пред сам крај свог живота. Он у својој Аутобиографији сликовито објашњава свој целокупни живот,богами,итекако буран. Он је писао Аутобиографију само до своје женидбе,јер је сматрао да после тог великог чина нити један човек нема живот. Својом књигом је заголицао машту сваком појединцу,како то само умеју прави,велики књижевници српскога народа. Био је само један у великом низу Срба,који су свој живот посветили књизи и правим вредностима. Није желео да свој живот проведе на срамној политичкој говорници,не знајући ни значај,ни смисао живота. У више наврата је покушао да читаоцима приближи чињеницу о срамним,неуспелим политичарима,који су свој живот провели у лавиринту ка путу знања и бескрајне мудрости. За живота је оставио небројано пуно божанствених дела,које ћемо дуго,веома дуго,чувати у срцу српске народне књижевности.

Хвала ти и почивај у миру!

gkukolj · **-tončica-palončica-**

Branislav Nušić, rođen oktobra 1864. godine u Beogradu kao četvrto dijete u porodici Ljubice i Đorđa Nuše, po rođenju kršten imenom Alkibijad, čim je postao punoljetan promijenio je ime u - Branislav.

Branislav, a za prijatelje Brana ili Aga, postaće poznati književnik, kasnijim generacijama manje znan kao vrstan majstor opisa i zapažanja svog naroda, sljedbenik Jovana Cvijića, diplomata, hroničar, crtač, čak i talentovani fotograf.
Sa matematičkom preciznošću, ali birajući prave riječi Branislav Nušić bavio se i opisivanjem starog Beograda. Ostavio je dragocjene podatke koji i danas služe istoričarima kao neprocjenjiva građa.

I sirćeta fabrikant

Kao da je istraživao, Nušić je, između ostalog, pribilježio i ovo:
"Prva sluškinja iz Zemuna prešla je u Beograd 1824. godine. Nju je za kneza Miloša našao i prebacio iz Zemuna Lazar Hadži - Bajić."
"Godine 1827. nabavio je knez Miloš prvi put kašike za supu. Inače ih varoši nikada nije bilo."
Iste godine stigao je u Beograd i prvi ženski suncobran, koji se tada nazivao "zonen - širm", a 1829. godine u Srbiji se pojavio prvi kaput. Nosio ga je knežev ljekar doktor Stejić.
E, onda 1834... Tada je prvi put iz Zemuna donijeto pivo i počelo da se toči u Manojlovoj bašti na Zelenom vencu.
Slijedeće godine u Srbiju stiže prvi sajdžija. To je nekakav Piler koji je stigao iz Petrograda i nastanio se kao "izučeni sajdžija" u Kragujevcu. Kako u Srbiji tada nije bilo toliko satova da bi od njih mogao da živi, Piler je zatražio dozvolu od kneza i 1836. godine u Beogradu pravi i prodaje crveni vosak za pisma!
Godine 1839. u Beogradu se pojavio jedan zanimljiv čovjek, izvjesni Karlovanski "prvi u Srbiji sirćeta fabrikant", koji reklamira svoje "žestoko i kiselo sirće". Taj isti Karlovanski, pošto nije dobro prošao sa sirćetom, prelazi u Pančevo gdje avgusta 1843. godine otvara školu kao učitelj trgovačkih nauka. Kako mu ni taj posao nije išao dobro, vratio se u Srbiju, uzeo ime Dragutin Karlovanski i 25. maja 1847. godine otvara u Beogradu "Prvo srpsko plivalište i kupalište". Kupatilo se nalazilo podno Kalemegdana, i pod upravom Dragutina Karlovanskog, a učitelj plivanja bio je Alberto Dragoner. Plivalište Karlovanskog prvo je počelo da se bavi meteorološkim posmatranjima - pratilo je toplotu vode i vazduha i bilježilo koliko je u mjesecu bilo kišovitih, koliko lijepih, a koliko prijatnih dana pa je 1847. godina ujedno i godina kada je kod nas počela da radi opservatorija!
Nažalost, pored svih napora da uspije, Karlovanski je završio kao - iscjelitelj hemoroida, zabilježio je Nušić.
Priča dalje Branislav Nušić:
"Tokom 1840. godine javlja se prvi stranac knjigovezac u Srbiji. To je Švaba Ludvig Vinkler, kod kojega je docnije stanovao i na čijim je rukama izdahnuo Joakim Vujić, otac našeg teatra"!

Babica u kući Mite Šaren - kape

Bez babica se nije moglo u civilizovanoj državi, te Branislav Nušić zapisuje i taj događaj:
"Godine 1841. javljaju se već diplomirane babice. Tako naime Pulherija Klevetrić (poserbila je prezime) ekskaminirana babica koja je na Univerzitetu peštanskom babičluk izučila, instališe se u Topal - Nastinoj kući, u čaršiji, preko puta bakalnice Dimitrija Konstantinovića.
Odmah za njom, iste godine, javlja se i Femija Hamerl, koja je, opet, završila babičluk u Pešti. Ona je sjedila u kući Mire Šaren - kape na Kalemegdanu.
Početkom 1842. godine već se javlja prvi muški krojač. To je Jovan Dimitrijević "graždanin novosadski", koji je došao u Beograd sa desetinu momaka i nastanio se u kući gospođe Jelisavete Balaš, rođene T. Solare, na Kalemegdanu. On se preporučuje za izradu muškog i ženskog odjela po najnovijem vkusu - žurnalu.
Godine 1843. diže se prvo kupatilo na Savi po najnovijem kroju. Ono Karlovanskovo je propalo, a i inače bilo je više plivališta nego škola za plivanje. To prvo kupatilo zasnovali su Kosta Lepojević i Dimitrije Danić.

Šuplje zube zapušava

Nušić bilježi sve što je bilo novo a tiče se starog Beograda. Zatim, nastavlja:
"Godine 1844. nastanjuje se u Beograd prvi stranac moler. To je Josif Varošek, koji obitava u kući Rakidžijinoj s izloženim na kući zlatnim slovima imenom.
Godine 1845. javlja se već i prvi "cukerpeker" (poslastičar). To je neki Sima Nikolić "iz preka". Iste godine stiže i prvi cirkus u Beograd izvjesnog gospodina Gota.
U 1846. godini oglašava se prvi učitelj muzike, izvjesni gospodin Skordilis, rodom iz Trsta. On poučava mlade Beograđanske sviranju uz gitar i pjevanje uz isti.
Početkom 1847. stiže prvi zubni ljekar, Moric Lefner. Čovjek koji "šuplje zube nekom zapušava".
Krajem 1848. godine Persida Milošević iz Novog Sada preporučuje svoje slamne i ženske šešire "po bečkom vkusu".
A kakav bi Beograd bio bez klavir - štimera. On, bilježi Nušić, stiže u Beograd 1850. godine. Zvao se Imro Špenović. Kao mlad je oslijepio, a zatim izučio zanat u Pešti.
Nušić pominje i stranca Dajča koji 1850. godine prvi u Beogradu otvara fotografsku radnju sa objašnjenjem da je "to fotografija ili nov način zrakom na artiji likove portretiran"!
Pominje Nušić i prvo parno kupatilo otvoreno u Beogradu 1851. godine poznato Šopićevo kupatilo u Savamali.
Zatim nastavlja:
"Te godine stižu u Beograd i prvi tapacireri - Harmil i prijatelj mu Jajteles. Iste godine dolazi i prvi sedlar, Fridrih Ditrih, koji pravi evropska sedla. Ujesen stiže u Beograd Karls Vimes "fektmaister iz Niderlanda (Holandija) i daje časove borenja.
Slijedeće godine javlja se u Beogradu "prvi hudožestveni baštovan gospodin Cigler iz Štutgarda u Njemačkoj, koji nudi svoje usluge. Nije se dugo zadržao u Srbiji, Srbija nije imala smisla za umjetnički urađenu baštu!"
Pominje NUšić i modistkinju Tereziju Štol u Gospodskoj (Brankovoj) ulici koja se 1855. godine vratila iz Temišvara i donijela "šmizle, kofire šešira i kopfuc"!
Taman se skrasila gospođa Štol, stiže učitelj igranja, tanc - majstor, za njim krojač iz Pančeva Živković koji daje oglas u novinama da je "izmislio srpsku nošnju"!...
Gornji dio odjeće zove se - obrenovka, a donji - sjedinka!

gkukolj · **-tončica-palončica-**

Narodni poslanik kao domaći pasulj

I pored svih pohvala Milovana Glišića i Laze Lazarevića, upravnik Narodnog pozorišta nije smeo da stavi na repertoar jedno od najpoznatijih dela Branislava NUšića pa je zatražio izjašnjenje policije.

Niko kao Branislav Nušić nije perom oslikao srpsku provinciju pod vladom Obrenovića i Beograd iz prvih decenija ovog veka i između dva rata. POčeo je stihovima, ali je brzo prešao na komediju. Najzad, postao je najveći srpski komediograf. Bio je i akademik.
Njegova dela i danas ubedljivo vladaju domaćim pozorištima. Poživeo je sedamdeset četiri godine. Rođen 1864. video je i doživeo mnogo.

U kući kod "tatkane"

Jednu od svojih naboljih komedija "Narodni poslanik" napisao je kada je imao samo devetnaest godina.
Sedam godina pred smrt, sećao se:
"Prvi komad koji sam napisao s namerom da ga predam Narodnom pozorištu bio je "Narodni poslanik". Pa ipak, zazorno mi je bilo da se u svojoj devetnaestoj godini javim pozorišnoj upravi i tražio sam ne bi li me ko na to ohrabrio. To ohrabrenje došlo mi je iz kuće Ilića iz koje je tada nicao mnogi književni podsticaj i mnogi pokret...
Pesnička kuća Ilića bila je osamdesetih godina jedini književni klub u prestonici.
Kroz tu kuću, na kojoj su i danju i noću bila vrata otvorena, prošlo je nekoliko generacija književnika... Počevši od Matije Bana, Ljube Nenadovića, Čede Mijatovića, Đorđa Maletića, Vladana Đorđevića, Laze Kostića, Đure Jakšića, Laze Lazarevića, Milorada Šapčanina, Milovana Glišića, Sime Matavulja, Svetolika Rankovića...
Mene je u tu kuću Ilića uveo Vojislav, s kojim sam još od 1880. drugovao ... U mašti šesnasetogodišnjeg mladića ta kuća mi je izgledala kao neki čarobni zamak ... Stari Jovo Ilić - "tatkana", kako su ga deca zvala, a kraj njih i svi mi ostali - bio je tada još uvek vrlo krepak starac.
Najstariji od braće Ilića Milutin, kada sam ja došao u njihovu kuću, nije bio u Beogradu. Bio je u nekom srezu beogradskog okruga sreski starešina i često je dolazio, a često i gubio službu, te se doseljavao u Beograd... Dragutin Ilić, prvi po Milutinu, bio je tada već zaogrnut jednim višim oreolom. Poeta ... Dragutin Ilić je u stvari bio predstavnik kuće Ilića i tatkana, koji je imao puno nežnih osećanja za Vojislava, jedino bi sa Dragutinom razgovarao i o političkim i o porodičnim poslovima...
Vojislav, treći Ilić, bio je tada, kada sam ga ja upoznao, mlado i golobrado momče koje su tada u kući odmila zvali "Ćela" zbog vrlo retke kose u detinjstvu. Vojislav je u kući smatran i pažen kao mezimac jer je njegov mlađi brat Žarko bio neka vrsta odmetnika koji se družio sa Palilulčićima i išao s njema u one znamenite bitke beogradske dečurlije...
Između mene i Vojislava bilo je toliko poverljivih, toliko prisnih odnosa da je sasvim prirodno što sam se ja njemu obratio i poverio da sam napisao jednu šaljivu igru i njemu ostavio da okupi društvo pred kojim bih stvar pročitao..."

Šapčanin na raspeću

Tako kazuje u svojim sećanjima Branislav Nušić. Pri tom, Vojislavu Iliću on nije napomenuo da se ta šaljiva igra sa nazivom "Narodni poslanik" podrugljivo obraća i vlasti i korupciji pogotovo u vreme krvavo ugušene Timočke bune. Ipak, Vojislav se založio za svog prijatelja Branislava, uzeo rukopis i u svojoj kući iskoristio prisustvo brata Milutina, poznatog satiričara Vladimira Jovanovića i tipografa i socijalističkog pesnika Koste Arsenijevića.
Bila je jesen 1883. Vojislav je polako čitao "Narodnog poslanika", a trojica prisutnih, koji su činili pracu "Cenzorsku komisiju", pažljivo su slušala.
Milutin i Vladimir izjavili su da u komadu ima literarnih vrednosti, dok je tipograf Arsenijević bio oduševljen.
- To, braćo, to, tako ih treba ismevati! - uzviknuo je.
Vojislav je preneo Branislavu Nušiću mišljenje okupljenih slušalaca, što je ovoga ohrabrilo, ali ne i ubedilo da će uprava Narodnog pozorišta prihvatiti i izvesti komediju. Tim više što je upravnik pozorišta tada bio književnik Milorad Šapčanin, zet Laze Lazarevića, doboga odan vlastima, podanik i po poslu i po duši.
Šapčanin se brinuo da javna reč izgovorena sa pozorišnih dasaka ne sme ni u promisli da se ruga režimu, a tekst "Narodnog poslanika" bio je meltene prava revolucija! Pročitao je tekst i uhvatio se za glavu. Glatko bi ga odbio, ali baš u to vreme u javnosti se digla bura i protiv njega i protiv upravnog odbora pozorišta što na repertoaru nema mesta domaćim tekstovima.
Šapčanin se našao na mukama: s jedne strane trebalo je da štiti vlast, a opet ... kao književnik veoma je držao do javne reči. Našao je solomonsko rešenje: daće tekst "Narodnog poslanika" književnicima Milovanu Glišiću i Lazi Lazareviću. Neka pročitaju rukopis i sa strane upišu svoje primedbe, a na kraju obavezno da daju stručno mišljenje o delu. Pa kako oni kažu, samo da se on "pokrije".
Jedne večeri kod Laze Lazarevića našli su se na sedeljci Šapčanin, Ljuba Kovačević i Vladan Đorđević, svi članovi pozorišnog odbora. Ćaskalo se o raznim temama, pa Đorđević upita Lazu Lazarevića:
- Bogati, Lazo, pročita li onog "Poslanika"?
- Pročitah! - odgovorio je književnik.
- Pa, šta veliš, valja li čemu?
- Vala, to je dobar domaći pasulj, ali bez zaprške! - duhovito je odgovorio Lazarević, na šta je Vladan odmah uzvratio:
- More, ako je dobro skuvan i ako se da svariti, lako ćemo mu dati malo zaprške!

Hvala Tasi policajcu

Na koricama rukopisa mišljenje o tekstu prvi je svojeručno ispisao Milovan Glišić: "Dobro, pogdešto skratiti i ublažiti, a ispraviti jezik." Laza Lazarević je bio opširniji: "Početnički i mladićki posao ali zaslužuje svu pažnju. Sa nešto korekture i prerade valjana je prinova nvoj drami. Obraćam pažnju upravi da sa puno obzira prihvati mladoga pisca koji obećava budućeg komediografa."
Sve to Šapčaninu nije bilo dovoljno. Jeste, sada je bio "pokriven" stručnim mišljenjem, ali vlast je vlast, vlastima se ne gura prst u oko. Pozvao je Branislava NUšića na razgovor. Sedeli su u Šapčaninovoj kancelariji, i on je očinski savetovao Nušića da malo ublaži tekst, ponešto promeni, pa prilično toga i izbaci!
Shvatio je Nušić da od "Narodnog poslanika" ne treba da ostane ni kamen na kamenu, Ipak, prihvatio je savet i uzeo tekst na preradu. Preradio ga je i vratio Šapčaninu. Šapčanin je bio zadovoljan, zatim je najavio da je komad stavljen na repertoar Narodnog pozorišta, a onda jednog dana rekao da treba još malo da odstoji u fioci dok se "trenutne političke prilike malo ne izmene"!
Tako je počela odiseja "Narodnog poslanika" po fiokama. Najpre je Šapčanin poslao tekst pod poverljivom šifrom ministarstvu policije tražeći mišljenje. Pita može li tekst da se shvati kao provokacija, ili bar kao povod za raznolike protivdržavne ispade!
Nesrećni Šapčanin znao je da će "Narodni poslanik" dospevši u policiju, biti zaveden pod brojem, a onda šetati od ćate do ćate ili, uvezan kanapom, čamiti na nekoj od polica zaboravljen od svih!
Ko zna u kojoj bi prašnjavoj arhivi završio "Narodni poslanik" da sasvim slučajno nije dospeo u ruke policajca Tase Milenkovića koji je voleo književnost a i sam pokušavao da piše. Tasa je obrisao prašinu sa rukopisa, pažljivo ga prepakovao i lično odneo u Narodno pozorište. Istovremeno, pritisak na Šapčanina što ne stavlja na repertoar domaća dela nije jenjavao, naprotiv. Stolica mu se klatila, a kako mu je bilo veoma stalo da ostane upravnik Narodnog pozorišta, on je zakazao sastanak pozorišnog odbora za 27. mart 1888. godine. Odbor je radio na samoj pozornici, pred publikom.
Šapčanin se pravdao i kao dokaz da se domaća dela uglavnom bave podrugivanjem naveo Nušićevu komediju u kojoj je narodni poslanik prikazan kao budala. A među narodnim poslanicima, veli on, ima i seljaka i zanatlija. Zar su blesavi, pitao se!
Šapčanin je postupio veoma lukavo jer je naveo da je pre sednice zvao Nušića i ponudio mu da u zamenu za "Narodnog poslanika" napiše drugi komad što je Nušić i učinio napisavši "Sumnjivo lice".
Ništa NUšiću nije išlo na ruku. Upravo posle Šapčaninove besede i rasprave u beogradskoj javnosti, srpski komediograf dopao je robije zbog jedne pesme kojom je ismevao Dvor. Šapčaninu nije trebao bolji dokaz.
Tako su i "Narodni poslanik" i "Sumnjivo lice" ostali da čame i čekaju bolje dane za izvođenje.

Izvor: "Politikin zabavnik" 2310/1996

gkukolj · **-tončica-palončica-**

Život kroz smijeh

Istoričari književnosti kažu da je Branislav Nušić umio u svemu da vidi humor, pa i u sopstvenom životu. Pri tom se misli na njegovu "Autobiografiju", koja je objavljena daleke 1924. godine.
U samom "Predgovoru pisca" Nušić objašnjava da mu jedno vrijeme kritičari nisu bili naklonjeni, tvrdeći kako nema ni talenta ni duha, pa se "poče šaputati da mi ta reputacija daje dovoljno kvalifikacija za člana Akademije nauka i umetnosti." Kako bi bio spreman za taj čas, Nušić kaže, u šali, da se odlučio da na vrijeme pribere građu za životopis.
Mislilo se, priča Nušić, da je rođem 1866. godine. Znali su da je završio prvi razred gimnazije 1878. godine, da se u osnovnu školu polazi sa sedam godina, da osnovna i jedan razred gimnazije traju pet godina, pa da je, kad se sve to sabere i oduzme, Nušić sigurno rođen 1866. Međuti, profesor Milenković upustio se u "istraživanje po starim arhivama, preturajući sve školske protokole, gdje je najzad utvrdio nesumnjivu činjenicu da sam ja prvi razred gimnazije učio pune tri godine, iz čega se da izvesti jasan zaključak: da sam se morao roditi 1864. godine."
Isto, šaljivo, Nušić priča i o nedoumici u kom se mjestu rodio - u Beogradu ili Smederevu: "U pogledu toga pitanja ja ne mogu da se oslonim na svoje sjećanje, ali sam u porodici saznao za izvesne okolnosti, koje stvar objašnjavaju. Naime, moj je otac bio imućan trgovac u Beogradu i, baš kad je trebalo da se ja rodim, on bankrotira pa pokupi svu svoju bankarsku imovinu - u koju sam i ja spadao - i pređe u Smederevo da živi. Taj postupak nikad u životu nisam mogao oprostiti mom ocu. Naterati me da se rodim pod pretpostavkom da sam bogata oca sin, i onda, kad sam već rođen, kada se već ne može natrag, staviti me pred fakat da sam puki siromah! To ocu nisam mogao da oprostim utoliko pre što je imao dosta dece, pa nije među njima morao baš mene izabrati da napravi tako pakosnu šalu."

Izvor: "Politikin zabavnik" 2325/1996

gkukolj · **-tončica-palončica-**

Pametnom je dovoljna i riječ

Branislav Nušić, naš slavni komediograf, u đačko doba bio je vrlo nemirno i otresito, bistro dijete. Pošto se na času srpskog jezika (o narodnim poslovicama) stalno okretao, nastavnik ga prozva da navede jedan primjer.
"Koliko budala pita, ni sto pametnih ne mogu da mu odgovore", hitro reče Nušić.
Nastavnik se zamisli (da li je njemu upućeno), pa reče:" Da čujem još jedan primer."
A Nušić:"Pametnom je dovoljna i reč."
Zato nastavnik dovede upravitelja i ljutito upita:"Da te čujem sada, Nušiću!"
"Nevolja nikad ne dolazi sama", odgovori Nušić.