Bitka na Ivankovcu

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Đule među savetnike

Jedan jahač je i danju i noću, besomučno mamuzajući konje, jurio iz Carigrada prema pobunjenoj Srbiji. Bio je kraj leta 1805. godine. Ustanici su pobedili dahije, a sad bi trebalo prvi put da se sukobe sa takozvanim "carskim Turcima".

Konjanik koji je toliko žurio bio je nekadašnji zemunski trgovac Stevan Živković, koji je u sastavu srpske delegacije molio razumevanje za ustanike na carskom divanu u Stambolu.

Misija delegacije nije uspela. Stevan Živković je izmolio Turke da pođe u Srbiju i upozori ustanike da niški Hafiz-paša ide sa vojskom na položaj beogradskog vezira – sa zadatkom da konačno umiri Srbiju, da oni moraju da se pokore…

Nekadašnji zemunski trgovac dobro je govorio turski i uspeo je da ubedi turske činovnike da ga puste kako bi navodno "predupredio" – odnosno sprečio srpski otpor velikoj turskoj sili.

Došavši u blizinu srpske granice, sa bugarske strane, Živković nije krenuo prema Nišu, gde je Hafiz-paša sakupio preko 40.000 ratnika iz evropskih delova Turske, već naumi da u Srbiju uđe preko Dunava i Negotina.

I pored velikih nevolja sa Turcima i na toj strani ipak je prodro do srpskih ustanika. Zatekao ih je za boj orne, pošto su već okušali prvu godinu slobodnog života.

Prevareni Gušanac

Stevan Živković je imao dve verzije informacija za ustanike. Kuda god se kretao i gde god je javno istupao – pričao je da je posao u Carigradu uspešno završen, da je niški Hafiz-paša imenovan za beogradskog vezira i da ga treba pustiti da prođe sa najviše tri stotine ljudi kao sa svojom pratnjom, a ako pak povede više, onda se treba tući sa njim, jer on, eto, ne sluša svoga cara! Jedino je Karađorđu i vođama ustanka rekao istinu.

Vođe ustanka odmah su počele vojne pripreme. Čitav narod se spremao da krene u prvi organizovani veliki rat, da se makar Beogradski pašaluk odbrani od turskoga zuluma.

Dvojica istaknutih ustaničkih vođa iz nekadašnje požarevačke nahije, Milenko Stojković i Petar Dobrnjac, pokupe ljudstvo iz svog kraja – sve što je moglo pušku da nosi, pa se primaknu Moravi i varošici Ćupriji. U njenoj blizini ukopaju se na brdu Ivankovcu. Za to vreme Karađorđe i ostali vođi su mobilisali ljudstvo iz beogradske, smederevske, kragujevačke i jagodinske nahije. Zemlja buna spremala se na veliki rat.

Međutim, postojala je još jedna opasnost: u beogradskoj tvrđavi, sedeo je Alija Gušanac, albanski odmetnik sa najamničkom vojskom od preko dve hiljade krdžalija, opasnih ratnika koji su krstarili Balkanom i stupali u službu onom ko im više plati.

Takvo zaleđe fronta kod Ćuprije nije se dopalo Karađorđu. Stoga pošalje veštog Stevana Živkovića da pregovara i sa njima. Dogovore se da se sastanu na zemunskoj obali, na teritoriji Austro-Ugarske. Gušanac je došao sa velikom pratnjom i odmah je upitao Živkovića:
- Šta to uradiste u Carigradu?
- Tražili smo tebe za vezira! – odgovori Živković – Ali Hafiz-pašini prijatelji prosuše mito, pa divan i sultan odrediše njega! On sad ide na Beograd, a mi ne znamo šta ćemo. Šta nam ti savetuješ, Ali-aga?
- Tucite se sa njim i nikako ga ne puštajte ovamo! – odgovorio je Gušanac.

Rđa ko mu se izmakao!

Ovaj vešti manevar Živkovića obezbedio je mirno zaleđe ustaničkoj vojsci. Gušanac je zabranio svojim vojnicima da zalaze u Šumadiju i pljačkaju sela (što je onda bio način snabdevanja).

Poslednjih dana jula Hafiz-paša stigne u Paraćin, a njegova konjica već izađe pred srpske šančeve, pa započne i prvo prepucavanje.

Milenko Stojković i Petar Dobrnjac imali su u svojim zemljanim rovovima (koji su bili utvrđeni koljem) – samo 2.500 ljudi i jedan gvozdeni top.

Hafiz-paša je poslao Samil-agu Banjskog (iz današnje Sokobanje) sa nekoliko viđenijih Turaka da pregovaraju. Turci su tražili da prođu u Beograd desnom stranom Morave, da se pripreme konaci za vojsku i da raja preda oružje.

Milenko Stojković odgovori da su konaci već pripremljeni, ali preko jagodinske nahije, starim carskim putem- kud su dotad veziri dolazili. Sem toga reče da će se za predaju oružja dogovoriti tek kad vezir stigne u Beograd.

Hafiz-paša se bojao da zađe u šume i gudure između Jagodine i Grocke, pa opet pošalje pregovarače da zatraži miran prolaz, inače će Srbe strahovito kazniti.

Milenko je baš tada sa svojim ljudima ojačavao prvi šanac. Podbočivši se na ašov, saopšti pregovaračima:
- Kažite paši da sam ja svoje već rekao. To što preti – neće nas uplašiti. Neka slobodno udari s vojskom, rđa bio ko mu se izmakao!

Hafiz-paša, sutradan ujutro (31. jula 1805.) pokrene čitavu svoju silu i napadne srpske šančeve. Namera mu je bila da tu brzo svrši sa ustanicima na Ivankovcu, tek da mu ova malena vojska ne ostane iza leđa.

Bojevi su vođeni sa promenljivom srećom od rane zore pa do mraka. Turci su uspeli da osvoje mali šanac u kojem je bio i top, ali pred velikim šancem izgine toliki broj Turaka, da se Hafiz-paša čak i uplaši. U međuvremenu, Srbi su sa svojom konjicom osvojili tursku komoru sa municijom.

Sutradan ujutro Turci se povuku u Paraćin, da srede i odmore svoju vojsku.

U tom času stigne Karađorđe sa velikom ustaničkom vojskom. Rasporedi ustanike po visovima oko Paraćina i odmah počne da se na njima utvrđuje. Kopajući rov, u jednom trenutku zastane i upita:
- Ala, kojekude, da je jedna čaša rakije!
- Ima, gospodaru – odgovori seiz i donese čuturu i pogaču i pijući rakiju, kako je kasnije pričao Petar Jokić, buljubaša lične voždove garde, posmatrali su dole osvetljeni Paraćin, odakle su se čuli bubnjevi i zurle.

Pisar Steva protiv Hafiz-paše

Uto se pojavi Steva, pisar kod Karađorđa. Negde je već uspeo da se prilično napije. Sve nešto zagleda oko topova.
- Sreće ti, gospodaru, da ja izbacim jedan top na Turke?
Karađorđe ćuti i ne odgovara.
- Molim te, gospodaru, samo da pogodim u onaj konak!
- Zar da ubiješ pašu? – nasmeja se Karađorđe.
- E, baš to hoću!
Nasmejaše se starešine i vojnici oko vožda.

Taman je Karađorđe hteo da se naljuti što mu njegov veseli pisar dosađuje, ali ga jedan od starešina podseti da ga je Steva zakleo u sreću, pa vožd najzad dopusti da Steva ispali svoju "poruku" Hafiz-paši.

Nanišanivši, Steva prinese ugarak fitilju, kumbara puče, a đule zbilja pogodi u konak – koji je bio najviše osvetljen. Sveće se pogasiše, muzika prestade.
- Vidite li da ja ubih pašu?

Šala se nastavila, a i noć je mirno protekla. U ranu zoru bitka je nastavljena. Turci su navaljivali silovito, ali su svi njihovi juriši bili odbijeni. Opet je boj trajao od jutra do večeri.

U sumrak su ustanici videli kako se turska vojska žustro povlači iz Paraćina prema Nišu!

U susret ustanicima izašli su samo Turci iz Paraćina da ponude predaju. Najstariji, starac duge bele brade, rekao je:
- Beg-Đorđije, sigurno je da jesi junak, ali ti je i sreća mnogo pomogla! Sinoć nas Hafiz-paša baš hrabri za današnji konačni juriš, a tvoja kumbara puče i pogodi baš u sobu gde smo se savetovali! Hafiz-paši prebi nogu na dvoje. Teško da će živ stići do Niša!

Karađorđe nije ušao u Paraćin, jer je to bio drugi pašaluk, leskovački.

Bitka na Ivankovcu bila je prva ustanička pobeda nad turskom "carskom vojskom".

[iz "Politikinog zabavnika; #1369-"78]