Alžir: urbana oaza Sahare

Zanimljivi islamski gradovi, šarolike bogate pijace, jahanje kamila, Sahara, interesantne plaže, indigo plavo more…



Alžir, druga po veličini zemlja u Africi, smeštena je na severnom delu kontinenta gde se graniči sa Sredozemnim morem. Taj deo je najviše naseljen, s obzirom da ostatak zemlje čini pustinja Sahara.

Nekada je Alžir, kada je reč o turizmu, bio u istoj ravni sa Marokom. Međutim, građanski ratovi doveli su do toga da samo uporni turisti ne posustaju i još uvek posećuju ovu zemlju.

Alžirske oaze pobijaju evropske stereotipne slike mestašaca sa palmama okruženim peščanim dinama, s obzirom da u ovom slučaju oaze predstavljaju velike gradove sa uređenim baštama urminih palmi, džamijama, prodavnicama i turističkim atrakcijama.

Glavni i istoimeni grad Alžira smešten je na samoj obali Mediterana, pa se u poslednje vreme zbog takvog položaja sve više širi prema jugu. Ime grada izvedeno je od arapske reči al-jazā’ir što u prevodu znači ostrva. Nazivaju ga i El-Bahdja (beli grad) zbog dominantnih belih fasada.

Grad je u sendviču između Sredozemnog mora sa jedne, i strmih, šumom obraslih brda sa druge strane. Moderno parče grada smešteno je uz obalu, dok se stari deo penje uz strma brda i vodi do Kasbah (citadela) distrikta. U oči pada sijaset džamija, kao i sumanuti lavirinti i lanci uzastopno poređanih kuća.



Bogata istorija Alžira vidljiva je na arhitekturi: turske palate, džamije, francuske kolonijalne kuće, moderni bulevari.

Bab el-Oued za mnoge je najomiljeniji deo grada; smešten je južno od centra i obiluje zanatskim radnjama i pijacama. Suveniri su uglavnom ručni radovi zanatlija koji najviše izrađuju tepihe, grnčariju, srebrni nakit i proizvode od kamilje kože.

Notre Dame d'Afrique je bazilika sa kraja 19.veka. S obzirom da je smeštena na brdu na oko 120 m visine, žičara je jedino prevozno sredstvo koje vodi do nje. Simbolična i religijska važnost ove bazilike može se videti iz redova ispisanih na apsidi: Notre Dame d'Afrique priez pour nous et pour les Musulmans.

Maquam E' chahid je spomenik podignut kao sećanje na alžirski rat za nezavisnost. Izgrađen je u obliku tri uspravna palmina lista, a na vrhu svakog urađena je statua vojnika.

U gradu se najčešće sreću mladi koji zuje po plažama ispijajući espresso ili čaj, u kojima gomila šećera ubija svaki ukus. Dosta je i muškaraca koji vise oko pijace, okreću se za ženama i dobacuju na maternjem jeziku.

I u prodavnicama rade isključivo muškarci, počev od piljarnica, preko prodavnica mesa do radnji sa donjim vešom. Radnje su otvorene od 8 ujutru, pa se onda od 12 do 3 popodne zatvaraju. To je vreme za molitvu, ručak i dremku. Uveče rade do 7.

Žene su obavijene krpama, kako bi se prekrio svaki ženski atribut. Klone se turista i zaziru od foto-aparata.



Kuhinja Alžira

Maslinovo ulje koristi se u neograničenim količinama. Na paklenom jugu zemlje uglavnom se daje prednost hladnim jelima i bogatim salatama. Meso se najčešće prži ili griluje i često umesto escajga koriste sopstvene prste.

Pirinač, krompir, kus-kus i hleb čine osnovu gotovo svakog jela. Maagouda su sočni krompir-kolačići. Krompir se peče uz ogromnu količinu maslinovog ulja sve dok ne dobije braonkastu boju i čips formu. Dosta je zastupljena i chorba, supa u koju trpaju sve i svašta i koja je prilično teška za one koji nisu navikli na takvu mešavinu.

Islamska vera staje na put ispijanju alkohola, pa je zato prezaslađeni penušavi čaj od mente piće No.1. Vino i pivo ne možete naći u svakoj radnji ili restoranu.

Teško ćete naići na restorane sa tradicionalnom alžirskom kuhinjom. Zbog manjka turista, takvih mesta gotovo da uopšte nema. Jedan od retkih je Maison de Couscous gde možete izabrati ili gozbu za normalnim stolom, ili u atraktivnoj alžirskoj kuhinjskoj sali sa niskim stolovima i klupicama. Sala je uređena u pravom alžirskom stilu, potpuno prekrivena šarenim tepisima i raznoraznim lokalnim suvenirima. Nakon jela, samo muškarci mogu zatražiti da im se donese chicha (nargila).

Plaže su sasvim OK. Tirkizno more, vedro nebo, bez gužvi. Na putu do plaža padaju u oči automobili parkirani u žbunju ili ispod drveta. Nalaze se jedni od drugih na razdaljini od oko 10 metara, a u svakom po jedan par. Devojkama je strogo zabranjeno da javno izlaze sa momcima, pa ovo koriste kao jedinu šansu.

Noćni život je jako siromašan, toliko da ga gotovo i nema. Klabing je uglavnom namenjen muškarcima, a prisustvo žene u iole atraktivnoj odeći smatra se promiskuitetnim aktom. Da bi se izbegla neprijatnost, bolje je obilaziti diskoteke i barove u okviru hotela.

Alžirska ekonomija propatila je nakon rata, pa je saobraćaj i obilaženje gradova prilična muka. Taxi i busevi su uvek dostupni i prilično jeftini, a i voz je bezbedna opcija.

Tamanrasset je poslednja naseljena oaza na jugu Alžira. Južno od nje gotovo da prestaje civilizacija i počinje divlja paklena pustinja. Oaza je poznata po interesantnoj pijaci koja je oličje bogatstva i sjaja tuareških autentičnih proizvoda. Srebrni nakit, vešto izrađeni noževi, začini, modro-plava odeća… Tasilli du Hogar je jedan od najživopisnijih delova Sahare sa tuareškim nomadima koji u karavanima prenose tovar na kamilama dok se probijaju kroz vrelu golu pustinju.

Put u Dolinu Mzab

Na severu Sahare, 600 km južno od prestonice Alžira, žive Mozabiti, koji pripadaju grupi alžirskih Berbera. Njihova kultura, jezik i običaji su veoma specifični i različiti od drugih delova Alžira.



Mozabiti su poznati sirom Alžira kao veoma religiozan i konzervativan narod. Oni su takođe veoma poštovani jer čuvaju svoju tradiciju nepromenjenu već vise od 1000 godina, kada su se prvi put nastanili u dolini Mzab.

Mzab čini sedam utvrđenih gradova-oaza (Mzab Heptapolis), koji su svi izgrađeni u istom arhitektonskom stilu: jednoobrazne kuće u koncentričnim krugovima oko džamije, nad kojima dominira kula-minaret, a u podnožju se prostire zelena oaza. Naselja se zovu: Ghardaia, Beni Isguen, El Atteuf, Bou Noura, Melika, Bariyan i Guerrara. Prvih pet mesta su relativno blizu jedno drugome, osim Bariyan-a i Guerrare, koji su od ostalih mesta udaljeni nekih 100 km.

Mozabiti pripadaju ibaditskoj sekti islama. Za njih je lična privatnost veoma vazna. Na primer, ulazna vrata nikad ne gledaju direktno na ulazna vrata susedne kuce, da bi se izbeglo neželjeno zavirivanje u tuđi dom. Žene je zabranjeno slikati, a ako želite da slikate muškarce ili decu, obavezno prvo morate pitati za dozvolu. Žene su zamotane u bele ogrtače koji im prekrivaju čitavo telo i lice, jedino je otkriveno jedno oko, koje im omogućava da se kreću. Muškarci nose bele kapice i tradicionalne “vrećaste” pantalone-nepogrešivi znak da su pripadnici Mozabita.



Za obilazak starog gradskog jezgra potreban je lokalni vodič jer strancima nije dozvoljeno slobodno kretanje po samom istorijskom centru.

Svaki grad se odlikuje velikim centralnim trgom, gde se jednom nedeljno organizuje pijaca po principu aukcije.

Leti, kada temperature dostignu i preko 40 stepeni, ljudi se povlače u svoje letnjikovce u oazi. Oaza je puna kuća i bašti, koje pak obiluju raznoraznim biljkama i pomorandžinim drvećem.

Gradske vlasti se sastoje od religijskog organa, a pojedinci mogu biti isključeni iz gradske zajednice ako učine neki ozbiljan prestup.

Dolina Mzaba je proglašena kulturnom baštinom UNESCO-a 1982. godine, kao primer izvanredne adaptacije ljudske naseobine prirodnom okruženju.



Ghardaia je najveće mesto i administrativni centar Mzaba. Jedno od znamenitosti Ghardaje je velika podzemna džamija. Podzemne džamije su građene sa namerom da se vernici zaštite od nesnosnih vrućina tokom letnjih meseci, koji traju od maja pa sve do novembra.

Beni Isguen je mesto koje najbolje čuva srž ibaditske vere i tradicije. U Beniju se nalazi brana koja se tokom kišne sezone pretvara u pravi mali vodopad, a koja štiti grad od poplava.

Mozabiti su veoma srdačan i prijateljski nastrojen narod. Veoma su gostoljubivi, kao sto su uglavnom i svi Alžirci. Nemaju mnogo turista, tako da se prema posetiocima ophode prirodno i otvoreno.

Nešto sto je na mene tamo ostavilo snažan utisak su boje Mzaba: žuto-boja zemlje i kuca, zeleno-boja palmi i blistavo plavo nebo.

Mzab, kao ni Alžir uopšte, nije naročiti kulinarski raj. Hrana se uglavnom sastoji od salate, sočiva, pirinča, piletine ili jagnjetine. Kus-kus im je pravi specijalitet, a ako volite ljuto, crveni sos harisa je u odličnoj kombinaciji sa kus-kusom. Alžirci takođe jedu puno hleba uz svaki obrok a glavni napitak je čaj sa mentom. Mora se reći da je gustiranje toplog čaja nakon obroka u hladu urminih palmi, uz neizbežnu ceremoniju trostrukog serviranja, pravo uživanje.

Dan se može provesti u šetnji po gradu, obilasku istorijskih centara i kupovini. Mzab je poznat po ručnoj izradi ćilima, koji su vrlo raznobojni i pristupačnih cena. Takođe se mogu naći razne vrste začina i nakita.

Budući da nema kafića i provoda u evropskom stilu, uveče je moguće organizovati tradicionalni spektakl sa muzikom raznih lokalnih stilova. Ima nekoliko kvalitetnih grupa koje će po dogovoru sa domaćinom doći da zabave pridošlice sve do sitnih sati.

Sigurno je da te melodije neće nikog ostaviti ravnodušnim i da će od smelijih izmamiti i po koji ples.

Odlazak u Mzab je kao put u prošlost i dobra priprema za nastavak puta prema jugu i veličanstvenoj Sahari.