Kutak za Bajke

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

BAJKA I SAN
Kažu da bajka dolazi iz sna, ili da poti�e sa istog mesta sa kojeg se san javlja. Ali svi koji smo u snu bili, znamo, san nije slobodan, u snu se ne doga�a sve što želimo. Zato je bajka tu, da ispomogne san, da ga dopuni i dovrši. Ono što se u snu prekida, nastavlja se u bajci, u pri�i. Ima mnogo ljudi, pa i dece, koji malo sanjaju, ili ne pamte svoje snove, ili u snu nemaju mašte; ništa im zanimljivo ne pada na pamet. Njima pomaže bajka, i onaj ko je smišlja. U stvari, retko se sanja nešto nalik na bajku. U snu, izlazimo u neki prostor gde bi trebalo da se pojavi nešto �udesno, neobi�no, neo�ekivano, nešto što nam je nekad neko pri�ao. Ali to ostaje negde ispod ili iznad sna, priviri neka blistava kapa ili �udotvorna ruka, pojuri nas neka utvara, i to je sve. Šta se stvarno dogodilo s nama, ispiri�a�e nam neko ko to zna, s neke druge strane, iz nekog drugog pam�enja, ispri�a�e nam onaj ko zna bajke. A takvih nema mnogo. Iako se bajke zovu narodne, i u narodima se pri�aju, oni koji zaista umeju da donesu bajku, malobrojni su.

Oni koji poznaju bajke, obi�no kriju svoja imena. Oni su na ratnoj nozi sa tajnama. Zbog toga i sebe drže u tajni i pre�utkuju svoje ime. Ali to ne zna�i da sede u mraku, ili da u ime mraka govore. Oni borave u svetlosti, u svetlostima želje i slutnje, i nekog drevnog se�anja, koje izlazi na svetlost dana, nevino, kao da se ništa nije desilo od �ukun-vremena dedina, do danas. Bajkina pri�a ne krije da nešto izmišlja, a izmišljanje nije istina. Kad se ve� izmišlja treba onda mnogo izmišljati, a to nije lako. Treba da mašta li�i na samu sebe, a niko ne zna kakva je zapravo mašta. Zato je stalno otkrivamo, u pri�ama. Na kraju �itanja bajki, vidimo: iz mnogog izmišljanja, rodila se neka istina.

Život se živi iz dana u dan, svakodnevno. Stvarnost je postala svakodneva. Ali i to što svakodnevno vidimo kao stvarnost, ima svoja nali�ja, svoja skrivena lica. Bajke su lepo nali�je stvarnosti.

Miodrag Pavlovi�

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

MALA SIRENA

U dubini okeana u prekrasnoj palati boravio je kralj svih mora. Imao je puno k�eri, ali najmlada, Mala Sirena bila mu je najmilija. I pored svih lepota morskih dubina, Mala Sirena je odlazila na površinu mora. Divila se plavetnilu neba, sjaju sunca, bojama drve�a i bila nesre�na u svom svetu. Mu�ila je �ežnja za životom na kopnu. Uzalud su je otac i sestre nagovarali da odustane od te želje govore�i joj kao je surov i okrutan svet na kopnu.

Jedne no�i, krišom se popela na površinu. More je bilo burno, a veliki talasi su se obrušavali na veliki jedrenjak koji je tonuo. Privu�ena talasima, Mala Sirena ugleda mladi�a koji se davio. Bez razmišljanja je doplivala do onesveš�enog mladi�a i izvukla ga na obalu. Gledala je njegovo prekrasno lice i �ula otkucaje njegovog srca. �aroliju je prekinuo neki glas i iza stene se pojavila jedna lepa devojka. Sirena je, neprime�ena, brzo kliznula u vodu.

Dani su prolazili, a Mala Sirena je stalno mislila na lepog mladi�a. O�ajna, potražila je savet od zle �arobnice-morske veštice. Molila je da je oslobodi sjajnog repa i, kako god bolno to bilo, podari ljudske noge. �arobnica je,za uzvrat, tražila od Male Sirene njen prekrasan glas i divno pevanje. Sirena je odmah pristala. Ostala je bez glasa, nema, ali se pretvorila u prekrasnu devojku. Sada je mogla da živi na zemlji. Njen glas i pevanje, morska veštica je zatvorila u školjku i odnela je u morske dubine.

U kraljevini je objavljeno da princ treba da se ženi i Mala Sirna, koja je u princu prepoznala voljenog mladi�a, gorko je plakala isplakavši sve suze. U no�i, na svel�anosti u kraljevim vrtovima, dugo je plesala iako je svaki korak nanosio veliki bol. Ujutro, pred ven�anje, povorka je prolazila pored mladog para. I Mala Sirena je bila u povorci. Nema, zastala je ispred mladog kraljevica i on kao da je za tren osetio bol koji je nosila u srcu. Ali iz nemih usana nisu mogle da izadu re�i. Maloj Sireni preostalo je samo da potraži sudbinu u morskim dubinama.

U trnutku kad je dotakla morske talase, školjka se otvorila i �arolije morske veštice je nestalo. Od tada, u tamnim no�ima, mornari uz šum talasa �esto mogu da �uju tužno pevanje Male Sirene.

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

BAJKA O ZRNU PESKA

Na pustinjski pesak,koji je lezao nepomicno,padali su uzareni zraci sunca.Svuda unaokolo,do u nedogled,vladala je mukla tisina.Tako je to trajalo danima i mesecima,godinama i vekovima.
Jedno maleno zrnce,koje se nalazilo na povrsini pescanih naslaga,otpoce jednog jutra,nekim cudom ,da misli.U njegovoj sicusnoj glavi rojile su se velike slike o nekom drukcijem i neobicnijem zivotu.Pescano zrnce je zazelelo da se pokrene iz svoje zazarene jednolicnosti,da napusti ovo dosadno mesto sa kojeg se nije cuo ni shum,ni glas,niti se moglo bilo shta,sem peska,videti.
Uto dunu pustinjski vetar.
Jedan sloj peska sa povrsine pokrenu se iz svoje nepomicnosti i polete kroz vazduh.U sivom pescanom oblaku,koji je plovio nad pustinjom,nalazilo se i zrnce koje misli.U njegovoj sicusnoj glavi prvi put je likovala misao:"Pocelo je,najzad!"
Posle nekoliko casova vazdusne voznje,zrnce pade kraj jedne zelene oaze.Naculjilo je svoj sicusni sluh i osluskivalo veselo kloktanje izvora.Dani i noci su postajali sve zanimljiviji.U oazu su navracali beduini sa kamilama.Dovikivali su se medju sobom,a ponekad i pevali.O,koliko je samo tada bilo shumova!
Meseci i godine su prolazili.U sicusnoj glavi su ponovo otpocinjale da se roje velike slike o drukcijem zivotu.
I od tada, kako bi dunuo vetar,tako bi i zrnce koje misli ulazilo u sivi,pescani oblak,koji bi ga preseljavao na sve novija i zanimljivija mesta.
Sicusna glava nije mirovala.Stalno su se u njoj rojile velike slike.Maleno zrnce je sve cesce zudelo za novim vetrom koji mu je uvek donosio promenu.
Jednog dana dunu neki strasni vetar koji je satima vitlao pescani oblak nad pustinjom,sve dok ga ne nadnese nad morsku pucinu.Tako se maleno zrnce nadje i na morskom dnu.Posmatralo je sada velike i male ribe i osluskivalo iznad sebe huku talasa.Vodene struje koje su ga valjale,premestise ga najzad i do mesta odakle su bageri vadili pesak za gradnje.Kad se jednog jutra zrnce probudilo na lopati,otpoce njegova duga voznja.Samo,ovoga puta,bez vetra.Vozilo se sada kamionima,vozovima i kolicima.U njegovoj sicusnoj glavi carovala je samo jedna misao:"To je,dakle,onaj veliki zivot!"
U nekom velikom gradu,u nekoj velikoj ulici,radnici ga pomesase sa zitkim katranom i ugradise u asfalt.Danima su preko njega,uz buku,prelazile automobilske gume.Maleno zrnce je sa osmehom osluskivalo zamor velegrada,sve dok mu se ponovo ne ukaza slika o drukcijem zivotu.Zrnce koje misli je napregnuto ocekivalo vetar.Ali,kada se vetar pojavio,zrnce nije uspelo,onako zarobljeno u asfaltu,ni za dlaku da se pokrene sa svog mesta.Vetar je ulicom preko njega ,veselo vitlao samo izguzvane hartijice.

Stevan Raickovic

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Aždaja i carev sin

Bio jedan car, pa imao tri sina.
Jednom najstariji sin pođe u lov, pa kako iziđe iza grada, skoči zec iza grma, a on za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u jednu rekavicu, a carev sin za njim, kad tamo, a to ne bio zec nego aždaja, pa dočeka careva sina te ga proždere.
Kad posle toga prođe nekoliko dana a carev sin ne dolazi kući, stanu se čuditi šta bi to bilo da ga nema. Onda pođe srednji sin u lov, pa kako iziđe iza grada, a zec skoči iza grma, a carev sin za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u onu rekavicu, a carev sin za njim, kad tamo, a to ne bio zec nego aždaja, pa da dočeka te proždere.
Kad posle toga prođe nekoliko dana a carevi sinovi ne dolaze natrag nijedan, zabrine se sav dvor. Onda i treći sin pođe u lov, ne bi li i braću našao. Kako izađe iza grada, opet skoči zec iza grma, a carev sin za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u onu rekavicu. A carev sin ne htedne ići za njim, nego pođe da traži drugoga lova govoreći u sebi: »Kad se vratim, naći ću ja tebe.« Potom hodajući dugo po planini, ne nađe ništa, pa se onda vrati u onu rekavicu, kad tamo, ali u rekavici jedna baba. Carev sin joj nazove boga:
— Pomozi bog, bako!
A baba mu prihvati:
— Bog ti pomogao, sinko!
Onda je zapita carev sin:
— Gde je, bako, moj zec?
A ona mu odgovori:
— Moj sinko, nije ono zec, nego je ono aždaja. Toliki svet pomori i zatomi.
Čujući to carev sin, malo se zabrine, pa reče babi:
— Šta ćemo sad? Tu su valjda i moja dva brata propala.
Baba mu odgovori:
— Jesu, bogme; ali nije fajde, nego, sinko, idi kući dok nisi i ti za njima.
Onda joj on reče:
— Bako, znaš li šta je? Ja znam da si i ti rada da se oprostiš od te napasti.
A baba mu se uteče u reč:
— O moj sinko, kako ne bih! I mene je tako uhvatila, ali sad se nema kud.
Onda on nastavi:
— Slušaj dobro šta ću ti kazati. Kad dođe aždaja, pitaj je kuda ide i gde je njezina snaga, pa sve ljubi ono mesto gde ti kaže da joj je snaga, kao od miline, dokle je iskušaš, pa ćeš mi posle kazati kad dođem.
Posle carev sin otide u dvor, a baba ostane u rekavici. Kad dođe aždaja, stane je baba pitati:
— Ta gde si ti, zaboga? Kuda tako daleko ideš? Nikad nećeš da mi kažeš kuda ideš.
A aždaja joj odgovori:
— E moja bako, daleko ja idem.
Onda joj se baba stane umiljavati:
— A zašto tako daleko ideš? Kaži mi gde je tvoja snaga. Ja da znam gde je tvoja snaga, ja ne znam šta bih radila od miline, sve bih ono mesto ljubila.
Na to se aždaja nasmeje, pa joj reče:
— Onde je moja snaga u onom ognjištu.
Onda baba pritisne grliti i ljubiti ognjište, a aždaja, kad to vidi, udari u smeh, pa joj reče:
— Luda ženo, nije tu moja snaga. Moja snaga je u onom drvetu pred kućom.
Onda baba opet pritisne grliti i ljubiti drvo, a aždaja opet u smeh, pa joj reče:
— Prođi se, luda ženo, nije tu moja snaga.
Onda baba zapita:
— A gde je?
A aždaja stane kazivati:
— Moja snaga je daleko, ne možeš ti tamo otići. Čak u drugome carstvu kod careva grada ima jedno jezero, u onom jezeru ima jedna aždaja, a u aždaji vepar, a u vepru zec, a u zecu golub, a u golubu vrabac, u onome vrapcu je moja snaga.
Baba, kad to čuje, reče aždaji:
— To je bogme daleko, to ja ne mogu ljubiti.
Sutradan, kad aždaja otide iz rekavice, carev sin dođe k babi, pa mu baba kaže sve što je čula od aždaje. Onda on otide kući, pa se preruši: obuče pastirske haljine i uzme pastirski štap u ruke, te se načini pastir, pa pođe u svet. Idući tako od sela do sela i od grada do grada, najposle dođe u drugo carstvo i u carev grad, pod kojim je u jezeru bila aždaja. Došavši u onaj grad, stane raspitivati kome treba pastir. Građani mu kažu da treba caru. Onda on upravo k caru. Pošto ga prijave, pusti ga car preda se, pa ga zapita:
— Hoćeš li čuvati ovce?
A on dogovori:
— Hoću, svetla kruno!
Onda ga car primi i stane ga savetovati i učiti:
— Ima ovde jedno jezero, i pokraj jezera vrlo lepa paša, pa kako izjaviš ovce, one odmah idu onamo te se razvale oko jezera, ali koji god čoban tamo otide, onaj se više ne vraća natrag; zato, sinko, kažem ti, ne daj ovcama na volju kud one hoće, nego drži kuda ti hoćeš.
Carev sin zahvali caru, pa se opravi i izjavi ovce, i uzme sa sobom još dva hrta što mogu zeca u polju stići, i jednoga sokola što može svaku ticu uhvatiti, i ponese gajde. Kako on izjavi ovce, odmah ih pusti k jezeru, a ovce kako dođu na jezero, odmah se razvale oko jezera, a carev sin metne sokola na jednu kladu a hrte i gajde pod kladu, pa zasuče gaće i rukave te zagazi u jezero, pa stane vikati:
— O aždajo, o aždajo! Ta iziđi mi danas na mejdan da se ogledamo, ako žena nisi.
Aždaja se odzove:
— Sad ću, carev sine, sad.
Maločas, eto ti aždaje, velika je, strašna je, gadna je! Kako aždaja iziđe, uhvati se s njim popojaske, pa se ponesi letni dan do podne. A kad podne prigreje, onda reče aždaja:
— Ta pusti me, carev sine, da zamočim svoju pustu glavu u jezero, pa da te bacim u nebeske visine.
A carev sin joj odgovori:
— Bre, aždajo, ne kopaj trica; da je meni careva devojka da me poljubi u čelo, još bih te više bacio.
Aždaja se na to odmah otpusti od njega i otide u jezero. Kad bude pred veče, on se lepo umije i opravi, sokola metne na rame, a hrte uza se, a gajde pod pazuho, pa krene ovce i pođe u grad svirajući u gajde. Kad dođe u grad, sav se grad slegne kao na čudo gde on dođe a pre nijedan čoban nije mogao doći s onog jezera.
Sutradan carev sin opravi se opet i pođe s ovcama upravo k jezeru. A car pošlje za njim dva konjanika da idu kradom da vide šta on radi, te se oni popnu na jednu visoku planinu otkuda će dobro videti. A čoban, kad dođe, metne hrte i gajde pod kladu onu, a sokola na nju, pa zasuče gaće i rukave te zagazi u jezero, pa poviče:
— O aždajo, o aždajo! Iziđi mi na mejdan da se još ogledamo, ako žena nisi:
Aždaja mu se odzove:
— Sad ću, carev sine, sad.
Maločas, eto ti aždaje, velika je, strašna je, gadna je! Pa se uhvate popojaske, te se ponesi letni dan do podne. A kad podne prigreje, onda reče aždaja:
— Ta pusti me, carev sine, da zamočim svoju pustu glavu u jezero, pa da te bacim u nebeske visine.
A carev sin joj odgovori:
— Bre, aždajo, ne kopaj trica; da je meni careva devojka da me poljubi u čelo, još bih te više bacio.
Aždaja se na to odmah otpusti od njega i otide u jezero. Kad bude pred noć, carev sin krene ovce kao i pre, pa kući svirajući u gajde. Kad uđe u grad, sav se grad uskoleba i stane se čuditi gde čoban dolazi kući svako veče, što pre nijedan nije mogao. Ona dva konjanika još su pre carevog sina bila došla u dvor i pripovedila caru sve po redu šta su čuli i videli. Sad, kad car vide čobana gde se vrati kući, odmah dozove k sebi svoju kćer i kaže joj sve šta je i kako je, »nego«, veli, »sutra da ideš s čobaninom na jezero, da ga poljubiš u čelo«.
Ona, kad to čuje, brizne plakati i stane se moliti ocu:
— Nigde nikog nemaš do mene jedinicu, pa i za mene ne mariš da poginem.
Tada je otac uzme sloboditi i hrabriti:
— Ne boj se, kćeri, vidiš, mi promenismo tolike čobane, pa koji god iziđe na jezero, nijedan se ne vrati, a on evo dva dana kako se s aždajom bori, pa mu ništa ne naudi. Ja se uzdam u boga da on može tu aždaju svladati, samo idi sutra s njime, eda bi nas oprostio te napasti što toliki svet pomori.
Kad ujutru beo dan osvanu, dan osvanu i sunce ogranu, usta čoban, usta i devojka, pa se staše opremati na jezero. Čobanin je veseo, veseliji nego igda, a devojka careva tužna, suze proliva, pa je čoban teši:
— Gospođo seko, ja te molim nemoj plakati, samo učini što rečem; kad bude vreme, ti pritrči i mene poljubi, pa se ne boj.
Kad pođoše i kretoše ovce, čoban putem jednako veseo, svira u gajde veselo, a devojka ide pokraj njega pa jednako plače, a on kašto pusti dulac pa se okrene njojzi:
— Ne plači, zlato, ne boj se ništa.
Kad dođu na jezero, ovce se odmah razvale oko jezera, a carev sin metne sokola na kladu, a hrte i gajde pod nju, pa zasuče gaće i rukave pa zagazi u vodu i poviče:
— O aždajo, o aždajo! Iziđi mi na mejdan da se još ogledamo, ako žena nisi.
Aždaja se odzove:
— Sad ću, carev sine, sad.
Maločas, eto ti aždaje, velika je, strašna je, gadna je! Kako iziđe, uhvate se popojaske, pa se ponesi letni dan do podne. A kad podne prigreje, tada besedi aždaja:
— Ta pusti me, carev sine, da zamočim svoju pustu glavu u jezero, pa da te bacim u nebeske visine.
— Bre aždajo, ne kopaj trica; da je meni careva devojka da me poljubi u čelo, još bih te više bacio.
Kako on to reče, a careva devojka pritrči i poljubi ga u obraz, u oko i u čelo. Onda on mahne aždajom i baci je u nebeske visine, te aždaja kad padne na zemlju, sva se na komade razbije; a kako se ona na komade razbije, skoči iz nje divlji vepar, pa nagne begati, a carev sin vikne na čobanske pse:
— Drži! ne daj!
A psi skoče te za njim, pa ga stignu, i odmah ga rastrgnu, ali iz vepra skoči zec, pa se nagne preko polja, a carev sin pusti hrte:
— Drži! ne daj!
A hrti za zecom te ga uhvate i odmah rastrgnu, ali iz zeca poleti golub, a carev sin pusti sokola te soko uhvati goluba i donese carevom sinu u ruke. Carev sin uzme goluba te ga raspori, a to u golubu vrabac, a on drž’ vrapca. Kad uhvati vrapca, reče mu:
— Sad da mi kažeš gde su moja braća.
A vrabac mu odgovori:
— Hoću, samo mi nemoj ništa učiniti. Odmah iza grada tvojega oca ima jedna rekavica, i u onoj rekavici imaju tri šibljike; podseci one tri šibljike, pa udri njima po korenu; odmah će se otvoriti gvozdena vrata od velikog podruma, u onome podrumu ima toliko ljudi i starih i mladih, i bogatih i siromaha, i malih i velikih, i žena i devojaka, da možeš naseliti čitavo carstvo; onde su i tvoja braća.
Kad vrabac to sve iskaže, carev ga sin odmah za vrat i udavi.
Car glavom bijaše i izišao i popeo se na onu planinu otkud su oni konjanici gledali čobana, te i on gledao sve što je bilo. Pošto čoban tako dođe glave aždaji, počne se i suton hvatati, i on se lepo umije, uzme sokola na rame a hrte uza se, a gajde pod pazuho, pa svirajući krene ovce i pođe dvoru carevu, a devojka pored njega još u strahu. Kad dođu u grad, sav se grad slegne kao na čudo. Car, koji je sve njegovo junaštvo gledao s planine, dozove ga preda se pa mu da svoju kćer, te smesta u crkvu pa ih venčaju i učine veselje za nedelju dana. Potom se carev sin kaže ko je i otkud je, a car se onda i sav grad još većma obraduje, pa pošto carev sin navali da ide svojoj kući, car mu da mnoge pratioce i opravi ga na put.
Kad budu kod one rekavice, carev sin zaustavi sve pratioce, pa uđe unutra te poseče one tri šibljike, i udari njima po korenu, a gvozdena vrata se odmah otvore, kad tamo, a to u podrumu svet božji. Onda carev sin zapovedi da svi izlaze jedan po jedan i da idu kud je kome drago, a on stane na vrata. Izlazeći tako jedan za drugim, eto ti i braće njegove; on se s njima zagrli i ižljubi. Kad već sav narod iziđe, zahvale mu što ih je popuštao i izbavio, i otidu svaki svojoj kući. A on sa svojom braćom i mladom otide kući svome ocu, i onde je živeo i carovao do svoga veka.

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

ČAROBNICA KOJA JE LJUDIMA MENJALA LICA

U davno doba življaše jedna divna devojka koja je odbijala svoje prosce jer joj nisu bili dovoljno lepi. Najzad, jedan mladić zamoli svoju rođaku da se kod devojke zauzme za njega. Devojka mu na to poruči da treba često da se kupa i trlja lice i telo kedrovim grančicama.
Zaljubljeni mladić postupao je onako kako mu je ona bila naložila. Snažno se trljao kedrovim grančicama dok mu ne bi potekla krv i lice bilo sve izgrebano. Pošto su mu rane zacelile, posla opet svoju rođaku devojci. Ali ona odgovori: "Reci mu neka se sada trlja grančicama omorike".
Ali omorikine grane mnogo su oštrije od kedrovih grančica. Ipak, mladić ispuni i ovu njenu želju i kada mu lice i telo zarastoše, zamoli rođaku da ode devojci i po treći put. Devojka odgovori prezrivo: "Reci mu da se sada trlja kupinovim vrežama".
Mladić se, prirodno, pokoleba pred tim novim iskušenjem; te kada je čuo da daleko iza planine živi čarobnica koja ima moć da menja lica, odluči da pođe da je potraži. Pošto je išao neko vreme, izbi iz guste šume na proplanak sa retkim drvećem. Uskoro ugleda dim i stiže do jednog stvorenja sa dva lica po imenu Acuvitlas, koje je sedelo pred kućom.
- Što si došao ovamo? - upita Acuvitlas.
- Tražim onu ženu što ume menjati lica.
- Ovo je njen dom - odgovori on. - Možeš ući.
Mladić proviri kroz pukotinu pre no što će ući. Po zidovima je bilo mnogo lica, jedno od njih sve prekriveno divnim pegama. Kad uđe u kuću i sede, toga lica više nije bilo na zidu.
- Šta te je dovelo ovamo? - upita čarobnica. A mladić odgovori:
- U mome selu živi lepa devojka koju želim da uzmem za ženu. No ona me odbija jer nisam dovoljno lep; tražila je od mene da trljam lice i telo kedrovim grančicama. Ja sam učinio kako je želela, ali mi onda reče da se trljam granama omorike; i pošto sam se trljao omorikinim granama, ona mi po treći put poruči da se trljam kupinovim vrežama. Tada sam pomislio na tebe i došao da te pitam bi li bila dobra da mi izmeniš lice.
- Dobro, izmeniću ti ga. Razgledaj lica na zidu i vidi da li ti se koje od njih sviđa.
Tako govoreći, čarobnica skidaše sa zida jedno po jedno lice da ga on pogleda. Ali za svako od njih on bi rekao:
- Ne verujem da bi mi ovo pristajalo. Najzad kaza:
- Ima samo još jedno lice - i iznese ono pegavo.
- Ovo će ti pristajati - dodade dok je skidala njegovo staro lice i stavljala mu novo. Tada ga pusti da ode uz opomenu:
- Nemoj skretati sa staze, već idi istim putem kojim si došao.
Mladić krete kuci, ali šuma mu je izgledala svuda toliko ista da zaluta. Iznenada ogromna žena, u stvari Mrka Medvedica, prepreči mu put.
- Kuda ideš? - upita.
- Idem kući.
- Bolje hodi k meni. Spremiću ti nešto za jelo.
Videći da nema mogucnosti da izbegne, mladić je otprati kuci. Tamo je ležala mlada i lepša žena, Crna Medvedica, duge crne spuštene kose. Ona im okrete leđa kad udoše i pravila se da nije čula kad Mrka Medvedica reče mladiću:
- Čekaj tu dok ti ne donesem nešto za jelo.
On osta da čeka. Iznenada mlada žena sede, izvuče nekoliko suvih riba iz vreće ispletene od kedrovih grana i reče:
- Sakrij ove ribe. Moja polusestra neće ti dati drugo do zmije. Pravi se kao da ih jedeš, ali jedi umesto njih ribe. - Tada opet leže.
Uto se vrati Mrka Medvedica. Ona stavi nekoliko zmija na vrelo kamenje ognjišta, poli ih vodom, i kad su bile gotove, ponudi mladića da jede. Bilo joj je milo jer se on pravio kao da mu jelo prija.
Sutradan mu Mrka Medvedica opet reče da ostane u kući dok ona ne prikupi hrane za njega; ali čim je zamakla, mladić se diže da beži. Tada mu Crna Medvedica, koja je cele noći ležala lica okrenuta od svoje polusestre, reče tiho:
- Kuda ideš?
- Idem kući.
- Nećeš joj umaći, jer će te brzo stići. Nego hodi ovamo, ja ću ti dati nešto što će te zaštititi.
Mlada žena mu pričvrsti jedan pljosnat kamen na grudi, drugi na leđa i još po jedan sa svake strane. Tada se mladić oprosti od nje i pođe u pravcu svoje kuće.
Samo što je otišao, a vrati se Mrka Medvedica.
- Kuda je otišao? - upita svoju polusestru.
- Ja ne znam. Nisam obratila pažnju na to.
- Oh, dobro, ja ću ga već pronaći - reče Mrka Medvedica nestrpljivo dok je hitala vratima. Napolju se pretvori u medveda, ubrzo dostiže mladica i reče mu:
- Hej, kuda si pošao? Mladić stade.
- Idem kući - reče.
- Hodi ovamo - naredi Medvedica.
Kad joj se primakao, ona podiže prednju šapu i pokuša da mu razdere grudi; ali joj pandža zagreba kamen i skliznu.
- Lezi - naredi zatim. Digavši drugu prednju šapu, pokuša da ga razdere po strani; ali joj opet pandža skliznu kad je naišla na tvrdi kamen; i zadnje šape ozledi tako na njegovim leđima. Tada razjapi čeljusti da mu odgrize glavu, ali ga slučajno proguta celog. Užasna bol zavi joj stomak te se ječeći otetura kući i leže kraj vatre. Bol je postajala sve veća, te najzad reče svojoj polusestri:
- Idi i zovi deda-Ždrala. Možda će me moći izlečiti.
Ždral dođe, položi uho na njen trbuh i reče:
- Ovo je ozbiljna stvar. Opet joj položi uho na stomak.
- Da, ovo je veoma ozbiljno. Izgleda kao da imaš ljudsko stvorenje u trbuhu.
Misleći da joj se podsmeva, Medvedica ljutito dohvati malo pepela i baci mu u lice. Pepeo ga celog zasu. Tako Ždral, koji je do tada bio crn, postade siv; i ostade siv do današnjeg dana.
Sada on opet stavi svoj nos na Medvedicu i ponjuši. Ali ga mladić, ispruživši napolje svoju ruku, ščepa za nos. Ždral zakrešta i zalepeta krilima, kao što ždralovi klepeću i danas. Mladić ne puštaše ždrala dok mu se nos ne izduži u dugačak kljun; tada ga naglo pusti te se ovaj izvali na leđa. Tužan, ždral se pokupi i ode.
Mladić tada razdra srce Medvedici i ubi je. Izvlačeći se iz njenog tela, reče Crnoj Medvedici:
- Hoćeš li poći sa mnom mojoj kući?
- Ako to želiš - odgovori mlada žena.
Ona napuni dve kotarice od kedrovog granja sušenom ribom, i davši mu da ponese jednu, pođe sa njim.
Uz put susretoše ženu Labudicu, koja je tražila korenje kamasa. Ona im reče:
- Kuda idete?
- Idemo kući.
- Hodite sa mnom, daću vam da se nečim založite.
Oni pođoše s njom do njene kuće. Tu ona ugreja dva kamena, stavi na njih dva korena od kamasa i prekri ih. Dok su se pekli, bajalaje:
- Jacajao, jacajao - rastite, rastite.
Kad je otklopila pećnicu, kamasovo korenje bilo je naraslo u ogromnu gomilu. Mladi čovek i njegova žena jeli su do mile volje, i pokupivši ostatak u korpu od kedrovog granja, nastaviše put. Zahvaljujući ovom čudu koje je Labudica učinila, i danas samo nekoliko korena kamasa može utoliti glad mnoštva ljudi.
Mladi ljudi stigoše kući bez drugih doživljaja. Da proslavi povratak i ženidbu, on pozva sve starce na gozbu, za koju su sušena riba i kamasovo korenje bili više nego dovoljni. Kad se gozba završila, starci se vratiše svojim kućama i rekoše porodicama:
- Taj mladić je postao čudesno lep i sada ima i lepu ženu. Da li je trljanje kedrovim i omorikinim grančicama doprinelo tome lepom izgledu? Ili je našao čarobnicu koja ljudima menja lica?
Devojka koja ga je bila odbila ču te razgovore i reši se da ga poseti. Njeni su je odvraćali da ne ide, ali ih je ona ubeđivala kako samo želi da vidi njegovu ženu. Tako ode njegovoj kući, drsko sede uz njega i reče:
- Brate moj, jesi li našao čarobnicu koja menja lica?
- Da - odgovori on.
- Kojim si putem išao? Mladić iskreno odgovori:
- Onuda kroz one šume.
- Šta si joj rekao?
Mladić slaga rekavši joj upravo suprotno od onoga što je kazao. Devojka odmah skoći na noge i požuri kroz šumu da i ona nađe čarobnicu. Naišavši na pravi put, požuri dok ne stiže do kuće na proplanku i vide stražara sa dva lica kako sedi pred vratima.
- Da li u ovoj kući živi čarobnica koja menja lica?
- Da.
Ne ustežući se ni trenutka, ona uđe. Ali čarobnica je osetila njen dolazak i pokrila sva lica koja su visila o zidovima.
- Šta želiš? - upita ona.
- Želela bih lice lepše od ovoga koje imam.
- Mislim da ću te moći zadovoljiti - odvrati čarobnica; i skinuvši devojčino pravo lice, ona joj namesti drugo, koje je bilo strahovito iskrivljeno. Ne mogavši ga videti, devojka je zamišljala da je njeno novo lice još lepše od staroga i ne stigavši čak ni da zahvali čarobnici, požuri napolje i ubrzo se kroz šumu uputi mladićevoj kći.
- Zar nisam dobila divno lice? - upita ona sedajući kraj njega.
- Ne, ti izgledaš strašno. Odlazi i nemoj više dolaziti ovamo - reče joj on.
Strahovito smetena, devojka ode kući. Tamo su se svi smejali njenom ružnom licu. Gorko je plakala, ali ga nije mogla promeniti, jer više nikad nije našla put do čarobnice.

(SAD - Aljaska)

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

VELIKI SEKEN

Živeli jednom starac i starica pa nisu imali dece. Jedina njihova imovina behu dva irvasa koja su pasla privezana dugackim užetom odmah pokraj jarange, da ne bi pobegla u tundru. Susedi su imali mnogo dece, te su im starac i starica zavideli. Jednom se susedi odseliše iz toga kraja, i starcu i starici sasvim opuste život.
Onda ce starac reci svojoj ženi:
- Udri u bubanj!
- Ne mogu da držim bubanj u rukama!
- Ja cu ga držati, a ti samo udaraj! - rece starac. - Mada više nismo kadri da udaramo onako kako smo to mogli u mladosti.
Tako i uciniše, te starica poce da udara u bubanj. Na njenu lupu pojaviše se davoli.
- Šta tražiš od nas, stara? - upitaše oni.
- Stari i ja bismo hteli da imamo sina.
- Napravite dva tuljana od drveta pa ih bacite na put kada bude prolazio karavan davola. Ujutru stara kuva caj, a starac pravi tuljane.
Napravio starac tuljane, stavio ih pod jastuk i nije stigao ni da popije caj, kad cuje kako se približava karavan. Prolazi pokraj jarange karavan davola. Bacila starica na put drvenog tuljana i zaustavio se ceo karavan. Onda keli povikaše:
- Uklonite tuljana s puta!
- Ne, necemo ga ukloniti!
- Uklonite ga, pa cete opet biti hitri kao u mladosti!
- Ne, nije nam potrebno da budemo hitri kada smo ostareli.
- Onda cu vas naciniti bogatim! - rece predvodnik karavana.
- Ne, ne treba nam ni to, i za to smo vec ostareli!
- Pa šta onda hocete?
- Sina!
- Dobro! Samo ja imam velike sinove, ako vam ih dam, pobeci ce od vas. Bolje ih zatražite od kelija Sekena, njegovi su maleni.
Uklonili starac i starica tuljana te odjezdio karavan davola. Uskoro se približi karavan kelija Sekena. Bacila starica tuljana na put, zaustavio se ceo karavan i irvasi sa cela poceli da guraju Sekena.
- Uklonite s puta tuljana - vice Seken - bicete opet hitri kao u mladosti!
- Ne treba nam to!
- Nacinicu vas bogatim!
- Ne treba nam ni to!
- Pa šta onda hocete?
- Sina!
Poveo ih Seken prema saonicama u kojima su se vozila deca. Hteo on da im da onoga što je tek prohodao.
- Ne - rekoše starac i starica - taj ce pobeci od nas.
Seken htede da im da dete koje ume da sedi.
- Ne, uzecemo samo onoga kome još ni pupak nije otpao! - i starica ponese mališana u svoju jarangu, starac ukloni tuljana i Sekenov karavan ode.
Mališan rastao naglo kao u bajci, pa kada mu je bilo dve godine, otide da spava sa irvasima, tako da je u jarangu dolazio samo preko dana.
Jedne noci, došao mališanu keli pa ce mu reci:
- Ustaj, Sekene, vreme je da podeš Tanairginu po mladu!
- A kako cu naci put?
- Ja cu ti reci: doci ceš na Mesec, pa na Sunce, zatim na sazvežde Nauskatemkin, te ceš se naci u jarangi Tanairginoj. On ce baciti kamen, ti ceš ga docekati ustima, i kamen ce se raspasti u paramparcad. Kada dodeš u jarangu, on ce te ponuditi svakojakim dakonijama. Ko pojede više od Tanairgina, tome ce i pripasti njegova kci-jedinica. Kada podeš u gornju tundru, nemoj zaboraviti da rasporiš sebi trbuh, kako bi hrana koju budeš jeo propadala kroz tebe, Sunce i Zemlju. Kada te Tanairgin pošalje da cuvaš stado, ti napuni ogrtac-kamlejku puhacevim repovima pa ih prospi nasred stada. Kada na tebe nasrne divlji irvas, ti mu slomi rogove. Kada podeš u gornju tundru, reci ceš materi da se ne brine, moci ce da te vidi kao maleni oblacak. Samo je zamoli da ništa ne govori starome!
Pošao Seken kuci i rekao materi kako ide Tanairginu da se oženi njegovom kceri.
- Nemoj ici - odgovarala ga je mati - tamo ce te ubiti!
- Ne, nece me ubiti. Vraticu se kroz dva dana kao maleni oblacak.
- Dobro - pristade mati, i Seken pode ka Suncu.
Polete Seken na Mesec, zatim na Sunce, na sazvežde Nauskatemkin, i tada mu Tanairgin baci kamen. Seken ga doceka ustima i polete na zvezdu. Prilazi on jarangi Tanairginovoj, kuca na vrata.
- Ko si? - pita domacin.
- Ja sam Seken!
- Iz donje tundre?
- Da!
Ušao Seken u jarangu, starica Tanairginova raspalila vatru i pocela da kuva caj.
- Dok se caj kuva, daj nam, ženo, nešto da pojedemo! - rece Tanairgin.
Donela im starica kita na velikoj drvenoj ciniji. Pojeli njih dvojica kita, pa ce domacin zapitati gosta:
- Hoceš li još da jedeš?
- Hocu! - odgovara gost.
Donela starica morskog konja. Pojeli i njega.
- Još? - pita Tanairgin Sekena.
- Dajjoš!
Sekenu pak sva hrana propada u rupu kroz Sunce i Zemlju.
Donela domacica tuljana. Pojeli i njega. Donela drugog, pojeli i njega.
- Još? - upita starac.
- Još! - rece Seken.
- E, tebe covek bogme ne može nahraniti! - I oni poceše da piju caj. Tada domacin rece:
- Sutra izjutra ceš doterati celo moje stado pred jarangu.
Tanairgin je znao da je njegovo stado ogromno i da ga valja podeliti u grupe - tek tada je moguce doterati ga, pa i to ne može da ucini jedan covek.
Ujutru pošao Seken, napunio kamlejku puhacevim repovima. Primetio predvodnik stada Sekena pa se stuštio prema njemu kao vihor da ga smoždi. Zgrabio Seken irvasa za rogove, zavrnuo mu glavu i rogovi ostali u Sekenovim rukama a irvas šmugnu u stado. Onda Seken prosu na zemlju puhaceve repove iz kamlejke, a repovi se pretvoriše u nevidljive cobane te poteraše celo stado.
Izašao Tanairgin iz jarange pa upitao gde je divlji irvas.
Pokazao mu Seken rogove i rekao:
- Evo gde je!
Okrenuo se Tanairgin ne obelivši zuba. Posle nekog vremena bi priredena svetkovina. Razmišlja Seken kako bi došao do svoje mlade. "Stari keli mi je govorio da je drže u sanduku!" Onda ce Seken reci Tanairginu:
- Daj mi vode!
- Idi u jarangu.
Ušao Seken u jarangu, pretvorio se u bubu sa svetlom mrljom na glavi pa poceo da mili po svim uglovima. Zavukao se u sanduk gde mu je mlada bila sakrivena, i opet se pretvorio u Sekena. Kad dode vece, Tanairgin se seti Sekena pa pojuri u jarangu. Naculji uši, kad ima šta da cuje - njegova kci i Seken smeju se od srece. Otvori otac sanduk, a kci vec rodila dete.
Podelio stari Tanairgin stado na dva dela -jednu polovinu ostavio sebi, a drugu dao kceri. Pošao karavan - na celu Seken s kopljem u rukama, za njime - stado irvasa, a na zacelju žena s detetom u toplim saonicama. Dugo je stajao stari Tanairgin i pratio pogledom svoju kcer, dok se karavan nije izgubio iz vida.
. . . Sedi Sekenova mati na rogovima irvasa i gleda u nebo. Vidi ona majušni-majušni oblacak. Stao oblak da se približava zemlji, kad vidi stara da neko stoji na oblacku pa zapeva od radosti:
- Treba skuvati caj, žuri mi sin moj u goste.
Cuo starac ženu gde peva, pa ce je upitati:
- S kim to, ženo, razgovaraš?
- Tako, sama sa sobom.
Oblacak se vec sasvim približio. Mati raspalila vatru, stavila cajnik i pošla da doceka sina.
Seken skoci sa oblacka, zagrli mater pa pode u susret ženi, a irvasi samo nailaze li nailaze, silaze sa oblaka u citavim stadima. Najposle i tople saonice dodirnuše zemlju i zaustaviše se, te Seken izvede iz njih svoju ženu i dete. Uto citavu okolinu obasja neka narocita svetlost.
Stoje starac i starica, samo zinuli od cuda. Mahnula rukom žena Sekenova - a pred njom se pojavila jaranga bela kao sneg i velika kao cuka. Ušla ona u jarangu, mahnula drugom rukom - kad svud unaokolo zablista bakarno posude. Sela ona nasred jarange - a pred njom se pojavilo belo ognjište, razbuktala se vatra u njemu i stao da kipi veliki kotao s citavim irvasima.
Žena Sekenova podigla beli polog i pozvala stare. A onda Seken rece ocu:
- Otidi, oce, u susednu naseobinu, pa reci da je sutra kod nas praznik.
- Šta cu ja tamo, samo ce mi se smejati i niko nece hteti da dode?
- A ti ih pozovi, pa ako podu - dobro jest, a ako ne podu - nije važno!
Pošao starac da zove susede. Dolazi on u naseobinu, poziva u goste, a susedi mu se podsmevaju:
- Ta idi, molim te, stari, a gde su ti irvasi? Cime misliš da nas ugostiš?
- Moj sin je doterao citavo stado. Nasmejaše se susedi:
- Mora da je vašljivac neki taj tvoj sin!
- Nije, nije, hajdete vi samo! Najposle bogati susedi iz radoznalosti podoše smejuci se:
- Dela, stari, vodi nas što pre!
Došli oni sasvim blizu, vec se vidi jaranga.
- A gde ti je jaranga?
- Eto je!
- Ma jesi li ti pri cistoj svesti? Pa to je obicna snežna cuka!
Pridu oni bliže, kad ono - odista jaranga! Udoše, osvrcu se, a pred njih izlazi Seken. Pozdravi ih i ponudi da sednu. Izašla iz pologa žena pa stala da poslužuje goste. A oni ni caj da piju ni mesa da okuse, nego samo pilje u domacicu. Vratili se susedi, skupili se u jedan polog pa rekli:
- Moramo ubiti Sekena.
A Seken leži kod kuce u pologu i veli ženi:
- Cuj, ženo, šta to oni zbore - hoce da me ubiju!
Ujutru došli bogati susedi, pa zovu Sekena u lov.
Pošao Seken s njima. Odveli oni njega daleko u tundru pa posedali da se odmore. Jedan od njih iskresao vatru iz kamena. Seken se nagnu da pripali, a drugi ga udari nožem u leda. Pade na zemlju Seken. Bogataši skociše sa svojih mesta, pa potrcaše prema njegovoj jarangi. Onaj sa cela povika:
- Ko prvi stigne, tome neka pripadne žena! Drugipovika:
- Ko drugi stigne, tome neka pripadne jaranga!
Trce oni, zadihali se. Onaj sa cela dotrcao pred jarangu pa seo na zemlju. Dotrcao drugi, pa i on seo ne ušavši u jarangu. Okupili se svi, kad imaju šta da vide - sedi Seken u jarangi i pije caj. Ustali bogataši i pošli kuci. Došli oni, pa ce upitati najstarijeg medu njima:
- Kaži nam, stari, ti koji si najviše živeo medu nama, ubili smo coveka, a on oživeo. Šta to treba da bude? Promislio starac, pa rekao:
- Niste vi ubili coveka nego njegovu senku.
Sutradan ujutru bogataši opet došli u jarangu Sekenovu. Ugledao ih Seken pa ce im reci:
- Vidim, krenuli ste u lov. Povedite i mene!
- Mi smo po tebe i došli!
Pošli oni. Samo što se jaranga Sekenova izgubila iz vida, nasrnuli bogati susedi na Sekena, isekli ga na komade pa ove razbacali po tundri. Uto dolete gavrani pa sve iskljuju. Onda se bogati susedi nasmejaše pa rekoše:
- Cik sad pokušaj da oživiš!
Opet oni pojurili jarangi Sekenovoj sa uzvicima "Ko prvi stigne, tome neka pripadne žena, a ko drugi - tome neka pripadne jaranga".
Dotrcali pred jarangu, kad tamo - sedi Seken u pologu, pije caj pa ce im reci:
- Došli ste!
Okrenuše se bez reci i odoše. Kad su se malo udaljili, stadoše pitati jedan drugog: "Šta je ovo sad? Šta je ovo sad?" Rešiše da pozovu Sekena na svetkovinu, pa da ga bace u duboku jamu i zatrpaju zemljom.
Pozvali oni Sekena na svetkovinu. Došao Seken sa ženom i detetom. Za vreme igre domacin mu dao bubanj i zamolio ga da nešto odsvira. Uzeo Seken bubanj pa tiho rekao ženi:
- Stavi dete na kolena! Cim ja padnem u jamu, a ti odmah podi za mnom!
Pošao Seken da svira i pao u jamu. Žena - za njim. Padali oni, padali, pa najposle dospeli u donju tundru. A tamo sedi stari davo pa ce ih upitati:
- Šta tražite ovde?
- Nismo došli po svojoj volji, bacili su nas ovamo! Na to stari davo rece svojim malim davolcicima.
- Odvedite ih nazad na zemlju! A uz saonice odostrag privežite besnog irvasa!
Sede bogati susedi u jarangi, raduju se što su se otarasili Sekena. Stoji ispred njih najstariji medu njima. Oni mu rekoše šta su ucinili sa Sekenom. Zavrteo starac glavom, pa ce im reci:
- Niste dobro ucinili. Zato cete se i sami loše provesti!
Oterali bogati susedi starca. Najednom - iz zemlje izmili bubica, a za njom irvasov rog. Sede susedi i posmatraju. Onda se pojavi drugi rog, za njime irvasova glava, vrat i najposle citav irvas, saonice, na saonicama Seken sa ženom i detetom, a iza saonica na užetu - besni irvas. Onda besni irvas poce da se bacaka tamo-amo, te sve susede izgazi i zatrpa u zemlju. A Seken pode s porodicom kuci.

(Eskimska)

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

POKLON VETRA SEVERCA

Neki seljak po imenu Đepone živeo je na imanju jednog sveštenika, na bregu izloženom naletima Severca, koji mu je uvek lomio voce i cupao povrce. Jadni Cepone je zato što mu je njiva bila na vetrometini cesto gladovao sa svojom porodicom. Jednog dana se reši da stane na put obesti vetra:
- Otici cu tom podivljalom vihoru koji mi radi o glavi.
Oprosti se od žene i dece i krenu u goru.
Kad stiže do Ženevskog dvorca, pokuca na vrata. Vrata otvori žena Vetra Severca:
- Ko ste vi?
- Đepone. Je li vaš muž kod kuce?
- Otišao je da malo produva i promuva onaj bukvik. Brzo ce se vratiti. Izvolite, udite i malo ga pricekajte. Tako siromašak ude u dvorac. Kroz jedan sat docarlija posustali Severac.
- Dobar dan, Severu-Severce! - pozdravi ga postradali seljak.
- Ko si ti?
- Đepone.
- Šta tražiš ovde?
- Svake godine mi nemilice pocupaš, polomiš, satreš, utamaniš useve, sam si toga svestan! Ti si vinovnik moje nesrece, izgladnjuješ i mene i moju porodicu.
- Koji je ciljtvoje posete? Šta smeraš?
- Da te zamolim, pošto ti najpre predocim koliko si mi naudio, da mi bar donekle nadoknadiš štetu koju si mi svojim divljanjem pricinio.
- Na koji nacin da ti je nadoknadim?
- Prepuštam tebi da sam odluciš. Cepone ganu vetruštinu, pa mu ovaj rece:
- Uzmi ovu kutiju, pa kad ogladniš, otvori je, poruci šta hoceš da jedeš i to ceš dobiti. Ali da se nisi glavom šalio da je nekome ustupiš, jer ako to uciniš, tek tada ceš dopasti bede i tavoriceš dane u nemaštini.
Ubogi nadnicar zablagodari sažaljivom pustahiji na razumevanju i ode. Na pola puta, u nekom cestaru, on ogladne i ožedne. Otvori kutiju i rece:
- Daj mi hleba, vina i prismoka! - i iz kutije iskociše hleb, boca vina i parce šunke. Cepone se slatko omrsi i pokvasi grlo, pa krenu dalje.
Ispred kuce zatece ženu i decu, koji mu, cim ga ugledaše, pohrliše u susret i obasuše ga pitanjima:
- Kako je bilo? Šta si uradio?
- Sve je u najboljem redu - rece on i uvede ih u kucu. - Posedajte za sto.
Potom naredi kutiji:
- Daj hleba, vina i prismoka za sve koliko nas ovde ima! - i tako svi omastiše brk.
Pošto se založiše i obed zališe dobrom kapljicom, Đepone rece ženi:
- Nemoj reci svešteniku da sam dobio ovu kutiju. Poželece je iuzaptice mi je. - Necu ni da zucnem! Znaš ti mene! Usta imam, jezik
nemam!
Sveštenik pozva Ceponeovu snašu.
- Je li ti se vratio domacin?
- Vratio se.
- Kako je prošao?
- Dobro.
- E, baš mi je drago. A šta je doneo? I tako, rec po rec, izmami ženi tajnu. Sveštenik potom smesta pozva Đeponea:
- Cepone, saznao sam da imaš neku dragocenu kutiju. Hoceš li mi je pokazati?
Ubogi davo je hteo zatajiti da ima takvu kutiju, ali nije imao kud, jer je njegova žena vec sve bila izbrbljala; i tako, hteo-ne hteo, pokaza je i objasni cemu služi.
- Cepone - rece mu njegov gazda - daj meni tu kutiju.
- A šta ce onda biti sa mnom? - upita Cepone. - Vi vrlo dobro znate da su mi usevi uništeni i da gladujem, da sam se ukuburio.
- Ako mi ustupiš tu kutiju, dacu ti žita koliko god budeš želeo, dacu ti vina, sve što zatražiš i koliko god zatražiš. Ješceš i piceš do mile volje.
Siromašak najzad pristade. I šta mu se desilo? Sveštenik mu na jedvite jade dade nekoliko džakova urodice. Đepone se opet nade u oskudici, i to, istini za volju, krivicom svoje žene.
- Ti si kriva što sam ostao bez kutije - prebaci on ženi. - Ne bi mi bilo krivo da me Severac nije opomenuo da nikom ne govorim šta sam od njega dobio na poklon! Ovako, nemam više obraza da mu izidem na oci.
Ali prevareni golja ipak sakupi hrabrosti i opet ode u Severcev dvorac. Pokuca, i na vratima se pojavi Vetrova žena:
- Ko je?
- Cepone. Dopiri i Vetar:
- Šta želiš, Đepone ?
- Secaš li se da si mi dao jednu kutiju ? E, tu kutiju je prisvojio moj gospodar i nece da mi je vrati, pa sada opet petljam, muci me nemaština, nikako da sastavim kraj s krajem.
- Upozorio sam te da je cuvaš kao oci u glavi i nikome ne daješ. Sklanjaj mi se s ociju, više ne racunaj na moju pomoc!
- Molim te, smiluj mi se! Samo me ti možeš izbaviti bede.
Vetar se i po drugi put sažali na Ceponea, izvuce iz fioke neku zlatnu kutiju i dade mu je.
- Otvori je samo kad dobro izgladniš. Inace te nece poslužiti.
Oskudni najamnik se zahvali strpljivom Severcu, uze kutiju i krenu dolinom kuci. Kad ga vec od gladi izdade snaga, otvori kutiju i rece:
- Kutijo, daj nešto da se jede.
Iz kutije iskoci nekakva ljudeskara sa štapom u ruci, poce da batina jadnog Ceponea, i izdeveta ga na mrtvo ime.
Cim seljak dode sebi, on zatvori kutiju i produži put sav prebijen. Ženi i deci, koji mu potrcaše u susret i upitaše ga kako je prošao, rece:
- Dobro; ovoga puta sam doneo još lepšu kutiju.
Kad udoše u kucu, pozva ih da posedaju za sto i otvori zlatnu kutiju. Sada iz nje iskociše dve ljudeskare sa batinama i poceše da lemaju i mlate celu porodicu. Žena i deca briznuše u plac, zavrištaše, preklinjuci ljudeskare da ih poštede, ali one su bile neumoljive i nemilice su ih tukle sve dok ih Cepone opet ne zatvori u kutiju.
- Sada podi gazdi, brbljušo - rece nesrecni nadnicar ženi - i obavesti ga da sam ovoga puta doneo još lepšu žutiju od one koju mi je on uzeo.
Žena ode svešteniku i on poce da joj postavlja uobicajena pitanja:
- Je li se vratio Cepone? Šta je doneo? A ona mu odgovori:
- Vratio se, velecasni gospodine, i zamislite: doneo je još lepšu kutiju od one prve. Ova je od suvog zlata i, kad je covek otvori, na trpezi mu se nadu takve poslastice da ih je milina pogledati. Ali tu kutiju moj muž ne bi rodenombratu dao ni za živu glavu.
Sveštenik odmah pozva Ceponea.
- O, drago mi je, Cepone, radujem se, sinko, što si se vratio živ i zdrav i dobio drugu kutiju. Hoceš li mi je pokazati?
- Pokazacu vam je, ali se bojim da cete mi i nju uzeti.
- Necu, dajem ti rec da ti je necu uzeti. I Đepone mu pokaza kutiju, koja se sva sijala. Sveštenik nije mogao da se savlada, pa rece seljaku:
- Đepone, daj mi je, molim te, daj mi tu kutiju, i ja cu ti vratiti onu prvu. Šta ce tebi zlatna kutija? Ja cu ti za nju dati onu prvu i još ponešto pride.
- Dobro. Vratite mi onu prvu, a dacu vam ovu.
- Slažem se!
- Samo, pazite, velecasni gospodine, ovu kutiju smete da otvorite jedino našte srca, ako ste pregladneli...
- Došla mi je kao porucena - rece sveštenik. - Sutradan ce me posetiti moj profesor i mnogi drugovi sveštenici. Necu ih nuditi jelom sve do podne, a onda cu otvoriti kutiju i prirediti im gozbu.
Ujutru su se svi sveštenici, župnikovi gosti, vrzmali oko kuhinje.
- Izgleda da danas necemo rucati - gundali su - na ognjištu je vatra zapretana, a od namirnica nigde ni traga.
Ali oni gosti koji behu bolje obavešteni govorili su:
- Videcete, u podne, kad posedamo za sto, naš domacin ce otvoriti jednu kutiju i na stolu ce se naci sve što nam srce zaželi.
Dode domacin i zamoli ih da pristupe trpezi. Nasred stola stajala je kutija, u koju svi željno upreše pogled. Sveštenik otvori kutiju i iz nje iskoci šest ljudeskara sa batinama u ruci, pa isprebija na mrtvo ime sve popove koliko god ih je tu bilo. Svešteniku u tom metežu ispade kutija iz ruku i ostade otvorena tako da šest batinaša produži posao. Ceponese bio sakrio negde u blizini, pa pritrca i zatvori kutiju. Da to nije ucinio, niko iz popovske družbe ne bi izvukao živu glavu. Eto tako se završila njihova gozba. Ceponeuze obe kutije, više ih nije davao nikome, pa je otada živeo kao bubreg u loju.

(Italijanska)

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

ŠEĆERKO

Jednom pre mnogo vremena živeo jedan kralj i imao cerku. Mnogi su je iskali za ženu, ali ona nije htela nijednog, jer joj se niko nije svideo. Najzad se doseti da sama sebi nacini coveka.
Uze tri kile badema, tri kile šecera i tri kile mrvica, razbi bademe i sve to smeša ujedno, šecer, bademe i mrvice, lati se posla i nacini od toga coveka. Postavi ga pred kucnu ikonu i poce da se moli i klanja. Cetrdeset je dana i cetrdeset noci zazivala gospoda i on ga posle cetrdeset dana oživi i nazvaše ga Šecerko Šecerkovic.
Bio je jako lep i ime mu se proculo po celom svetu.
Za njega je i cula kraljica iz jednog jako udaljenog kraljevstva i zaželela da pode da ga uzme. Nacini tako zlatnu galiju sa zlatnim veslima i uputi se onamo gde je bio Šecerko.
Cim je stigla, rece mornarima:
- Onoga, što se od cela sveta izdvaja lepotom i gledom, ugrabite i dovedite ovamo na galiju.
Kad je svet saznao da je prispela zlatna galija, svi podoše da je vide, pode i Šecerko.
Kad ga mornari opaziše, namah ga poznadoše i smesta ga zgrabiše - pa pravo sa njim na galiju.
Ceka uvece princeza da dode Šecerko, ceka, ali - uzalud. Pita ovde, pita onde, i sazna kako ga je jedna kraljica ugrabila i pobegla.
Šta ce sad, šta sad da radi?
Ode i nacini tri para gvozdenih cipela i dade se na put ne bi li ga našla.
Od jednog mesta do drugog, i udalji se veoma od ovog sveta, pa se nade kod meseceve majke.
- Dobar dan, -majcice.
- U dobar cas, devojcice. Kako si mi ti, devojcice, stigla ovamo?
- E, udes me doneo. Da nisi gdegod videla mog Šecerka, mog Šecerkovica?
- Kako, kceri? To ime prvi put cujem. Nego sedi dok se uvece ne vrati moj sin, on se krece po celom svetu, možda ga je negde video.
Kad uvece stiže mesec, ona mu rece:
- Dete moje, ova te devojka moli da joj kažeš da nisi gdegod video njenog Šecerka, njenog Šecerkovica.
- Kako? Ne, nisam ga video, kceri moja. Prvi put cujem to ime. Nego podi do sunca. Možda ga je ono negde videlo, zato što se još više krece po svetu.
Prespava ona to vece kod njih, a ujutru joj dadoše jedan badem s recima:
- Razbij ga ako dospeš u nevolju. Uze princeza badem i ode.
Od jednog mesta do drugog, istrošila je jedan par cipela dok nije stigla do sunceve majke.
- Dobar dan, majcice.
- U dobar cas, devojcice. Otkuda ti ovde?
- E, udes me doneo. Da nisi videla mog Šecerka, mog Šecerkovica?
- Kako, kceri moja? Nisam ga videla. Nego sedi samo dok se uvece ne vrati moj sin, možda ga je on video, jer on ide po velikom svetu.
Dode sunce uvece, klekne pred njega princeza i rece:
- O, sunce, gospodaru moj i svetski putnice, da nisi video mog Šecerka, mog Šecerkovica?
- Kako? Ne, nisam ga video. Jedino da odeš do zvezda, njih ima mnogo. Možda su ga one videle.
Prespava ona to vece, kod njih, a ujutro joj dadoše jedan orahs recima:
- Razbij ga ako dospeš u nevolju.
Zatim joj pokazaše put, a ona se pozdravi s njima i ode. Od jednog mesta do drugog, istrošila je i drugi par cipela dok nije stigla kod majke sviju zvezda.
- Dobar dan, majcice.
- U dobar cas, devojcice. Otkuda ti ovde?
- E, udes me doneo. Da nisi videla mog Šecerka, mog Šecerkovica?
- Koga, kceri? Ne, nisam ga videla. Ali sedi dok se uvece ne vrate moja deca, možda ga je neko od njih videlo.
Dodu uvece njena deca i ona ih upita:
- Da niste videle Šecerka Šecerkovica?
- Ne, nismo ga videle - odgovoriše zvezde. Tada su umeša jedna majušna zvezda i rece:
- Ja sam ga videla.
- Gde si ga videla?
- U onim tamo belim dvorima. Tamo ga, ždralovica, drži kraljica i pazi da kogod ne dode da joj ga uzme.
Prespava ona to vece kod njih. Ujutru joj pokažu put, dadoše joj jedan lešnik s recima:
- Razbij ga ako dospeš u nevolju. Od jednog mesta do drugog, i stiže tamo gde je bio Šecerko.
Ude u dvorac kao prosjakinja, vide Šecerka, ali ne rece ni reci.
U dvorcu je bilo mnogo gusaka. Ode ona do sluškinja i rece im:
- Mogu li da se smestim tamo kod gusaka? Sluškinje odu do kraljice i kažu joj:
- Gospodo kraljice, eno napolju neke prosjakinje koja pita može li da se smesti tamo kod gusaka. Šta da cinimo?
- Pustite je - rece kraljica.
I pustiše je. Prespava ona tamo to vece.
Ujutru, cim se probudila, razbije badem i pojavi se zlatno motovilo sa zlatnim stalkom,a mota zlatne kaleme.
Ugledaše ovo sluškinje i potrce kraljici da joj to kažu. Kad je kraljica to cula, reci ce:
- Što ne podete da joj kažete da to dade nama? Šta bi ona s tim?
Odu sluškinje i kažu joj:
- Veli gospoda kraljica, što ti ne bi nama dala zlatno motovilo sa postoljem? Šta bi ti s njim?
- Dacu vam, ali da mi date Šecerka jednu noc. Odu sluškinje i reknu to kraljici.
- A što da joj ga ne damo - rece kraljica. - Šta ce mu pa biti!
Uvece, dakle, odmah posle vecere, dade kraljica Šecerku nekakvo pice, a u tom je picu bilo nešto da ga uspava. Tek što ga je ispio, on zaspi, a sluškinje ga ponesu na rukama i odnesu kod prosjakinje i uzmu zlatno motovilo i stalak.
Kad sluškinje odoše, poce princeza da besedi Šecerku:
- Zašto se ne probudiš? Pa zar te nisam ja nacinila? Ja što sam istucala badem, pomešala ga sa šecerom i mrvicama? Ja što sam istrošila tri para gvozdenih cipela da dodem da te nadem, a ti mi sada ne kažeš ni reci? Svetlosti moja i oci moje. Zar ti nije mene žao?
Celu je noc tako princeza besedila, ali kako da se Šecerko probudi!
Ujutro dodoše sluškinje, uzeše Šecerka, kraljica mu dade neko drugo pice i on se probudi.
Kad su sluškinje otišle, razbije princeza orah i odmah se pojavi zlatna koka sa zlatnim pilicima.
Videše sluškinje zlatnu koku sa zlatnim pilicima i otrcaše kraljici da joj to kažu:
- Trcite odmah - rece kraljica - i kažite joj da to dade nama. Šta bi ona s tim! A ako zatraži da joj damo Šecerka, dobice ga. Šta ce mu biti? Šta mu je bilo sinoc kad smo joj ga dale?
Dodu sluškinje i kažu joj:
- Da nam daš zlatnu koku sa zlatnim pilicima? Šta bitistim?
- Da mi date Šecerka još jednu noc.
- Dacemo ti ga - rekoše sluškinje. Kraljica ponovo dade nešto Šecerku te ga uspava, a cim je zaspao, uzmu ga sluškinje na ruke i ponesu do prosjakinje, uzeše zlatnu koku sa zlatnim pilicima i odoše.
Cim one odu, poce princeza ponovo besediti sve kao i prošle noci, ali kako da se Šecerko probudi! A ujutru ponovo dodu sluškinje, uzmu Šecerka i odu.
Prosjakinja taDa razbije lešnik, i otud se pojave strukovi karanfila sa zlatnim cvetovima. Cim sluškinje spaziše zlatne strukove sa zlatnim cvetovima, otrce kraljici da joj to kažu:
- Idite, recite joj da to da nama, šta bi ona s tim? A ako ponovo ushtedne Šecerka, dobice ga - rece kraljica.
Odu sluškinje i kažu joj tako.
Ali nedaleko od mesta gde je boravila prosjakinja živeo je jedan krojac koji je šio nocu i cuo sve reci koje je besedila prosjakinja. Sretne on tako Šecerka i kaže mu:
- Dozvoli, kralju moj, da te nešto upitam.
- Samo izvoli - rece Šecerko.
- Gde ti s veceri spavaš?
- A što me to pitaš? Kod kuce. Gde bih spavao?
- Gospodaru Šecerko, vec dve noci ne mogu oka da sklopim od one prosjakinje što živi tamo kod gusaka. Po celu noc presedi govoreci: "Šecerko, što se ne budiš? Tri sam para gvozdenih cipela istrošila da dodem i da te nadem, a ti mi sada ne kažeš ni reci?"
Šecerko je ovo shvatio, ali ne rece ništa.
Ode i osedla svog konja i preko njega prebaci s obe strane vrece sa zlatnim florinima.
Uvece mu kraljica ponovo da pice, ali ga on ne ispi, vec se ucini kao da je zaspao.
Smesta ga sluškinje uzmu i odnesu prosjakinji, a uzmu zlatne strukove karanfila sa zlatnim cvetovima.
Cim sluškinje odu, a princeza ponovo poce da besedi svoje jade, diže se Šecerko, zagrli je i u casu uzjahaše na konja i krenuše na put.
Dodu ujutru sluškinje da uzmu Šecerka ali gde da ga nadu! Otrce placuci kraljici da joj to kažu. Poce tada i ona da kuka, ali šta da radi? Onda ona rece:
- Nacinicu i ja jednog coveka, i istog trenutka dade sluškinjama da razbijaju bademe, pomeša ih sa šecerom i mrvicama, nacini od toga coveka i pocne da se klanja. Ali je umesto molitvi kazivala kletve, pa se posle cetrdeset dana taj covek ubudavio i baciše ga.
Princeza i Šecerko dodoše u svoje kraljevstvo i poživeše dobro da ne može biti bolje. Bio sam i ja tamo i sve video.

(Grčka)

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

MORSKI ZMAJ I LEPA JOVANCICA

Bila jednom cerka jednog ratara. Kuca njenog oca beše blizu morske obale. Bašta se stepenasto pružaše do ivice mora, tik uz vodu, veoma blizu lada. Devojku su zvali lepa Jovancica, lepa i sveža kao zora!
Kada se jednog dana kupala, zbog velike vrucine koja je vladala, zmaj, kralj mora, iskrsne pred njom.
- Jovancice, lepa Jovancice, video sam te jedne prolecne veceri na ovoj obali; od tog dana sam se zaljubio u tebe. Treba da podeš sa mnom do mog dvorca. Onde ceš biti moja jedina kraljica.
- Zmaju - rece Jovancica -ja sam kci seljaka, ne mogu da budem tvoja kraljica.
- Jovancice, lepa Jovancice, imam moc nad svim vodama, pa sad, znaci, imam vlast i nad tobom, jer si u vodi! Ali podi dobrovoljno u moj dvorac, dacu ti gomile zlata i brda srebra.
- Ni za srebro ni za zlato neceš me nikad imati. Ja sam seljacka kci, kako hoceš da budem kraljica?
- Mada si seljacka kci, ti si rodaka duge na nebu! Treba da budeš kraljica. I budi to dobrovoljno, pošto ja raspolažem silom da te na to primoram.
- Zmaju, nemaš moci nad mojim srcem. Ja sam seoska devojka i krštena duša. Nikad, nikad necu biti zmajeva žena.
Zmaj odnese Jovancicu, lepu Jovancicu. Odvede je u svoj dvorac na samome dnu mora.
Dvorac beše veoma lep, od crvenog korala i glatkog biljura: da je glavom kralj prošao pored njega, poželeo bi da ude. A da ga je kraljica samo izdaleka videla, poželela bi da u njemu zauvek stanuje.
Ali zmaj ne mogade ništa srcu Jovancicinom.
- Zmaju, mi nismo od iste vrste. Ti nisi krštena duša. Tvoje zlato nece ništa promeniti, dvorac ti nece ništa pomoci! Pusti me da se vratim ocu!
- Neceš se vratiti ocu! Ali moci ceš preko talasa da juriš.
Zmaj uze zlatnu alku i navuce je na stopalo lepe Jovancice, na lepi clanak leve joj noge. Snažnim zamasima zakova alku.
Zatim uze zlatan lanac i prikaci ga za alku. I evo lepe Jovancice na lancu.
Jak kao celicna poluga,
tanak kao jedna tvoja vlas
i dug, dug sedam stotina milja!
Pošto je to obavio, zmaj pljunu na zemlju i razgazi nogom. Smejao se, kako to zmaj vec ume i zna, a zatim rece devojci:
- Moj dvorac nije tamnica. Idi i juri morskim talasima, celom kraljevinom kojom vladam. Kad budeš umorna od trcanja, samo reci:
Zmaju, zmaju, lanac vuci,
kroz more me ti dovuci! Naci ceš se u dvorcu.
I bilo je tako kako je zmaj rekao. Ali kao što se Jovancica zaklela, srce joj je ostalo kao i pre.
Svakogjutra izlazila je na morske talase. Trcala je daleko, sedam stotina milja daleko. I još dalje bi jurila da je
lanac samo bio duži. No sveceri je morala da se vrati u dvorac.
Najviše je volela da ode i gleda ocevu baštu: breskvino stablo u vinogradu, kako se nadvija nad lejama zelene salate, i slavuja koji mu s granja peva, kamen na bunaru što ga je konopac izlizao, grm šimširov, na Cveti uvek rascvetao, i gusto žbunje orlovih noktiju.
"Ah, kad bih ikad mogla ponovo da dotaknem zemlju! Kad bi neki smeli mladic uspeo da me oslobodi, a potom da mi bude saputnik u životu! Kada bih jedne veceri, oslobodena lanca, mogla da krenem kuci svog oca, i pcelama, vocnjaku našem. . ."
I jedne veceri, baš kao što je sanjarila trceci povrh prelepog mora, vide kako joj se u susret krece neka barka.
Kakva li lepa barka, sva od grabovog drveta, zlatom optocena! Užad joj beše od crvene svile, a jedra od belog atlasa. Njom upravljaše sin kralja Francuske, najveceg kralja na celome svetu.
Izdaleka se Jovancica i kraljevic ugledaše. Izbliza se pozdraviše.
Tada je kraljevic oslovi, prozbori jezikom umilnim kao blagi zvuk violine. Zapita je ko je ona, kako to koraca vodom.
- Otac mi je - rekla je Jovancica - ratar i ima samo mene. Ali zmaj me je oteo sa morskog žala, sa obale ovih vala, i drži me u svojoj vlasti, vezanu zlatnim lancem za stopalo.
Na to ju je glas izdao. Nije mogla više da govori. Nije ni znala ono što su joj oci vec rekle kraljevicu. A pre nego što je utonula, ni on nije umeo da joj se zakune da ce živeti jedino za njeno oslobodenje. Ali oci im sve iskazaše. U tom pogledu od jednog jedinog trenutka oni su se zauvek razumeli.
"Znam da cu je voleti cak i kad budem mrtav, ako je to dato preminulima", govorio je u sebi kraljev sin. "Ona, i nijedna druga, može biti moja kraljica. A kakva li me cežnja mori da je ponovo vidim!"
"Moje srce", pomislila je Jovancica, "moje srce dobro zna da me on voli. Naša sudbina je na nebu zapisana. Stvoreni smo da budemo muž i žena. Ali da li ce to biti na zemlji? Ja sam u zmajevoj vlasti! . . . Ako me ikad, svetlim svojim macem, moj blagi prijatelj oslobodi, ako me sa talasa odvede do bašte mog oca, ja još uvek ostajem seljacka kci. Može li me uzeti za ženu?"
Sedam nedelja su se tražili. Sedam meseci su ocajavali.
Sedeci na palubi, na pramcu barke, kraljevic je puštao da mu oci daleko blude, izmedu vala i oblaka:
"Možda je nikad više necu na ovom svetu videti. . . Kad to pomislim, umro bih od žalosti".
A ona, kad je noc prošla, uplicuci kosu: "Može da se desi da ga nikad više ne vidim. Njegovu ljubav, njegovo društvo necu nikad na zemlji imati. Bože moj, bože moj, kako je to okrutno!"
Dani, godišnja doba prolazili su, sve teži od jada. Zmaj je stalno držao lepoticu okovanu onim zlatnim lancem za svoj dvorac.
- Jovancice, lepa Jovancice, neceš li se najzad odluciti? Nema ti drugog udesa, moraš postati zmajeva žena.
- Ne znam šta mi udes sprema, ali znam šta mi je na srcu. Zmaj i ja necemo nikad biti jedna ista plot, nikada necu biti zmajeva žena.
- Ah, Jovancice, odvec dugo sam te puštao na lancu. Misliš li da me još zadugo izazivaš? Ako hoceš još jednom da vidiš baštu svog oca, veceras, veceras otidi da je vidiš. Idi da vidiš svoje poslednje sunce.
Lepotica krenu onamo, roneci suze na oba oka.
A na morskom žalu, ah, odjednom ugleda kraljevica.
Galopirao je na svom velikom belcu, tako gorda držanja.
Ugleda svoju draganu. Potera konja u talase, polete do lepotice. Da bi presekao zmajev lanac, podiže svoj mac od svetlog celika.
- Ako ga jednim zamahom ne presecete - viknu Jovancica - svršeno je sa mnom, svršeno je s nama! Zmaj ce me odvuci u svoj dvorac i nikad se više necemo videti.
Tada kraljev sin zadade takav silan udarac da lanac odskoci kroz vazduh. Brže od munje, zgrabi on oko pasa svoju draganu, podiže je uza se, uze u narucje. Za tren ih belac iznese na žalo.
Evo ih na zemlji, ispod velikih borova tamnih kao jezera, ali kroz koje prolazi zrak crvenog zlata, zrak slave sa neba. A onde na zemlji, zmaj nema više moci, Izvan mora, prestaje sila morskog kralja.
Ostaviše žalo i velike borove, krenuše ka bašti lepoticinog oca.
A potom iz male bašte konj polete ka dvorcu u Parizu. Onamo, kralj Francuske imadaše svoj dvor.
Kad kralj ugleda lepoticu, on je pozdravi. A kad mu se ona približi, poljubi je.
- Oglasite svadbu - rece kralj svojim ljudima - i neka bude što velelepnija! Ljubavi treba odati poštovanje!

(Francuska)

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

JABUKA KOJA PLAČE I JABUKA KOJA SE SMEJE

Bio neki car koji je imao tri sina. Dok je jednog dana njegov najmladi sin sedeo u zamku, dode jedna starica da zahvati vode sa izvora ispod zamka. Mladic se baci malim kamenom i polomi staricin krcag. Starica ništa ne rece, ode po drugi krcag i ponovo dode na izvor. Decak ponovo baci kamen, polomi krcag, a starica ode. Sutradan se starica pojavi na izvoru sa novim krcagom. Cim je ugleda, mladic ponovo baci kamen i razbi krcag.
Starica rece:
- Hej, sinko, molim gospoda da se jabuka koja place zaljubi u jabuku koja se smeje - i udalji se.
Prode pet dana i decaka poce da muci ono što je starica rekla. I zaista, jabuka koja place zaljubila se u jabuku koja se smeje. Iz dana u dan decak je bledeo i venuo. I car cu da mu se sin razboleo. Pogledali su ga hodže i vidari, ali nikako nisu mogli da objasne razlog mladiceve patnje. Jednog dana ponovo dode jedan vidar i rece caru:
- On je bolestan od ljubavne patnje. Mladic na kraju rece ocu da se jabuka koja place zaljubila u jabuku koja se smeje. Carcenato:
- Šta da radimo sada, sine? Mladic odgovori:
- Dozvoli mi da idem i da ih nadem. Car, opet:
- Kuda ceš u takvom stanju? Kako ceš znati gde su. Pusti!
- Svakako cu ici i naci cu ih - odgovori mladic.
- I mi cemo ici s njim. Sigurno cemo naci te jabuke - rekoše ocu starija braca.
Sva tri brata krenuše zajedno na put.
Dugo su išli preko brda, dolina i ravnica i jednog dana stigoše do neke cesme. Na cesmi videše jedan natpis. Procitaše: ko ide jednim od ova tri puta, doci ce, ko ide drugim doci ce ili nece, a ko krene trecim putem nikako nece doci. Braca se sporazumeše da najstariji krene putem kojim se dolazi, srednji putem kojim se dolazi ili ne dolazi, a najmladi onim kojim se ne dolazi.
- Ali kako cemo znati, ko se vratio, a ko nije - rekoše.
Na to najmladi brat rece:
- Skinimo prstenje sa ruku i stavimo ga ispod ovog kamena. Onaj ko dode kasnije, znace ko je sa kog puta stigao.
Tako i uciniše i svaki krenu putem koji je izabrao. Najstariji carevic stiže u jednu zemlju, ude u jedan hamam i osta tamo da radi kao hamamski momak. Srednji brat, kad stiže u neku zemlju, ude u jednu kafanu i osta tamo kao kafedžija.
Da se vratimo najmladem bratu. I on, pošto je prešao dug put, stiže jednoga dana do nekog izvora i vide staricu kako zahvata vode. Mladic je upita:
- Bako, hoceš li mi dati prenocište za veceras? " Starica odgovori:
- Ah, sinko, imam jednu kucicu, kad legnem noge mi štrce. Gde da te primim?
Mladic joj dade pregršt zlatnika:
- Aman, bako, nadi mi jedno mesto. Starica uze zlatnike i povede mladica svojoj kuci govoreci:
- Podi, sine, podi, imam i kucu i sobu, a ko ce mi drugi i doci!
Malo su jeli i pili. Sedeci tako, mladic upita:
- Bako, kažu da ima jabuka koja place i jabuka koja se smeje, znaš li gde su?
Cim to cu, starica zalepi mladicu cušku:
- Cuti, ovde je zabranjeno da se to spominje. Kada to rece, mladic joj dade još jedan pregršt zlatnika. Obradovana time, starica rece:
- Sine, sutra ceš ustati i otici na onu goru tamo. Tamo dolazi jedan pastir. On je pastir dvorca u kome su jabuka koja place i jabuka koja se smeje. Ako uspeš da ga odobrovoljiš i udeš u dvorac, tamo ceš naci jabuke. Samo, kada ih budeš uzeo dodi pravo k meni.
Sutradan mladic ustade rano, ode na onu goru i tamo vide pastira kako napasa ovce. Pride i pozdravi ga. Sedoše i poceše da razgovaraju. Na kraju, on spomenu pastiru jabuku koja place i jabuku koja se smeje.
Cim to cu, pastir ga tako udari da mu se mozak zavrte. Kada mu mladic rece "Zaboga, pastiru, zašto me udaraš", pastir ga još jednom udari rekavši:
- Cuti, ovde je zabranjeno da se o tome govori. Mladic mu dade pregršt zlatnika. Kada vide zlatnike, pastir omekša i rece mladicu:
- Ja cu sada da zakoljem jednu ovcu; od njene kože cu napraviti mešinu. Kada navece poteram ovce u dvorac, ti ceš se umešati medu njih, jer ih broje kada ulaze u dvorac. Ti ceš ici kao one i sa njima ceš uci u dvorac. A zatim, nocu, kada svi budu zaspali, popeceš se na najviši sprat. Tiho ceš uci u odaju sa desne strane. Devojka leži u postelji, a jabuke stoje na polici. Ako budeš mogao uzeceš ih, a ako te uhvate bice zla.
Pastir ustade i zakla jednu ovcu; mladica stavi u mešinu, potera ovce i uputi se ka dvorcu. Mladic ude medu ovce dok su ih brojali na ulazu u dvorac.
Spusti se noc i svi u dvorcu zaspaše. Mladic izade iz mešine i lagano pode gore. Otvori odaju koju mu je pomenuo pastir. U sredini je bila jedna postelja, a u njoj lepotica crnih obrva, svetloplavih ociju, kose rasute poput srme sa mladežima na vratu. Bila je lepa da joj nije bilo ravne na svetu. Dok ju je mladic dugo sav ushicen gledao, jedna jabuka sa police poce grohotom da se smeje, a druga da rida, kao da se nešto dogodilo. Mladic odmah pobeže na vrata i vrati se medu ovce.
Od galame ovih jabuka, devojka se probudi, pogleda i vide da nema nikog, izide napolje i pošto nikog ne nade, ponovo se vrati u odaju. - Ah vi, lažljivice, prevarile ste me - rece i opet leže u postelju. Nakon kratkog vremena devojka je ponovo zaspala. Mladic se još jednom pope gore, lagano otvori odaju i ude. Kada krenu prema jabukama, jedna se opet nasmeja, a druga zaplaka, a on ponovo pobeže. Devojka se na to probudi i vide da nema nikog.
- Hej, vi, bezobraznice. Vec drugi put me budite iz sna. Istuci cu vas ako opet budete nešto napravile - rece i leže.
Cim je zaspala, mladic ponovo dode, otvori vrata i krenu pravo ka jabukama. Kad htede da ih dohvati sa police, jabuke udariše u smeh i plac. Mladic ponovo pobeže. Devojka se probudi - nikog nema.
- Ah, vi bestidnice! Jeste li poludele nocas? Tri puta me budite iz sna. Kakav je to nacin? - rece, ošamari i jednu i drugu i ponovo leže.
Prošlo je podosta vremena. Mladic je ponovo otvorio odaju i krenuo prema polici. Uzeo je jednu jabuku, pogledao, nikakvog glasa, uzeo je i drugu, izašao i otišao medu ovce. U stvari, jabuke su se naljutile i zato nisu pustile nikakav glas.
Došlo je jutro. Pastir je isterao ovce i otišao u planinu. Mladic je izašao iz mešine i ponovo dao pastiru pregršt zlatnika. Oprostio se i krenuo staricinoj kuci. Kad starica vide mladica, stavi malo vode u posudu, zakla jednu kokošku i njenu krv pusti u vodu. Stavi u vodu jednu dasku i rece mladicu da sedne na dasku.
Vratimo se dvorcu gde su bile jabuke.
Kada se devojka probudila, pogledala je gore-dole i videla da na polici nema jabuka. Tada je briznula u plac:
- Jao meni! Nocas su mi ukradene jabuke. Tri puta su me budile, ali ja nisam mogla da shvatim. A ono, dolazio lopov.
Kada ovo cu car, naredi da se zatvore kapije tvrdave. Pretražili su unutrašnjost grada i ništa nisu mogli da nadu.
Zvezdocatci su gledali sudbinu i videli kako onaj koji je ukrao jabuke plovi ladom po nekom krvavom moru. Rekli su:
- Care, ovaj je covek daleko izmakao. A mi ne znamo ni gde je to krvavo more.
Na kraju su odustali od traženja jabuka. Kapije tvrdave su bile ponovo otvorene. Mladic dade starici još malo zlatnika. Pošto se od nje oprostio, pode on putem kojim je došao. Jednog dana stiže do cesme gde se rastao od brace. Podiže kamen ispod koga su stavili prstenje i vide da niko nije dolazio. Uze svoj prsten i krenu putem kojim je otišao srednji brat.
Iduci preko brda, dolina i ravnica, pijuci vode sa potoka, sedeci u pustinjama, slušajuci pevanje ptica, stiže jednog dana u nepoznatu zemlju. Ude u jednu kafanu da popije kafu i ispuši cibuk. Vide da mu je brat tu kafedžija, ali ga ovaj ne pozna. Nakon kratkog vremena, on ga pozva i upita odakle je i tako ubrzo shvati da mu je on brat. Braca ustadoše i krenuše zajedno na put. Opet stigoše do one cesme. Podigoše kamen i videše da stariji brat još nije stigao. Uzeše još jedan prsten i krenuše putem kojim je otišao najstariji brat. Iduci tako, opet stigoše do jedne nepoznate zemlje. Dva brata rekoše:
- Hajdemo u neki hamam da se okupamo, a posle da potražimo brata.
Udoše u jedan hamam. U tom je hamamu njihov brat radio kao hamamski momak. Oni se okupaše i izadoše iz hamama. Pozvaše hamamskog momka i rekoše mu ko su. Zatim se sva trojica zaputiše onoj cesmi. Kada stigoše uzeše i treci prsten i krenuše u svoju zemlju.
Starija braca usput upitaše najmladeg da li je našao jabuke. On rece da jeste i izvuce ih ispod pazuha. Cim videše jabuke i sami se zaljubiše.
- Brate, neka jabuke malo ostanu kod nas, pa cemo ti ih opet vratiti - rekoše.
On se složi i dade im jabuke. Posle toga njegova starija braca rekoše jedan drugom:
- Ubijmo ga! Neka jedna jabuka ostane kod tebe, a druga kod mene.
Tako su tri brata stigla u jednu kafanu. Hteli su tu malo da posede i da nešto pojedu. Od kafedžije zatražiše jednu asuru i on im donese.
U bašti je bio jedan nepokriven bunar na koji oni staviše asuru. Najmladi brat, misleci da je asura prostrta za odmaranje, sede na nju i upade u bunar. Za to vreme su njegova braca mirno popila kafu, ispušila po cibuk i krenula u svoju zemlju.
Pošto u bunaru nije bilo vode, mladic se nije udavio, ali se onesvestio. On je tamo ostao dok su njegova braca stigla u zemlju. Kada ih otac upita gde im je najmladi brat, oni odgovoriše:
- Mi smo išli i našli jabuku koja se smeje i jabuku koja place. On je otišao putem kojim se ne vraca i nije se vragio.
Otac se zaplaka i rece:
- Sigurno ce doci.
Za to vreme je mladic u bunaru došao k svesti. Poceo on da doziva ljude. Kafedžija koji je šetao po bašti cuo glas iz bunara, spustio jednog coveka u bunar i on je izvukao mladica. Upitali su ga kako je upao u bunar i on im ispricao šta mu se desilo. Zatim je ustao i zaputio se u svoju zemlju, ali nije došao ocevoj kuci. Došao je u jednu kalajdžijsku radnju i tu postao šegrt.
I dok je on tamo šegrtovao, otac devojke koja je bila vlasnica onih jabuka napravi brojanicu od hiljadu zrnaca, dade je ljudima rekavši im:
- Uzmite ovu brojanicu i obidite sve zemlje. Neka ljudi pricaju šta im se dogodilo. Ko izdrži do kraja ove brojanice, on je taj koji je ukrao jabuke. Uhvatite ga i dovedite.
Ljudi su uzeli brojanicu, obišli svaku zemlju, ali niko nije mogao da izvuce brojanicu. Na kraju stigoše u zemlju mladica koji je ukrao jabuke. Baš kada su prolazili ispred kalajdžijske radnje mladic rece:
- Majstore, ja cu izvuci onu brojanicu. Ovaj o tome obavesti ljude koji doneše brojanicu i rekoše:
- Hajde da vidimo, izvlaci! A mladic tada rece:
- Hocu, ali cu to uciniti pred mojim carem.
Oni uzeše mladica i odvedoše ga caru mladiceve zemlje i objasniše mu o cemu je rec. Mladic sede, poce da prica šta mu se dogodilo i da izvlaci brojanicu. Baš kada je rekao kako su ga njegova braca bacila u bunar, brojanica se završila. Tada car shvati da je to njegov najmladi sin, ustade i privuce mladica u zagrljaj:
- Ah, sine moj, koliko si ti preturio preko glave, a da ja ništa o tome nisam znao.
Bracu koja su uzela jabuke odmah pogubiše a mladica, zajedno sa jabukama, predadoše ljudima. Ovi ga povedoše caru zemlje u kojoj su jabuke bile ukradene.
I tako stigoše oni u zemlju iz koje su ukradene jabuke a mladica izvedoše pred cara. Kad ga car vide zapovedi mu da i pred njim izvuce brojanicu. Mladic je uze, isprica sve od pocetka do kraja i izvuce brojanicu.
Car rece:
- Sinko, ti si ukrao ove jabuke, ali i moja cerka ne može bez njih. Dodi, dacu ti svoju kcer, a vas dvoje se više nemojte rastavljati od ovih jabuka.
- Sa zadovoljstvom - rece mladic i prihvati carevu ponudu.
Devojka i mladic se vencaše i provedoše svadbu koja je trajala cetrdeset dana i cetrdeset noci.

(Turska)

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

ISTORIJA BAJKI...

“U bajkama je prva istorija covecanstva, iz njih se da naslutiti, ako ne i potpuno otkriti, njen smisao...”
(Ivo Andric)

Najstariji zapisi o bajkama, i sami tekstovi bajki pozajmljivali su motive koji se mogu sresti i u bajkama novijih vremena. Stare civilizacije i njihovi pisci negovali su bajku i cudesnost u njoj, ugradjivali je u religijske i svete knjige sa namerom da bogate i oplemenjuju detinjstvo davnih prethodnika. Kolevke mudrosti, starina, religija, pesnistva i retorstva ; Indija, Asirija, Vavilon, Helada stvarale su bajku, a ona je tokom istorije imala svoje preobrazaje, uspone i padove. Rezultati milenijumskog stvaranja jesu brojne zbirke bajki naroda celoga sveta.

Elementi fantastičnog i čudesnog javljaju već u prvoj zabeleženoj bajci sveta (Anpu i Bata) zapisanoj u Egiptu pre 4000 godina, ali i u Mahabharati i Ramajani, Epu o Gilgamešu, nordijskim sagama, Kalevali u kojima se mešaju san i java.

Prinčevi i princeze, zmajevi, divovi, vile i vilenjaci, čarobnjaci, veštice dele se na dobre ili zle: jedni pomažu junacima da prebrode sve prepreke, drugi čine sve da im otežaju i onemoguće put ka sreći. Svi ti likovi iz bajki već vekovima opčinjavaju dečju maštu, a često i maštu odraslih. Ono što je svojstveno bajkama jeste da okreću svet naglavačke, da u njima, na kraju, trijumfuju oni najslabiji.

Dovoljno je setiti se Pepeljuge. Postoji više od 700 verzija ove priče, od kojih se najstarija pominje u 9. veku u Kini. Prema mišljenju Tona Dekera, etnologa sa Mertens instituta u Amsterdamu, popularnost te bajke vezana je za univerzalan karakter teme: većina ljudi poznaje dobro osećaj zapostavljenosti i sanja o nemogućem begu“.

Bajke imaju srećan završetak u rečenici: ...i živeli su dugo srećni i zadovoljni“. Pouka svake bajke je - treba biti optimista. Ali bajke su i edukativne, jer postoje i one koje se ne završavaju lepo (Čarobni frulaš) i koje pokazuju da oni koji nisu dobri ipak bivaju kažnjeni.

Poreklo bajki gubi se u dalekoj istoriji. Neki naučnici smatraju da su nastale još u preistorijsko doba i povezuju ih sa magijskim i religioznim ritualima primitivnih naroda i posebno sa fenomenima inicijacije, kada su deca, na prelazu iz detinjstva u svet odraslih, bivala izložena seriji najrazličitijih proba. Priče o takvim probama prenosile su se s generacije na generaciju usmenim putem.

Čečilija Gato Troki, s Antropološkog instituta u Peruđi, objašnjava: “Samo u istočnjačkoj kulturi imamo pojavu da su priče iz naroda beležene (Hiljadu i jedna noć).

(novinski clanak iz "Blic"-a)

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Kada je reč o Evropi, trebalo je čekati 16. i 17. vek da se bajke počnu zapisivati. I upravo su Italijani bili pioniri u tom poslu (Straparola, Đambatista Bazile), da bi kasnije na scenu stupili i Francuzi, sa Šarlom Peroom na čelu, koji je radio na dvoru Kralja Sunca. Očigledan je njegov uticaj na priče braće Jakoba i Vilhelma Grima, koji se smatraju osnivačima i tvorcima fantastičnih priča“.

“II Pentamerone” (koju je napisao Giambattista Basile i objavio 1634),je prva zbirka Evropskih bajki.Zbirka nije poznata najvise zbog toga jer je pisana komplikovanim napolitanskim narjecjem i nije prevedena na engleski jezik sve do 1847.U toj zbirci se pojavljuju bajke veoma slicne kao sto su ; Pepeljuga,Uspavana ljepotica,Sneguljica I dr.

Svakako su značajan doprinos ovom vidu literature dali i Danac Hans Kristijan Andersen (Princeza na zrnu graška, Devojčica sa šibicama) i, u 20. veku, Astrid Lindgren (Pipi Duga čarapa).

U naše vreme, najviše ‘doterivanja i umivanja“ radio je Volt Dizni. U filmskoj verziji Snežane, na primer, nedostaje užasan kraj originalne priče. Zla kraljica je pozvana na venčanje pastorke i tamo biva prinuđena da obuje zažarene cipele i da u njima igra do smrti.

Postavlja se i pitanje:JESU LI BRAĆA GRIMM PISALA ILI SKUPLJALA BAJKE?
I jedno i drugo. Jacob i Wilhelm Grimm skupljali su originalne priče prenošene iz generacije na generaciju usmenim putem. Braća Grimm su tragajući za pričama obilazila brojne pripadnike njemačke srednje klase početkom 19. stoljeća. No, priče koje su objavljivali u svojim zbirkama bajki bile su znatno promijenjene u odnosu na priče koje im je ispričao narod. Braća su pričama dodavala novi smisao te mijenjala likove i odnose među likovima. Bajke braće Grimm nisu, dakle, samo usmene priče prenesene na papir. Ali, one nisu ni originalne književne kreacije poput bajki kojima se proslavio danski književnik Hans Christian Andersen.

("Blic")