Balaševićevi govori

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

[posle pesme "Al' se nekad dobro jelo"]
I onda, jedno četvrt sata nismo ništa jeli, jebeš ga i došli u voz i kaže baba, moj
otac, kaže, ovaj kako se zove:
- Imal' šta god da se jede? Ima l' onih sendviča? - Ja kažem:
- Nema…
Metili smo… metila je kuma u foliju. On je, baba moj, imao jaku kiselinu, pa je pojeo sendviče sa folijom i sa korpom. Imao je jaku kiselinu; to se osećelo najviše u vagonu, kad se izujemo, kad krene voz i onda su se zamagljivali odma prozori, sve jedno bilo leto il' zima, jebeš ga… Dobro, to sad nema veze s ovim. I ja kažem:
- Ima samo onaj što prodaje one grickalice, u vozu …
Dođe taj jedan i viče:
- Susam, susam, semenke, semenke, susam, susam - Kaže njemu baba moj:
- Susaj, susaj ti koliko 'oćeš, al' ti nama daj nešto da jedemo…
Uzeo je jednu tako veš korpu ti lebeblija i to je malko gricko. I kad smo došli na stanicu napao je jedan kioks. Kaže:
- Dobar dan.
- Dobar dan.
- Imal' štogod za jelo? - Kaže:
- Ima samo novine, jučerašnje - kaže:
- Ne možem to.
To ne bi ni baba svario. Kaže:
- Fala, to nećemo.
- Nego šta?
- Ima bajandere.
- Bajandere?
E, možete misliti otkad su bajandere, kad kod nas bajandere ne stižu… iz određenih razloga… Šta je što ne šaljete? I uzme baba tu jednu bajanderu, je pojeo. Sve mu je bilo lila oko usta, kako je zajedno s onim papirom za pečat… Bilo na šesnaestog oktopoda… Ne znam dokle su važile tačno… Malko su već… Napustila ih pigmentacija, onako, krenule već bajandere. I onda smo ušli, da preskočim par važnih detalja, došli smo u jednu buregdžinicu, jebeš ga, i baba kaže:
- Uzmi bureka.
- Koliko?
- Kolko možeš da poneseš - I ja kažem:
- Dobro.
I dođem ja i kažem onom:
- Dobar dan - u buregdžinici, a on kaže meni:
- (šiptarski akcenat) Dobar dan …
U, reko, BiiiiP ti, kad mi ovako počne nedelja, al' dobro, reko:
- S čim imaš burek - Kaže:
- Imam sa raznim delatnostima… Imam sa mesom, sirom, jabukama, imam sa karamfilićem, imam raznorazne kombinacije - Ja kažem:
- Dobro, daj mi jedno dve korpe bureka, ove tepsije, napravi sendvič jedan.
I baba to pojede oma i onda je napao jedan kontejner, onaj za… Pa, bilo je raznog đubreta, lepog. Tih dana su bile slave, Božić i to pa su ljudi bacali svašta. Bilo… Lepih stvari se moglo naći. I bio je jedan lebac jako lep, ekološki onako zelen. To su ove paramecijumi, ove gljivice, ne znam kako se zovu, penicilijum …
I babo pojede taj lebac i kaže:
- Ja ne mogu više da izdržim od gladi. Šta ćemo sad? - Ja kažem:
- Imamo sto metara do kuće - Kaže on:
- NE MOŽEM! Nosi me, ja ću kolabrirati. Ja ću kolabracionista postati od gladi. Ja ne vidim više, ne vidim na oči, meni se sve prikaziva … - I ja kažem:
- Babo, da svratimo u ovaj restoran jedan?
- Ima?
- Ima.
- Dobar dan.
- Dobar dan.
- Jel' otvoreno?
- Otvoreno.
- Šta imate.
- Pice …
- Valda nije …
- Jeste - kaže.
- Pice?
- Da.
- Pa otkud - reko - baš to da imate u vašem restoranu? - Pa kaže:
- To je jako lepo.
- Znam ja - reko - kakvo je to, samo što nisam navikao ovako ujutru na prazan stomak i ovo je pošten komšiluk - Kaže on:
- To je Italijanski restoran - Reko:
- Ne pitam ja čiji je, ali nije lepo. Mogli ste nešto drugo praviti, jebeš ga - Kaže on:
- Šta da stavim? - Pa reko:
- Imaš nešto drugo? - Kaže:
- Nemam, samo pice - A reko:
- Daj mi kolenicu, to je lepo, to je blizu.
- Nemam - kaže - samo pice.
Ja kažem babi:
- Pa, jebeš ga, imaju samo pice - Kaže baba:
- Ju, naopako. Kakve su? Pohovane, pečene …
- Pa - reko ne znam. Pečene valjda - Kaže on:
- Pa da uzmemo deset komada na luku …
- Znaš šta - reko - daj mi te pice tvoje.
- Kolko?
- Porciju jednu, kolko pica stavljaš, deset komada … - Kaže on:
- Ne možem?
- Što?
- Pa to je veliko, tolke su (pokazuje rukama).
- Tolke?… Pa šta im tepate, kad su tolke… pice …

- Kaži ti meni je l' ti zaboravljaš?
- Pa imam ja za to lek, jedan, jako dobar.
- Za koje?
- Pa za zaboravljanje.
- Je l' pa to baš mene muči. Imaš kakav lek za to?
- Imam, pa sad sam ti rekao da za to imam lek, za zaboravljanje.
- A je l' bi mog'o da mi daš?
- Koga?
- Pa lek taj za zaboravljanje.
- E, da imam. Jako dobar lek.
- Pa, kako sa zove?
- Ko?
- Lek za zaboravljanje.
- Aha, za zaboravljanje lek… Taj ti je jako dobar znaš, a zove se, ovaj… Daću ti ga ja. Je l' ti treba?
- Treba mi.
- Čekaj, saću ti ja reći kako se zove. To je, ovaj ….. znaš za zaboravljanje. Znaš otkad to uzimam, sve mi se razbistrilo i ne zaboravljam, uopšte, od tog leka, koji se zove… se zove… To ti je… Ima jedan cvet.
- Jebeš ga, ima više cveća.
- Pa, ima više, ali ovaj je baš glavni, onaj cvet, mislim šef od svih cvetova.
- Pa, ne znam koji. Kukurek?
- Nije kukurek, nije kukurek. Baš glavni onaj cvet. Ja se tog cveta setim …. Naređaj mi cvetove.
- Pa, ne znam koji, odakle da počnem? Kakve oćeš cvetove?
- Pa, taj glavni, car od svih cvetova, što ima plavi, crveni, nema plavi, ima crveni, beli, žuti, taj cvet. Ima bodlje!
- Bodlje? RUŽA!
- Ruža! (pljesnu šakom)
- Pa ruža se zove lek?
- Nije, ne zove se lek ruža, nego preko tog se ja setim kako se zove.
- Pa kako se setiš?
- Čekaj malo. Ružo, dušo, kako se zove onaj lek, što je meni gospon doktor prepisao za zaboravljanje?

Kažu da su sve moje pesme iste. I moguće da je to istina. Znaš i pevam ih istim glasom i godinama već. Evo ovo je kalendarski dvadeseta godina kako ih pevam i snimio sam ih puno, sto četrdeset čini mi se otprilike, nešto malo manje ili nešto malo više, i moraju da liče jedna na drugu. Tu ustvari teoriju je lansirao jedan od mojih kolega. Nekad me kolege ispljuju u novinama. Kažu: "Ispljuvao te kolega u novinama", pa onda znam da imam i kolega. Inače, interesantno, nema ih nigde. Zbog konfiguracije terena, valjda… Ovako me ispljuje… Dobro, pa zašto, to je ustavno pravo, ali gledajte, jednom je to lansirao prvi beogradski muzičar i revolucionar i on je rekao:
- Đoletove pesme su sve iste.
BiiiiP li, ga što kaže naš narod, i meni su one Ajnštajnove formule sve iste. Nismo svi svemu dorasli. To je tako.
Ali, OK. Primam kritiku. Liče, liče, jes liče, kad ih isti dildika peva tolke godine. Pazi, da moju neku pesmu otpeva neki od ovih? A, što nebi moglo? Varijanta… A gledate, pratite… a nisam očekivao. Pa ne stvarno, ali da neko od tih CD-Roma, recimo… neki Šaban u bordo odelu, znaš da… Pa zamisli druga pesma: (narodnjački)
Nošen dahom sna
doleteo je sivi golub na moj dlan.
Zašto? Ko da zna.
Al' to sam jutro dočekao,
I onda kez:
Umoraaaaaan!
Druga pesma, jesi vido, malo fali… malo, malo fali, vidiš promeni se smisao, oni kad se nasmeju. Ja pevam te tužne pesme. Oni se smeju stalno, kad pevaju: (narodnjački)
Majka mi je naaa samrtiiii…
A prateći vokali:
Ima raka, ima raka, neizlečivooog!
Moraš da se smeješ. Ako si pevač moraš da se smeješ. Ti si ta budala koja peva pred ljudima. Muškarac koji peva, pazi… Moraš se smejati. Ili u drugoj krajnosti. Ne moraju da budu narodnjaci CD-Rom, neka bude, recimo, neka princeza na zrnu praška, belog, da ležerno negde otpeva, recimo:
Nema više dobri svete,
one lepe …
Uaaaaaaaaaaaaaaaau!
Naježio sam se.Menja potpuno smisao pesme. Možda ne bi bilo rezanci s makom nego valjuške sa sirom. Potpuno se promeni. Pesma dobije potpuno jednu drugu težinu.
Al' pevam ih nažalost ja. I sad bih želeo da iskoristim priliku da otpevam jednu od tih pesama, pošto je otprilike to vreme… Kolko je, Đorđe, molim vas sati?… Pet do devet, čoveče. U ovo vreme Rej Čarls bi već: "Da platimo pa da idemo". Pa nemojte. Mi smo primitivni. Oni znaju kako se drže koncerti. To je beli svet. Oni su izmislili šou biznis. Kod njih se kratko drže koncerti. Mi otežemo balkanski nevaspitano, kad spojimo stolove. Ma da… Kako je Rej na cuger ono održao, taknuto-maknuto, čoveče. Ono sat vremena i gotovo. Da platimo pa da idemo varijanta. I oni na kraju samo:
- Ej, Reje - vokativ jel' - Ej, Reje - ili - Ej, Reju!
Ovi koji nisu s njim na Rej:
- Gospodine Čarlse, zašto je tako kratko trajao koncert?
A on kaže:
- Pa ne znam.
A oni kažu:
- Ima tu neki Balašević, koji po tri sata drži koncerte.
A on kaže:
- Hm, to bih voleo da vidim.
Zato što oni to drže mnogo kraće, znaš. To je moderno. Međutim, u ovo vreme otprilike, u pet do devet, neki meni vrlo dragi tipovi odlaze na spavanje. Adondon varijanta. I ispunilo se eto, eto sve prognoze žute štampe su se konačno pokazale kao tačne. Dvadeset jedan mesec, već, eto kako Oliveru zatičem u krevetu sa drugim muškarcem, vidno mlađim od sebe. I ne samo da je s njom u krevetu, nego taj isti, dotični i sisamoju… ljubav mog života. Pa sad vi gledajte… Moje devojčice su večeras sa mnom. Olja i Aleksa nisu. Da su tu, mogao bih da kažem da je čitav moj svet večeras u Sava Centru.

Vidite o čemu se radi. Sa komšijama samo najbolje odnose. Ja sam rođen u glavnom sokaku u Novom Sadu. Hungry Street. Tako se zove ulica. Rekao sam da sam tamo već bio prozivan, ali slažemo se… I znamo se. Oni su oduvek mislili da sam ja malo blesav, što se pokazalo kao tačno, ali to je ispalo na dobar način. Ćale me stalno pita: "Jesi ti normalan?" "Nisam, tata, još i živim od toga, samo kad bi znao… što nisam normalan".
Ali uglavnom stvari se odvijaju lepo i harmonično, svi nas vole. Evo, primećujem kad bacamo, recimo đubre, da su oko kontejnera redovi. Cene nas znači u ulici. Znaju da će biti nešto. Malo gorči ova šalica, ali tako je ispalo. Pa dobro. Sad će ovih dana da bude mnogo bolje.
Imamo ovaj, preko bašte smo zagrađeni sa četiri sokaka: ispred Jovana Cvijića ili Kambarova bivša ili Glavni sokak, a sa strane Karađorđeva, pazi, pa Dositejeva, sve imena sa novčanica. A onamo Kisački drum, dobro nema veliko ime, ali to je najveća ulica od svih ovih.
I sad tu dešava se da malo naše kokoške pređu kod njih u baštu, malo njihove kod nas, tako cirkulišu, postoji promet flore i faune. Ali neke komšije neugodne, ne bih sad da ih spominjem, ali kad sam već krenuo, valjda neće fatati ovaj program. Znate, kod njih šta god ode to se ne vraća. To sam primetio i prvih dvadeset pet godina mi je bilo sve jedno, ali sad sam već počeo da se nerviram.
I pogledajte ovu stvar: pređe recimo ptica preleti… op, gotovo. Sunce zalazi nad njihovom kućom, čoveče. Tu nema, tu šta zađe to se ne vraća. Sunce se nekad i vrati - sutra ujutru, ali ove stvari kokoške… Petao kako promoli glavu, ono kroz žicu samo kok… Nema glasa, nema da ispusti neki poslednji krik iz savane. Valjda mu stave omu krpu sa onim hloroformom.
Zečić ide preko.
- Komšija, jeste videli našeg zeca?
- Kog je l' onog riđeg sa onim belim je'l? Nisam ga video.
Sutra ide komšija s kapom, kao Dejvi Kroket … od našeg zeca. Pređe zec, ono kožurica od zeca. Pređe poštar ono kožura od poštara. Al' nema veze, uglavnom živimo dosta dobro i svi se slažemo.

U Novom Sadu je, ranije malo počelo muvanje, kad je bila ona jogurt revolucija, one varijante, e onda je krenulo zakuvavanje i veranje po… (zvižduci iz pištaljki)… zrikavci… Zrikavci tužno zriču… Zrikavci veselo zriču… Samo da vam kažem. Izvinjavam se. Samo jedan trenutak. E…
U, nemoj da ovi provale da imam načina da vas ućutkam, odma će me angažovati, je l'. Odma će me metiti na Trg Republike… Jeste videli, jeste primetili, da su neka mesta priznata otkad smo moji prijatelji i ja bili pojavili se na Trgu Republike, odma sutra u novinama priznato, ne znam, Niš… Samo sam okrenuo jedan broj i reko sam:
- Nemoj da se ja opet penjem na tribinu.
Verovatno je bio pogrešan broj, jer sa one strane se čulo samo:
- (imitira Slobu) Molim, molim, molim …
"U Srbiji demokratija ima duboke korene", sad bi već mogla i da iznikne već… Al' nije to tema ovog razgovora… ne… Nego sam počeo ono za naše i za njihove.
I sad gledaj ovu varijantu. To kad je krenula ta jogurt revolucija i oni počeli majmuni kojekakvi da se veru po porodičnom stablu i da gleđu koja je grana odakle, imal' tu kakih, što kažu, Čivuta, Šokaca i šta ja znam, to su sve oni ispitivali i mene uvatili u mašinu. A ja sam baš onako, što kažu, dildika jedan - ne znam kad treba da se našalim. Zato su me i izbacili, svojevremeno iz gimnazije "Svetozar Marković" u Novom Sadu, ulica Njegoševa. Nisam mogo da oćutim tako kad je nešto, znaš … I što kaže ono u onom mom romanu prvom "Junak", kaže, "Bolje da sam se rodio bez onog razdeljka na dupetu nego bez osećaja za humor"… znaš ono… stvarno nikad nisam znao da u pravom momentu izvalim pravi fazon. Oni svi nosili letve neke, zastave, table, samenjivali rukovodstvo partijsko i šta znam, i meni kao: "Ajd' ti s'nama". A ja kao neću da kažem: "Evo odma ću doći, samo vi krenite stići ću ja vas", nego reko:
- Pa, nije zgodno da ja idem, zato što ja nikad nisam bio član partije, znači ne mogu da smenjujem rukovodstvo partijsko, nisam u fabrici nikad radio, ni u jednoj firmi, nemam ni radnu knjižicu, nemogu, znači direktora da menjam, onog direktora što se obogatio…
A išla je neka serija "Robinja Isaura" se zvala. Evo, stariji se sećaju. Isto kao "Rosa salvahe", isto dildike neke totalne samo malo ipak tehološki, što kažu, korak iza. I to je bila robinja Isaura…
- Šta ja da radim ne mogu da protestujem proptiv onih, ovih. Da ja nosim tablu "Oslobodite robinju Isauru!"
I ja kao:
- He, He, heee …
Niko se ne smeje. Onda oni meni, kao:
- Ti se zezaš sa revolucijom kao, znali smo od početka, ti si izdo našu stvar.
- Vašu - reko - možda jesam, svoju još nisam …
Al' vidim ja odno vrag šalu, ovi ne pire u ladnu čorbu i još uz inat napišem ja u to vreme jednu vrlo ozbiljnu pesmu, koja se zvala "Proces diferencijacije u kombinatu za proizvodnju i preradu šećerne repe"… Možete misliti kako je to bila ozbiljna pesma, pazi pesma sa takvim naslovom, budala pesma. Ono "Kući begaj", znaš totalna zezalica od pesme. Međutim u njoj inkrimisani stih "BiiiiP te voz koji te dono". I oni, za taj stih. Ko ovi za zastave, što ste vi nosili zastavu od Ferarija, a oni:
- To su strane zastave, sa stranim konjom. Pazi, imamo mi naših konja oni nose strani. Ha, šta ne nosite šarca, što ne nosite zastavu sa šarcom, nego sa Ferarijevim konjom. Znači, ovaj, oni se uvate za to, kažu:
- Šta si ti to napiso? - a ja kažem:
- To je šala to nije ozbiljna pesma, nemojte tako, to je šaljiva pesma.
- Ne, ne, ne, ne, ne, ne znaš ti šta govoriš, ti si ovakav i onakav, mi smo znali to - reko:
- Nije.
- Jeste.
- Šta BiiiiP te voz koji te dono? - reko:
- Pa to je zbog slanine.
- Ma kakve slanine? - odma oni da nije nešto ramazan, na toj bazi.
- Kakve slanine? - pa reko:
- To je šala kod nas, to nisam ja izmislio, to je kao pošalica u narodu, zbog slanine. '44-e, '45-e, kad su dolazili ti vozovi, onda ova sela što su imala više slanine, što su bolje stajala, oni su mazali šine slaninom da ne mogu vozovi da zakoče kod njih nego odu u sledeće selo. Tamo se zaustave… To je činjenica, nisam to ja smislio… Nije, nije… autorizovano… Nije… A ova mesta koja nisu imala elemenat, podmazni, kod njih se zaustavio voz i oni su izmislili tu rečenicu "BiiiiP te voz koji te dono". To nisam ja. I oni meni gumice malo seci, buši ha ha ha ha, i ono varijante i stakla i sve to. Bio je to jedan dosta zeznut period. I ja sad još hoću da pravim turneju. I trebali smo da idemo Kulu. Kula je mestašce jedno lepo u Vojvodini i ja kažem idemo u Kulu. Kažu oni:
- Ti nisi normalan, gde sad da ideš u Kulu - ja kažem:
- Znam da nisam normalan, al' ne mogu da povežem to sa Kulom - kažu:
- Ne smeš tamo da ideš, jer tamo su svi sa voza - pa reko:
- Dobro, to su moja publika, ljudi koji shvataju da se ja s tim zezam.
- Ne, ne, ne, ne, ne, da mi ispitamo puls publike.
I odemo mi u jednu radio emisiju da ispitamo puls publike. Pazi prvi se javio jedan s pulsom 290, deda neki. Deda sa onom kapom, verovatno, što se vezuje ko Šilja. Uši što ima, znaš one kape što se spuštaju … Nosilac spomenice '39, čoveče, dve godine ranije otišao da zauzme mesto… I on na mene:
- ŠTA SI TI NAAAAAAA …
Ko ovaj što se dero na kontramitingu, onaj siromah što je bio jedan:
- ŠTA JE OVO NAAEEEEEEE …
Jel' dobro njemu sad? Jesu ga smirili? Ja sam se… bojao sam se za njega… (zvižduci)… Nemojte, nije to tačno, nije to pravo, mante, ppp, daleko bilo… Ja sam vido raznih scena i Tina Tarner je, što kažu, turala na razna mesta, ozvučavala se na raznim mestima, al' ovaj je čisti petinger, ovaj je za Palmu, biće, usporeno na palmi:
- HAAAAAAAAEEEEEEEEEEEEEEE …
Dobro, da ne skrenemo suviše od dede. I deda je meni kao:
- Šta si ti BAAAAA - tu ovo - i šta ti je loše dono voz? - i ja kao ono voditelju "stigapu". A ovaj kao nemoj "stigapu":
- Oćete ponoviti pitanje.
- Da, da - kontranapad i on kao:
- ŠTAAAAAETEBIDONO LOŠE voz? - i ja kažem:
- Taštu… Taštu, čoveče - no further questions. Gotovo dobiven slučaj. Znaš ono:
- Pa ja nisam znao, izvini - reko:
- Da, da, da…

filicka · *hoppípolla*

ma ovaj covek je vele majstor,majke mi...na njegovim koncertima se publika smeje do suza i gusi u suzama...treba imati umeca da probudis ljudska osecanja,svaka mu cast!

MilanNislija · Početnik Domaćeg.de

...Njegove pesme su evergrin koje uvek mogu slusati i nikada da mi ne dosade ... Covek je vanserijski talenat za pisanje tekstova (sve 4 knjige koje je napisao - sam procitao i nakon toga shvatio o kakvoj ljudskoj velicini se radi ...) a o tekstovima pesama da i ne pricamo ....