Шаљиве приче

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Скупио их и на свијет издао
Вук Стеф. Караџић.
Друго умножено издање.
у Бечу
у наклади Ане удовице В. С. Караџића
1870.

Пијесак и свети Петар.

Дође један градски ловац у село да лови. Около подна уђе у кућу једнога сељанина познаника да што руча; пошто сједе, погледа около себе и види врло мало земље у оно село, већ све гола литица и силне гомиле натрпане мали и велики камења. Зачуђен упита сељанина, који о ручку рађаше: ,Бога, ради, побратиме, како ви овђе у овоме селу без земље можете живљети, и од куда ове силне гомиле и рпе од камења?" "Зло и наопако." одговори сељанин. "Причају, господару, наши стари да су чули од својијех прађедова, кад је Христос по земљи ходао, да је ходио за њим свети Петар и носио врећу ситнога пијеска, те господ ђе је хтио да буде брдо, узео би зрно пијеска и рекао би: "Да умножит сја" те су зато свуда велика и висока брда; а кад је дошао у наше село, провали се светом Петру врећа и више половину проспе."

Ко је то? – Никола!

Једнога сељанина врло почне прогонити брат, којему је име било Никола, и не само што га је сваки дан прогонио био и глађу морио, него и сву очевину проћордисао, док га најпослије нагна невоља да одбјегне од брата го и бос, т.ј. без нигђе ништа, и од тога часа ниједнога човјека на овоме свијету, којему је било име Никола, није могао на очи виђети ни име чути. Једну вечер куцне му неко на врата, и он пошље домаћицу, своју жену, да види ко је, а она кад види, јави, да је сиромах и да милостињу тражи. Он кад чује, рече јој: "Пушти га унутра." Тек што сиромах шћаше да по обичају приступи да му руку цјелива, запита га сељанин: "Како ти је име?" "Никола" одговори му сиромах. "Надвор, надвор, из куће." док јадни просјак онако уплашен побјеже без обзира говорећи: "За што, брате, ако Бога знаш?" "Како зашто" одговори сељанин, "дали не знаш да ми је с мојега брата Николе и свети Никола омрзнуо, а камо ли нијеси ти!"

Мој је предњак.

Био један човек па имао жену која је хтела свакад да је њена реч старија, а сиромах муж морао јој давати за право. Један пут кад су седили пред кућом, пролети онуда велико јато ждралова, а један ждрал пред свима измакао поздраво. Гледајући жена ждралове рече мужу: "Вида, човече, како онај ждрал напред лети, оно је баш мој!" "Није, жено", рекне човек, "оно је предњак и старешина оних других ждралова, а ја сам твој старешина, даклен је мој предњак." "Није твој, него мој", одговори жена, и тако није твој него мој, они се посвађају, те најпослије жена рекне човеку: "Човече, ако не ће бити мој предњак, ја ћу умрети." "Па умри", одговори јој човек, "један пут нек је и моја старија." Жена легне пак се начини да је умрла. Лежећи тако целу ноћ, кад буде у јутру, рекне јој муж: "Устај, или ћу сад ићи да зовем жене да те окупају и наместе." "А јели мој предњак?" проговори она, а он јој одговори: "Није." А она рече: "Кад није, нека ме купају." По том отиде муж и дозове жене, те је окупају и наместе. Онда човек као наричући око ње пришапће јој: "Устај, или идем да те огласе." "А јели мој предњак?" запита га она, а кад јој он опет одговори да није, она му рече: "Кад није, нека ме гласе." Кад већ дође време да се сахрањује, опет јој муж пришапће: "Устај, сад ће доћи поп и ђаци да те прате у гробље." "А јели мој предњак?" Запита жена, а кад јој он опет одговори да није, она рече: "Кад није, нека ме прате." У томе дође и поп и ђаци и свет се искупи, те је изнесу на авлију те свештеник очита последњу молитву, а човек као плачући над њом пришапће јој: "Устај, несрећницо! зар не видаш да те хоће у раку да те носе?" "А јели мој предњак?" упита она, а кад јој он опет рече да није, она одговори: "Е кад није, нека ме у раку носе." По том однесу је у гробље, и кад је спусте у раку, свештеник по обичају баци на њу земље па оде први. Онда муж рекне свету: "Идите, браћо, полагано кући мојој, ето одмах и мене, само хоћу да је ја сам земљом покријем тако сам јој се заверио." Онда свет ко оде ко не оде, а муж се спусти у раку, па викне жени кроз заклопац: "Устај, проклетницо! Ето хоће земљом да те затрпају." "А јели мој предњак?" Запита она опет, а кад јој муж одговори да није, она му рече: "Кад није, човече, а ти иди кући, подај свету нека једе и пије за моју душу, а мене нека затрпају." Кад муж види да ништа не помаже, он дигне заклопац и рече: "Устај! твој је предњак, нека те ђаво носи!" Онда жена ђипи онако с покровом, па стаде трчати за светом и викати: "Станте, народе, мој је предњак! мој је предњак!" А свет кад види, помисли да се повампирила, па бежи! а кад чу поп где она виче: "Мој је предњак!" помисли да она мисли њега, па бежи колико игда може, а жена све претрчала па јури за њим вичући: "Стани, попо, мој је предњак!" А кад поп види да ће га стићи, падне од страха – а она прође вичући: "Мој је предњак!" и тако отиде кући.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Зет и пуница.

Некакав зет дође у пунице, и сједећи код ватре види ђе двије жене добро посоле један лонац, па помисли у себи да оно што се у лонцу кува, већ није за јело, и као што су зетови у пуницама шаљиви и безобразни, намисли да га и он јошт тако пресоли, да се ни у уста узети не може, па онда оставши сам у кући, завуче обје руке у сланицу и заграби пуне прегршти соли. Сланица је била од дрвета и имала округлу јаму, на коју се со унутра сипала и напоље вадила. На ону јаму он руке увуче ласно у сланицу, али их заједно, још пуне соли, ни по што није могао напоље извући, и тако мучећи се око тога и натежући, руке подбуну да најпослије ни једне ни празне није могао извући. Кад у том неко рупи на врата, он брже боље сједне, па сланицу с рукама метне међу ноге, да се не би виђело шта му се догодило. Кад потом сједну за вечеру, он од срамоте не смједне казати шта му се догодило, него рече да је сит и да не може вечерати ништа. И тако послије многога нуђења и мољења, он на чудо и жалост свију кућана не ћедне ни сјести за софру нити и шта окусити. Кад се по вечери чељад разиђу из куће, он устане и носећи сланицу на рукама изиђе на поље, па угледавши за кућом кроз мрак своју пуницу ђе стоји, помисли да је пањ некакав, па разманувши сланицом удари је по плећима колико игда може, говорећи тамо њој матер: "Ти мени не даде вечерати." Пуница се на то тргне, и одговори му: "Ана те темате било! Како ти нијесам дала вечерати? Та нијесам ли те звала и нудила више од десет пута!"

За што су простаци сиромаси.

Кад су народи дијелили срећу овога свијета, скупе се сви насред свијета и почну дијелити добра његова, па да брушкете мећу, и кога што допане на срећу, нека га носи. Ришћани не знајући, шта би они одабрали за се најбоље, не пристану на брушкете, него реку да сваки за себе изабира по својој вољи, и да у исто вријеме виде ко што мисли. Реку најприје Латини: "Ми ћемо мудрост;" Инглези: "А ми ћемо море;" Турци: "Ми ћемо поље;" Руси: "А ми ћемо горе и руду;" Французи: "Ми ћемо аспре и рат;" "А ви Срби, шта ћете ви?" "Док се договоримо." реку, пак ни данас јошт се не договорише, те тако сваки своје понесе.

Поп и парохијани.

Буде једне године силна суша, за то састану се сељани пред црквом по летурђији, и укоре попа како му нијесу пријатне молитве к Богу, а у толико је пута залуд молио за кишу. Поп се нашао мудар и рече им: "Знадите, браћо, да су ми јучер поручили озгор с неба да се с вама договорим, у који ћете дан да вам пошље и колико кише. Сад ми одговорите." Рече главар од села: "Ето сјутра у понеђелник." Одговори поп: "Сјутра не, за што сам најмио мобу, да ми окопавају фрментин." "А оно у уторник" рече главар, а други одговори: "А зар нијеси видио да ми је толико жито прострто на гувно да се суши?" "А ми хајдемо у сриједу" рече главар, а трећи одговори: "Не у сриједу, мене је крсно име, пак ако ми се званице сквасе, ондар куд ћу ја?" "А ми елајмо у четвртак" рече главар, а четврти одговори: "Како у четвртак? да ли ја та дан не женим сина?" "Ајдемо дакле у петак" рече главар, а пети опет скочи: "Не у петак, људи говоре да никака срећа у петак није пробитачна." "А ви, браћо, ајдемо у суботу;" "Богме ја не ћу" одговори шеста, "догнаће ми један ортак два вола, ако се погодисмо, пак ваља ми их обидовати." Тадар рече поп: "А ви, моји људи, ове друге неђеље, договорите се, пак ми одговорите." А сељаци се ни друге неђеље не могоше договорити, па ни до данас.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Оклад шта је најбјеље

Даду се у разговор два пријатеља, сељанина, шта је најбјеље на овом свијету. Један од њих рече: "Млијеко", а други да није, него једна друга ствар, те се тако опкладе. Ови потоњи дакле зазовне на вечеру онога што говори и оће да је млијеко најбјеље, пак по вечери справи га у своју постељу да леже, те пошто леже, однесе свијећу из собе у којој му је пријатељ лежао, и пошто заспи, принесе му пунан шкип умузенога млијека при постељи. Нотњо дигне се гост за своје потребе, те посред млијека, а из млијека насред куће стрмоглав, па повиче онако траповијесан иза сна домаћина. Скочи домаћин знајући, шта се догодило, пак принесе свијећу, и рече му: "Жао ми те, али ми је мило ђе сам оклад добио, јер је дан бјељи од млијека."

Љениви слијепац.

Срете један лијенштина на путу слијепца ђе у једну торбу носи пуну крува а у другу гусле, пак сједе пред кућом једном и узме слијепац гусле те уза њих много лијепу и красну пјесну испјева. Слушајући га љенивац, стане му завидити говорећи, да нико на свијету ласније од слијепца не живи, а за то што мукте једе а уз гусле пјева без најмање бриге, те почне молити Бога да ослијепи. Бог као Бог, вала њему, одузме му вид очињи, те ондар он весео. Купи од њекуда гусле и почне се учити појати, те добави вођу те с њиме по свијету крену шљепачки и сваке пјесме појући. Један дан зар су му се биле гусле нешто поквариле, како ли, еле никако не могаше започети да с њима напредује, пак пред скупљенијема насмија се и рече: "Вала, господо, кад ми гусли лијепо не ислеишу, не мили ми се ни да сам ослијепио."

Зет у пуницама.

Вјери се један врло мршави и у лицу блиједи младић, а при том и врло фалиша. Имао је једнога слугу којега је научио, да кад гођ би се он што пред ким фалио о чему, да он вазда помаже му полагивати, и рече више него што је он рекао. Пође један пут у пунице и поведе собом полажицу, кад тамо дођу, дочека их пуница, и по вечери почне јој се зет фалити, како он умије добро нашку књигу, а слуга му дода: "Умије неборе и Латинску, те да знате како!" Даље стане се зет фалити, како има више од десет крава и волова, а слуга рече: "Има ваистину и двадесет." Даље рече, како може на годину од осам краставаца добити тридесет цекина, а слуга потврди: "Може, и преко шездесет, душе ми и образа." Најпослије рече, да може највишега коња прескочити, а слуга рече: "Може, поштења ми мога, и два један уз другога." Слушала пуница то и дичила се, па запита зета: "За Бога, што си тако блијед и жут у образу?" А зет одговори: "Ово ми се само у љето догоди", а слуга потврди: "Јест, вјере ми моје, и у љето и у зиму вазда једнак." На то се вјереник ражљути, пак му рече: "Мучи, ничиј сине, ако си све досад истину говорио, ту си најпотоњу слагао."

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Сељанин и господар.

Опотреби један сељанин, који пошто је све своје очинство распросуо, склони се да иде код којега богаташа службу тражити, и нађе једнога богата но при том простака, а замоли га, да би га на службу примио, и богати одговори му: "Ја оћу, но какав занат умијеш?" Сељанин одговори: "Ја кувати, ја пећи на толико начина." Богаташ га на то запита: "А да колико би ми узео на годину плате?" Сељанин одговори: "Дванаест цекина на годину и да ме раниш и обукујеш." Богаташу се врло цијене учини, па на то пристане и прими га у своју кућу. Сјутрадан у јутру дигле се све остале слуге, чељад од куће, па и сами господар, а новога нашег најамника нема, док около самога подна иде господар расрђен да га зове, куцне му на врата ђе је спавати пошао, и он му отвори. Кад га нађе да се дигао из постеље и онако гола ђе сједи, зачуди се пак му рече: "Тако ли се служи?" А он му одговори: "Господине! ја те од јутрошњега јутра све овако чекам, како смо се и погодили." "А како смо се погодили?" рече господар, "да ме раниш и обукујеш", одговори слуга "пак сам те чекао, кад ћеш доћи да ме обучеш."

Сељани купују памет

Састану се један дан на обично мјесто старјешине и главар од једнога мјеста који је на мору шкољ, и стану се корити једни другога, како од њих никад не може бити мудар као што у друга мјеста има мудријех људи. "Знате ли, браћо" рече један понајмудрији "до чеса је то? Све без пусте памети, него ајдемо скупити педесет талијера па да пошљемо у Млетке тројицу од нас да купе, јер су Млечићи, чуо сам, најмудрији и да толико памети имају, да и продавати могу па и цијене." Сви на то пристану, те скупе речене новце и оправе тројицу, те у Млетке. Кад тамо дођу, почну припитивати ђе би је купили и по што ока. Тако се намјере на некаква мајстора хитра у руги и подсмијеху, који им рече: "Ја ћу вам продати не оку но литру, а двије нека ми остану за те аспре." Они пристану, а он од некуда добави једнога миша, те жива затвори у једној шкатуљици, и рече им: "Ево вам памет овђе, него одмах бјежите дома, и не отворајте, приђе но дома дођете." Сељани се врате весели у исти брод, с којим су и дошли, па кад дођу близу својега мјеста, рече један од њих: "Ваистину није право да памет подијелимо свакоме једнако, него узмимо ми тројица половицу а половица нека свему селу." Остала двојица пристану одмах на то, па кад отворе шкатуљицу, а миш као миш побјегне те се негђе у брод завуче. Сад сељаци начну кукати и лелекати а један одговори: "Што вам је? ево је у броду, нигђе није побјегла." Кад дођу, дочекају их браћа жељно и радосно, но кад чују зли глас, озловоље се, па се најпослије договоре те брод извуку на сухо и стану га редом чувати све по један од села, па кад гођ би што шћели да кому мудро отпишу или одговоре, вазда би у брод отишли, да најприђе памети напуне.

Крепао котао

Измисли један прости сељанин, како би преварио неког каматника трговца у вароши, који му је доста кривице урадио, и пође један дан у трговца молећи га: "Господару, молим те, узајми ми котао ракијнски, да нешто ракије испечем, а до данашњега дана донијећу ти га и добити нањ талијер." Слакоми се трговац и узајми му котао, а сељанин седми дан пође к трговцу и однесе један преко мјере мали котлић ракијнски говорећи: "Знаш, шта је, господару?" "Шта?" запита трговац. "Богме се окотио твој котао" одговори сељанин, "и ево сам ти ждријебе од њега донио, јер је у мене ждријебан и дошао, аја твојега не ћу." "Браво! браво!" одговори трговац, "по томе се види, да си човјек поштен, фала ти!" "Него молим те, господару" придода сељанин, "нека још који дан у мене постоји котао, јер га онако болесна не могу справити." "Добро дакле" одговори му трговац. Послије десетак дана дотрчи уплашен сељанин к трговцу, па му рече: "Господару, не знаш несреће?" "Које?" запита трговац. "Крепао котао." "Како крепао, ничији сине!" продере се трговац, "како може котао крепати?" "Ето како" прихвати сељанин, ,штогођ се коти, ваља и да крепа." И на овај начин, кад трговац потјера сељанина на суд, сељанин и у суду добије разлог, и узме велики котао за мали*.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Вина мијех и његова пјесма.

Крене сељанин у једну варош на два три дни пред крсно име да донесе два мијеха вина, те купујући онако жељан као и остали сељанин напије се по закону, и начне по вароши као код куће пјевати, па и кад вино натовари, једнако почне кроз варош онако пјан пјевати и свијем путем дома идући. Кад дође на једну воду, растовари коња да му почине и да мало поспава, јер га је сан био предобио и вино. Кад растовари, сједе покрај једнога мијеха пунана вина и стане махати главом пут њега чудећи се, како вино онако весеље човјеку у главу и у срце улије, пак онда начне га бити што је најбоље могао шаком говорећи: "Пивај и ти, гребен ти свићу! кад си у мијех, не оћеш пивати, а кад у ме уђеш, колико да триста врази у ме уђу."

Циганин и властелин.

Упута се некаква силна а при том богата делија сам у кочији на шетњу, и удаљи се у далеке планине куд га је пут носио. Нагази случајно на три четири Циганина, који кад га виде сама и ваљана два коња, слакоме се и намисле, како би му их најбоље и најпоштеније украли. Искоче сви на пут, и тек што им делија помоз Бог назове, сви поскидају капе и пред колима на гола кољена клекну, и један од њих поче му говорити: "Благо нама, господине, кад смо те дочекали и да можемо одвратити један дио од онога великога добра што је био нама твој покојни отац учинио, али не знамо другога начина, него ћемо сви твоја кола и тебе у њима вући." И тако одријеши један од њих два коња, а они се подупрегну у кола и стану га вући. Зачуђен младић од таке и толике почасти, а и онако дичан, пушти се да га вуку. Кад на један пут престану Цигани, и тек што рекну: "Јели већ доста, господине?" одбјегну сваки на своју страну, а властелин погледа, кад ли није ни очинијех му пријатеља ни коња, и не знајући, шта ли ће како ли ће, остави кочију насред пута те пјешице натраг у град. Кад дома дође, упита га матер: "Камо ти кола и коњи?" А он јој одговори: "Тешко свуда без пријатеља, моја мајко! оставио сам их пријатељима твога мужа и мога покојног оца."

Кафа и њезино црнило.

Кад пође једном кум кнез у кума попа у варош на крсно име, најприђе изнесу му кафу. Кнез помисли да је кафа највиша част, и науми кад се крсно име служи, те купи мало кафе. Кад дође кући, рече кнегињи: "Спреми ово каве тамо кад дође кум поп, да му свариш." Кнегиња није никад кафу ни виђела а камоли пила али варила, и наком неколико доба прође поп покрај њихове куће, а кнез га сврати у кућу молећи га, да причека док му каву учине. Почне се поп изговарати да нема времена а да се ноћ примиче, али залуду. Уљезе поп, а кнез жени: "Одмах каву пристави да се вари." Кнегиња настави по пињате воде и сву каву у воду, онако не попржену. Чека поп кад ће та кава доћи, кад кава никад варена, те поп запраши молећи, да га без каве пуште. Потрчи кнез до огња и запита кнегињу: "Јели већ варена? Јели пуштила црнило?" па кад види да није, врати се стидан говорећи: "Опрости, куме попе, Бога ради! преварио ме у вашу варошу један Лацман и Лацмански син, те ми продао некакве каве која не пуштава црнило." Поп се насмије, те пође дома без каве.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Кудров и кусов.

Потурчи се један обијесан Влах, а почне већма јаде Хришћанима задавати но доклен је био у своју прву праву вјеру. Наком неко доба срете се на путу оџа и поп, и даду се у разговор. Оџа да би се потсмијао попу ђе му се парохијанин потурчио, као ругајући се и силећи се рече му: "Богу вала, попе, ево отпаде од вас један ваљатан јунак и одабра нашу Турску вјеру, и Турске ми вјере, такога јунака у наше село данас нема, нити је од кад ја знам било." Насмије се поп намјесто да се постиди, па одговори оџи: "Ми у нас зовемо пса кад нема репа кусов, а онога што цијеле уши нема кудров, а пас те пас вазда."

Кад се арчи нек се арчи

Приспије на ручак кум у кума тврдице изненада и кум му се ни мало не обрадује, али му је за невољу морало бити да га с веселим срцем дочека и предусрете, говорећи му: "Мило ми је што си приспио, али ми је врло жао што ми се честито није намјерило него кртоле на бистру воду." "Остав' се, куме, душе ти!" одговори гост, "само кад је воља добра, а чуо сам да је гладну човјеку намјерна најбоља." По што наш тврдица то чује, пође у куварницу, и тек што уљезе, звекну се шаком по глави, пак узевши соли баци у пињату говорећи: "Ех мога ископања!" Но размисливши да сама со не ће осмочити кртолу и повољити госта, узме и двије црљене паприке, те пошто и њих врх кртоле врже, рече: "Кад се арчи, нек се арчи."

Жеђа и вино.

Спопане тешка жеђа једнога сељака пошто је био на покладе месне обједовао, а не имајући од куда да купи, срећом види једнога свога сусједа ђе носи пунану боцу вина из једне крчме дома за вечеру, а сељанин жедан и жељан вина, пође за њим, докле га пристигне, пак му открије да је жељан вина и да је врло ожедњао тако да би цијелу боцу да не предуши обличке попио. "Валај не ћеш" одговори му сусјед. Тадар рече му жедњи сељанин: "А ти овако: ајде пери ми ако сву не попијем, а ти ми пљуни у брке." "Оћу" рече сусјед и даде му боцу вина пуну у руке, а сељанин притегне онако жељан и жедан и својски: одвали више од поле, пак пошто се добро напије, одагне и рече: "Сад да ти је просто, пљуни ми у брке, кад си ме овако напојио." "Валај није право ја тебе него ти мене, кад сам оваки магарац," одговори сусјед, и су по боце вина крене уздишући својој кући.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Утопио се поп што није руку дао

Укрцају се у један чун пет шест простака и један поп да се превезу преко једне ријеке илити блата, док та један мах пухне жестоки вјетар и изврне се чун те сви у блато. По срећи сви су знали пливати до самога попа, док начну се топити, те се сваки од њих ухвати за чун и преплију на другу страну. Кад се врате кући, кажу и попадији све како је било, и да се поп без памети и без потребе утопио. Стане у сав плач попадија кукати као коме је невоља, пак их запита: "Како се утопи?" А они јој одговоре: "Кад се изврну чун, и ми сви у воду панусмо, сви једногрлице завикасмо: "Дај попе руку! дај попе руку!" и он могаше ласно дати тек да хоћаше, ма не даде и у толико се утопи. "Знам ја кукава кукавица" рече попадија "да је тако, ма да сте му завикали: "На, попе, руку, хоћаше скапулати, јер је вазда (тешко мене!) научио узимати, а не давати."

Зла жена сачувала мужа.

Запанула бијаху два брата на крај пута да чекају крвника који им је понедавно оца убио, и који се та дан с пазара враћао. Кад га упазе на један пушкомет, приправе се да га убију, али он имадијаше још једнога друга који му рече: "Бржај, ако Бога знаш, мрче; не ћемо ноћас никад кући доћи," а крвник му одговори: ,.Мени се, брате, душе ми! не мили у пусту кућу уљести за то што имам несретну жену, и проста Турска сабља ма не њезин језик, и ко би ме убио, душу би стекао." Ово чујући два брата, рече старији: "Ваистину, кад овако злу жену има, боље бисмо му учинили да га убијемо, него ајде да га оставимо." И тако га пусте и већ му о глави нијесу радили.

За што се свети Игњатије зове Богоносац.

Свети Игњатије један дан ораше, и о пасу му вишаше тиква из које присркиваше воду кад ожедни. Прође путем Христос и види га, па га зовне: "О Игњатије!" а он му се одзове: "Што вељаше! ко ме зове?" Онда Христос рече: "Помага ти Бог!" "Добра ти срећа," одговори Игњатије, а Христос опет рече: "Оли ми дати мало воде да пијем?" "Оћу, чоче, а за што не" одговори Игњатије, "него дођи овамо." А Христос му рече: "Дошао бих, него преко ове ријеке не могу прегазити." У то остави Игњатије волове, изује се и пријеђе с ону страну ријеке, кад ли тамо, не види никога и узалуд зове, те се он опет упути натраг. Ражали се Христу (фала њему) да се мучи, па му рече: "Причекај ме мало, ето ме!" Кад к њему дође, узме га св. Игњатије на плећа. Кад буду насред ријеке, рече Христос Игњатију: "Игњатије!" А он се одзове: "Што вељаше?" "Јесам ли ти тежак?" запита Христос, а Игњатије одговори: "Богме јеси, као сва сила васиљена." "Богме си погодио, и јесам баш сва сила васиљена," рече му Христос, и нестаде га.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Боник и болест.

Разболи се један богати но прости човјек тако да је у двије три године дана све љекаре над собом измијенио без сваке помоћи. Најпослије му досади те стане молити Бога да умре. У томе дође к њему од некуда некакав калуђер, и тек шта га види, рече му: "Благо теби, мој болесниче и Хришћанине, кад толико болујеш!" Болесник му рече: "Какво благо? Овако благо Бог теби дао пак да се наситиш!" "Ја сам читао" рече калуђер, "ђе стоји написано: А шта господ љубит кого, того наказујет." "А шта ће то рећи, оче", запита болесник, а калуђер му одговори: "Богме рећи ће, да кога Бог љуби, тогај се и опомиње, па тако се опомиње и тебе, него му зафали." "Оћу" одговори болесник, "али бих му више зафалио да ме заборави до пет шест година; а ово бих добро, ако си ти оче каил, тебе даровао."

Грјешник и луди исповједник.

Отиде некакав грјешник Хришћанин к исповједнику на велики понеђелник да се исповједи, те између осталијех гријехова каже да се је пет пута уз часне посте омрсио. Кад чује исповједник, сав у трепетно чудо остане, и завиче: "Бјеж', грјешниче! ја те не могу одријешити од гријеха прво него питам владике, него дођи сјутра." Кад по том исповједник отиде к владици и замоли га да он одријеши грјешника од гријеха, владика се стане у цијели грохот смијати, пак му се наруга како он не зна за оваки мали гријех покору изнаћи, па му рече: "Нека очита три оче наша и четири богородице дјево, пак одмах нека се причести." Сјутрадан ево ти грјешника да прими покору, и пошто му исповједник каже шта је владика наредио, рече грјешнику: "Моли Бога, што је наш владика добар а знао би ми казати како се мрси уз часне посте." Тек што исповједник отпусти онога, ево му другога на исповијест, који му рече да је три пута меса уз посте јио. Сад се нађе у чуду наш исповједник не знајући, колику ће према гријеху покору измјерити, па пошто виђе да не може на крај изићи по покори коју је владика мало приђе казао, рече грјешнику: "Још два пут јеђи меса, то јест сјутра и прекосјутра, па очитај три оченаша и четири богородице дјево, па у четвртак приступи са страхом да се причестиш."

Кум и његова прасица.

Један сељанин замоли некаква другога богатијега од себе у истоме селу да му купи једно мало прасе, јер сам није имао од куда да га купи, па кад узрасте да га подијеле; и ови му га купи. Кад дође вријеме да се прасе убије, помисли у себи онај сиромашан сељак да није право да му управ половицу од њега да, па незнајући, како би урадио или да му од њега вишта не да а да поштен остане, пође к своме куму да се свјетује. Кум му рече: "Ти прасе убиј пред вечер и јави ортаку да сјутрадан дође у јутро, да га с тобом подијели, па кад дође у јутро, почни кукати и плакати и реци му, да су прошле ноћи украли, а прасе мртво објеси о прозору да виси." Сељанин се обрадује, како ће цијело њему остати, и учини онако, како га је кум свјетовао. Кад сељанин прасца закоље и објеси, кум се привучи по ноћи и прасе украде. Кад у јутру сељанин види да збиља прасца нема, он брже боље кукајући ка куму, и каже му: "Куме ах за Бога! Мени украдоше ноћас прасца." "Тако, тако, куме, вазда говори", рече му кум, а он му опет рече: "Ма збиља ти говорим, куме, тако ми светога Јована који је међу нама." А кум опет: "Тако, тако, само, куме, вазда говори." "Али се не шалим, чујеш? него су ми га украли" рече опет сељак, а кум једнако: "Тако, тако куме", те ортацима не допадне ниједноме ни дијел.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Капа и сват.

Зовне побратим побратима у сватове. Овај је имао све приправно од хаљина, јере се свадби надао, али само капе није имао, или је није имао од куда купити или није могао добавити, те се тако нађе на чудо, и невоља га наћера, те пође у једнога сусједа и замоли га да му узајми капу, доклен се из сватова врати, и ови му је узајми и каже, да му је чува као своје очи у глави, јер је и он не носи но само од свеца до свеца. И тако побратим пође у сватове, али његов сусјед који му је капу узајмио, чекао је згоду кад су сватови с ђевојком дошли у цркву, тек што му сусјед уђе у цркву, а он му онако пред цијелим народом повиче: "Чујеш! чувај ми капу".

Слово иже, али сирца ниже.

Записао калуђер на сирцу (ђе се реже) иже (и), да би познао, ако ђак осијече мало од сирца. Кад калуђер изиђе из собе, онда ђак узме сирац, да осијече мало, а кад види на сирцу иже, онда осијече повелику кришку, па запише опет онако иже, као што је и било. Кад дође калуђер, погледа сирац и узме у руке: "Ва истину слово изе, али сирца низе."

Ђаволска сланина.

Некакав крадљивац замотри дању у човека сланину на тавану, па пође у вече, пошто људи поспе, те се састраг попне на сомић, и увуче се на таван. Пошто скине сланину и упрти на леђа, пође гредом да се врати натраг, па се некако омакне, те падне на сред куће, ђе је спавао човек са женом и с ђецом. Кад овај бубне са сланином међу њих а човек скочи онако у мраку, па стане викати: "Ко је то?" А крадљивац одговори: "Ја сам ђаво." А човек крстећи се повиче: "Па шта ћеш овђе, анате те мате било?" А крадљивац одговори: "Ћути, ево сам ти донио једну сланину." А човек, још већма уплашен, повиче: "Иди без трага, анате мате и тебе и твоје сланине!" А крадљивац онда рече: "Е добро, кад не ћеш, а ти ми придигни сланину да идем." Човек му драговољно придигне сланину, само да му се ђаво кине из куће; и он упрти сланину на леђа, и однесе као своју. Кад у јутру сване, онда човек види, да је ђаволу придигао своју сланину.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Еро с онога свијета.

Копао Турчин с Туркињом кукурузе, па на подне отиде Турчин да препне и да напоји. коња, а Туркиња остане одмарајући се у ладу. У том удари однекуд Еро: "Помози Бог кадо!" – "Бог ти помогао кмете! а одакле си ти кмете!" – "Ја сам, кадо! с онога свијета." – "Је ли Бога ти! а нијеси ли виђео тамо мога Мују, који је умро прије неколико мјесеци?" – "О! како га не би виђео! он је мој први комшија." – "Па како је, Бога ти! Како живи?" – "Вала Богу! здраво је, али се Бог ме доста мучи без ашлука: нема зашто да купи дувана, нити има чим да плати каву у друштву." – "А оћеш ли ти опет натраг? не би ли му могао понијети, да му пошљем мало ашлука?" – "Би, зашто не би, ја идем сад управо тамо." – Онда Туркиња отрчи тамо, ђе јој се муж био скинуо од врућине, те узме кесу с новцима, и штогођ буде новаца у њој, да Ери, да понесе Муји. Еро докопа новце, па метне у њедра, па бјежи уз поток. Тек што Еро замакне уз поток, ал ето ти Турчина ђе води коња да напоји, а Туркиња те предањга: "Да видиш, мој човече! туда сад прође један кмет с онога свијета, па каже за нашега Мују, да се мучи без ашлука: нема за што да купи дувана, нити има чим да плати каву у друштву; те сам му ја дала оно новаца, што је било у твојој кеси, да му понесе." А Турчин: ,.Па куд оде? куд оде?" А кад му жена каже, да је отишао уз поток, онда он брже боље скочи на гола коња, па поћерај уз поток! Кад се обазре Еро и види Турчина, ђе трчи за њим, а он онда бјежи! Кад дође под брдом у једну воденицу, а он утрчи унутра, па повиче воденичару: "Бјежи, јадна ти мајка! Ето Турчина, да те посијече; већ дај мени твоју капу, а на теби моју, па бјежи уз брдо туда око воденице." Воденичар, видећи Турчина ђе трчи на коњу, поплаши се, и, неимајући кад питати, зашто ће и кроз што да га посијече, да Ери своју капу, а Ерину баци на главу, па изнад воденице бјежи уз брдо! Еро метне воденичареву капу на главу, па још узме мало брашна, те се поспе, и начини се прави воденичар. У том и Турчин дотрчи пред воденицу, па сјаше с коња и улети у воденицу: "Камо море таки и таки човек, што је сад ту ушао у воденицу?" – А Еро му каже: "Ено га видиш, ђе утече уз брдо." Онда Турчин: "Држи ми море коња, држи ми коња." – Еро узме коња, а Турчин уз брдо за воденичаром, овамо онамо по буквику. Кад га већ стигне и увати, а он: "Камо, к...о! новци, што си преварио моју жену, те узео да понесеш Муји на они свијет?" Воденичар се стане крстити и снебивати "Бог с тобом, господару! ја нити сам виђео твоје жене, ни Мује, ни новаца." И тако им прође читаво по сата, док се освијесте, и виде, шта је. Онда Турчин потрчи, на врат на нос к воденици; кад тамо, али оћеш! Еро узјао коња, па отишао без трага, а Турчин савије шипке, па пјешице к жени. Кад га жена опази без коња, а она повиче: "Камо, човече! шта уради?" – Вели: "Тамо њој матер! ти си му послала новаца, да купи каве и дувана, а ја сам му послао и коња, да не иде пјешице."

Шта је најгоре на свијету, или Пијан Србин и гладан Турчин.

Разговарали се Турци у кавани: Шта је најгоре на овом свијету. Један вели: Зла жена; други вели: Зла година; трећи вели: Зла ћуд и т. д. Док један повиче из буџака: "Турске ми вјере! ви не знате ниједан шта је најгоре на овоме свијету; нема ништа горега од пијана Влаха и од гладна Турчина. Један пут ја мртав гладан дођем пред једну влашку кућу, а Влах пред кућом теше држалицу за будак. Како ја сјашем с коња, а ја повичем на Влаха: држи море коња, па вичи Влахињу, нека мијеси погачу, и кува цицвару и пече кокош; па онда отидем у кућу. У кући сједи, сједи; чекај, нема ништа! ни Влаха ни Влахиње; нит' се шта пече ни вари. Онда ја скочим, па изиђем на поље, а то мој коњ стоји, ђе сам га и сјао, а Влах једнако теше и ђеља држалицу. Онда ја не знајући, да је крмак пијан, сврнем лулу, па њега камишем преко леђа, а он се исправи, па ни пет ни девет, него распали држалицом мене иза врата, а ја бацим чибук, па пођем руком за нож, а он још једном, аја те на руке. И Турске ми вјере! да не долећеше жене, ћадијаху бити гована и од мене и од њега."

Еро и Турчин.

Орао Турчин ралицом по страни изнад некаке ћуприје, а Еро путем ћерао неколико коња натоварених. Кад се Еро прикучи близу, онда Турчин стане викати: "Ћа шароња, ћа! и ти имаш памет, а Еро је нема." У том Еро дође на ћуприју, па наћера коње преко ћуприје, а њега стане помагања: "Јаог мене до Бога милога! Што ћу сад?" А Турчин, кад то чује, брже боље устави волове, па стрчи к њему: "Шта је море Еро? Шта је?" – "Ог мене до Бога милога! ето одоше ми коњи, а ја остадох за водом." – "Ајде море и ти за коњма." – "Не смијем, господару! Бог а Божја вјера, ја туда за живот прећи." – "Бе ајде море не лудуј, како не смијеш прећи преко ћуприје, куда иде свијет и коњи натоварени прелазе." – Ајја! Еро не ће нипошто, него једнако јауче и лелече. Онда Турчин: "Ајде море шта ћеш дати, да те пренесем ја на леђима?" – "А што иштеш, господару?" "Даћеш ми дванаест перпера." – "Ајде де!" – Упрти Турчин Еру, те пренесе преко ћуприје, а кад га спусти на оној страни, онда се Еро стане пипати по њедрима: "Немам, господару, ни перпере, Бог и Божја вјера!" А Турчин: "Како немаш, бре, ана сени ситим! Зашто лажеш? Оди опет на леђа." Еро узјаше опет Турчина, те га још једном прејаше преко ћуприје; па га онда збаци Турчин на земљу: "Ето, курво! цркни ту, кад немаш чим да платиш," па онда отиде својим воловима и почне опет орати; а Еро онда скочи па преко ћуприје: "Еј Турчине! гледај како и твој шароња има памет, а Еро је нема! Еле он тебе прејаха двапут преко ћуприје."

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Еро и кадија.

Чувао Еро кадијна говеда, па имао и своју једну краву, те ишла с кадијним говедима. Један пут се догоди, те се пободе кадијна крава с Ерином, па Ерина крава убоде кадијну на мјесто. Онда Еро брже боље отрчи кадији: "Честати ефендија! твоја крава убола моју краву." – "Па ко је крив, море! јели је ко наћерао?" – "Није нико, него се поболе саме." – Е вала, море! марви нема суда. – Онда Еро: "Ама чујеш ли ти, ефендија! што ја кажем: моја крава убола твоју краву." – "А а! море! стани док погледам у ћитап;" па се сегне руком, да довати ћитап, а Еро те за руку: "Не ћеш, Бог и Божја вјера! кад нијеси гледао мојој у ћитап, ље не ћеш ни твојој."

Хоће воденичар у војску.

Једноме врло богату трговцу дође ред да иде на војску, он се спреми што се љевше може, обуче на се стојеће хаљине, припаше свијетло оружје и одјене свога хата врло лијепо па пође на војску. Идући путем наиђе поред једне воденице у којој бијаше воденичар, који имађаше четири ишла камена, и бијаше врло богат, а воденичар како га опази, отрчи пред воденицу. Трговац му рече: "Помози Бог", а воденичар одговори: "Бог ти помогао!" па рече: "А куд Бог да газда?" а овај му одговори: "Хоћу, брате, у име Бога на војску." Е вели, мој брате, рече воденичар: "Лако ти је ићи на војску; да ја имам такога коња, тако оружје и таке хаљине, и ја бих ишао." Кад ово, мој брате, чу трговац, а он рече воденичару: "Е добро, брате, ако само хоћеш, а ти хајде, ево ти и оружје и коњ и моје хаљине, а ја ћу чувати, воденицу док се ти вратиш." Сељак кад ово чује, одмах свуче са себе воденичарске хаљине, те на трговца, а трговачке хаљине на себе, оружје припаше и коња узјаше, па оде на војску, а трговац у воденицу па умјеси опорницу и попреће у ватру па чека, док се испече, те руча и оста чувати воденицу. Кад сељак дође на војску, одмах се побију, и некако у први мах надвлада непријатељ, а овај почне бјегати. Видећи један непријатељски војник да овај бјега, натури се за њим те овђе те онђе да га посијече, док га стигне па не погоди по врату, већ му одсијече сабљом темењачу и угледа му се мозак. Кад ово види други војник а он повиче: "Ојој! ено у онога се види, брате, мозак." А овај му несретни одговори; "Није ово, брате, мозак него г... а – да је ово мозак, он би чувао своју воденицу, оно, брате, мозга гдје остаде у воденицу."

Бекри-Мујо.

Приповиједа се да је у Цариграду негда био некакав Турчин, Бекри Мујо (Мујо пијаница), коме је иза оца остало небројено благо, па он пропивши се све попио и проћердао, тако, да никаких других хаљина није имао, осим једнога ћебета, којим је огрнут по сокаку ишао, и некаке старе капетине, кроз коју му је перчин био пропао. Један пут срете га Турски цар на сокаку пијана, и стане га карати, што је толико благо пропио и до такога срамотног стања дотјерао; но он се окорно осијече на цара, говорећи му: "Што је теби стало, што ја пијем? Ако пијем, за своје новце пијем; а ти ако мислиш, да ја немам новаца, пошто ћеш ми дати Стамбол?" Цар прем да је знао, да он нема ни паре, опет помисли у себи, да га није подговорио ко други, ко има новаца, па пошто се обрече, не може се натраг ударити, и зато му одговори: "Не дам ти, Мујо, цијелога Стамбола ни пошто, него ћу ти пола дати по то и по то, па онда за невољу можемо у њему оба царовати." Мујо му на то одговори: "Добро! Сутра ћу ти у јутру донијети новце." И тако се растану. Кад сутрадан Мујо не дође у одређено вријеме с новцима, цар пошаље, те га доведу; но сад Мујо тријезан призна, да нема ни паре а камо ли да купи Цариград или половину њега. Онда цар одмах заповједи, да га посијеку, што је тако лагао и с царем спрдњу збијао. Мујо се изнајприје стане молити за опроштење, а кад види, да му ништа не помаже, онда рекне цару: "Кад си наумио, ласно ћеш ме погубити; него те молим, да учиниш једну милост прије него ме погубиш; да нађеш у твоме царству три човјека: једнога сиромаха, који ништа на свијету нема; једнога слијепа, који ништа не види и једнога богаља, који нема ни једне ноге, него само труп; па да их доведеш овдје и да их лијепо нахраниш и напојиш, а нас ћемо двојица гледати, шта ће они радити." Цар на то пристане, и одмах заповједи, те се така три човјека нађу и доведу, и посадивши једнога до другог, донесе им се јело и пиће, и стану се частити. Кад се подобро наједу и напију, онда слијепац проговори: "Хвала Богу и честитоме цару, који нас је нахранио бијелога хљеба и напојио црвенога вина!" А богаљ ни пет ни девет, него на њега: "Курво ћорава! како ти знаш, да је хљеб бијел и вино да је црвено, кад не видиш? Сад ћу те ногом у задњицу!" Уз то сиромах повиче: "Удри га у мој одговор ја ћу га платити." Онда Бекри Мујо проговори цару: "Видиш, честити царе, што чини пиће! Нити слијепац има очију, ни богаљ ногу, ни сиромах новаца; а кад се напише, и слијепац стече очи, и богаљ ноге, и сиромах новце; тако сам и ја јуче био стекао новце, да купим од тебе Стамбол." Видјевши цар и саслушавши то све, опрости Бекри Мују, и поклони му живот. Послије тога чудећи се цар, како вино таку силу има, и гледајући, како пијанице за њим гину, намисли, да га једном и он огледа; и тако заповједи, те му једно вече донесу најљепшега морског вина, па се добро напије. Кад буде други дан у јутру, цар болестан, боли га глава, не може да је подигне с узглавља. Како се то разгласи по двору, скупе се брже боље сви љекари, да лијече цара; но цар каже, да од те његове болести зна боље лијечити Бекри Мујо, него сви љекари, већ њега одмах да му дозову. Кад Бекри Мујо дође, цар му каже, како је болестан и ода шта, и запита га, шта ће сад чинити; а он му одговори, опет да пије оно, што је и синоћ пио, пак ће га одмах глава проћи. Цар га онда запита: "Па шта ћу чинити, ако ме послије, кад се отријезним, опет глава узболи" А Мујо му одговори: "Опет пиј наново."-"Па докле ће тако трајати?" запита цар.- "Док не огрнеш ћебе, овако као и ја," одговори му Мујо.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Циганче, па циганче!

Био један цар па имао царицу која му је рађала све женску ђецу. Кад једном царица затрудни, рече јој цар да ће је оћерати, ако му сад не роди мушко дијете. Кад се царица породи и роди опет женско дијете, она се брже боље договори с некаком Циганком у сусједству која је у исто вријеме била родила мушко дијете, те ђецу промијене и по том јаве цару, да му је царица родила сина. Цар се томе врло обрадује и учини се велико весеље. Кад овај царев син поодрасте велики, и стане са слугама и дворанима по шуми ићи у лов, он би често говорио: "Да лијепих дрва за гребеништа!" или: "Да лијепијех дрва за угаљ!" и тако се по томе дозна да он није царски син него Цигански.

Несретнику се не може помоћи.

За некакога чоека говорило се да је несрећан и да му се никако не може помоћи. Један богат чоек намисли огледати, дали је то истина, па узме једну кесу новаца те метне на брвину преко које је мало по том ваљало да пређе онај несретник. Кад несретник дође близу к брвини, он рекне у себи: "Доста сам пута преко ове брвине прелазио, хајде сад да огледам, дали могу жмурећи преко ње прећи," и тако зажмуривши пређе преко брвине и прекорачи кесу с новцима.

Млада и Циганин.

Некаква млада рекне Циганину који јој је био дошао кући ради прошње, да би јој сковао плетиће игле, па ће му дати шиник проса. Циганин јој одговори: "То је добро, снашо, што ти мени обричеш, али нема гвожђа; него не знаш ли од вашијех ђетића какав скопак од мотике или од чега другога." Млада се онда попне на таван и нађе лемеш, те га збаци доље, и запита Циганина, да ли ће то доста бити, а он јој одговори да ће он додати још од свога гвожђа мало што не буде доста, и однесавши лемеш под своју чергу, донесе млади одмах плетиће игле и узме за њих шиник проса.