Karadjordje

velociraptor · **Banovan!**

Kojekude, po mnogima verovatno najveći junak koga je Srbija ikada dala.
Omiljene poštapalice bile su mu Kojekude i Po duši te tvojoj.
Ovu drugu koristio je i kad je besan na nekoga i kad hoće da ga pohvali.

Hajduk Veljku prvi put -Po duši te tvojoj bećarskoj, samo kad si mi ti došao , moj sokole.
Hajduk Veljku drugi put-Po duši te tvojoj pasjoj , platićeš mi za ovo.

Čovek koji je obeležio jedan važan period u našoj istoriji i bio vodja Prvog srpskog ustanka.
Godina njegovog rodjenja je...??? Ne može da se utvrdi tačno, i barata se periodom od 1750-1762. Niko pouzdano ne može da zna kad je tačno rodjen, to isto važi i za njegovo poreklo. Rodjen je u selu Viševac u Šumadiji , verovatno negde oko Djurdjevdana ili Djurdjica, pa je zato i dobio ime Djordje.
Zna se da je unuk crnogorskih ili hercegovačkih doseljenika, ali odakle su mu tačno došli preci...Hm,o tome se samo nagadja. Ne postoje konkretni dokazi, svedočenje prvog reda...Na primer , Vasojevići tvrde da je on njihov. U selu Kralje kod Andrijevice su mu pre 10 godina podigli spomenik, jer smatraju da je njegov deda Jovan baš odatle došao u Šumadiju. Ali... Isto to tvrde i Kuči, Piperi, oni takodje imaju neke zapise po kojima je Karadjordje njhove gore list.
Crni je unuk Jovana, koji je "došao sa onijeh brda", a sin Petra.
Petar, Karadjordjev otac, je takodje bio hajduk i oženio je, na protivljenje njenih roditelja,
Maricu kćerku jednog kneza. Petar Petrović Mrkša je život izgubio boreći se protiv Turaka koji su njega i njegove drugove po kuburi opkolili u jednoj vodenici.
Iza sebe je ostavio ženu i petoro dece ( tri dečaka i dve devojčice).
Dakle, Karadjordje nije ubio svoga oca nego mu je otac poginuo u jednoj borbi sa Turcima. Posle toga se Karadjordjeva majka Marica preudala za Petronija i to je čovek koga će kasnije Karadjordje likvidirati na majčin nagovor.
Isto kao njegov otac, Karadjordje je bacio oko na kćerku jednog kneza i rešio da je oženi.
Jelenu, kćer kneza Nikole, je jednom dok je bila sa drugaricama uzeo u naručje i rekao:

"Jelo, jelena, goro moja zelena...Bićeš moja ili ničija!"

Knez Nikoa je bio protiv te veze, ali je Karadjordje kao ličnost sa suviše jakim karakterom ženi, ne hajući što je njenom ocu to smetalo.
I odmah su nastali problemi po ženidbi. Turci su , u to vreme, uveli običaj prve bračne noći po kome je mladoženja morao da prepusti Turčinu koji mu dodje kući da provede noć sa njegovom ženom. Turčin bi vodio ljubav sa mladom , a mladoženju bi slao u štalu da broji dlake na konjskoj grivi i da timari konja.
To je običaj zbog koga su mnogi Turci gubili glave ne sluteći da tako idu predaleko sa svojom bahatošću. Samo lud čovek, mogao je da dodje na vrata Karadjordjeve kuće i da to traži od njega. Jedan takav je došao i odmah mu je odletela glava sa ramena.
Po ubistvu ovoga Turčina Karadjordje i njegova porodica pakuju stvari i traže novu lokaciju gde će se skrasiti. Petronije ( njegov očuh , a ne otac) se snebiva tokom puta i želi da se vrati kući. U jednom trenutku je čak zapretio da će Karadjordja prijaviti Turcima. Na nagovor majke ( Tako ti mleka kojim sam te odgajila, ubij ga i spasi nas bede) ,Karadjordje poteže kuburu na svoga očuha.
A nije mu trebalo dva puta govoriti. Crni je bio čovek koji brzo plane, lako je potezao i omču i kuburu. Rodjenog brata Marinka, kome je prepustio da vodi neki dućan bez razmišljanja je obesio. Došao je u taj dućan i kad nije zatekao ni robu ni novac, a Marinko nije imao valjan izgovor za to, odmah je poslao na onaj svet za primer ostalima kako prolaze oni koji mu se zamere. Odmah je naredio svojim momcima:" Stavljaj mu omču oko vrata i obesi ga".
Karadjordje je bio iskusni ratnik, imao je iza sebe dosta borbi i prošao je sve i svašta.
Jedan je od onih koji su birajući manje zlo (Turci ili Austrijanci) otišao u Austriju i tamo se borio uz Stanka Harambašića , pored koga je pekao ratni zanat.
Krajem 18. veka, Crni se vraća u Šumadiju i želi da se skrasi, da bude domaćin čovek i trgovac. Tada se desilo to što se desilo i on je , braneći svoj obraz, opet morao da se seli sa porodicom.
Kad su dahije ( Kučuk Alija, Aganlija, Mula Jusuf i Mehmed-Fočić-Aga) napali Sulejman -pašu i krenuli da ga svrgnu sa vlasti Aleksa Nenadović i Stanko Harambašić učestvuju u borbama na strani Srpske majke( tako su zvali Sulejman -pašu), a uz Stanka Harambašića je i njegov ratnik Karadjordje.
Crni je imao mnogo ratnog iskustva, x puta je izbegao austrijska vešala, tursku sablju i kuršum, a jednom je zaradio olovo u ruku kad se u valjevskoj nahiji posvadjao sa momcima iz pratnje Alekse Nenadovića, pa je došlo do potezanja kubura.
Mustafa-paša pada 1801. i dahije su rešene da zavede strahovladu i da kazne Srbe tako što će pobiti sve vidjene ljude i knezove. To se zove SEČA KNEZOVA.

Na prevaru ubijaju neke od vidjenih ljudi ( Staka Harambašića, Ranka Lazarevića itd),
a Karadjordju, smatrajući ga ne tako važnim igraćem, šalju nekoliko ljudi na kućni prag da ga ubiju. On je to vešto izbegao i iz tog sukoba je izašao kao pobednik.
Jednostavno, Turci su tada smatrali da Crni ne spada u one Srbe koji su najopasniji i koji bi sutra mogli dići bunu protiv njiih. A upravo se to desilo.
Karadjordje je kao ličnost rodjen za lidera, neko ko se svojim autoritetom prosto nameće da bude vodja.

1. SRPSKI USTANAK ( SVAKI SVOGA UBIJTE SUBAŠU)
Na Oplencu je 1804. na Sretenje ( Srbi su uvek važne odluke i ustanke donosili na pravoslavne praznike -2. srpski ustanak je dignut na Cvete), bio veliki zbor gde je narod odlučio da se stane na kraj turskom zulumu i da se digne ustanak.
Samo jedan čovek je tada mogao da bude, po proceni naroda, vodja ustanka.
Stanoje Glavaš,harambaša, koji je do tada poslao najviše dušmana na onaj svet i čovek koji je važio za pravog junaka. Medjutim, on je to odlučno odbio.

-Pobogu, braćo, pa gde baš mene izabraste? Ja sam hajduk koji se celoga života bije sa Turcima i radiću to i dalje, ali ja nisam za vodju. Reći će ljudi da je lako meni da hajdukujem kad nemam ni kuću ni ognjište, niko neće za mnom da krene. Nadjite vi nekoga ko je domaćin čovek, nekoga uglednog domaćina nadjite za vodju.

Narod je to teška srca prihvatio i predlažu kneza Teodosija, uglednog domaćina za njihovog vodju. On tek nije bio pogodan za tako nešto.
-Pa, braćo, ja sam domaćin čovek, nisam ratnik. Kako ja da budem vodja ustanka a ne idem u boj niti znam kako da pregovaram sa Turcima. Nisam ja za to.

Medju ljudima je bio čovek koji je nadglasavao sve ostale i tražio da se što pre izabere vodja kako bi se krenulo u obračun sa Turcima. Bio je to Karadjordje i neko predloži njega , jer nisu više imali ideju koga bi drugog izabrali. I on je to odbio.

-Nemojte mene, braćo, ja sam prek čovek, brzo planem.
-Toooo, takav nam i treba!
-Nemojte, ja hoću i da ubijem onoga ko me ne sluša.
-E baš takav nam treba, ti ćeš biti naš vodja.

Da je tačno ovo što je rekao Karadjordje, na svojoj koži je osetio upravo knez Teodosije koga je vožd kasnije posle jedne svadje ubio.
I Crni pristaje, postaje vožd( vojvoda nad vojvodama, prvi od svih vojvoda).
Odmah izdaje naredjenje : Svaki svoga ubijte subašu!

I kreće se sa ustankom:Šumadija, Mačva i Pomoravlje su krajevi koi su dušu dali za hajdučku borbu. Taj prvi udar Srba je bio strahovit, presreću se Turci i ubijaju, pale se njihovi konaci i oni su prinudjeni da ne izlaze iz gradova i da se danju kreću samo po glavnim cestama izbegavajući sporedne puteve i šume.
Pokušavaju da nadju mirno rešenje i dogovara se susret Crnog i jednog od dahija.
Ti pregovori su protekli neuspešno.

Aganlija - A šta ako nećemo da prihvatimo vaše uslove?
Karadjordje- Onda ćemo se tući.
Aganlija - Tući ćemo se!

Pre toga je Crni napravio veliku grešku odlučivši ko će mu biti desna ruka u voždovanju.
Odlučio se za poslednju osobu kojoj je trebao da pokloni poverenje i važne poslove.
Mladen Milovanović je bio njegov izbor. Zajedno su imali neke poslove i zarad toga Crni se odlučio za njega. To je čovek koji ga je zavadio sa svim ostalim vojvodama i koji nije bio nikakav ratnik. Zbog Mladena je Crni napravio mnogo grešaka i postao popreko gledan od ostalih vojvoda. Na nagovor Mladena Milovanovića, proterali su Milana Obrenovića u Bukurešt , a kad im to nije bilo dovoljno, onda su ga preko svojih ljudi otrovali, plašeći se da se ne vrati u Srbiju i preuzme im lidersku poziciju.
Vojvode Milenka Stojkovića i Petra Dobrnjca , dva velika ratnika je upravo Mladen posvadjao sa Karadjordjem, rivalstvo izmedju Crnog i Nenadovića još više je došlo do izražaja od kada je Mladen bio desna ruka Karadjordja.
Tolika je bila netrpeljivos medju vojvodama da su kasnije odlučili da se sastanu i reše taj spor.
Postojale su dve frakcije : jednu su činili Mladen i Karadjordje , a na drugoj strani su bile gotovo sve vojvode. Pobedio bi onaj ko bi uz sebe imao hajduk Veljka ( tada najpopularnijeg ratnika). Obe strane se trude da Veljka pridobiju za sebe, a on je bio totalno apolitičan i nevešt da nije ni slutio o čemu se tu radi.
Na tom sastanku Karadjordje odmah diže zdravicu Veljku i daje mu neki orden, a onda kao slučajno upada čovek i prenosi neku vest Karadjordju. Crni se hvata za glavu i kaže da ima problema u Negotinu i da neko to mora da reši. Znao je kakva će Veljkova reakcija biti i na tu kartu je igrao. Veljko odmah polazi tamo da se obračuna sa Turcima, a tada je druga strana videla da bez ovog hajduka ne može da ugrozi vlast Djordja Petrovića i tako je Karadjordje sa Mladenom ostao na tronu.
Hajduk Veljko je bio jedini Srbin koji je smeo da se suprotstavi Karadjordju i sa kojim je nekoliko puta dolazio u sukob.

Hajduk Veljko :" Naljuti se Crni na mene, ali mi na megdan ne smede izaći".

Milenko i Petar kasnije odbijaju da idu u neke bitke da bi tako pokazali Karadjordju koliko ga ignorišu i preziru njegov ortakluk sa Mladenom. A ta dva čoveka su likvidirali dahije kad su one napustile Beograd.Milenko i Petar su bili veliki junaci.
Mladena je samo interesovalo, prilikom oslobadjanja gradova, da on bude prvi koji će doći do plena i koji će pokupiti najveći deo kolača.
Na primer, Stevan Sindjelić je junački poginuo na Čegru, a to je moglo da se spreči.
Mladen je odbio da ide sa svojim ljudima i pomogne mu samo zarad sujete i taštine.

Napoleon nije mogao da veruje šta se dešava u Srbiji, on je bio ubedjen da iza toga stoji Rusija i da Srbi nisu mogli sami da podignu ustanak. Trebalo mu je mnogo vremena da shvati to. Postoji negde taj zapis iz stranih izvora gde je on kasnije priznao da nije najveći junak svoga vremena nego da i od njega postoji jedan veći.
" Ja nisam najveći junak. Postoji čovek na Balkanu koji se zove Karadjordje i koji je veći ratnik od mene".

Crni je preko Dositeja Obadovića( koji je bio mason i imao jake veze) pokušao da pridobije Napoleona za srpsku stvar. Ali nije uspeo da dobije pomoć ni od njega ni od Rusa( koji su pre toga slali Kozake da pomognu u borbi protiv Turaka).
I jedni i drugi su imali važnijih problema , jer se Napoleon spremao da udari na Rusiju.
Kome je u tom trenutku važna jedna mala Srbija i njeni problemi sa Turcima?

1812. pojavljuje se ugovor Bukureštanski mir koji potpisuje ruski car Aleksandar i u kome se Srbi moneta za potkusurivanje. Taj mir je bio na štetu Srba i podsećao je na...
Ima sličnosti sa onim ugovorom iz Rambujea iz 1999. godine.
Turci su imali pravo da se opet vrate u gradove , a Srbi bi morali da predaju oružje i sve bi se vratilo na stanje pre 1804.

Hajduk Veljko je bio jedini koji je otvoreno rekao da nikad neće predati oružje i da će, ako se ostvari taj Bukureštanski mir , on sa svojim bećarima otići u Rusiju da ratuje sa braćom Kozacima protiv Napoleona.

Videći da su velike sile (Rusije i Francuska ) zauzete svojim problemima, Turci odlučuju da zadaju konačni udarac Srbiji i 1813. kreću u silovit napad.
Padom Negotina( koji je branio hajduk Veljko), i padom Deligrada ( branio ga Stanoje Glavaš) znalo se da Srbi ne mogu da izadju kao pobednici.
U takvoj situaciji , u stanju opšteg rasula Karadjordje donosi odluku zbog koje će se kasnije kajati i smatrati to svojom velikom greškom.
Odlučuje da napusti svoju zemlju i ode u Austriju. To rade i ostali, tako da Miloš Obrenović jedini ostaje uz svoj narod i kasnije zauzima lidersku poziciju.

UBISTVO CRNOG DJORDJA
Karadjordje nikako nije mogao da se uklopi u civilni život. Suviše dugo je ratovao da bi sada pristao da bude neko kome su strana kubura i sablja. Odlazi u Grčku da sa braćom pravoslavcima ratuje protiv Turaka, ali ni tu mu srce nema mira. Njegova zemlja je Srbija i on želi da se vrati u nju da tamo ponovo digne ustanak. Sve ga vuče u rodnu Šumadiju.
Po izbijanju 2. srpskog ustanka, Vožd je otkrio svome kumu Vujici gde je sakrio neko oružje i novac , za ne daj Bože, i moli ga da to prenese Milošu Obrenoviću, i da to bude njegov doprinos ovom ustanku.
Onda više nije mogao da čeka i odlučio je da se vrati . Normalno, tako važnu odluku poveriće samo svome kumu Vujici i Milošu Obrenoviću , takodje, kumu.
U koga će da ima poverenje ako ne u kumove.

"Kume Vujica, jedna je glava na ramenu, poveravam ti je".

Vujica se tek našao u nebranom groždju, nije znao šta da radi.
Prenese li to Milošu, ovaj će sigurno ubiti Karadjordja, a ako mu ne prenese...
Ako mu ne prenese, a Miloš to sazna iz drugih usta, onda će Vujici odleteti glava.
Nemajući kud, prenosi mu da je Karadjordje u Srbiji.
Miloš se sledio kad je to čuo, nije mogao da veruje.
Taman je uspeo da dobije neke povlastice od Turaka za svoj narod i da uspostavi kakav -takav mir sa Turcima, a njegov kum dolazi i želi da ratuje sa njima.
Ima li Srbija snage da sada ratuje sa njima, ko Milošu garantuje da neće izgubiti poziciju lidera pored Karadjordja?
Poznata je njegova rečenica " Tri stvari ne dam nikome: vlast, pušku i ženu!".
Odmah donosi najbolniju odluku koju je mogao da donese- ubiti kuma!
To je najveći greh kojim čovek može da uprlja ruke, u srpskom narodu to je veći greh i od incesta. Ubiti kuma znači navući na sebe prokletstvo koje će te pratiti celoga života.
Prvi put je tada uradio nešto što nije karakteristično za njega kao autokratu.
Na brzinu poziva neke važne ljude i pita ih za "savet".
Miloš je već tada rešio da likvidira kuma Karadjordja, ali je tražio saglasnost od ostalih, kako bi izgledalo da nije sam u toj odluci. Ostali su saglasni da će Karadjordje uneti samo nemir svojom pojavom i da sad nije trenutak za dizanje ustanka protiv Turaka.
Miloš šalje Tomu Vučića Perišića i Nikolu Novakovića da obave taj posao i donesu glavu Crnog Djordja.
Toma ubija Nauma, voždovog pisara, a Nikola Novaković Karadjordja.
Crni je ubijen 13 . jula 1817. godine u selu Radovanju.

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Stradanje Avdije megdandžije

Bio je lep prolećni dan 1803. godine. Varošica Palanka, udaljena nekoliko desetina kilometara od Topole kupala se u sunčevim zracima. U čaršiji se našao i ko jeste i ko nije imao posla.
Pred kafanom Sali-baše sedelo je tridesetak Turaka za starim, drvenim stolovima i pričalo o svemu i svačemu. Ponekad bi podigli glave da osmotre prolaznike, a onda opet nastavljali razgovor.

Ljudima treba verovati

Pažnju ljudi u čaršiji odjednom privukoše zvonki udarci konjskih potkovica o staru kaldrmu glavne ulice. Niz ulicu su, jašući na konjima, dolazili Karađorđe i njegov rođak Marko Filipović.
Turcima bi krivo što Karađorđe nije sjahao i prošao peške pored njih kao što turski red nalaže, ali nisu ništa rekli. Samo je vlasnik kafane Sali-baša otpozdravio Karađorđu kad mu je ovaj nazvao dobar dan.
- Videste li, ljudi, kako ponosno jaše, pa se još zabacio u sedlu? – prvi se javi Sali-baša. – Poznajem ga i tvrdim da od njega nema boljeg junaka u kraju!
Turci ga mrko pogledaše i počeše da gunđaju.
- Tebi kao da je to milo?! – upitao ga je jedan krupan Turčin. Iz očiju mu je izbijala mržnja prema Karađorđu i prema Srbima.
- Ma, ne kažem ja to – počeo je da vrda Sali-baša – tako se samo priča, a ljudima treba verovati!
U jednom od prisutnih, nekom Avdiji-agi, bes je sve više rastao. Najzad je skočio i počeo da se zaklinje kako će sledećih dana uhvatiti Karađorđa i dovesti ga vezanog u Palanku. Turci oko njega živnuše jer je Avdija bio dobar megdandžija. Obećaše mu i nagradu. Odmah su među sobom skupili 2400 groša i predali Sali-baši na čuvanje. Jedini koji je odvraćao Avdiju od ove ludosti bio je Sali-baša. Upozoravao ga je da će se ljuto osramotiti.

Dajte prakljaču!

- Ama, ljudi, nije šaliti se! – govorio je okupljenim Turcima. No, to je Avdiju-bega još više raspaljivalo.
- Što Avdija naumi, to i učini! - Uneo se Sali-baši u lice. – Razumeš li ti to?
Avdija je održao reč. Sutradan zorom već je bio na konju i u pratnji vodiča grabio prema Topoli. Na Karađorđevo imanje je stigao baš kad je ovaj završavao neki posao oko jaganjaca. Sakrio se iza vajata i pritajio. Kada je Karađorđe oprao ruke i ušao u kuću da ruča, on banu u dvorište i povika:
- Hej, kaurine! Izađi da mi pokažeš put!
Karađorđe se pojavi na kućnom pragu, odmeri Turčina i mirno reče:
- Idi s Bogom! Šta ću ti ja kad imaš oči!
- Iziđi, bre! – ciknu Avdija na Karađorđa.
Karađorđe se smrači i krenu prema Avdiji. Gledao ga je pravo u oči. Kada je došao do Avdije, ovaj ga uhvati za ramena, ali se Karađorđe otrže, ščepa Turčina za pojas, odiže ga od zemlje i tresnu o ledinu. Avdija je pokušao da ustane, no Karađorđe je bio brži.
Batine su pljuštale po nesrećnom Turčinu kao kiša. Da bi ga još više ponizio, Karađorđe je naredio ženama da mu donesu prakljaču pa je nastavio njom da lupa po Avdiji kao po vreći.
Hvalisavi megdandžija se jedva iščupao. Razoružan i bez konja pobegao je glavom bez obzira. Karađorđe je znao da je otišao u Kragujevac i da će ga optužiti muselimu, turskom sreskom načelniku. Odmah je pojahao konja i, vodeći za sobom i Avdijinog, krenu i on tamo. Nada se da će stići u Kragujevac i ispričati muselimu pravu istinu pre Avdije. Iako je Karađorđe imao od vezira pismeni dokument kojim mu je bilo sve oprošteno za ono što je ranije učinio Turcima, ipak nije bio siguran u muselimovo poštenje jer je to bilo vreme bezvlašća i velike moći aga i begova.
Glas o Avdijinom neslavnom megdanu brzo se proneo Topolom. Karađorđeve komšije, njih oko 25, shvatili su da je Karađorđe u nevolji i da mu muselim neće verovati da je bio napadnut u svojoj kući. Želeći da pomognu prijatelju krenuli su i oni u Kragujevac. Žurili su da stignu prvi jer bi muselim dvadeset petorici domaćina ponajpre poverovao. Na žalost, zakasnili su. Kad su stigli kod muselima, saznali su da je Karađorđe stigao pre njih, ali da ga je muselim, kao što su i pretpostavljali, strpao u zatvor.

Pravda za sve

Topolci su ubeđivali muselima da je zatvorio nevinog čoveka, ali uzalud. Muselim nije hteo ni da čuje o Karađorđevom puštanju.
Zadesilo se tu i nekoliko viđenijih Srba koji su poznavali Karađorđa i garantovali za njega: Ćira iz Vrbice, knez Jovica iz Knića, knez Milija iz Svetlića. Najuporniji je bio Ćira. Gotovo da se naljutio na muselima.
- Kneže Ćiro, - planu na kraju muselim – hodi ti sedi ovde, a ja ću ustati kad sve tako lepo znaš!
Međutim, lukavi Ćira se nikako nije dao.
- Nije meni dao Bog da tu sedim, već tebi! – odgovorio je Ćira. I čestiti vezir zna Karađorđa. Neće ti biti lako ako čuje da si ga zatvorio bez krivice!
Vide muselim da se stvar zapetljava i da neće na dobro izaći. Pošao je da razmišlja o Karađorđevom puštanju, ali iznenada banu sav izubijani Avdija-beg i još s vrata poče da optužuje Karađorđa. Muselim se ponovo razgnevi.
- A što vi, Topolci, držite hajduka Karađorđa? – upitao ih je ljutito.
- Nije on hajduk! – potvrdiše u jedan glas oni. Ako je takav, eno ti naših dvadeset pet kuća, pa teraj u ropstvo. On je orač i kopač kao mi, ali Avdija i njemu slični ne daju nam da radimo pošteno.
Muselim ih je gledao nekoliko trenutaka i gladio bradu. Najzad je odlučio:
- Dajte sto groša otkupa, pa neka ide i miruje!
Kad je Avdija video da će ostati bez oružja i konja, upitao je muselima šta će biti s njim.
- Ti si svoje dobio! – odgovorio mu je ovaj i brzo strpao u džep novac koji je dobio od Topolaca.

[iz "Politikinog zabavnika" #1247/1975]