savremena beletristristika

daliborvucko · Početnik Domaćeg.de

pre nekoliko meseci dođe mi u kancelariju terenski komercijalista za distribuciju knjiga raznih izdavača, i tako u neformalnom razgovoru saznam da ljudi i danas kupuju knjige, što me je verujte veoma iznenadilo. postavim sebi pitanje zar ljudi posle ere kupovine knjiga na metar sa kraja osamdesetih i silnih ratova još imaju volje za čitanjem.

otvorim nekoliko nedelja bolovanje i uzmem nekoliko nedelja godišnji odmor te pokušam da okusim sreću sa prodajom knjiga, kad ono ide kao ludo. rešim da dam otkaz u preduzeću i nastavim sa novim poslom.

sada posle nekoliko meseci rada po terenu, verujte nije baš uvek tako bajno, ozbiljno razmišljam da otvorim jednu malecu knjižaru za prodaju knjiga, ali u mestu odakle sam ljubitelja knjiga je veoma malo, te bi morao bazirati na okolna mesta radi distribucije veoma dobirih izdanja.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

S obzirom da tema 'Da li i koliko čitate?' već postoji http://www.domaci.de/viewtopic.php?t=6202 Wink

, anketa je izbrisana Smile

Nabasala sam na zanimljiv text o beletristici Very Happy

baveci se uzrocima uspeha odredjenih imigrantskih zajednica u americi, thomas sowell je kao znacajan faktor izdvojio prisustvo zelje za znanjem. jedan od indikatora te zelje je, po njemu, sklonost odredjene grupe da cita knjige esejistickog (non-fiction) a ne beletristickog (fiction) karaktera. na primer, pocetkom dvadesetog veka, preko polovina pozajmljenih knjiga iz javnih biblioteka u pregradjima u koje su se doselili ruski jevreji je bila esejistickog karaktera. isticanje ovog podatka kao pozitivnog se zasniva na premisi da je esejistika a ne beletristika izvor znanja, i da je citanje beletristike znak lenjosti a ne radoznalosti, kako bi se mozda pomislilo.

ta premisa ima svoje vrlo jednostavno opravdanje. cak i ako bi iz velikih romana i drama mogle da se izdvoje nedvosmislene poruke, kolicina i kvalitet tih poruka ne bi u snu opravdala duzinu romana. te iste poruke mogu da se saopste precizno, koncizno i nedvosmisleno na par stranica. dalje, za poruku jednog romana ne daju se niti se ocekuju razlozi, dok se za istu poruku, eksplicitno formulisanu u mnogo kracem eseju, ocekuje niz komplikovanih argumenata. romani i drame su jednostavni za citanje i zahtevaju relativno malo predznanja. eseji u rangu kvalitetnih romana zahtevaju obimno predznanje iz niza oblasti da bi mogli da se citaju s lakocom sa kojom se citaju “komplikovani” romani. eseji mogu da budu zabavni, ali ideje u najzabavnijim esejima su neuporedivo komplikovanije od teskih romana, koji su teski po pravilu zbog nekonvencionalnog nacina izlaganja a ne samog sadrzaja.

osim toga, iako su neki pisci odlicni intuitivni psiholozi, beletristiku obicno pisu ljudi koji nisu strucni za bilo koju posebnu oblast – to su pre svega ljudi koji su savladali odredjenu tehniku prezentacije informacija. daleko od toga da je savladavanje te tehnike lako i da ne zahteva talenat – veoma je tesko napisati dobar roman ili dramu. ostaje, medjutim, cinjenica da je strucnost jednog romanopisca pre svega u vestini prezentovanja informacija i ideja, ne u informacijama i idejama koje poseduje. veoma vesto prezentovane ideje i informacije mogu biti krajnje banalne i potpuno netacne.

zakljucak je, dakle, da se beletristika prvenstveno cita iz uzivanja a ne zarad znanja - mimo znanja o samoj knjizevnosti. u tome naravno nema niceg loseg, dok se to uzivanje ne tumaci kao dragoceno i obavezno ucenje. a upravo se to radi u srbiji. mislim da ima malo dileme da su u srbiji reci ‘nacitanost’ i ‘obrazovan’ sinonimi za ‘procitan veliki broj romana’ i ‘upucen u najnovije knjizevne tokove’. svi ce se zgroziti ako niste culi za becketta ili barnesa, ali niko vas nece osuditi sto niste culi za hayeka ili dennetta. ogromno neznanje u svemu ostalom, koje je nuzna cena velike upucenosti u knjizevnost, se gotovo ni ne primecuje.

primecuju ga pre svega pojedinci specijalizovani za odredjene oblasti, koji bespomocno gledaju kako se ne samo kroz zutu stampu vec i kroz tzv. ugledne casopise i tv-stanice najozbiljnijimi tonom prenose bapske price, rekla-kazale, poluistine i prastare, davno napustene teorije. na primer: rutinski se porede “niske” nominalne cene od pre dvadeset ili pedeset godina bez uracunavanja inflacije. odluke se kvalifikuju kao pozitivne i negativne u izolaciji, bez uzimanja u obzir oportunitetnog troska (opportunity cost), dakle koristi od najpovoljnije alternative. ispredanje legendi o nacinu studiranja u americi i nepostojecim stavkama u bolonjskoj deklaraciji su konstanta sa cijom ukorenjenoscu moze da se meri samo ucestalost podatka da ljudi koriste 10% mozga i kolicina licnog misljenja koja se u spektru novina od “politike” do “vremena” predstavlja kao psihologija.

na kraju mozda moze da se kaze: ali zar se po tome razlikujemo od sveta? zar nema umetnost svuda statusne implikacije, i zar nije bas njena relativna epistemicka beskorisnost ono sto je cini posebno atraktivnim kandidatom za veblenovo “napadno trosenje”? na kraju, zar nisu iz amerike stigli oprah dr. phil? jesu - s tim sto oprah i dr. phil nisu clanovi americke akademije nauka.

(preuzeto sa bloga Željke Buturović sa blog.b92.net)

Elem, moje pitanje je koliko (i da li) cenite beletristiku?

Koliku književnu vrednost ova dela za vas imaju?

I šta najradije čitate?