Dzejms Dzojs

dameski · Prijatelj foruma

Džejms Džojs (1882-1941), jedan od utemeljivača moderne književnosti, rođen je i odrastao u Dablinu. U mladosti mučen dilemom izbora između svešteničkog poziva i književnosti, u poslednjem trenutku odabrao je ovo drugo. Potpuna posvećenost koju je smatrao nužnim preduslovom ozbiljnog književnog rada, podrazumevala je i herojsku samoću svojevoljnog izgnanstva: zbog toga će Džojs 1904. godine zauvek napustiti Dablin i Irsku, da bi ostatak života proveo – zajedno sa svojom odanom saputnicom Norom Barnakl – na bezbroj različitih adresa u Italiji, Francuskoj i [vajcarskoj.
Dela: pesnička zbirka Kamerna muzika (Chamber Music, 1907); zbirka pripovedaka Dablinci (Dubliners, 1914); drama Izgnanici (Exiles, 1918); romani Portret umetnika u mladosti (A Portrait of an Artist as a Young Man (1914), Uliks (Ulysses, 1922) i Fineganovo bdenje (Finnegans Wake, 1939).

Uliks

Pisan u Cirihu, Trstu i Parizu u periodu od 1914. do 1921. godine, roman Uliks postao je ne samo kruna Džojsove asketski dosledne umetničke misije, već i jedan od najznačajnijih romana u istoriji pisane reči. Krajnje svedena i jednostavna fabula ovog dela obuhvata život tri glavna lika u toku jednog jedinog dana, 16. juna 1904. godine, u Dablinu. No ispod površinskog sloja radnje – satkanog mahom od trivijalnih sitnica koje prelomljene kroz svest junaka dobijaju neslućeno veliki značaj – krije se nesagledivo obilje nivoa kazivanja i značenja. Najznačajniji i najraskošniji među tim nivoima verovatno je onaj koji je sagrađen kroz preplitanje, paralelizme i kontraste sa Homerovom Odisejom. Džojsov Odisej, Leopold Blum, daleko je od Homerovog junaka isto onoliko koliko su dablinske zagušljive krčme i javne kuće daleko od uzvišenog helenskog sveta. Džojsova dekonstrukcija mita odvija se na beskompromisan i umetnički plodan način: svaka od Blumovih mahom banalnih dogodovština ima svoj pandan u nekoj od veličanstvenih Odisejevih avantura, i time Džojs ubedljivo pokazuje u šta je mit pretvoren u savremenom svetu. Nema više heroja, nema više podviga koji pomeraju granice čovekovih sposobnosti i dosega njegovog saznanja. Ipak, ono “da” na kraju čuvenog monologa Moli Blum kojim se roman završava, ne mora značiti tek rezignirano mirenje s užasom praznine, već možda i radosno prihvatanje života koji, iako lišen mitske uzvišenosti, nije ostao lišen svakog smisla. Stari mitovi su mrtvi – valja izmišljati nove. Džejmsu Džojsu je to u Uliksu mnogostruko pošlo za rukom: uostalom, stvorio je roman koji je i sam prerastao u mit, trajno otvoren za nova čitanja i tumačenja.

dreamwalker · ***dragancee***

******************
Progonstvo i zavičaj

Iako su prvi nastavci romana objavljeni u SAD, zahvaljujući jednom štamparu, našeg porekla, jer njemu nisu smetale bezobrazne reči, trebalo je čekati osam decenija da bi se to delo pojavilo i na našem jeziku.

Međutim, koliko splet nesrećnih okolnosti može da ide velikom piscu naruku pokazuje ceo Džojsov životni i stvaralački put, na kome je svaka prepreka izrastala u podsticaj, svaki fijasko vodio u neslućeni trijumf. Izvanredno obrazovanje u elitinim katoličkim školama, a zatim na univerzitetu, omogućilo je velikom buntovniku i ateisti da, za razliku od mnogih svojih istomišljenika, bar uvek zna o čemu govori. Kada je majka u njegovoj 14. godini otpustila služavku, uverena da je ona htela da joj zavede sina, bio je upućen da seksualne utehe potraži na profesionalnom nivou. A kakvu su tek draž imale katoličke ispovesti i kajanja na tom nivou jasno se vidi na nekim od najživopisnijih stranica "Portreta umetnika".

Izabrano izgnanstvo

Slične sreće bio je i sa ženom. Umesto neke poluobrazovane građanske lutkice, dobio je divnu seljančicu koja je radila kao sobarica u Dablinu i bila toliko zgodna i okretna da su joj poveravali i rad za šankom. Jedan njen raniji momak, zajedno sa krivim krstovima na groblju gde je sahranjen, ušao je kao velika inspiracija "Pokojnika", možda najveće pripovetke na engleskom jeziku u 20. veku. Istina, ona ga je često pitala zašto upropašćuje toliku hartiju svojim pisanjem, dok je on u mladosti zabavljao drugove čitajući im njena nepismena pisma. Ali kasnije su ta pisma postala uzor za neke od najvećih stranica njegove proze - završni monolog Moli Blum u "Uliksu", sav u znaku "toka svesti", mešavine percepcija,asocijacija, frustracija, ostvarenih i neostvarljivih želja datih bez inteprunkcije.

Pa i život u izabranom progonstvu - u Puli, Trstu,Rimu, Cirihu i, nadasve, u Parizu - stvorio je znatno dublji odnos prema zavičaju nego što bi se mogao održati da je ostao u dablinskoj svakodnevici. I zar mu nije upravo taj izgnanički život doneo onu grotesknu svetsku slavu u Parizu, gde je čak pokrenut i časopis traznicija - s malim slovom u naslovu, ali s velikim pretenzijama da pokaže da Džojsov jezik označuje krupan biološki korak u razvoju ljudskog roda? Koliki i kakav je to korak ka prirodi i sudbini modernog malog čoveka vidi se već na početku "Uliksa", kad nam Blum, kaže da je "više od svega voleo ovčije bubrege sa roštilja, koji su njegova nepca darivali finim, lakim ukusom blago parfimisanog urina". Kao, uostalom, i na kraju kad se Blum nađe u sitne sate pred vlastitim domom i ustanovi da je zaboravio ključ u pantalonama koje je nosio prethodnog dana i zabrinut koliko će žena imati razumevanja za to, počne hamletovski da se pita: "Kucati ili ne kucati".

Nenadmašan monolog

A još bolje se to vidi u "valpurgijskoj noći" "Uliksa", kad Blum u svojoj veličanstvenoj seksualnoj i političkoj megalomaniji imenuje "svog vernog ata... naslednim velikim vezirom", odbaci, u kraljevskom pluralu, svoju dotadašnju suprugu ("koju brzo odvoze u crnoj marici"), "daje svoju kraljevsku ruku princezi Seleni, dragulju noći" (476), i obećava širokim narodnim masama da će ih povesti u novi život, u "zlatni grad... Blumusaliem", u "monumentalno zdanje, s kristalnim krovom, sagrađeno u obliku ogromnog svinjskog bubrega". Zašto ne ovčijeg?

Vidi se to, dakako, i u prvim poglavljima u kojima se Stiven pojavljuje kao pravi mladi evropski intelektualac: aritkulisan, obrazovan i vispren, koliko pretenciozan i nadmen. Zar se on ne ruga svojim knjigama kojima se sav svet divi a koje su predstavljene samo abecednim slovima: "Jeste li pročitali ono F? O da, ali više mi se dopada K. Da, ali V je predivno". Da i ne pominjemo njegove epifanije "ispisane na zelenim listovima, duboko dubokoumne", a uz to još i pohranjene u aleksandrijskoj biblioteci. Ali ponajbolje se se taj moderan gemišt ogleda u onih nekoliko talasa od po oko dve i po hiljade reči koje izbacuju na poslednju obalu romana sve otpatke i romanse Molinovog života i u kojima se mešaju patlidžani, mrkve i podvezice s alpskim ružama, jeftinim romansama, zavođenjem nekakvog pesnika, podavanjem onom ko je pri ruci i, najzad, hukom valova koji se razbijaju o španske obale. Još Arnold Benet je primetio da u pogledu razumevanja ženske psihologije taj monolog nadmašuje sve što je on ikad pročitao. Istina, jedna obrazovana dama, Meri Kolam, smatrala je da tu Džojs nije dao sliku svesti jedne žene nego "izložbu uma jedne ženke gorile". Da li - s obzirom da je Džojsov tekst u pitanju - jedno iskljujuje drugo? I da li je Džojs bio sasvim fer prema ženki gorile?

****************

gkukolj · **-tončica-palončica-**

Nijemi svijet sna

Džejms Džojs (1882 - 1941) izvršio je jedan od najjačih uticaja na razvoj moderne književnosti. Kada mu je 1922. godine objavljen "Uliks", roman koji se ubraja u najbolja književna ostvarenja 20. vijeka, Džojs je napravio pauzu prije nego što je prionuo na pisanje poslednjeg djela. Ovaj engleski pisac irskog porijekla, živeći u Parizu, sedamnaest godina radio je na "Fineganovom bsijenju". Pošto je u tom razdoblju Džojs već gotovo izgubio vid, nije mogao sam da piše, već je teks "Fineganovog bdijenja" morao da diktira.
Samjuel Beket (1906 - 1989), još jedan velikan svjetske književnosti, takođe Irac porijeklom, bilježio je jedno vrijeme ono što bi mu njegov prijatelj Džojs diktirao. Ne treba zaboraviti da je "Fineganovo bdijenje" izuzetno složeno napisan roman za koji se kaže da je "prvi pokušaj artikulisanja nijemog svijeta sna". Diktiranje je ponekad imalo sasvim neočekivane obrte.
Tako je, jednom prilikom, Džejms Džojs čuo da neko kuca na vrata i to tako tiho da Beket toga nije bio svestan. Džojs je viknuo:"Uđite!", što je Beket, zanijet bilježenjem teksta koji mu je drug diktirao takođe stavio na hartiju.
Kasnije, kada je Beket pročitao ono što je zapisano, Džojs se zamislio i riješio da mu baš odgovara da u tekstu ostane i ta slučajno umetnuta naredba.
"Fineganovo bdijenje", roman koji stvara glavobolje i ljudima koji ga čitaju, možda još više prevodiocima na druge jezike, osim velikog uticaja na kasniju književnost, ostavio je jak pečat i na Beketovo stvaralaštvo.
Samjuel Beket postao je jedan od glavnih predstavnika pozorišta apsurda. Njegovi junaci često sjede u nekoj nedođiji, u nadi da će neko ipak čuti njihov glas.