Karneval na januarskoj reci

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

U poslednje vreme i vrapci znaju za Brazil – po veoma popularnim “sapunskim” serijama kojima neumorno ishranjuje svetsko gledalište. Međutim, ti isti vrapci znaju da je ova najveća južnoamerička zemlja još od davnina poznata po sambi, po fudbalu, karnevalima, a najviše po Rio de Žaneiru – gradu koji i danas nosi titulu najlepšeg na svetu - gradu razbibrige, sunca i ljubavi...
Smešten u zalivu Guanabara sa brdima iza – i morem ispred, Rio ima oko 300 ostrva i dve hiljade plaža od kojih je najpoznatija Kopakabana.
Davne 1500. godine, pomislivši da je uplovio u ušće nepoznate reke portugalski osvajač Kabral je mestašce u njemu nazvao po mesecu januaru. Unutrašnjost zemlje kolonizator je osvajao postepeno, kažu da i danas postoje neispitane oblasti. Oslobođena od Portugalaca, federativna republika Brazil nastaje u drugoj polovini 19-og veka, tačnije 1888. godine njeno puno ime je Ujedinjene Države Brazila. Portugalci mu ostavljaju jezik i katoličku veru. Godine 1960. tadašnja prestonica Rio de Žaneiro ustupa mesto unapred projektovanom i ultra modernom gradu Braziliji smeštenom na raskrčenom parčetu džungle u unutrašnjosti. No Rio, sa svojih 12 miliona stanovnika, nikad nije prestao da budenajveća tropska metropola i duhovni centar zemlje. Kada dođete u Rio, uprkos brojnim mestima turističkog hodočašća koje vam ovaj grad svesrdno nudi – najaatraktivniji i najlepši su ljudi – tačnije KARIOKE! Nastali iz mešavine više rasa, pažnju posetilaca posebno privlače žene. Dugih nogu, raskošnih oblina i tena boje čokolade, slove za najlepše sveta.
Ali, priču o njima ostavljamo za kraj. Kao dezert!
Između niza hotelskih oblakodera i Kopakabane proteže se dugačka Atlantik avenija. Uz plažu je šetalište dugačko 6 kilometrara i popločano crveno-belim pločicama, na njemu je i visoki stub koji pokazuje tačno vreme i temperaturu vazduha. Podne je i 30C. Gde bi se bilo koji turista uputio čim se smesti u jedan od hotela? Na plažu, naravno! Dakle, u kupaćim kostimima i sa ushićenjem u srcu, pohrlismo pravo na pesak, ka zapenušanim talasima. Ali, gde je sav taj svet, gde su kupači, posebno kupačice, pitamo glasno gledajući u ponekog usamljenika što čučeći na pesku gleda u horizont…
Zima na +30C!
“Pošto naši sugrađani cele godine vežbaju (rumbu, sambu, bosa novu, lambadu i druge igre) sada su u finalu jer karneval počinje za koji dan i svi su veoma zauzeti… a što se kupanja tiče - crvena zastavica pokazuje da je kupanje zabranjeno – uostalom, sad je kod nas zimski period ( pa samo je 30C!) – zato je bolje da odete i prošetate se našim “sidad maraviljoza” – božanstvenim gradom!”, posavetova nas uvek prisutni Martinez. Za utehu krenulismo u susret zapenušalim kresticama provlačeći noge kroz pesak kvašen nailazećim talasima, ostavljajući površinu glatku i sjajnu, za nama su brisali svaki trag…
Pešice krećemo ka centru grada, izbijamo na široki bulevar Lemos i bukvalno se probijamo kroz gužvu uzavrelih šetača pridošlih iz svih krajeva planete. Skrećemo u paralelnu ulicu i izbijamo pred velelepni stadion Marakana. Naši muškarci su radosni, ushićeno prilaze i na tabli pored ulaza glasno čitaju podatak da stadion prima više od 200 hiljada navijača. U neposrednoj blizini poznatog zdanja nalazi se kameno postolje sa uklesanim imenima brazilskih sportista koji su osvojili prvenstvo sveta u fudbalu. Sa njega, a prema nebu, uzdiže se statua fudbalera koji stoji na zemaljskoj kugli sa bakljom u ruci. Pratimo njegov pogled koji stremi preko puta, u pitome i živopisne brežuljke načičkane kućicama. Sa mesta na kome smo stajali izgledali su bajkovito. Ubrzo saznajemo da su to favele – sirotinjska naselja. Pošto se tačan broj ne zna, predpostavlja se da u njima živi preko petstotina hiljada ljudi – uglavnom nezaposlenih! I mada su priključeni na gradsku infrastrukturu i oslobođeni svih materijalnih obaveza – gradske vlasti imaju problema napretek. Najveći je što polovina stanovnika na brežuljcima ima manje od – 20 godina!
“Da li rade? Od čega žive?!”, pitamo.
“Dabome da rade! Cele godine uvežbavaju karnevalske igre, to im dođe kao obavezan posao… Od čega žive – to je jednostavno jer je stranaca mnogo, neopreznih još više, tako da uz poneku torbu, notes ili novčanik, svi oni mogu sasvim pristojno da žive…”
U prilog ovom podatku vozač Martinez nam ispriča jedan detalj:
“Na svom putu po Južnoj Americi papa je stigao i u naš Brazil. Naravno posetio je i Rio. Najviše vremena je proveo u centralnoj katedrali gde je držao mise. Na kraju svog boravka poželeo je da ode u favele među siromašne i da ih blagosilja. Gradski oci i papina pratnja se zapanjila toj njegovoj želji i istog časa združenim snagama započeli ubeđivanje da sveti otac nikako ne smeo ići u brda gde bi mu se moglo svašta desiti. I pored bezbroj razloga koje su iznosili nastojeći da papa promeni svoju odluku - sveti otac je ostao nepokolebljiv. Uz silno obezbeđenje i neviđene mere zaštite uputiše se put brda. Dočeka ih masa siromašnog sveta oduševljena papinom posetom. Ganuti do suza, pokorno i u savršenom redu svi su strpljivo čekali na trenutak kada će celivati ruku Uzvišenog velikodostjnika. Sve je proteklo mirno i svečano i nije se desila baš ni jedna neprijatnost. Poseta se bližila kraju, na na obostrano zadovoljstvo papa se oprosti od naroda koji siđe sa brda da ga isprati. Zabačen u sedištu automobila papa je bio zadovoljan - sve do časa kad jedan od njegovih saputnika zaprepašćeno primeti da svetom ocu nedostaje prsten pečatnjak - sa ruke koja je bila celivana!
Ispred nas je katedrala San Sebastijan.
Da nije krsta na njenom vrhu nikad ne bih poverovala da se nalazim ispred crkve! Sagrađena je od betona i ima oblik zaravljene kupe. Može da primi 25 hiljada vernika. Unutrašnjost je krajnje jednostavna – bolje rečeno crkva je prazna. Oltara nema, jedini ukras su raskošni vitraži koji se uzdižu od poda pa do plafona, postavljeni na četiri strane simbolišu strane sveta. Katedrala ima i zvonik. Udaljen je od crkve i ukrašen upletenim puzavicama bugenvilija purpurnih boja.
Glava Šećera i zaštitnik grada
Pred nama je gradska četvrt Ipanema sa istoimenom plažom. Šaljivdžije je nazivaju “ima-panema” – s razlogom!
“Ukoliko odete u vodu da se osvežite budite spremni da u povratku nećete naći ništa od svojih stvari, zato je najbolje da na plažu ponesete samo kupaći kostim – i to na sebi!”, savetuju domaćini.
Iznad krošnji drvoreda, baš kao da lebdi nad površinom mora, nazire se zaobljeni vrh stene po imenu Glava šećera. U plavom beskraju neba nestvarno deluje majušna bela mrlja na njenom vrhu za koju kažu da je vidikovac na koji treba uskoro da stignemo. “Osvajanje” Glave započinjemo ukrcavanjem na žičaru razapetu između dve stene. Posle dva “presedanja” nosi nas gore.
Sa prvog platoa se pruža veličanstven pogled na zaliv Botafogo. Ispod nas, po plavoj površini mora šepure se bezbrojne bele jedrilice, poređane duž polukružne plaže podsećaju na bisernu ogrlicu… Snažan tresak i kabina se zaljulja nad ambisom, ubrzo se nađosmo na zaravnjenom vrhu čuvene stene. Pogled sa 500 metara je veličanstven. Kristalno jasan dan omogućava nam da gledamo u tropsko zelenilo odevena brda stešnjena među gizdave gradske četvrti. Iza nas je beskrajni okean, a ispod – Rio obasjan atlantskim Suncem, Rio sa plažama, svetlim i blistavim plažama koje se protežu 180 kilometra dugačkim zalivom…
Suprotno od nas, na brdu sa zastrašujućim špicastim vrhom, svetluca jedva vidljiva statua Isusa. “To je Korkovado, tamo ćemo ići sutra!”, saopštava nam Martinez. A, kako stići do njega, ne usudih se da pitam…
Uveče je Rio veličanstven. Okupan svetlom blještavih reklama i predkarnevalskom atmosferom, grad blista morem crvenih, žutih i belih svetiljki koje se ogledaju u tamnoj vodi zaliva. Toplo i vlažno februarsko veče miriše na more, prženu ribu i opojne cvetove. Iz pešačke zone prepune razigranih karioka u paradnim kostimima (ne, to nisu svečani!) prolazimo pored pozorišta, muzeja i opere sagrađene u renesansnom stilu, izbijamo u četvrt u kojoj su meštani očigledno opsednuti imenom Glorija: marina se zove Glarija, hotel Glorija i crkva Glorija! I najednom, iz tako zbijenih kuća i urbane sredine, pred nama iskrsnu gusta tropska šuma, sa uzanim krivudavim putem.
Na brdo Korkovado putujemo majušnom železnicom. Ima 180 sedišta i staklene zidove. Pupće i grabi probijajući se prašumom, između prokopanih i mahovinom obloženih stena, visećih liana i zelenila u čijoj raskošnoj lepoti uživamo sve vreme puta. Prolazi brzo dvadesetak minuta vožnje, pucketanje u ušima mi govori da smo stigli. Izlazimo iz voza, ispred nas su stepenice koje vode do prostrane terase odakle puca pogled na ceo grad. Nekoliko stepenica iznad nas, na najvišoj tački Korkovada, uzdiže se impozantna i kolosalna figura Isusa Hrista. Teška je 1150 tona i visoka 25 metara! Sa visine od osamsto metara, ova divovska statua raširenih ruku predstavlja zaštitnika grada Ria.
Karneval i karioke…
Svake godine u februaru Rio postaje svetska turistička prestonica.
U vreme karnevala milioni putnika iz celog sveta dolazi ovamo. I mada kažu da je paganskog porekla – karneval je nešto za šta Brazil živi cele godine. Dakle, pripreme za tu jedinstvenu feštu počinju još krajem avgusta. Pripremaju se materijali za kostime, mašta se razmahne za kreaciju, koreografiju i scenske efekte, svaki ćošak, trg ili uličica postaje prostor za vežbanje i pripremu velikog događaja. A nedelju dana pre glavne parade započinje igra po gradskim ulicama, a Rio se pretvara u vulkan sa užarenim grotlom iz koga neprestano kulja, peni i leluja masa igrača i posetilaca, domaćih i stranih, muškaraca, žena i dece… u vreme karnevala radnje su zatvorene, i pošte, banke, škole. U vreme karnevala ni novine ne izlaze, u vreme karnevala ništa nije bitno – ni hitno! Izuzev igre, pesme i uživanja, uživanja…
A glavni Karneval se odigrava na specijalno izgrađenom stadionu - Sambadromu čije tribine primaju i po 60.000 ljudi. Taj veličanstveni događaj zvanično traje 2 dana (nedelja i ponedeljak) a nezvanično mnogo duže… za ta dva dana ispred mase gledalaca prodefiluje 16 škola sambi ( svaka ima oko 4500 članova) i mada je svakoj za cilj biti u pet naboljih mesta – nikome nije važno da li će pobediti - zapravo, najvažnije je učestvovati (pa zar se nije na to čekalo godinu dana)!!!
A poslednja novina glasi:
U završnoj i glavnoj manifestaciji karnevala u Riu mogu učestvovati i – TURISTI! Uslov je da dođu ranije, da nađu modelara, kreatora i šnajdera kostima. Kada ih budu isplatili i obukli kostim, otići će na Sambodrom i pridružiti se jednoj od samba-garnitura. U masi od 4500 ligrača nekako će uspeti da se provuku nezapaženo. Nagrada je neprocenjiva – bogati srećnici će sve vreme biti u “tesnoj” vezi sa nedostižnim Karioka igračicama.
Pusti snovi svih muškaraca ove naše planete Zemlje…

(P.S. Ukoliko na televiziji budete pratili prenos Karnevala u Riu, ovog puta ga pogledajte brižljivije pošto se može desiti da među golišavim Kariokama ugledate i neko poznato lice…)

Napisala Mila Starčević (milastar@ptt.yu)

imaginelo · Početnik Domaćeg.de

Karneval? Evo jedne slike:

miskopisko · ~Dream-Maker~

Fantasticno....ko ce da mi plati put tamo Question