Muzej okončanih ljubavi

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Šta da radite kada okončate romantičnu vezu, šta učiniti sa svim ostacima nekadašnje ljubavne čarolije. Neko se dosetio da stvori mesto gde će sve uspomene biti bezbedne od vaše eventualne destruktivnosti i biti ohrabrenje i za vas i za druge da nastave dalje…Što te ne ubije čini te jačim.

piše: Jovana Žujević

- Da li ste ikada doživeli pravu ljubav?
- Naravno, i to više njih - odgovorio mi je sasvim ozbiljno prolaznik u jednoj od beogradskih ulica.

Sve te ljubavi, kratkog veka ili one višegodišnje, strasne ili nežne, romantične ili praktične (a danas ima dosta takvih), ostavile su traga. Nekada su to bili presovani cvetovi, crno-bele fotografije, medaljoni i pisma (obavezan krasopis!), a danas sms poruke, e-mailovi, fotke na kompu iz digitalnog foto aparata, plišane mede, karte sa nekog koncerta i drugi suveniri. I šta sa njima kad vam neko slomi srce, a vi ste ovoga puta bili potpuno ubeđeni da je to TO, jedino, večno, PRAVO? Pa sad... tu postoji više mogućnosti. Pocepati i spaliti sve je odavno ,,provaljeno” (osim ako nije u pitanju mirišljava sveća u obliku suncokreta, koja svakako mora da izgori ) i nije nimalo originalno rešenje, a vi ne želite da se vaša kreativnost ikada dovodi u pitanje. Možete i sve vratiti pošiljaocu, ali čemu? Pa vi ste te poklončiće zaslužili.

Jedan moj drug kaže da je idealno rešenje sve uspomene uredno spakovati u kutiju, a potom je gurnuti što dalje ispod kreveta. Tako možete biti sigurni da će prašina i paučina odigrati svoje i sprečiti vas da posegnete za kutijom kada vas spopadne neizbežna nostalgija. Ali šta ako ste vi vrlo uredna osoba i usisavate ispod kreveta bar jednom nedeljno ili ako imate jedan od onih modernih Ikea kreveta ispod kojih nema prostora, jer je to zamenila kutija za posteljinu ili šta već? U tom slučaju, ne dozvolite da vam se nagomilava negativna energija koju ove nekadašnje dragocenosti nose. Spakujte sve i pošaljite u Muzej okončanih ljubavi. Da, to zaista postoji. Neko se dosetio da stvori mesto gde će sve uspomene biti bezbedne od vaše, nadajmo se, privremene destruktivnosti i čekati neke bolje dane.

Olinka Vištica i Dražen Grubišić (Zagreb) su i sami nekada bili zaljubljeni par. Kada su okončali svoju vezu, počeli su da se pitaju šta im je činiti sa svim ostacima nekadašnje ljubavne čarolije. Bilo bi bolno uništiti ih, da ne spominjem da biste time u potpunosti stali na put razvoju detektivskih sposobnosti kod vaše buduće unuke (znate ona pretraga bakine škrinje, pa zar ona nije imala samo vašeg deku?). Zato je i nastala ideja da se osnuje Museum of Broken Relationships.

,,Prvo smo mailom kontaktirali naše prijatelje i njihov odziv je bio zaista sjajan. Onda su naravno i oni poželeli da doprinesu, pa su prosledili mailove još nekim ljudima i tako smo dobili toliko mnogo različitih stvari kojih se nikada ne bismo dosetili, kao na primer vespu i veštačku nogu. Neke stvari koje možete naći u muzeju su zaista iznenađujuće”, kaže Dražen.

Da li vam je poznata ona čuvena scena u kojoj ljubavnici voze vespu uskim ulicama primorskog gradića koja je u italijanskoj kinematografiji česta koliko i spašavanje sveta u američkoj? Jedan par je uložio dve godine da popravi vespu kako bi isprobao ovu filmsku vragoliju. Vespa je proradila, a oni raskinuli nakon tri dana. Tako je Muzej okončanih ljubavi dobio jedan od svojih najzanimljivijih eksponata.

Ratni veteran nesrećno zaljubljen u svog fizioterapeuta je priložio veštačku nogu sa natpisom: ,,Proteza je trajala duže od naše ljubavi, bolji materijal”, a jedna devojka mobilni telefon koji joj je bivši dečko velikodušno dao da bi prestala da ga zove.

U ovoj nesvakidašnjoj muzejskoj postavci, nalazi se i stari ručni sat: ,,Poklon dobijen od S.K. Volela je antikvitete. Bilo je važno da je predmet star i da ne funkcioniše. Isti razlozi zbog kojih mi više nismo zajedno.”

Uprkos mnogobrojnim neobičnim eksponatima, jedna od najdirljivijih priča nosi kutija sa uspomenama jedne bake. Karlo, ljubav koja joj se dogodila u devojačkom dobu, ali koga nikada nije sasvim prebolela, utopio se nesrećnim slučajem u reci daleke 1926. godine. A mogao je biti nečiji deka.

Kao i broj slomljenih srca, i kolekcija Muzeja okončanih ljubavi neprestano se uvećava. Ako želite da joj doprinesete, možete to učiniti anonimno, ali uz predmet koji darujete ipak morate napisati kako i kada se sve zbilo i šta vas je tačno povredilo. Ne želite valjda da svet ostane uskraćen za vašu ljubavnu priču. Ne zaboravite da napišete i kako ste preboleli i nastavili dalje. Nije fer da početnici pomisle kako tim boljkama nema nikakvog leka.

Ako ste prava umetnička i pesnička duša, ili vas je raskid nagnao da to privremeno postanete, zaključajte se u takozvanu ,,ispovedaonicu” muzeja i ugravirajte poslednje reči koje biste samo da možete uputili onome ko se usudio da takne vaše srce.

Ako niste građanin Ljubljane, Londona, Venecije, Pariza i Istambula gde će izložba uskoro gostovati - ništa zato. Vama se pruža prilika da učestvujete u sastavljanju enciklopedije nesrećnih ljubavi i opovrgnete shvatanje da istoriju pišu samo pobednici. Posetite web site muzeja, smislite korisničko ime (imate na raspolaganju sve nadimke kojima vas je on zvao ili ona) i lozinku (nešto detinjasto kod vaše ljubavi što ste samo vi znali i tako voleli), a onda prikačite muziku koju ste zajedno slušali (recimo REM – The one I love), poruke i slike sa prve zajedničke žurke kada ste se jako opili, malo od alkohola, a više od njegovog ili njenog prisustva. Nemojte ovaj web site stavljati u bookmarks, bar neko vreme, ili ako ne izdržite i to ipak učinite, onda ,,zaključajte” svoje uspomene, odložite ih u sobičak na site-u gde neće ostati zauvek, već samo dok ne prebolite. Potom ih oslobodite i uvrstite u kolekciju da ih svi mogu videti i ogovarati kao što ćete uostalom činiti i vi za nečije tuđe. U stvari, kad bolje razmislim, sve su to naše zajedničke uspomene. Niko time ne pokušava da kaže da vaša ljubav nije bila posebna. Naravno da jeste, najposebnija na svetu. Pa zar nije svačija?

Ovo je i jedinstvena prilika da budete manje ljuti i pomognete onima koji su se našli u nebranom grožđu jer preživljavaju raskid po prvi put. Tako ćete ih možda nasmejati i malo ohrabriti. Shvatiće da kroz neko vreme sve će ponovo biti u redu.

Možda će konzervativni istoričari umetnosti dovesti u pitanje da li naše pomalo sladunjave uspomene uopšte vrede da se nađu u jednom muzeju. Pa ako se na zidovima prestižnih svetskih galerija nalaze kojekakve instalacije i jednobojne slike (nije da dovodim u pitanje ijedan od -izama, sve je to inspirisano dešavanjima u svetu) uz natpis da ne dodirujete eksponat, onda i one dragocenosti koje vas podsećaju na pažnju i ljubav koju ste jednom dali i dobili nesumnjivo zaslužuju da budu izložene. Nije to nikakva postmoderna umetnost umiksovana sa Cosmopolitan ideologijom, već ona večna klasika kojoj se svi pre ili kasnije vraćaju. Koja traje. Uostalom, “Es tan corto el amor, y es tan largo el olvido” (,,Ljubav je tako kratka, a tako beskrajan zaborav.”) reče Pablo Neruda.

Izvor: B92