Vodeni ljudi

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Nauka protiv misterije

Čuveni američki zoolog Ajven T. Sanderson, poznat u našoj zemlji po enciklopediji "Sisari", nedavno je objavio jednu zanimljivu knjigu koja je izazvala veliko interesovanje i među naučnicima i kod široke publike. U njoj je opisao razne neobične i neverovatne pojave na našoj planeti. "Niko ne može tvrditi da smo stigli sve da proučimo. Isto tako, pogrešno je u svemu nepoznatom videti nešto natprirodno. Ne postoji ništa neobjašnjivo, postoje samo stvari koje još nisu objašnjene" – kaže Sanderson.

Godine 1932. mesto britanskog otpravnika poslova u južnom Kamerunu zauzimao je moj prijatelj N. H. Kleverli. On mi je prvi ispričao jedan takav slučaj.
Poslanstvo u Kalabaru jednog dana posetio je šef mesne policije koji se upravo vratio iz obilaska oblasti Ibibio. U izveštaju koji je podneo priznao je da tamo ne ide baš sve najbolje, neka sela odbijaju da plate porez. Kleverli je odmah poslao poruku okružnom načelniku da sprovede istragu. Međutim, ovaj je, "zbog preterane zauzetosti", prepustio posao svom zameniku, a ovaj ga, sa svoje strane, poverio jednom mlađem oficiru koji tek što je završio vojnu akademiju.
U pratnji podnarednika, crnca, mladi engleski oficir uputio se brodom prema močvarnoj oblasti Ibibio gde bi se svako osim domorodaca za manje od pet minuta bespovratno izgubio.

Čamci su prazni

Najzad su stupili na čvrsto tlo i kroz gusto rastinje krenuli ka najvećem od "neposlušnih" sela. Ali, čekalo ih je iznenađenje. U naselju nije bilo ni žive duše, čak ni seoskih džukaca kojih inače ima na svakom koraku, ni jednog jedinog domaćeg pitomog majmuna. Sva živa bića kao da su propala u zemlju!
Već pomalo uznemiren, Englez je pošao prema susednom selu, ali i ono je bilo potpuno prazno. I dva sledeća takođe. Počeo je da razmišlja šta ima ovo da znači. Mada je kratko bio u Kamerunu znao je da su naselja u ovoj oblasti obično na malim ostrvima okruženim rečicama i potocima, te se zbog toga ljudi isključivo kreću čamcima dok im puteljci kroz gustiš služe samo da se prebace od mesta gde su pristali do sredine ostrva gde se nalazi selo. Ovakav raspored nasleđen je još iz vremena kad su u priobalne pojaseve zapadne Afrike upadali trgovci robljem. Iz centra ostrva, po pravilu, zrakasto se račvaju staze na sve strane. Prema tome, logično je zaključio oficir, ako nisu u selu, stanovnici moraju biti na čamcima. Poslao je ljude u glavno selo odakle su se oni razmileli po celom ostrvcu. Sam se spremao da u čamcu krene u obilazak ostrva...
Mada dobro smišljena, akcija je dovela do čudnih rezultata. Pronađeni su svi čamci, ali prazni! Tada je podnarednik zatražio dozvolu od svog pretpostavljenog da skine uniformu i kad je zbacio i poslednji komad odeće izgledao je kao i svaki drugi domorodac. Nameravao je da ode do prvog naseljenog sela i pokuša da se raspita kod stanovnika za ovaj tajanstveni nestanak.

Lagali su

Ali, nije odmakao daleko i sreo je tri čoveka u čamcu. Vraćali su se u selo s dugog puta i kad ih je upitao šta se ovde dešava, odgovorili su da pojma nemaju. Da su se namerili na mladog Engleza, on bi im možda i poverovao, ali crnac podnarednik znao je da ne govore istinu. Jer, Afrikanci, ma kako duboko otišli u džunglu tam-tamom uvek održavaju vezu sa svojim selom. Kad im je pripretio oni su najzad priznali da znaju gde su njihovi saplemenici.
Svi zajedno krenuli su jedva primetnom stazom ka potoku gde nije bilo ni čamaca ni "pristaništa". Obala se na tom mestu nadvila nad vodu. Odozgo se dobro videlo jer je potok, za razliku od većine koji je ovde žutomrki, bio bistar. Vrhovi drveća koje se nadnelo nad potok gotovo su se dodirivali. Domoroci su rekli podnaredniku da se popne i pogleda dole.
I evo šta je on video: celo naselje – muškarci, žene, deca – sedeli su na dnu reke, nepomični, naslonjeni leđima na strmu obalu. Izgledali su kao da spavaju. Psi i domaći majmuni ležali su pored njih u kotaricama od pruća.
Crnac podnarednik se izbezumio. Bez mnogo diplomatije vratio je tri domoroca u selo, vezao ih i ostavio pod nadzorom svojih ljudi, a sâm požurio da o svemu izvesti engleskog oficira. Ovaj u početku ništa nije razumeo, posle nije mogao da poveruje, ali kako ljudi zaista nigde nije bilo, a pare je trebalo prikupiti, rešio je da ode do potoka.
Kad je ugledao stanovnike pod vodom, na dubini od najmanje dva i po metra, najpre je zanemeo, a onda zapovedio podnaredniku da siđe u vodu i probudi ih. Međutim, crnac ih je uzalud vukao i cimao. Nijedan se nije "probudio". Svi su sedeli u onom istom položaju kao pre više od sata kad ih je otkrio. Kad je prišao jednoj majci koja je držala bebu na krilu, primetio je da je vezana za korenje drveća koje je izvirivalo iz obale taj-taj lijanama. Tako je bilo i sa svima drugima.

Greška mladog Engleza

Crnac podnarednik i Englez, naročito ovaj drugi, bili su posle ovog tako reći izbezumljeni. Nisu znali šta da rade. I mladi Englez je, na žalost, tada napravio grešku. Ostavio je podoficira na licu mesta, a sâm potrčao na brod pa pravo u Kalabar. Nipošto ne treba zaključiti da se tu radilo o kukavičluku, naprosto, čovek se nije snašao, hteo je pošto-poto da što pre o svemu izvesti pretpostavljene šta se desilo u močvarama Ibibioa. Samo, hoće li mu verovati?
Njegov izveštaj, međutim, nije primljen s nevericom. Iskusan otpravnik poslova, naviknut na razna iznenađenja, dao mu je pratnju i u dokumentima poslanstva, koja su sačuvana, i danas se može pročitati da je mladi Englez krenuo natrag u pratnji pomoćnika okružnog načelnika i drugih službenih lica. Ali, kad je nova grupa stigla, revnostni podnarednik crnac već je sve domoroce poterao iz reke i prikupio porez! Kako, to se ne zna.
Ko danas može da zna da li je nestrpljivi Englez u žurbi zaboravio da kaže podnaredniku da stanovnike sela ostavi pod vodom dok se on ne vrati ili je, pak, ovaj prekršio naređenje. Nije isključeno da su "vodeni ljudi" sami izišli iz reke pošto su na neki način primili signal od svojih saplemenika koje je policija zadržala.

Gnjurac sa kamenom

Drugi slučaj ispričao mi je takođe jedan prijatelj Džefri Gorer, poznati sociolog i uopšte, interesantan čovek. Evo šta je on lično doživeo.
Nalazio se na putovanju kroz Senegal, na zapadnoj obali afričkog kontinenta, kad ga je saputnik domorodac pozvao da vidi jedan narodni običaj. Ukrcali su se u jedan čamac i izvezli na more. Tamo se već mnoštvo čunova ljuljalo na talasima. Ribari su izvlačili jednu za drugom kotarice pune ostriga, rakova i drugih stanovnika morskog dna i to takvom brzinom da se Džefri začudio. Tada mu je domorodac obratio pažnju... Kroz bistru vodu moj prijatelj je lepo mogao da vidi druge domoroce koji su skupljali ostrige, isto onako kao što se kod nas beru šumske jagode, i mirno ih tovarili u korpe koje su im odozgo spuštali. Džefri je primetio još nešto što ga je zaprepastilo: za gležanj svakog gnjurca bio je privezan poveći kamen koji ga je držao na dubini. Ribari u čamcima su mu rekli da svaki ronilac ostaje pod vodom oko pola sata!
Čim je Džefri završio svoju priču, obasuo sam ga čitavom bujicom pitanja. Glavno je, razume se, bilo na koji su način skupljači ostriga uspevali da izdrže toliko vremena, a da ne izrone na površinu i udahnu vazduh.
- Uzimali su nešto, šta ja znam, neku tečnost, šta li, neko sredstvo... – odgovorio mi je on. Skočio sam na njega jer sam oduvek bio pun podozrenja prema svim tim "čarobnim napicima" koji treba da objasne maltene sve na svetu. Pa ipak, morao sam da priznam, kad sam se malo smirio, da u tome ima nekog smisla, pogotovo kad ne postoji bolje objašnjenje.
Prema tome, šetnja pod vodom duga pola sata mogla je biti rezultat neke posebne tečnosti koju su gnjurci pre toga ispijali! Međutim, ja se nikako nisam sa tim mirio. Pogotovu što su svi s kojima sam kasnije istražujući, imao prilike da razgovaram o ovoj neobičnoj pojavi, naročito stanovnici zapadne Afrike, više bili skloni jednom drugom objašnjenju – hipnozi. Ali, ja i prema toj reči imam jednu malu rezervu, najviše zato što laici trpaju na gomilu sve i svašta pod ovaj pojam. Ja bih rekao nešto samo o jednom vidu hipnoze.

Kad može fakir...

Fakir koji izlazi živ živcijat iz "groba" u koji su ga naočigled svedoka zakopali – nije više ništa novo. O tome postoje mnoga zvanična svedočanstva. Ja, recimo, čuvam u svojoj arhivi kopiju jednog izveštaja koji je potpisalo pet poznatih lekara. U glavnom gradu američke države Honduras pred pubblikom je nastupio Meksikanac, očigledno indijanskog porekla. Posle detaljnog lekarskog pregleda zakopan je u zemlju i na njegov "grob", da se ne bi posle reklo da je trik, sručena su dva kamiona zemlje. Sve se to događalo u centru Tegusikalpe, tako reći na očigled celoga grada...
Kad su ga sutradan u isto vreme otkopali, bio je živ!
Pitao sam doktora Redsa Čevertona, jednog od potpisanih, kako je to moguće i on mi je stručno odgovorio da po njegovom mišljenju stanje u kome se fakir za to vreme nalazio ne treba smatrati katalepsijom (obamrlošću) mada je njegov puls veoma slab, a disanje se gotovo nije moglo ni primetiti, itd. Međutim, za mene nije važno kako se taj pojava zove i da li je on za to vreme sasvim prekinuo disanje ili samo smanjio njegov intenzitet do te mere da ga iskusni lekar nije mogao da primeti. Važno je da je on tako proveo puna 24 časa! A kad je to mogao da uradi fakir zašto ne bi i celo selo ovladalo istom veštinom, pogotovo kad ima za to krupne životne razloge. Zar postoji bolja zaštita od stalnih napada trgovaca robljem koji su odvodili i prodavali čitave porodice nego se sakriti tamo gde te niko sigurno neće tražiti – pod vodu.
Ali, šta ćemo sa onim ribarima koji su skupljali rakovice u slanoj morskoj vodi? Za njih se nikako ne može reći da su se nalazili u nekom stanju obamrlosti jer su i te kako vredno radili pod vodom, osim ukoliko...

Uzbuna na času

Afrikanac koji je Džefriju pokazao fantastične gnjurce kao uzgre pomenuo mu je da u njegovom plemenu ljudi poznaju način kako da zaustave krvarenje i upravljaju cirkulacijom krvi u organizmu!
Uostalom, i sâm Reds Čeverton sretao je u svojoj praksi ljude koji su mogli da zaustave cirkulaciju krvi u svom organizmu. "Jedan moj školski drug", seća se lekar "na času je 'iz dosade' nožićem urezao sebi na ruku svoje inicijale. Krv je počela da lije što je kod svih u razredu izazvalo veliko uzbuđenje. Ali, on je tada izjavio da će je odmah zaustaviti. To je i uradio. Bilo je dovoljno da mahne maramicom preko rane i krvarenje se istog časa zaustavilo! Samo se video modar i dubok ožiljak. Negde predveče zamolili smo ga da nam pokaže ruku: rez je bio gotovo sasvim zatvoren, suv, bez kapi krvi".
I ovo objašnjenje doktora Redsa Čevertona prihvatam kao što se u principu slažem i sa katalepsijom kad se mogu umanjiti ili kontrolisati pojedinačne funkcije organizma. Samo jedno ne razumem: odakle su oni senegalski ribari crpli toliku energiju za naporan rad pod vodom?
Verovatno bih do danas imao odgovor i na ovo pitanje da sam uspeo da nađem nekog stanovnika zapadne Afrike koji bi mi dao obaveštenje iz prve ruke. Jer, veoma je malo belaca videlo ovu pojavu, a domoroci, puni nepoverenja prema neafrikancima, ćute o tome. Sve dok to ne uspem, biće onih koji kažu kako je sve ovo što sam sakupio čista izmišljotina, kao i onih koji će poverovati u ova dva događaja kao istinu.
Što se mene tiče, ja sam u svakom slučaju odlučio da nastavim traganje za svakom sitnicom koja ima bilo kakve veze s ovim slučajevima dok ne nađem rešenje. Ja ili neko drugi ko će biti bar isto toliko uporan i radoznao.

[iz "Politikinog zabavnika" #1138/1973]