"Povratak košave u Beograd" - Neda Kovačević

GrainneNiMhaille · Početnik Domaćeg.de

***
Скоро сваке ноћи у сну враћа кошаву у Београд. Хода Теразијама, Булеваром краља Aлександра, родном Косовском... Goin Back Home…
На мосту, загледан у линију што спаја бездано небо београдско с водама. Неисказним, попут његових осећања. Толико би желео да их изрекне. A само један је начин. Музика. Поезија.
Али ноте разноси кошава, магична и неухватљива, као џез. Јад и блаженство у исти мах. Као Serene. И као Ламент...
...Blow Wind Blow Wind...
Не уме рећи да ли то у Сави, дубокој као блуз, ветар мрешка месечину. Или ноте бљескају на води? И ко би то боље испричао, бас кларинет тихог господина с лулом, Долфија, сакс «Птице», Душкова труба, Belgrade Blues-ом. Или, можда, лицем ка ветру, глас Миланов? Она, једина зна. И зато...
Окренути се. К њој.
Тако би желео.
Отвара очи...
Да сам писао роман, вероватно бих почео овако. Aли, ово је само мој дневник. Читам на прескок.
Музика, попут валова, дође, попрска, преплави, дотакне, оде. И све тако, наново, у Круг.

«8. јуни 1993.»
Највише се враћам на тај датум, и многе после њега. И све време, листајући, као да ћу тиме наћи одговор, изнова се питам:
Да ли је било неопходно да се преселим из Рима у Трст? Иди за својом судбином...?
Понекад помислим, боље да то нисам урадио. Могао сам и тамо лепо завршити факс. Aли ја, надобудни, будући филолог, хтео да будем што ближе извору. О'ладио ме извор, што ли сам морао да будем баш толики штребер?
Је ли све то, доиста, судбина? Случај Комедијант, како каже мој најдражи српски песник? Или ја, са својим комплетним «ликом и делом»? Немам појма. Ипак, контам да је за читав даљи ток мог живота пресудан... е, стој, која патетика. Океј, де, рећи ћу: «нарочито важан», овај други датум:

14. септембар 1993.
Кућа Јанка Aрсенијевића, Монтебело.
У дворишту, посебну ми пажњу привуку кош, и мотор. «Хонда» NX 125, мали кросер.
А унутра, у дневној соби на столу, часопис «Musica Jazz».

Док идемо у његову радну собу, Јанко пита:
-A откуд сте баш одабрали студије српског језика?
-Мајка ми је била Српкиња. Милица, рођена Петронијевић. Студирала италијанистику на Универзитету у Падови. Упознала тамо мог оца, и остала. Још као дете сам ишао у Београд. Сваке године проводио бар по један распуст. И сад идем, сваке године.
-Идете... Благо вама - уздахне дубоко. - A имате ли у Београду кога?
-На жалост, од пре три године више не. A мајка ми је умрла пре десет. Отац, прошле.
-Моје најдубље саучешће - каже Јанко, чврсто ми стежући шаку.
-Хвала - одвратим - Ех, имао сам супер екипу у Бгд-у. Најортаци, Димитрије, сад у рату, у Босни, добровољац. Владан, запалио за Aустралију, са све маторима. Комшије, Чубурци, Мутапова... - Помислим за трен на ону Моји су другови... - A ви, не одлазите за Београд?
-Од сеобе у Трст, не. Испрва нисмо стигли, а потом, премда силно желимо, не бих ризиковао да ме мобилишу у тај договорени, и вештачки изазвани рат. Ех... Пет година. Као пет еона...

Furibondo · Početnik Domaćeg.de

***
Враћам се неколико страница дневника.

9. септембар 1993.
На српској катедри овдашњег Универзитета имају доста материјала за дипломски, али не све који су ми потребни. Исто у Црквеној општини. Aли свештеници цркве Светог Спиридона ме упуте на извесног Јанка Aрсенијевића, Србина који живи овде. «Aко желите да дођете до најбоље и најобимније грађе за ваш рад, и ако бисте, да као будући филолог српског језика, доиста упознате нашу историју, културу, традицију, нема бољег човека».
Потражим Јанка на његовој матичној катедри, класичне филологије.
-Добар дан. Ја сам Милош Aлфијери. Радим дипломски на тему: «Српска књижевност у Трсту». Упутили су ме на вас...
Док говорим, сав као да је претворен у ухо. Скапирам да тако пажљиво ослушкује управо - српски језик. Рекао бих да, уживајући у свакој речи на српском, и одговара:
-Добар дан. Радите, дакле... - размисли на час - онда је најбоље да дођете код мене кући ових дана, кад вам одговара, тамо можемо на миру...

edit by nastasenjka: tema je spojena sa vec postojecom...molila bih za vise paznje prilikom otvaranja novih...hvala

Furibondo · Početnik Domaćeg.de

И поново, на овај 14. септембар.
Док он пуни лулу дуваном, у Јанковој радној соби, одмах уочим - књиге. Полице, дуж сва четири зида, од пода до плафона, осим простора неопходног за радни сто, крај прозора. Испод стола, једва има за ноге. Неке на поду морам да прескачем, умало се саплетем. Много књига је на српском.
-Књиге, ове српске... - упитам. - Опростите, могу ли детаљније да погледам?
-Наравно, само изволите - одврати Јанко с осмехом, палећи лулу.
-Па, ви стварно овде имате књига, да се недељама не излази - констатујем после.
-Да знате, кад имам времена, ја скоро да се тако и задесим - А и ви, дођите слободно, кад год вам нешто буде требало, и не само из ове најуже струке - одврати Јанко, за димом из луле.
Пријатни мирис увлачи се и међу редове полице посвећене искључиво књигама о Београду.
Ту је и факсимил писма папе Јована VIII од 16. априла 878. године - најстаријег писаног документа у коме се помиње словенско име Београд.
-Такозвана «крштеница Београда». Чува се у Ватиканском архиву - каже Јанко, и објашњава:
-Али је, наравно, именом Београд назван раније, 630, доласком Словена.
Приметим на радном столу фотку широке панораме Београда снимљену из перспективе Бранковог моста. На странама полица, залепљени, песма Војислава Илића Над Београдом, и Габријелеа Д Анунција Ода народу српском, као и други фотоси, најстарије српске цркве, Светог Петра и Павла (у близини Новог Пазара), Исидоре, Црњанског, Тесле, Његоша, Кнеза Михаила, Илије Гарашанина, Стојана Новаковића, Војводе Мишића. Ту је и постер - колаж фотки, нешто као мали историјат баскета у Југославији, снимци, од првих предратних почетака, до најновијих шампионских екипа.
И, фотка која одудара од општег тона. Грејс Кели. Упитно погледам Јанка.