Mexico City – grad kome je teško odoleti

Jedan od najvećih gradova sveta sa svojih 20-tak miliona stanovnika nalazi se na ogromnom platou koji leži na oko 2,100m nadmorske visine što ga čini apsolutno jedinstvenim u grupi svetskih megalopolisa. Prijatna klima, opšta atmosfera grada prepunog dinamike, obilje spomenika prebogate meksičke kulture, brojna mesta za izlazak – sve to zajedno doprinosi privlačnosti koju ni stalna upozorenja o potencijalnim opasnostima ne uspevaju da pokvare.



Na internacionalni aerodrom „Benito Juarez“ sam posle oko 12 sati leta „Air France“-ovim avionom sleteo kasno uveče jednog januarskog dana. Već i samo sletanje nagoveštavalo je da će grad na mene ostaviti snažan utisak – činilo se da uranjamo u more žutih svetiljki koje su se širile dokle god je pogled dopirao. Kratka vožnja taksijem do hotela koja je potom usledila ostavljala je dosta drugačiji utisak jer je kraj oko aerodroma bio pust i nekako opasno mračan mada je bilo tek negde oko 10 uveče. No hotel „Marquis Reforma“ je opet bio sušta suprotnost tome – blještav, otmeno uređen i lociran na najvažnijoj gradskoj aveniji: definitivno sve sami stvari koje i treba da karakterišu hotel s epitetom najluksuznijeg u gradu. Neprijatno visoke cene samo su potvrđivale njegovu klasu – ali i odmah odslikavale jasno kontrasti zemlje i grada u kome je bila više nego očigledna tipična latinoamerička mešavine najveće bede, ali i neverovatnog luksuza. Za svakoga ponešto.



Noć nakon dolaska nije bila nimalo prijatna. Jet-lag je činio svoje i pola noći je prošlo u nekom tupom snu, sa buđenjem već negde oko tri i pritajenom glavoboljom koja je pretila da se pojača tokom dana - kako se kasnije i desilo. Inače sam obilazak grada započeo sam dosta rano ujutru na najklasičniji mogući način u jednom tako velikom gradu – otvoreni „double-decker“ za turiste bio je najjednostavniji način da se bez fizičkog zamaranja vidi dosta toga. Nimalo istraživački i nimalo originalno, ali sam sledio savete sa sajtova koje sam posetio pre puta i koji su preporučivali da se prvog dana ne preteruje u hodanju ni zbog pomenute nadmorske visine ni zbog „jet-laga“, ali ni zbog opšteprisutne zagađenosti. Kad smo kod ovoga, nakon mog prethodnog iskustva s Pekingom situacija u Mexico Cityju i nije izgledala tako strašna – nebo je bilo plavo i vazduh začuđujuće prozračan. Dakle, drugi sprat otvorenog „double-decekera“ na kome skoro da nije bilo ljudi obećavao je tročasovni interesantni blic prikaz grada. Rano jutro značilo je međutim i saobraćajni kolaps na ulicama tako da smo se kretali brzinom puža. Autobus je krenuo u smeru najvećeg parka Meksiko Cityja, popularnog Chapultepeca. I jedna od prvih stvari koju sam na obronku parka video dok je autobus stajao u moru automobila – poznata figura, statua nekog ko me podsećao na prošlost – par trenutaka i shvatio sam: drug Tito. Da, pisalo je jasno Josip Broz, godina rođenja i smrti... Interesantno da mi tamo spomenik Titu nekako nije izgledao čudno – ili, ni izdaleka onoliko koliko bi mi izgledao čudno u zemlji kojom je tako dugo vladao...



I onda nastavak obilaska: ogroman i lepo sređen park, nekoliko muzeja u njemu koje sam – uključujući i svetski poznati Nacionalni antropološki muzej – na žalost video samo spolja. Usledila je vožnja kroz rezidenicijalni deo grada – Polanco – sa izuzetno luksuznim prodavnicama svih vodećih modnih kuća sveta, prelepim rezidencijama i ambasadama, kao i mnoštvom otmenih restorana. Nakon ovoga, opet povratak u centar grada tako različit od smirujućeg i zelenog Polanca – pre svega zbog vidne užurbanosti na svakom koraku, mnoštva ljudi, kola i uličnih prizora koji su jasno govorili da je to deo grada koji živi punim ritmom ogromne urbane džungle.

Inače, najuži centar grada čini kraj oko dugačke avenije Paseo de la Reforma na kojoj su najpoznatiji spomenici Meksika – grandiozni spomenik nezavisnosti, poznat i kao Anđeo nezavisnosti podignut u spomen borcima za oslobođenje od španske dominacije, spomenik Dijani, boginji lova, te moderni El caballito (“Konjić“) – ali i mnoštvo ogromnih ultramodernih poslovnih zgrada poput Berze ili Torre del Caballito. Sve se to na najbolji mogući način uklapalo u predstavu o zemlji bogate istorije, ali i s očigledno velikim privrednim zamahom kakav je Meksiko danas.



No verovatno najinteresantniji deo Mexico Cityja je onaj koji čini istorijsko srce ovog grada i nalazi se oko jednog od najvećih trgova sveta – Trga Constitucion, popularno poznatog kao Zocalo. Trg je zaista ogromnih dimenzija i u njegovom centru se nalazi stub sa neverovatno velikom zastavom Meksika, valjda najvećom u inače velikom broju ogromnih zastava koje se vijore na dosta mesta u gradu - mereći po veličini zastava koje rekao bih nigde nisu tako velike očigledno je da su Meksikanci i te kako ponosni na svoju zemlje. Na Zocalu se nalaze i dva arhitektonska simbola Meksika – ogromna Catedral Metropolitana, jedna od najvećih katedrala Latinske Amerike, koja je građena puna tri veka i kombinacija je nekoliko arhitektonskih stilova, kao i Nacionalna palata, sedište Predsednika Meksika, u kojoj su murali oslikani od strane poznatog Diega Rivere a predstavljaju dugu i bogatu istoriju ove zemlje - od doba Acteka preko španskog osvajanja, pa sve do Zapate i Benita Juareza. U neposrednoj blizini Zocala je i pomalo zapušteni Torre Latinoamericana – 44-spratni oblakoder sazidan još 1956. godine – prvi oblakoder Latinske Amerike, koji je preživeo sve ovde inače dosta česte zemljotrese i s čijeg vrha se pruža fantastičan pogled na grad čije se dimenzije tek odavde mogu da sagledaju u pravoj meri. Ovo je i deo grada u kome se nalazi i mnoštvo zgrada tipične španske kolonijalne arhitekture, tako karakteristične za ovaj deo sveta.



Mada s reputacijom ne baš sigurnog grada - recimo taksi, najčešće poznata folksvagenova „buba“ kojih ima na hiljade se ne uzima, i pogotovo ne zaustavlja na ulici – Mexico City je uprkos svojoj veličini pogodan i za poneku šetnju. Noću je recimo preporučljivo otići u deo koji se zove Zona Rosa – nekada je to bila četvrt crvenih fenjera - gde je sada obilje restorana, klubova i diskoteka za sve ukuse i sve džepove. Po gradu se može kretati i metroom koji je jako brz, čist i efikasan, mada su statistike o broju ubistava i silovanja u njemu dosta porazne – no ne zaboravimo da je reč o gradu sa preko 20 miliona ljudi. Poznate marijače sam, naravno, imao prilike da slušam u jednom od restorana u pomenutoj Zoni Rosa uz tradicionalnu meksičku, dosta zaljućenu i začinjenu hranu. No kada su oni u pitanju interesantan i karakterističan je trg Garibaldi na kome se skupljaju orkestri ovih tipično meksičkih muzičara koji tu za napojnicu, na licu mesta sviraju takmičeći se međusobno u veštini muziciranja na relativno malom prostoru.

Deo grada koji takođe može da impresionira jeste Coyoacan, nekadašnje selo na 10-tak kolimetara od centra koje je danas sa širenjem Mexico Cityja postalo deo samog jezgra grada. U tom su selu inače u prošlom veku živeli i Frida Khalo i Lav Trocki, koji je tu bio i ubijen. Muzej Fride Kahlo je posebno atraktivan, jer sadrži puno radova poznate slikarke kao i predmeta iz njenog svakodnevnog i tako osobenog života. U tom, inače jako mirnom delu grada u kome nema visokih zgrada i koji je sačuvao autentičnost nekadašnjeg sela najinteresantniji mi je ipak bio deo koji se naziva San Angel. Subotom je tu velika pijaca umetnina na otvorenom na kojoj se nude slike, maske, ukrasi, srebro i gomile drugih stvari, a impresivan broj restorana unaokolo pruža priliku da se popije piće i uživa u reci ljudi koja promiče gledajući stvari izložene po radnjama i trotoarima.



Mexico City naravno ima još mnogo toga da pruži i ovih nekoliko na brzinu pobrojanih mesta samo su deo onoga što vredi videti u ovom ogromnom i tako interesantnom gradu, ali i u njegovoj okolini. Poput nezaobilaznih i svetski poznatih piramida Sunca i Meseca u Teotihuacanu koje nikako ne treba propustiti. Ili nekoliko velikih pijaca, jer Mexico je i meka za kupovinu svega i svačega. Pa onda popularnu Veneciju Mexico Cityja u Xochimilcu gde Meksikanci idu da se opuste vozeći se na velikim šarenim brodićima. I još mnogo toga – lista bi zaista mogla biti impresivno duga.

Četiri dana mog boravka prošli su otuda kao u trenu u predivnoj kombinaciji uživanja u gradu, ljudima, arhitekturi s karakterističnim šarenilom boja, blagoj klimi i uopšte atmosferi različitoj od onoga što Evropa ima da ponudi. No to i jeste draž Latinske Amerike čijim je čarima tako teško odoleti i kojoj se vredi uvek iznova vraćati.