Veliki rat Srbije 1914-1918

Reponja · Upućeni član

Организација и наоружање Српске војске 1914.

На основу Уредбе о устројству војске из 1883., Српска војска се више није састојала из стајаће и народне војске, већ су те две компоненте спојене, захваљујући систему обавезног кадровског служења војног рока, који ће се задржати све до 2010., када би требало да се пређе на праву стајаћу војску. По тој уредби војска се састојала из:
I позив – У њему се налазе војници на кадровском одслужењу војног рока, који траје 2 године и војни обвезници (они који су одслужили тај рок) до 30 година старости. Војници на кадровском одслужењу су стално под оружјем, док су војни обвезници у резерви. I позив се такође називао и активна војска.
II позив – Састав II позива чине војни обвезници, ислуженици активне војске, тј. Они 30-38 година старости. Они су представљали допуну активној војсци, а заједно са њом оперативну војску.
III позив – У њега се разврставају војни обвезници 38-50 година старости. Позивани су само у крајњој нужди. Популарно су названи ''чиче''.
Последња одбрана – Последњу одбрану чине регрути 18-20 година старости, као и ислужени војни обвезници 50-60 година старости. Позивани су у најтежим ситуацијама.
Оперативна војска се налазила на фронту и водила главну борбу; III позив је имао задатак да врши заштиту границе и позадинске задатке. Последња одбрана је вршила искључиво позадинске задатке.

У Србији из 1914. постојало је укупно 5 дивизијских области: дринска, шумадијска, дунавска, тимочка и моравска. У току је било формирање још 3: косовске, вардарске и ибарске. Свака дивизијска област давала је 2 пешадијске дивизије: по једну I и II позива. Како је било и 6 прекобројних пукова I позива, то је формирана и Комбинована дивизија. Такоже, постојала је и Коњичка дивизија, што је значило укупно 12 дивизија. Од обвезника у новоослобођеним областима после Балканских ратова формиране су тзв. Трупе нових области, пошто није било времена за тотално спровођење организације. Пукови III позива су били самостални или у саставу неких дивизија II позива.
Тако је тада било мобилисано око 400.000 бораца, од тога 150.000 у позадинској служби (комори) и за заштиту границе према Бугарској и Албанији. У тај број се убраја и око 3.500 војника Последње одбране. Тако је остало 250.000 војника за рат против Аустро-Угарске и то 180.000 I и II позива и 70.000 трећепозиваца, који су због нужности ситуације такође уврштени у оперативну војску. Они су били распоређени у овако: 11 пешадијских дивизија, 1 коњичка дивизија, 1 брдски артиљеријски пук од 9 батерија са по 4 топа (укупно 36 топова) и 1 хаубички пук од 15 хаубичких батерија (12-15цм) и 1 мерзерском батеријом (15цм) и четничке одреде. Четнички одреди су били нередовне добровољачке формације чија је специјалност деловање у непријатељској позадини и напади ножем и бомбом. Они су претеча модерних командоских јединица. Цела војска је била распоређена у 3 армије и корпус (Ужчка војска). Што се наоружања тиче, после 2 рата, недостајало је 120.000 брзометних пушака. Оперативна војска је највише користила српску брзометну пушку система ''Маузер'' 7 мм, руску брзометку система ''Манлихер'' 7,62 мм, заплењену турску пушку М-80 система ''Маузер'', као и старе српске преправљане пушке система ''Маузер-Кока''. Део III позива и Последња одбрана су се користили старом ''Берданком'' 7 мм, која се пунила црним барутом. Митраљези су били система ''Максим'' (изрека: ''Лупа к'о Максим по дивизији.''). Артиљерија је била у лошем стању поготово због хроничног недостатка зрна, јер 80-100 зрна дневно, колико је производио крагујевачки Војно-технички завод није било довољно. Од топова смо имали недовоњан број брзометних ''Шнајдер-Кане'' система, 75 мм, па су за попуну коришћени спорометаши система ''Дебанж'', 80 мм. Било је и нешто Крупових брзометних топова заплењених од Турака. Што се хаубица тиче, било је 22 хаубице 12 цм и 6 мерзера 15 цм система ''Шнајдер'' М-1897 са убрзаним гађањем; 32 брзометне хаубице 12 цм и 8 брзометних хаубица 15 цм система ''Шнајдер'' М-1910. Градска артиљерија је поседовала 12 дугачких топова 12 цм система ''Шнајдер'' М-1897. Тешке артиљерије није ни било. Од одеће је потпуно одевен био само I позив, II позив је од одеће добијао само шајкаче и шињеле, док III позив није добијао одећу (једино су имали шајкаче, али их нису добијали, већ су носили своје). Зато је агресорска војска и стрељала ''чиче'', не сматрајући их за редовну војску. Четнички одреди такође нису носили униформе.

Дивизија I позива била је следећег формацијског састава:
Пешадија: 4 пешадијска пука - по 4 батаљона и 1 митраљеско одељење, свега 16 батаљона и 4 митраљеска одељења са укупно 16 митраљеза.
Артиљерија: 1 артиљеријски пук од 9 батерија од по 4 пољска брзометна топа, укупно 36 топова.
Коњица: 1 коњички пук од 3 ескадрона и 1 митраљеског одељења од 4 митраљеза.
Инжењерија: 1 пионирски полубатаљон од 2 чете, 1 телеграфско одељење.
Санитет: 1 болничарска чета са дивизијским превијалиштем, 4 пољске болнице и 1 марвеном болницом.
Колонска комора: муницијска комора са покретном артиљеријском радионицом, провијантска колона са пекарском, месарском и занатском четом, инжењеријска алатна колона, мостови трен, санитетска колона, марвени депо, војна пошта.
Састав пешадијског батаљона: 4 чете од по 4 вода, сваки вод по 4 десетине. Наоружање: брзометна пушка.

Формацијски састав дивизије II позива:
Пешадија: 3 пешадијска пука - по 4 батаљона и 1 митраљеско одељење, свега 12 батаљона и 3 митраљеска одељења са укупно 12 митраљеза.
Артиљерија: 1 пољски артиљеријски дивизион од 3 батерије од по 4 брзометна топа, свега 12 топова. У неки дивизијама 2 дивизиона,свега 6 батерија са укупно 24 топа.
Коњица: 1 коњички дивизион са 2 ескадрона.
Инжењерија: 1 пионирки полубатаљон од 2 чете и 1 телеграфско одељење.
Санитет: 1 болничарска чета са дивизијским превијалиштем и 3 пољске болнице.
Колонска комора: муницијска колона, провијантска комора са пекарском, месарском и занатлијском четом, санитетска колона и војна пошта.
Састав пешадијског батаљона: 4 четеод по 4 вода, сваки вод по 4 десетине. Наоружање: брзометна пушка.

Формацијски састав Коњичке дивизије:
Коњица: 2 коњичке бригаде од по 2 коњичка пука од по 4 ескадрона и од по 1 митраљеског одељења са по 4 митраљеза. Укупно: 4 коњичка пука са по 16 ескадрона и 16 митраљеза. У саставу I коњичке бригаде су 1 и 3, а у саставу II коњичке бригаде 2 и 4 коњички пук.
Артиљерија: дивизион брзометне коњичке артиљерије од 2 батерије са по 4 брзометна топа, свега 8 топова.
Инжењерија: одељење коњичких пионира, одељење коњичке телеграфије.
Колонска комора: муницијска колона

Распоред пешадијских пукова оперативне војске по дивизијама и јачим одредима (прекјобројни пукови означени римским бројевима):
Моравска дивизија I позива: 1, 2, 3 и 16 пешадијски пук I позива
Дринска дивизија I позива: 5, 6, 17 и III прекобројни пешадијски пук I позива
Дунавска дивизија I позива: 7, 8, 18 и IV прекобројни пешадијски пук I позива
Шумадијска дивизија I позива: 10, 11, 12 и 19 пешадијски пук I позива
Тимочка дивизија I позива: 13, 14, 15 и 20 пешадијски пук I позива
Комбинована дивизија: I, II, V и VI прекобројни пешадијски пук I позива
Моравска дивизија II позива: 1, 2 и 3 пешадијски пук II позива
Дринска дивизија II позива: 5 и 6 пешадијски пук II позива, 6 пешадијски пук III позива са прекобројним батаљоном и 1 батаљон 5 пешадијског пука III позива
Дунавска дивизија II позива (Браничевски одред): 7, 8 и 9 пешадијски пук II позива, 9 пешадијски пук I позива, 8 и 9 пешадијски пук III позива
Шумадијска дивизија II позива: 10, 11 и 12 пешадијски пук II позива
Тимочка дивизија II позива: 13, 14 и 15 пешадијски пук II позива
Обреновачки одред: 7 пешадијски пук II позива и 2 батаљона 5 пешадијског пука III позива
Ужичка бригада: 4 пешадијски пук II позива и 4 пешадијски пук III позива
Одред код Мокре Горе: 4 пешадијски пук I позива

Укупно 26 пешадијских пукова I позива и 15 пешадијских пукова II позива.

Reponja · Upućeni član

Чешки новинар Егон Ервин Киш, каплар у аустроугарској 9. дивизији, овако је описао повлачење своје јединице из Србије 19.-21. августа после пораза у Церској бици:

Армија је потучена и налази се у безглавом, дивљем и хаотишном бекству. Ноћ смо провели на хрпи ствари санитетске установе, изложени пљуску без икаквог заклона, цвокоћући, али нас је држала само једна нада: да ће на крају ипак једном сванути...
Са стрмих обронака Рајиног гроба, где се судећи по одјецима управо водила борба, стуштили су се војници. Срби су опколили наше лево крило... И са Велике главе су се трупе у гомилама сјуриле доле, прво официрска послуга са пртљагом својих господара, потом све остало - топови, штабни официри, компаније.
Почело је опште бежање које је и нас повукло. Једна потучена армија? Не! Једна разуларена руља јурила је у безумном страху ка граници. Возари су шибали своје коње, тобџије су мамузале и шибале своје, официри и војници гурали су се и провлачили између колона кола или су бауљали по јендецима поред пута, групе у којима су били заступљени сви родови, они са црвеним зарукављем и оковратницима на блузама, са тамнозеленим и папагајскозеленим, и са светлосивим, ландвер, војска, тобџије, војници, санитети, инжењерија.
Са свих узвишења и кроз живице топови су се безобзирно сручили на друм закрчен запређним колима и гурали се усред колоне возила, не хајући за псовке возара и подофицира, наредбе официра, који су се наравно увек бринули само о свом сопственом оруђу и колима.
Газило се преко људи, укрштали су се точкови кухиња и лафета, кола и топова, коњи су се пропуњали и међусобно уједали, готово подивљали од шибања и драња возара; често се није могло ни напред ни назад.
Осим ових застоја које је проузроковала наша сопствена обезглављеност, било је и других за које су се Срби побринули. Они су артиљеријским зрнима засипали цео друм којим је бежала наша армија избеглица. У току дана испаљено је на нас око 2000 шрапнела који су се готово сви распрсли тачно изнад друма или само који корак даље.
Понекад су гранате треснуле само у кола с товаром и поразбијале бурад, сандуке, кофере и преграде, некада су уз звекет ударале у казане пољских кухиња или топовских цеви и кола са муницијом, а понекад су ипак биле погођене групе војника који су уз крике, стењање, дозивали у помоћ или помирени са судбином остали да леже у локвама сопствене крви. Они који су придолазили су се саплитали преко њих...
Коњи закачени парчадима граната падали су онако упрегнути, пресеченог грла, изрешетаног трупа, сломљених ногу. Погођеним животињама натовареним муницијом и водом, њихови гоничи, истовремено и њихови власници (још док су били у цивилу), откопчавали су колане, а испод њих су се виделе старе нагњечене ране пуне гноја, мува и црва, пошто лењи мазгари у Славонији и Босни својим животињама не скидају седла све док не цркну. Погођене коње који су вукли комору или амбулантна кола возари су једноставно остављали на цедилу и гледали да потраже спас у бекству. Чему се мучити испрезањем коња и уклањањем ола с пута? И тако их нису могли спасити. А они који су приостизали морали су, псујући, да некако уклоне или избегну препреку, што је био огроман посао и што је опет стварало нове застоје. Више од 200 животиња које су већ угинуле или су тужно и полако липсавале, пошто нико није имао времена да им из самилости хицем у главу оконча муке, оивичавале су наш пут...
Понекад смо пролазили кроз села и ту се могао потражити спас од кише ускакањем у неку кућу. Али очи житеља ових насеља доносили су нам нове муке: те очи које су нас онда када смо наступали гледале са толико мржње, као будуће убице њихових мужева, синова и браће, сада су нас посматрале са отвореним презиром, пошто смо сада потучени, са људством, колима и коњима напуштали њихову земљу...
Код цркве у Лешници угледали смо нове гробове...
Предвече прелазимо Дрину преко војног моста на чијим понтонима стоје инжењерци спремни да га демонтирају... Идемо даље за Јању, где се у једном шљивику скупила цела 11. регимента, већ два дана празних стомака, растројена, скршена од борби и бежања...
Непрекидно се општа депресија испољава у облику погрда и сумњичења упућених на рачун вођа. наши генерали су све сами неспособни стари магарци. Ко има протекције, томе се поверава судбина стотине хиљада људи. Сјајни су то момци, ти Срби, знају како треба да бране своју земљу...