Biografije i muzika velikih umetnika - Mozart

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Volfgang Amadeus Mozart (Wolfgang Amadeus Mozart) (27.1. 1756. u Salzburgu- 5.12. 1791) je, prema ocjeni mnogih, najgenijalniji skladatelj u povijesti glazbe. Čudo od djeteta, dječak koji je prije poznavao note nego slova i koji je već s tri godine počeo skladati jednostavne pjesmice, a s pet održavati koncerte.

Njegova glazbena nadarenost je odmalena bila iznimna. U predškolskoj dobi napisao je niz skladbi koje su sačuvane zahvaljujući njegovu ocu Leopoldu i salzburškom kapelniku, također skladatelju. Sa sedam godina Amadeus održava senzacionalne klavirske koncerte širom Europe. Nekoliko godina poslije, po sjećanju i po sluhu, bez greške će reproducirati skladbu Allegria čije su se note krile za isključivu upotrebu vatikanskog zbora, a koja se pjeva čak u devet glasova. S devet godina piše prvu operu Bastien i Bastiena, a s 13 dobiva mjesto koncertnog majstora u orkestru salzburškog nadbiskupa.

Godine 1777. Mozart je nezadovoljan svojim statusom u Salzburgu, odlazi s majkom u Pariz, a nakon majčine smrti 1788. nastanjuje se u Beču, gdje se ženi Konstancom Weber, kontroverznom kćerkom kazališnog šaptača. Počinje Mozartovo muževno doba, ispunjeno brigama i neimaštinom. Genij velikog skladatelja ispred je vremena, što je uz njegov neobuzdani temperament izvor stalnih sukoba s mecenama, dvorskim i crkvenim moćnicima. Prisiljen sam posuđivati novac kod različitih lihvara i gulikoža, a pravi su mi prijatelji sve rjeđi - pisat će Mozart nekom prijatelju. Da bi preživio Mozart daje poduke iz glasovira i sklada po narudžbi mecena. Opera Otmica iz saraja postiže 1772. golem uspjeh, ali mu ne donosi i novčani probitak. Opera Figarov pir brzo je osvojila Europu, ali ne i konzervativni Beč. Tu je još i Cosi fan tutte (Takve su sve) iz 1790. Međutim, unatoč stalnim teškoćama Mozart stvara s nevjerojatnom lakoćom. Lijepu predigru operi Don Giovanni, po narudžbi direktora opere u Pragu, napisao je za jedan dan, a cijelu operu za dva mjeseca.

Zato je Mocartova ostavština golema:

* 19 opera
* stotinjak violinskih, klavirskih sonata, gudačkih kvarteta i kvinteta
* 25 klavirskih koncerata
* 8 violinskih koncerata
* 49 simfonija od kojih se Haffner, Jupiter, Praška, Lincer i desetak drugih svakodnevno izvode širom svijeta

Iako već shrvan bolešću, 1791. Mocart sklada svoja najveća djela - operu Čarobna frula i veličanstveni Requiem, po narudžbi nekog plemića, koji ne uspijeva dovršiti.

Umro je 5. prosinca 1791. u 35. godini života, u dobi kada većina umjetnika tek dostiže stvaralačku zrelost. Njegova obitelj nije imala novca da ga sahrani na dostojan način i on je, kao i svi siromasi tog vremena, sahranjen u nekoj od zajedničkih grobnica, bez ikakvog obilježja.

Široka publika upoznala je Amadeusa u filmskoj verziji Miloša Formana i prihvatila ga ne pitajući se je li taj obješenjak na ekranu bio autentični Mocart.

Izvor: Wikipedia

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

W.A.Mozart - Requiem(I.Introit II.Kyrie)

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

W.A. Mozart Concert for clarinet, 2.nd mov

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Rondo by Mozart

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Mozart Pachabel Cannon in D Minor

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Concerto for Piano and Orchestra No. 26 Coronation Mozart

~SonicLady~ · ~Smiley~

Requiem (KV 626) - Dies Irae

Vilenjakinja · **Sašina Kumica**

Harnoncourt/VPO Mozart Sym No.40 1st Mov

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Biraj društvo, Amadeuse

Leopold Mocart je bio pametan čovek. I sâm muzičar, obrazovan, velikog znanja, stručnjak za violinu i orgulje, on je veoma rano otkrio izuzetnu muzičku nadarenost svog sina Volfganga Amadeusa i učinio sve da se ona što pre blistavo razvije. Već u trećoj godini mali Mocart je odlično svirao klavir, u petoj su njegova izvođenja bila zapanjujuća, a u šestoj je počeo da komponuje! Mocartovi prstići dazivljuju publiku "muzičkog grada" Salcburga, pa njegov otac-učitelj odlučuje da to "čudo" pokaže i ostalom svetu.
Mocart 1763. kreće u pohod na Evropu.

Umesto igre

Prvi je "pao" Beč.
Na koncertu u čast austrijske carice Marije Terezije sedmogodišnji Mocart svirao je potpuno nepoznatu kompoziciju čije je note prvi put video – bez ikakvih priprema! Vezali su mu oči i on je svirao bez greške, pokrili su mu ruke neprovidnom tkaninom da ne vidi klavijaturu, ali to dečaku nije nimalo smetalo da nepogrešivo i neumorno svira, satima i satima.
U Parizu Mocart nastupa u kraljevskom dvoru u Versaju, pred Marijom Antoanetom. Francuzi su oduševljeni. Mocart zatim "osvaja" Minhen, Linc, Presburg, Majnc, Frankfurt, Koblenc, Von, Ahen, Brisel! Aprila 1764. cela porodica Mocartovih stiže u London gde je mali umetnik, po zakonima tog vremena, kad su muzičari bili takoreći "sluge" plemića, takođe gost jedne krunisane glave – kralja Džordža III.
Umesto da se igra sa drugarima, devetogodišnji dečak mnogo radi, putuje i stalno mora da smišlja nešto novo što će razmaženu publiku iznenaditi, oduševiti, o čemu će se pričati. A to nije nimalo lako.

Koncert za kralja

Te večeri u Londonu Mocart je bio u svilenom odelu boje jorgovana, sa čipkom i vezenim prslukom kojim se veoma ponosio. Sa ocem, majkom i starijom sestrom Nanerl, prošao je kroz mnogobrojne blistave dvorane, u kojima su, kao olovni vojnici, stajali stražari obučeni u crveno-bele uniforme, s isukanim mačevima, sjajnim kacigama i ogromnim perjanicama. Vrata odaja otvarali su im lakeji u crnim i zlatnim livrejama.
U Sali koju su osvetljavali veliki kristalni lusteri čekao ih je kralj, inače veliki poštovalac muzike, sa uglednim gostima. Na belom klaviru, ukrašenom pozlaćenim figurama gorele su sveće. Svi su se Mocartovi poklonili prisutnima, samo Volfgang ne, iako ga je otac na to ranije upozorio. Od najmanjih nogu svestan svog genija, što su mnogi nazvali ohološću, on se uputio pravo kralju i na salcburškom narečju mu rekao:
- Evo me, tu sam. Kad mogu početi?
Svi su bili iznenađeni ponašanjem "čuda od deteta", svi sem malog Mocarta. On se nimalo nije zbunio. Prišao je klaviru i svirao puna tri sata bez prestanka. Kad je već umoran ustao sa stolice, kralj se obratio prisutnima:
- Gospođe i gospodo, program još nije završen. Ovde imam rukopis novog ronda koji je juče komponovan i namerno iskićen svim vrstama zamki. Da vidimo – tu se kralj nasmešio – šta će sa ovim učiniti naš mali prijatelj Volfgang.
Mocartov otac požurio je da pogleda rukopis i upozorio sina na "teža mesta", ali zakasnio je. Volfgang je već bio za klavirom. Svirao je hladno, ne obazirući se na sve one tehnički gotovo neizvodljive pasaže i trilere Kristijana Baha za koje bi svakom drugom pijanisti bila potrebna bar još jedna ruka.
Kad je poslednji ton zamro, niko nije zapljeskao. Volfgang je spustio ruke sa klavijature i s olakšanjem rekao:
- Kako je težak komad! Težak, ali divno napisan.
Tek tada se talas oduševljenja prolomio dvoranom i da kralj svojim telom nije zaštitio dečaka, sigurno bi ga ugušili.

Ukradene note

Osvojivši sve velike gradove Evrope, Mocart u 13. godini kreće u Italiju, kolevku operske muzike. Istorijska svedočanstva iz tog vremena govore o velikim počastima kojima je mladi umetnik obasipan u Veroni, Mantovi, Milanu, Padovi, Firenci, Vićenci. Čak je izabran u bolonjsku Akademiju, i to posle veoma teškog probnog ispita kroz koji je morao da prođe. U Rimu je, čuvši u Sikstinskoj kapeli samo jednom višeglasni Alegrijev Mizerere, uspeo da po sećanju zapiše svo delo čiji je notni tekst ljubomorno čuvan da ne bi nekom svetovnom licu došao u ruke. Papa je, međutim, kad je saznao za to, postupiio velikodušno. Impresioniran neobičnom veštinom i talentom, odlikovao je dečaka ordenom "Zlatne mamuze" što je povlačilo i titulu kavaljera.
Kako je Volfgang Amadeus, koji će kasnije postati jedan od najvećih muzičara svih vremena kao dečak sve ovo uspevao da postigne?
Sigurno je da on to nikad ne bi mogao da nije bilo njegovog oca, ambicioznog, upornog, pedantnog. On, koji je u karijeri veoma sporo napredovao, pokazao se preterano nestrpljiv za uspeh svoga sina. Svakog dana ponavljao mu je isto: "Radi, radi, radi!" Naučio ga je svemu što je sâm znao, obišao sa njim sve muzičke centre gde je mališan mogao da čuje i "upije" u sebe sve što je bilo najznačajnije u muzici njegovog vremena. Međutim, otac je često, u želji da od Volfganga napravi što veću atrakciju, pribegavao čak i trikovima koje je publika, istina, rado gledala, ali koji su u suštini veoma naivni. Terao je Mocarta da svira s povezom na očima ili da na kraju "predstave", dok otmeni gosti kucaju metalnim predmetima po čašama od kristala, prepozna i otpeva neobične tonove!
Nema sumnje da je Mocarta otac obožavao, baš kao i mati i sestra Nanerl, talentovana pijanistkinja koja se sva posvetila bratu, živeći u njegovoj senci, srećna što je on genije.
No, da li je on lično bio srećan od sveg tog uspeha, ljubavi i – svoje poslušnosti.

Sutra će biti bolje

Otkako je znao za sebe Mocart je svakog dana bio prosto bombardovan "poučnim savetima" oca. – Ceni novac – govorio mu je – Biraj društvo! Budi dostojanstven! Ne maštaj! Radi, radi, radi!
Dok je bio manji, Mocart nije umeo da razluči što je od tih saveta dobro, a šta ne, pa se prepustio da ga otac vodi. U sebi je ipak stalno ponavljao jednu rečenicu:
- Sutra će mi, možda, biti bolje!
Ali, nije bilo bolje. Kad se 21-godišnji Mocart zaljubio u lepu pevačicu Alojziju Veber, toj vezi su se oštro usprotivili i otac i majka. U jednom odlučnom pismu Leopold poručuje sinu:
- Napred u Pariz! I da se uskoro nađeš među velikim ljudima!
I, Volfgang se, ne bez otpora, ko zna koji put pokorio očevoj volji. Za "neposlušnost" je bilo kasno. Čudo od deteta ostaće do kraja života dete.

[iz "Politikinog zabavnika" #1203/1975]