Prica OnLine... ukljucite se

Tulumba · Početnik Domaćeg.de

Pozdrav narode, dugo nisam bio na ovim stranicama, pa sam dosta materijala da pregledam... i tako pade mi ideja na pamet...

Sta mislite da pravimo pricu On Line, uzivo, korak po korak, neka se svako ukljuci, gradite svoje likove, nije bitno u kakav kontekst ih postavimo, kroz njihove dijaloge i misli provlacite svoje ideje, mozete ubaciti i paralelne radnje i dogadjaje, nekako cemo ih vec povezati Smile

))

Ako ste tuzni i sumorni odvedite nase junake u kafanu i napijte ih i kroz besmislene pijanske dijaloge ispraznite svoju dusu.

Ako ste nostalgicni i romanticni, neka zajedno sa vama posmatraju zalazak sunca sa vaseg omiljenog proplanka.

Ako osecate da nismo sami u ovom univerzumu, i da tamo negde neki svetovi cekaju na nas, i ako se u vasoj glavi radjaju fantasticne price o alternativnim realnostima, nakljukajte svog junaka kakvom opojnom drogom i neka nam preprica svoje vizije.

Ako ste ljuti izduvajte se na najboljem prijatelju vaseg lika Smile

Upotrebite mastu......

Tulumba · Početnik Domaćeg.de

Bilo jednom u berlinu, mi smo krenuli ali nismo znali gde. Tako smo se valjda osecali. Mada je Mirza bio prilicno zadro, zapravo upro je kao mazga da idemo u Hanover. Preovladala je moja ravnodusnost, nismo otisli, nismo otisli nigde.
valjda nas je ta malodusnost i dovela do ovde... Gdje god to bilo...
Na prvi pogled me prostrelila misao - najebasmo!
Prosli smo kroz nekakav pasaz u koji nas je oterao znak sa glavne ulice, svaki korak je odnosio sa sobom komad dnevne svetlosti. Senka se osetila vec i po blago uspravljenim dlacicama nasih tela, jeza... Najednom suncem obasjano unutrasnje dvoriste ko zna koliko decenija starog zdanja, u cijem desnom uglu su izvirivale strme stepenice, koje je krasio natpis mocvarno - zelene boje... HOstel

Nismo ni slutili da jutra svijetla i divna prekrice tama svima znana, nikom podarena, svima krvlju dana!

Eto gdje uzlazimo uz te stepenice koje vode gore ka nebu a ipak nas stavljaju u predvorje pakla.
Na metalniim vratima, visokim oko dva metra, kitile su se naljepnice svih vrsta i svrha, ali mi svejedno nismo znali ni jednu.
«Necemo valjda stvarno uci ovdje» Pobunio se Mirza posljednjim ostacima svijesti «Cak i da udjemo nismo valjda ostali bez sve pameti pa da i prespavamo!»
«E bolan pa znas da te ja nisam nikada zajebo, sto bi sada bilo drugacije» tudji glas je progovarao iz mene, a ja sam mogao samo posmatrati sta se desava, negde duboko iz tamnih dubina pomracene svijesti.
Dobro dosli u Hostel Odiseja, recepcionar je odavao utisak klasicnog rokera i ko zna cega sve.
Nama dvojici treba soba,rekoh na losem njemackom. Koja je cena?
17€!
Moze, uzimamo! A je li dvokrevetna ili?
Cetvorokrevetna,ali nema nikoga, drugi sprat, broj 113.
Soba je bila prijatno iznenadjenje, cista, uredna i osvetljenja. Na plafonu je bila okacena lutka lopova kao iz americkih svemogucih filmova, ooooootkaceno!
"Ja odoh da se tusnem, smrdim kao septicka jama". Ali kada sam pogledao okolo, nigde nije bilo vrata toaleta, znaci zajednicki WC. A to znaci da nema ni peskire ni sampona, nista, nista... A ja sam imao samo mali peskir za lice, koji sam inace koristio u putu. Plan je bio da veceras nocimo u hotelu ili kod kuma u Hanoveru, ni na kraj pameti mi nije bilo da cu zaglaviti u ko zna kakvom hostelu! Bas me interesuje kako ce izgledat brisanje mase od 105kg peskirom 10x10cm.
Kada sam usao u prostoriju sa tus kabinama, jedan momak se vec oblacio, zamolio sam ga za malo sampona, i on mi je dao upravo toliko, malo! Ni glavu da operem! A kamoli da bude dovoljno i za izvoriste svih bolesti ovog sveta, za moje nozurde. O bas ti hvala svabo, BiiiiP te bukvalna!
Proces natapanja i kiseljenja (u svrhu dezinfekcije) ne vredi ni opisivat. Osim osjecaja truljenja koji sam imao po sebi posle 1700km puta autom, vozom i avionom od Novog Sada, preko Rume i Zagreba do Berlina, u ova dva dana od poslednjeg kupanja, dobio sam i ovaj odvratni osjecaj razmazanih bakterija i gljivica koje gajim svaki dan 8 sati na poslu u mojim cipelicama. Zaista divan pocetak necega sto bi trebalo liciti na rad kroz zabavu...

0.5

Odsljapao sam nadrkan i nervno rastrojen do vrata nase sobe, kada sam usao imao sam sta i vidjeti, doselio nam se kinez! Ovo ce biti zanimljivo.
"Pozdrav prijatelju, vidim ti si nas novi cimer, ja sam Slavisa, kako se ti zoves?" Zbunjeni pogled se zakovao u mene. Jeste li ikada vidjeli zbunjenog kineza? Glupavi osmjeh na licu, i zbunjenost u kosookom pogledu, jeste li ikada vidjeli zbunjene, a pri tome zakrivljene oci? To je scena!
"Zao mi je, ne znam njemacki, samo engleski."
"OK, ni ja ne znam njemacki, samo se pravim vazan, u stvari ne znam ni engleski, ali imam odlican osjecaj za gestikulaciju".
Ovo je bio idealizovan prikaz razgovora, kada bi se to sto sam govorio direktno prevelo izgledalo bi otprilike ovako;
"Zdravo drug, ti spavati isto u ovo soba, ja sam slavisa, a ti?" Ono sto je zbunilo kineza su vjerovatno bile moje ruke koje su pravile haoticne pokrete naokolo, a ne njemacki koji sam stenjao, ni njemac ne bi shvatio sta mu pokusavam reci, a na kraju krajeva njemacki nije nesto sto bi trebalo zbuniti turistu ako ga cuje u njemackoj, ja? Natürlich!
Gospodin je solidno vladao engleskim, za razliku od mene, ali smo se na kraju nekako sporazumjeli. Ispostavilo se da je stvarno kinez i da je studirao neki menadzment u svedskoj, i posto je zavrsio odlucio je obici evropu pre nego se vrati da pomogne kineskoj privredi, kako je skromno naveo. Ova braca kinezi su ludji od brace srba, skromnost im definitivno nije vrlina.

1.
Nebo je sijalo obasjano suncem proljecnog jutra, na podestu prozora su se zracile cipele, podigao sam glavu i namrstio se zbog kiselkastog zadaha nosenog jutarnjim povetarcem, ovde nesto nije u redu - zar jutarnji a jos pri tome i proljecni povetarac ne bi trebao biti svez i obogacen mirisima novog zivota planete? Mirza BiiiiP i tebe i tvoj recept pranja cipela nocnim vjetrom, ko zna od kada je ovo pocelo uduvavati smrad unutra, mozda smo citavu noc udisali isparenja mojih njeznih prstica!
...