Napoleonski ratovi-2.Deo

Charmed · Malo ~ mače ~

Bečki kongres

Bečki kongres je bio skup ambasadora velikih sila kojim je predsedavao austrijski državnik Klemens Meternih. Održan je u Beču od 1. septembra 1814. do 9. juna 1815. Svrha kongesa je iscrtavanje političke mape Evrope nakon Napoleonovog poraza. Skup je bio nastavljen iako se tokom rada kongresa Napoleon bio vratio na vlast u Francuskoj u martu 1815. Konačni dokument kongresa potpisan je devet dana nakon Napoleonova poraza u bici kod Vaterloa 18. juna 1815. Tehnički govoreći može se primetiti da kongres nikad nije održavao plenarne sesije, nego se većina diskusija dešavala kroz neformalne sastanke velikih sila. Bečki kongres se bavio određivanjem celokupnog političkog oblika Evrope nakon Napoleonskih ratova. Jedini izuzetak je bila Francuska, sa kojom je potpisan Pariski mirovni sporazum 30. maja 1814.

Učesnici

* Veliku Britaniju je predstavljao ministar vanjskih poslova vikont Kastlro, od februara 1815. vojvoda od Velingtona, a zadnjih sedam dana i grof od Klankartija.
* Austriju je predstavljao knez Klemens fon Meternih i njegov zamenik baron Vesenberg
* Prusku je predstavljao kancelar Karl August fon Hardenberg i diplomata i naučnik Vilhelm fon Humbolt.
* Francusku je predstavljao ministar vanjskih poslova Šarl Taleran
* Rusiju je službeno predstavljao ministar vanjskih poslova grof Neselrod, ali car Aleksandar I Romanov je sam delovao.

Predstavnici 4 velike sile pobednice nastojali su da isključe Francusku iz ozbiljnih pregovora, ali Taleran je vešto uspeo da se ubaci u unutrašnje krugove savetovanja u prvim nedeljama pregovora. Predstavnici 4 velike sile bili su neodlučni kako da sprovode pregovore, a da ne izazovu zajednički protest manjih sila. Zbog toga su 30. septembra 1814. na preliminarnu konferenciju o protokolu pozvali Talerana i španskog predstavnika Markiza od Labradora.

Većinu rada na kongresu uradile su 4 velike sile (Velika Britanija, Rusija, Prusija, Austrija ) i Francuska. Po nekim pitanjima sarađivali su sa

* Španijom, koju je predstavljao markiz od Labradora
* Portugalom
* Švedskom
* Po pitanjima Nemačke razgovaralo se sa Hanoverom, Bavarskom i Virtembergom

Teritorijalne promene

# Varšavskog vojvodstva kao Kongresnu Poljsku i dozvoljeno je da zadrži Finsku, koju je anektirala 1809. od Švedske (Finska je ostala u sastavu Rusije do 1917. )
# Pruska je dobila 40% Saksonije, delove Varšavskog vojvodstva ( Poznanj ), Dancig ( Gdanjsk ), Porajnje i Vestfaliju.
# Nemačka konfederacija je stvorena od 39 nemačkih država (od prethodnih 300 ) pod predsedništvom austrijskog cara. Samo su delovi Pruske i Austrije bili u konfederaciji.
# Dinastiji Oranž dodeljuje se Holandska Republika i Austrijska Nizozemska (približno današnja Belgija) da bi tim područjem vladala kao Nizozemskim kraljevstvom . Dodeljuje im se i Veliko vojvodstvo Luksemburg (sa Luksemburgom kao delom Nemačke konfederacije)
# Norveška je pripala Švedskoj (u personalnoj uniji)
# Švedska Pomeranija je pripala Pruskoj
# Švajcarskoj se garantuje nezavisnost
# Vojvodstvo Lauenberg (dotad u sastavu Hanovera ) pripada Danskoj, a Hanover postaje kraljecstvo i kompenzira se teritorijama Minsterske biskupije i pruske Istočne Frizije
# Priznaje se većina teritorijalnih dobitaka Bavarske, Virtemberga, Badena, Hesen-Darmštata i Nasaua. Bavarska takođe dobija Rajnski Palatinat i delove vojvodstva Vircburg i velikog vojvodstva Frankfurt. Hesen-Darmštat je Pruskoj predao vojvodstvo Vestfaliju, pa je dobio grad Majnc.
# Austrija je dobila Tirol i Salcburg, bivše Ilirske provincije i Lombardija-Veneciju u Italiji. Bivše austrijske teritorije u jugozapadnoj Nemačkoj ostale su pod kontrolom Virtemberga i Badena, a Austrija je izgubila i austrijsku Nizozemsku.
# Habsburzi su dobili i veliko vojvodstvo Toskanu i vojvodstvo Modenu
# Papska država je povratila svoj nekadašnji opseg, sa izuzetkom Avinjona i Komtat Venesena
# Britaniji je potvrđena kontrola nad Južnom Afrikom, kolonijom Kejp, Tobagom, Cejlonom i različitim kolonijama Afrike i Azije. Druge kolonije, a posebno Holandska istočna Indija i Martinik vraćaju se prethodnim vlasnicima
# kralj Sardinije ponovo dobija Pijemont, Nicu i Savoju i kontrolu nad Đenovom
# Vojvodstvo Parme, Pjačence i Guastele predaje se Mariji Lujzi, Napoleonovoj ženi
# Burbonac Ferdinand IV, kralj Dve Sicilije dobija ponovo Napuljsko kraljevstvo
# ukida se trgovina robljem
# Sloboda plovidbe uvodi se za mnoge reke, uključujući Rajnu

Poljsko-saksonska kriza

Najteže pitanje kongresa je bila Poljsko-Saksonska kriza. Rusi i Prusi su predložili da pruski i austrijski deo pri deobi Poljske pripadne Rusiji, koja će stvoriti nezavisno poljsko kraljevstvo u personalnoj uniji sa Rusijom sa Aleksandrom I Romanovom kao kraljem. Kao kompenzaciju Prusija je trebala dobiti Saksoniju. Austrijanci, Francuzi i Britanci nisu se slagali sa tim planom pa su na nagovor Talerana potpisali tajni sporazum 3. januara 1815. da ratuju, ako je potrebno, da bi sprečili rusko-pruski plan. Iako nijedna od tri sile nije bila spremna za rat, Rusi su malo popustili i stvoremn je kompromis. Rusija je dobila većinu Napoleonovog Varšavskog vojvodstva kao "Kongresnu Poljsku", ali nisu dobili Veliko vojvodstvo Poznanj, koje je pripalo Pruskoj, a nisu dobili ni Krakov, koji je postao slobodan grad. Prusija je dobila 40% Saksonije, a ostatak je vraćen kralju Fridriku Augustu I od Saksonije.

Druge promene

Glavni rezultati kongresa:

* potvrda da Francuska gubi sve teritorije osvojene od 1795. do 1810.
* Uvećanje Rusije, koja je dobila većinu Varšavskog vojvodstva
* Uvećanje Pruske, koja je dobila Vestfaliju i severnu Rajnsku oblast
* Konsolidacija Nemačke konfederacije od 39 država, kojom je bilo mnogo lakše upravljati nego sa prethodnih 300 država. Nemačkom konfederacijom su upravljale Austrija i Prusija.

Predstavnici na kongresu su se složili sa brojnim teritorijalnim promenama. Norveška, koja je dotad bila deo Danske ulazi u personalnu uniju sa Švedskom. Austrija je dobila Lombardiju-Veneciju u severnoj Italiji, dok je većina severne središnje Italije pripala Habsburškoj dinastiji (Veliko vojvodstvo Toskana, vojvodstvo Modena i vojvodstvo Parma ). Papa je ponovo uspostavio Papsku državu. Kraljevina Pijemont-Sardinija je povratila svoje kopnene posede, a dobilo je i kontrolu nad Đenovom. U južnoj Italiji Žoašen Mira je najpre dobio pravo na Napuljsko kraljevstvo, ali pošto je podržao Napoleona u Sto dana bio je svrgnut, a na presto je vraćen Ferdinand IV. Stvorena je velika Ujedinjena Kraljevina Nizozemske. Velika Britanija je dobila protektorat nad Jonskim ostrvima i nad Sejšelima po odluci Pariskog mirovnog sporazuma iz 1814..

Kasnija kritika

Kongres u Beču je često kritikovan u 19. veku a i od strane novijih istoričara, da je zanemario nacionalne i slobodarske težnje. Smatralo se da je Bečki kongres integralni deo konzervativnog reda, u kome se primat stavlja na mir i stabilnost na račun sloboda i građanskih prava, koji asociraju na američku i francusku revoluciju.

U 20. veku mnogi istoričari su se počeli diviti državnicima Bečkog kongresa, koji su za oko 100 godina (1815. -1914.) sprečili jedan opšti evropski rat. Među takvima se nalazi i Henri Kisindžer, čija doktorska teza je bila o Bečkom kongresu.

Charmed · Malo ~ mače ~

Boka kotorska nakon pada Mletačke republike

Nakon stvaranja "Prve koalicije" 1792. Francuska je preko Alpa poslala veliku vojsku na Mletačku republiku. Nakon osvajanja sjeverne Italije i Tirola francuska vojska kreće prema Beču. Godine 1797. Austrija je potpisala Kampoformijski mir sa Francuzima po kojem Francuska dobija Belgiju, Jonska ostrva i manji dio mletačkih teritorija u Italiji, a Austrija ostale mletačke posjede uključujući i Boku Kotorsku.

Posle pada Mletačke republike dolazak pod austrijsku vlast

Kada su Mleci 1420.g. osvojili Boku, sklopili su sa Bokeljima ugovor u kojem se naglašava da:
Ako Mletačka republika zbog ma kakvog političkog događaja ne bude kadra da brani Kotor, nema pravo da ga nikome ustupi ili proda, nego je dužna da ga ostavi u njegovoj staroj slobodi.
Takav događaj je nastupio padom Mletačke republike. Bokelji su pod vlašću Mlečana uživali posebna prava kao što su samouprava i posebne privilegije za kotorske trgovce u odnosu na ostale ne-mletačke trgovce, što od Austrije nisu mogli da očekuju zato što je, između ostalog, Austrija bila u pripremama za novi rat protiv Francuske. Zbog toga su se obratili za savjet crnogorskom vladici Petru I Petroviću Njegošu. Vladika ih je savjetovao da budu oprezni, da ustanove privremenu vladu i "narodnu gvardiju" i da svoju flotu drže u pripravnosti a jedan dio prevezu u Budvu radi veće sigurnosti.

Austrija je pomoću svoje flote brzo uspostavila vlast u Dalmaciji i Istri. Bokelji su, iako nerado, na savjet Petra I predali vlast Austriji uz obećanje da će imati sve povlastice koje su imali dok su bili u okviru Mletačke republike.

Nakon poraza Austrije Francuska dobila Boku

Francuska buržoazija je radi svojih klasnih interesa otpočela rat u Evropi pod vođstvom Napoleona Bonaparte, koji će se 1804.g. proglasiti za francuskog cara. Ruski car Aleksandar I Romanov je imao namjeru da ujedini Evropu protiv Napoleona. Pošto je Napoleon počeo da nagomilava vojsku u Italiji, bilo je očigledno da će sledeći napad biti na Austriju i Balkan koji je bio od posebne važnosti za Rusiju. Tada je ruski car poslao svoj izaslanika u Crnu Goru da vladiku upozna sa tim planom i osigura pomoć Crne Gore. Neprijatelj Crnogoraca, Brđana, Bokelja, ali i Rusije nije bila samo Francuska već i Turska, koja je imala saradnju i pomoć Napoleona.

U bici kod Austerlica 1805.g. Napoleon je pobijedio ujedinjene snage Austrije i Rusije, nakon čega je potpisao mir sa Austrijom. Austrija je zauzvrat Francuskoj dala sve teritorije bivše Mletačke republike uključujući i Boku. Rusi su u Jonskom moru imali svoju flotu koja je trebala da zaštiti tu oblast od eventualnog napada Napoleonove vojske. Veći dio te flote sada je prišao u pomoć Boki i Crnoj Gori, zato što bi ulaskom francuskih brodova u Boku, ruska flota u Jonskom moru bila u teškom položaju.

Dolazak ruske flote u Boku Kotorsku

Vladika je 1806.g. je sazvao narodnu skupštinu na Cetinju u kojem je tražio ujedinjenje svih snaga radi pomoći Bokeljima u borbi protiv osvajača. Glavari su prihvatili vladičin poziv i prisilili su austrijskog generala u Herceg-Novom, koji je trebao da preda vlast Francuzima po dolasku njihove flote, da Bokeljima preda vlast prije nego što stignu francuski brodovi. Vladika je uputio pismo austrijskoj komandi u Boki, i rekao im da će bokeljska vojska, zajedno sa crnogorskom vojskom, i bokeljska flota zajedno sa ruskom flotom braniti Boku od Napoleonove vojske. General je pristao, a vladika Petar je preuzeo kontrolu nad Crnogorcima i Bokeljima.

Napoleonovoj vojsci je, pošto je osvojila cijelu Dalmaciju, na putu prema Boki stajala Dubrovačka republika. Dubrovnik je pod hitno morao da donese tešku odluku pod čiju zaštitu da se postavi kako bi zaštitio svoju nezavisnost. Jugo-istočno od Dubrovnika bili su Bokelji, Crnogorski i Rusi sa dvije vojske i dvije flote, a na sa sjevero-zapada dolazio je francuski general Molitor sa preko 5000 vojnika, kome je Austrija dala pravo da provede flotu kroz njene vode. Kako su Rusi već stigli u Boku, a Austrija je potpisala mirovni ugovor sa Napoleonom, Dubrovnik je od Rusa zatražio da pošalju pomoć. Ali u Dubrovniku je bilo katoličkih krugova koji su uporno branili "proročanstvo" sv. Franja da će grad primiti "šizmatike" i da će, po riječima tog sveca, grad ubrzo po tome propasti. U Dubrovniku se tada desila izdaja i Dubrovnik je, umjesto da čeka rusku pomoć, u grad primio francusku flotu. Francuska nije priznavala nezavisnost Dubrovačke republike, i sa zidina grada je skinuta zastava sv. Vlaha, zaštitnika grada, i okačena francuska zastava.

Borbe između Francuza i Bokelja

Francuzi su, neposredno nakon toga, pošli na Boku, ali ih je bokeljsko-crnogorska vojska 21. maja potisnula u Cavtat! U toku sledeća tri dana francuska vojska je doživjela jak poraz i povukla se unutar zidina Dubrovnika. Ali dan nakon toga ruski car Aleksandar I Romanov naredio je da se Boka preda Francuzima! Ruska flota se iz dubrovačkih voda povukla u Boku, a bokeljsko-crnogorska vojska je odstupila do zidina Herceg-Novog.

Francuzi su pokušali da pridobiju vladiku Petra I Petrovića za sebe očekući da on uradi ono što su Dubrovčani uradili! Ponudili su mu čin "Patrijarha cijelog Ilirika", ako prizna njihovu vlast i odrekne se saradnje sa Rusijom. Crnogorski vladika je to odlučno odbio!

Bokelji su zamolili Vladiku Petra i rusku flotu da ih ne napuštaju dok ne stigne odgovor na molbu ruskom caru da ne predaje Boku Francuzima. Predaja Boke se odugovlačila jer je došlo do neslaganja između Francuza i Austrijanaca oko načina ispunjavanja dogovora sa Rusima. Ruski car je, zbog izmijenjene situacije u pregovorima naložio da se nastavi borba za Boku. Ova vijest je veoma oduševila Crnogorce, a posebno Bokelje!

Uspešne borbe Rusa i Crnogoraca protiv Francuza

U prvim danima ponovne borbe Herceg-Novi je uspješno branjen. Trinaestog septembra 6000 Crnogoraca i Bokelja i 3000 Rusa natjerali su Francuze da se povuku tolikom brzinom da je francuska vojska za sobom ostavila čak 38 topova i ponovo se povukla u Cavtat! Francuskim snagama u Dubrovniku uskoro je stigla pomoć - armija maršala Marmona od oko 20 000 vojnika. Uskoro je uslijedio napad na vojsku koja je opkoljavala Dubrovnik. Bokelji, Crnogorci i Rusi su se neprekidno povlačili sve do Herceg-Novog, a onda su pod zidima grada potukli jednu kolonu koja im se bila isprječila na povlačelju u grad! Kada je pala noć maršal Marmon je ostavio svoj logor sa sedam topova, pobacao sve teške stvari i povukao se prema Cavtatu, ali ih sustigla vladičina vojska. Tada je jedan general ranjen, a zarobljen je jedan general i čak 47 oficira sa 1300 vojnika! Zbog takvih uspjeha u borbi protiv Francuza ruski car Aleksandar I je Vladiku Petra I nagradio krstom od dragog kamenja i isplaćen mu je trošak koji je imao prilikom zauzimanja Boke!

Ruska vojska je nastavila osvajanje duž dalmatinske obale tokom decembra 1806.g. ali baš tada su snage Ali paše od Janjine napale Jonska ostrva i ruska flota otplovljava u tom pravcu ostavljajući samo tri velika bojna broda u Jadranskom moru. Krajem decembra 1806.g. Turska je po nalogu Francuske objavila Rusiji rat.

Tilzitskim mirom 1807. Boka je predana Francuskoj

Borba za Boku Kotorsku, i uopšte borbe na Balkanu i na Jadranskom moru bili su nevažni u poređenju sa ogromnim bitkama koje su se dešavale na kopnu centralne Evrope, i one nisu mogle značajnije uticati na krajnji ishod Napoleonovih osvajanja. Rat se završio mirom u Tilzitu 1807.g. po kojem je Rusija morala predati, između ostalog, i Boku. Predaja Boke Francuzima morala se završiti u najkraćem roku. Francuzi su brzo okupirali Boku avgusta 1807.g. Vladika Petar I Petrović Njegoš je napustio Boku davši Bokeljima obećanje da će ih pomagati u daljem otporu.

Charmed · Malo ~ mače ~

Varšavsko vojvodstvo

Varšavsko vojvodstvo je poljska država, koju je osnovao 1807. Napoleon Bonaparta. Po Tilzitskom miru iz 1807. Varšavsko vojvodstvo je nastalo od poljskih delova Prusije. Vojvodstvo je bilo u personalnoj uniji sa kraljem Fridrikom Augustom I od Saksonije. Nakon Napoleonove invazije Rusije vojvodstvo je okupirala pruska i ruska vojska do 1815. Po odluci Bečkog kongresa 1815. vojvodstvo je podeljeno između Rusije i Prusije.

Stvaranje vojvodstva

Pre formiranja vojvodstva izbila je pobuna protiv regrutovanja 1806., tako da je vojvodstvo već bilo dobrim delom oslobođeno narodnom pobunom. Napoleon Bonaparta je službeno stvorio Varšavsko vojvodstvo tek po Tilzitskom miru iz 1807. Varšavsko vojvodstvo je nastalo od poljskih delova Prusije. Poljski republikanci u zemlji i Poljaci u dijaspori su otvoreno podržavali Napoleona kao jedinu nadu za obnavljanje poljskoga suvereniteta, koji je bio izgubljen nakon Podele Poljske u kasnom 18. veku. Iako nije formirana kao država, nego kao vojvodstvo stvorila je nade u obnovu suverenosti. Novoformirana država je bila foramalno nezavisno vojvodstvo u savezu sa Francuskom i u personalnoj uniji sa Saksonijom.Vojvodstvo se nikako nije razvilo kao nezavisna država, nego je vlast Fridrika Augusta bila najviše povezana sa francuskim potrebama. Najznačajnija osoba u vojvodstvu je bio francuski ambasador. U ratu sa Austrijom 1809. austrijska vojska je ušla u Varšavu, ali posle toga poljska vojska zauzela Krakov, Lavov i mnogo teritorije, koju je ranije Austrija okupirala prilikom podele Poljske.

Vojvodstvo je najpre imalo 2,6 miliona stanovnika i 104.000 km², a posle 1809. 4, 3 miliona stanovnika i 155.000 km².

Ekonomija

Vojska vojvodstva je bila potpuno pod francuskom kontrolom preko ministra rata Jozefa Ponijatovskoga, koji je bio i francuski maršal. Vojvodstvo je bilo jako značajno za Napoleona kao izvor vojske. U početku je bilo 40.000 vojnika, a 1810. 100.000. Tokom Napoleonove invazije na Rusiju sakupljeno je 200.000 vojnika. Crpljenje resursa i nasilno regrutovanje izazvali su ekonomske probleme. Francuska je vojvodstvu nametnula i pruske dugove, tako da se pojavila inflacija i preveliko oporezivanje.

Napoleonova invazija Rusije

Poljaci su od Napoleona očekivali da dobiju status kraljevine, a i da će posle pohoda na Rusiju dobiti velike teritorije Velikog vojvodstva Litvanije. Posle Napoleonovog povlačenja iz Rusije većinu poljskih teritorija je zauzela Rusija 1813. Ostatak je zauzela Prusija. Ruski car Aleksandar I Romanov je stvorio privremenu vladu vojvodstva da bi vladao preko svojih generala.

Bečki kongres i četvrta podela Poljske

Na Bečkom kongresu 1815. su bile prisutne mnoge evropske države i vladari, ali odluke su donosile velike sile. Zbog toga je bilo neminovno da Poljska ponovo bude podeljena između Rusije, Prusije i Austrije. Najveći deo Varšavskog vojvodstva ostao je u Rusiji pod nazivom Kongresna Poljska u personalnoj uniji sa Rusijom, Kongresna Poljska je imala autonomiju do 1831., kada je anektirana Rusiji.

Od Krakova je stvoren Slobodni grad Krakov pod zaštitom moćnih suseda. Grad je Austrija anektirala 1846.

Charmed · Malo ~ mače ~

Erfurtski kongres

Erfurtski kongres je bio susret Napoleona i ruskog cara Aleksandra I Romanova od 27.septembra do 14. oktobra 1808. Svrha kongresa je bila da se potvrdi savez, koji je postignut Tilzitskim sporazumom iz 1807. U Tilzitu je Napoleon uspeo da od ruskog cara stvori saveznika. Međutim za godinu dana na ruskom dvoru je raslo antifrancusko raspoloženje, koje je pretilo novostvorenom savezu Francuske i Rusije. Napoleon i njegov ministar vanjskih poslova Žan Batist de Šampanji nameravali su da još jednom ojačaju savez, da bi mogli da srede probleme u Španiji i da se lakše pripreme za rat sa Austrijom. Šarl de Taleran je došao do zaključka da Napoleon vodi Francusku u propast, pa je tajno savetovao ruskog cara da se odupre Napoleonovim zahtevima.

U Erfurtu je Napoleon pokušao da zaprepasti ruskog cara slavom i veličinom francuskog carstva. Sastanak dva cara pretvorio se u konferenciju, na kojoj su učestvovali brojni kraljevi, kneževi i vojvode i drugo plemstvo iz cele Evrope. Tokom Erfurtskog kongesa prikazivalo se šesnaest francuskih tragedija. Na kongres su stigli Gete i Artur Šopenhauer.

Zaključci kongesa su objavljeni kao erfurtska konvencija u 14 članova.

* Velika Britanija se pozivala da prekine rat protiv Francuske
* priznavala se vlast Rusije nad Finskom
* U slučaju rata sa Austrijom Rusija je trebala svim sredstvima i vojskom pomoći Francuskoj

Carevi su napustili Erfurt 14. oktobra. U aprilu 1809. započeo je rat Francuske sa Austrijom, a car Aleksandar se jedva držao sporazuma. Rusija je pomagala što je manje mogla, umesto da pomaže što može više. Do 1810. Rusija i Francuska su počele razmatrati mogućnost mećusobnog rata. Erfurtski kongres je bio poslednji sastanak dva cara. Rusija je 1812. prestala da primenjuje Napoleonov kontinentalni sistem ekonomske blokade Velike Britanije. U Rusiji je naraslo antifrancusko raspoloženje. Rusija je povećala troškove obrane, a dopremili su i vojskui pripremajući se za invaziju Poljske. Napoleon je preventivno napao prvi sa mnogo većom vojskom. Nakon Tilzitskog mira malo njih je verovalo da će dve najjače sile Evrope mirno koegzistirati. Erfurtski konges je odgodio izbijanje rata između dve evropske sile.

Charmed · Malo ~ mače ~

Italijanski pohod francuskih revolucionarnih ratova

Italijanski pohod francuskih revolucionarnih ratova predstavlja seriju sukoba u severnoj Italiji između francuskih revolucionarnih snaga i koalicije evropskih sila. Ključni saveznici su bili Austrija, Rusija i Pijemont, a učestvovale su i brojne druge italijanske države.

Prva koalicija (1792.-1797.)

Ujesen 1792. evropske sile su stvorile Prvu koaliciju protiv Francuske. Prva velika operacija je bila aneksija Nice od strane 30.000 francuskih vojnika. Zbog pobune u Lionu francuska vojska se povukla. Videvši francusku slabost Pijemont je izvršio invaziju Savoje sredinom 1793. Kada je suzbio pobunu u Lionu francuski general Fransoa Kelerman je potisnuo vojsku Pijemonta sa samo 12.000 francuskih vojnika.

Sukob je eskalirao ulaskom Austrije i Napuljske kraljevine, koje su izvršile mobilizaciju sa ciljem invazije južne Francuske, osvajanja Nice i udara na Provansu. Savezničke snage su dostigle 45.000 vojnika iz Austrije , Pijemonta i Napuljske kraljevine. Britanska mornarica je podržavala saveznike dejstvom na moru. Pre nego što su saveznici bili spremni za invaziju, komandant francuske vojske u Italiji započeo je ofanzivu, koju je planirao komandant artiljerije Napoleon Bonaparta. Francuska vojska je ofanzivom potisnula saveznike i zauzela je planinske prelaze, koji vode u Pijemont. Napoleon je osmislio novu ofanzivu, koja je zahtevala koordinaciju dve južne armije, one u Italiji i armije na Alpama. I ta Napoleonova ofanziva pokazala se uspešnom. Daljnje francuske napade zaustavio je francuski ministar rata Lazar Karno, jer je bio zabrinut da bi pobunjenici mogli saseći linije snabdevanja u pozadini. Komandanti na frontu su bili nezadovoljni tom odlukom.

U Francuskoj je došlo do prevrata protiv Komiteta javne bezbednosti i Maksimilijana Robenspjera (28. jul 1794.) Došlo je do haosa u francuskoj vojsci pa su saveznici izveli napad na Savoju. Međutim komanda francuske vojske u Italiji je na svoju ruku izvela kontraofanzivu i osigurali su linije snabdevanja do Đenove nakon pobede u prvoj bici kod Degoa. Nakon toga su Francuzi učvrstili front i čekali su daljnje prilike. Dalje nije bilo većih sukoba na italijanskom frontu. Glavno težište rata se preselilo severno na Rajnu.

Austrijanci su 29. juna 1795. izveli napad na oslabljenu i loše snabdevenu francusku vojsku u Italiji. Francuska vojska u Italiji mogla je da skupi efektivno 30.000 vojnika (iako je nominalno bilo preko 100.000). General Kelerman je tražio pojačanja. Napoleon je osmislio treći plan napada. General Kelerman je smenjen i umesto njega je postavljen general Šere.

Napoleonov rat

Nakon smenjivanja Šerea Napoleon je postavljen za glavnokomandujućeg 2. marta 1796. Motivi Napoleonova unapređenja su bili najverovatnije politički. Napoleon se pokazao ambicioznim i imao je ugled nakon opsade Tulona 1793. Namera je bila da Napoleona postavljanjem u Italiji stave u zaborav. Od 13 francuskih armija armija u Italiji je bila najviše zapostavljena. Bila je u užasnom stanju kada je stigao Napoleon. Napoleon je gotovo odmah započeo sa napadima čim je stigao na front 27. marta 1796. Imao je na raspolaganju 37.000 vojnika i 60 topova protiv 50.000 savezničkih vojnika. Jedino pojačanje je mogao dobiti od francuske alpske armije, ali ona je bila zauzeta.

Napoleron je u bici kod Montenote pobedio Austrijance. Posle toga usledila je Druga bitka kod Dega. Nakon toga izvršio je opštu invaziju Pijemonta i pobedio u bici kod Mondove. Napoleon je za dve nedelje pobedio Pijemont, koji je tri godine bio u ratu sa Francuzima. Pijemont je sklopio sa Francuzima mirovni sporazum 28. aprila 1796. Francuzi su imali 6.000 žrtava, a saveznici više od 25.000.

Napoleon je reorganizovao vojsku i postavio je vojsku u povoljnu poziciju na reci Po. Posle male pobede kod Kondonje Francuzi su pobedili austrijsku vojsku u bici kod Lodija 10. maja 1796. Napoleon je dobio pojačanja , tako da je nastavio operacije sa 50.000 vojnika. Nastavio je sa ofanzivom i malim pobedama nad koalicijom. Napao je austrijske snage kod Mantove, pa je garnizon u Mantovi dobio pojačanja. Napoleon je 12.000 savezničkih vojnika stavio pod opsadu. Sa vojskom je krenuo južnije pa je zauzeo Toskanu i Papsku državu. Nakon tih pobeda okrenuo se severno i sa 20.000 vojnika pobedio je austrijsku vojsku od 50.000 vojnika pod komandom generala Vimstera u bitkama kod Lonata i Kastiljona. Austrijanci su se povukli u Alpe. Austrijanci su ponovo dobili pojačanje kao kompenzaciju za 20.000 žrtava, koje su imali u dva meseca rata. Austrijanci su ponovo pokušali da oslobode Mantovu opsade. Glavnina austrijske armije je krenula na Mantovu, a 45.000 vojnika je ostalo u pozadini kao zaštita od moguće nove francuske ofanzive. U bici kod Rovereta 4. septembra 1796. Napoleon je uništio veliki deo austrijske vojske i došao je u poziciju da udari u pozadinu austrijske armije. Austrijanci su sporo reagovali na tu opasnost pa su bili teško poraženi u bici kod Basana, a njihova vojska je spala na 12.000 vojnika.

Austrijancima je ponovo stiglo pojačanje, a Napoleonova vojska je bila oslabljena bolestima, a linije snabdevanja su bile ugrožene pobunama. Ta pobuna je bila ugušena, ali francuska pozicija je bila oslabljena. Novi austrijski komandant Jozef Alvinci je izvršio još jedan pokušaj oslobađanja Mantove. Bonaparte je potisnuo Alvincija, ali zbog poraza jednog njegovoga potčinjenoga ugrožena mu je bila kontraofanziva, pa se Napoleon povukao. Posle toga usledila je čuvena trodnevna bitka kod Arkole, u kojoj je Napoleon ostvario značajnu i iznenađujuću pobedu protiv saveznika. I Austrijanci i Francuzi su dobili pojačanja, pa su Austrijanci u januaru 1797. krenuli u ofanzivu. Napoleon je kod Rivolija ponovo ostvario pobedu u kojoj su Austrijanci izgubili 14.000 vojnika. Ubrzo posle toga Mantova se predala Francuzima i time je okončano austrijsko prisustvo u Italiji.

Posle austrijskog poraza potpisan je 17. oktobra 1797. Kampoformijski mir između Napoleona kao predstavnika Francuske i Austrije. Pošto je Napoleon pobedio sve protivnike i uspešno okončao svoj pohod u Italiji raspala se prva koalicija, a mirovni sporazum je odredio raspodelu teritorija na kraju rata. Teritorij Mletačke pepublike je podeljen, a Belgija je pripala Francuskoj. Osim toga Napoleon je stvorio Cisalpinsku Republiku i Ligurijsku republiku, koje je priznala i Austrija tim sporazumom. Mletačke pepublike je prestala postojati.

Druga koalicija (1799.-1800.)

Druga faza rata u Italiji započela je 1799 kao deo Rata druge koalicije. Rusija je učestvovala u tom pohodu. Rusi nisu stigli na samom početku konflikta. Oko 60.000 francuskih vojnika pod komandom Šerea suočavalo se sa približno sličnim brojem saveznika. Dodatnih 50.000 ruskih vojnika je stiglo nešto kasnije. Francuzi su imali problema u Napuljskoj kraljevini, tako da je pola vojske tu bilo angažovano. Francuzi su prvi preventivno napali. Austrijsko komandant Kraj je pobedio Francuze u bitci kod Verone i Manjana krajem marta i početkom aprila 1799. Šere se povukao i ostavio je 8.000 vojnika u nekoliko tvrđava. Austrijski komandant Melas je bio spor u ganjanju Francuza, koji su se povlačili. Briljantni ruski feldmaršal Aleksandar Suvorov je postao glavni saveznički komandant. Francuskog komandanta Šerera je zamenio general Žan Moro. Francuzi su bili poraženi u bici kod Kasana 26. aprila 1799. Posle toga su se povukli iz Lombardije. Deo francuske armije iz Napuljske kraljevine je krenuo u pomoć. Nije uspeo početni saveznički napad duž reke Po 11. maja 1799. Preostalo je samo 12.000 francuskih vojnika u vojsci generala Moroa. Pokušali su sa kontranapadom, ali ruski general Pjotr Bagration je uspešno odbio napad. Suvorov je zauzeo Torino i proglasio je vraćanje Pijemonta ranijem kralju.

Francuska alpska armija je bila angažovana u nizu manjih okršaja, ali nije dolazila da pomogne francusku armiju u Italiji. Suvorov je uspešno napredovao osvajajući francuske garnizone. U bici kod Trebije 1799. Suvorov je ostvario veliku pobedu nad francuskom vojskom. Francuzi su se povukli u Đenovu, a Suvorov je osvojio Novi. Austrijska vrhovna komanda je naredila da se obustavi ofanziva dok se ne osvoje francuski garnizoni u Mantovi i Alesandriji. Ubrzo posle toga general Moro je prekomandovan na Rajnu, a komandu je preuzeo general Bartelemej Žuber. Suvorov je obustavio ofanzivu po zahtevu vrhovne komande. Međutim Francuzi su krenuli u avgustu u ofanzivu sa 38.000 vojnika. Suvorov je pobedio Francuze 9. avgusta 1799. u bici kod Novog. U bici je ubijen francuski komandant Žuber. Muro je preuzeo inicijativu i poveo je preživele do Đenove, gde je pripremio obranu grada.
U to vreme saveznička vrhovna komanda je naredila Suvorovu da napusti Italiju i da krene u proboj švajcarskog fronta. To je bila prekretnica rata. U Italiji su time ostala samo austrijska vojska, jer su Rusi krenuli u proboj švajcarskog fronta. Do proleća 1800. Rusi su se povukli iz koalicije. Saveznici su i nakon ruskog povlačenja ostali jači u Italiji. Austrijski general Melas je imao 100.000 ljudi pod svojom komandom protiv 50.000 Francuza, koji su bili rasejani. Saveznici su se pripremali za napad na južnu Francusku i preko Rajne. Melas se kretao jako polako. Napustio je opsadu Đenove i svuda je zaustavio napredovanje. Napoleon je poveo rezervnu vojsku kroz prelaz Veliki Sent Bernar. Cilj je bio da se oslobodi vojska pod komandom Andrea Masene u Đenovi. Francuska vojska u Đenovi je bila ugrožena nestašicom hrane zbog okruženja na kopnu i britanske pomorske blokade. Đenova je pala pre Napoleonova dolaska. Napoleon je koncentrisao svoju vojsku i udario na austrijsku vojsku pre nego što su se mogli koncentrisati. Prva bitka je bila 9. juna 1800. kod Montebela. Glavna bitka je bila bitka kod Marenja. Napoleon je tu zamalo bio poražen. General Luj Deso je na vreme stigao sa pojačanjem i preokrenuo francuski poraz u pobedu. U kontranapadu general Deso je ubijen, a Napoleon mu je kasnije izgradio spomenik . Bitka kod Marenja je bila poslednja bitka na italijanskom frontu u francuskim revolucionarnim ratovima. Posle bitke kod Hoenlindena blizu Minhena poraženi Austrijanci su bili prisiljeni da potpišu mir.

Charmed · Malo ~ mače ~

Kampoformijski mir

Kampoformijski mir potpisan je 17. oktobra 1797. između Napoleona kao predstavnika Francuske i grofa Ludviga fon Kobencla kao predstavnika Austrije. Pošto je Napoleon pobedio sve protivnike i uspešno okončao svoj pohod u Italiji raspala se prva koalicija, a mirovni sporazum je odredio raspodelu teritorija na kraju rata. Teritorij Mletačke pepublike je podeljen,a Belgija je pripala Francuskoj.

Javni delovi sporazuma

Pošto su Austrija i Mletačka republika (Venecija) izgubile rat našli se u nezavidnoj poziciji. Mletačka republika je prestala da postoji. Njene teritorije su bile podeljene. Austrija je dobila velike delove mletačkih teritorija, ali je morala predati Austrijsku Nizozemsku (današnju Belgiju).

* Francuska je dobila Austrijsku Nizozemsku (današnju Belgiju)
* Francuskoj su pripala bivša mlečanska Jonska ostrva, uključujući Krf, kao i mlečanski posedi u Albaniji

Austrija je dobila sledeće mlečanske posede:

* Veneciju,
* Istru i
* Dalmaciju
* Boku Kotorsku

Tajne klauzule

Sporazum je sadržavao i tajne klauzule, kojima su deljene izvesne teritorije.

* Austrija je priznala Cisalpinsku Republiku i novostvorenu Ligurijsku Republiku (teritorije Đenove). Odrekla se svakoga polaganja prava na njih.

* Ligurijska Republika je postala nezavisna
* Francuska je proširila granice do Rajne, Meze i Nete. Francuska se proširila do prirodnih granica, a u Italiji i više od toga.

Dugi pregovori

O miru se pregovaralo preko pet meseci. Mirom u Lebenu u aprilu 1797. dogovorena je bio uglavnom celi mirovni sporazum, ali pregovori su se otegli zbog brojnih razloga. Za vreme pregovora u Francuskoj je bio pokušaj državnog udara i pokušaja dolaska rojalista na vlast u septembru. Napoleonov biograf Feliks Markham napisao je da je podela Venecije ne samo nemoralna, nego je omogućila Austriji da stvori uporište u Italiji , pa se stvara mogućnost novoga rata.

Kao rezultat sporazuma markiz de la Fajet je oslobođen iz austrijskog zarobljeništva. Kampo Formio (sada Kampoformido ) je selo zapadno od Udina gde je potpisan mirovni sporazum.

Charmed · Malo ~ mače ~

Kraljevina Vestfalija

Kraljevina Vestfalija je istorijska država, koja je postojala od 1807. do 1813. na delovima današnje Nemačke. Iako je formalno bila nezavisna, u stvarnosti je bila vazalna država od Francuske. Kraljevstvom je vladao Napoleonov brat Žerom Bonaparta. Nazvana je Vestfalija, ali ima jako malo zajedničkog sa tim područjem.

Kraljevstvo Vestfalija je osnovano 1807. posle Tilzitskog mira, kada su poraženoj Pruskoj oduzete mnoge teritorije. Osnovana je spajanjem teritorija otetih Pruskoj ( među njima bivša kneževina Hanover ) sa vojvodstvom Brunsvik-Linenberg i kneževinom Hesen. Uključivala je i grad Magdeburg. Glavni grad je bio Kasel. Država je bila članica Rajnske konfederacije.

Zamišljena je kao Napoleonova država, koja treba da služi kao model drugima. Imala je napisan ustav, a sprovedene su brojne socijalne reforme, uključujući ukidanje kmetstva i prava na slobodu poduzetništva. Uveden je Napolenov zakonik. Uveden je metrički sistem za mere i utege. Uspostavljena je cenzura. Značajno opterećenje za novo kraljevstvo je bio zahtev da snabdeva vojsku i daje finansijsku podršku Napoleonskim ratovima. Veliki deo Vestfalske vojske nestao je za vreme invazije Rusije 1812. Vestfalska garda je herojski, ali neuspešno napadala u bici kod Borodina. U septembru 1813. kozaci iz Rusije su opkolili Kasel. Pobedili su Francuze i zauzeli grad. Do 1. oktobra 1813. Rusi su zauzeli celo Vestfalsko kraljevstvo, ali tri dana posle toga vratio se Žerom Bonaparta i povratio je Kasel. Kozaci su ponovo opsedali grad. Kada je Napoleon izgubio u bici kod Lajpciga 19. oktobra 1813. Rusi su ukinuli Vestfalsko kraljevstvo kao državu i vratili su status kvo iz 1806.

Grb

Grb označava teritorije unutar Vestfalskog kraljevstva. Prva četvrt sa srebrenim konjem označava Vestfaliju, drga četvrt sa lavom predstavlja Hesen sa delovima, treća četvrt su teritorije oko Magdenburga, a četvrta predstavlja kombinaciju Brunsvika, Lineburga, Dipholca. Okolo je štit i kruna Vestfalije . Iznad je Napoleonova zvezda.

Charmed · Malo ~ mače ~

Napoleonova invazija Rusije

Napoleonova invazija Rusije 1812, predstavlja prekretnicu Napoleonskih ratova. Napoleon je sa 691.500 vojnika krenuo 24. juna 1812. u invaziju Rusije. Ruska vojska se suprostavila politikom spržene zemlje i izbegavanjem velikih bitaka. Napoleon je zauzeo ispražnjenu Moskvu, ali bez snabdevanja i bez pobede nad ruskom vojskom morao se povlačiti iz Rusije. Pohod na Rusiju sveo je snage Francuza i njihovih saveznika na oko 3% početne jačine. Ta invazija ima veliku ulogu u ruskoj kulturi, što se očituje Tolstojevim delom "Rat i mir", kao i sovjetskom identifikacijom francuske invazije sa nemačkom invazijom 1941-1945. Napoleonova invazija je u Rusiji poznata kao Otadžbinski rat. Ponekad se označava kao "rat 1812."

Velika armija

Francuska Velika armija od 691.501 vojnika je 24. juna 1812. prešla reku Njemen i krenula prema Moskvi. Bila je to dotada najveća sakupljena armija u evropskoj istoriji. Velika armija je bila podeljena na:

* središnju udarnu silu od 250.000 vojnika pod Napoleonovim zapovedništvom
* dve druge frontalne armije pod
o Eženom d Boarneom ( 80.000 vojnika) i
o Žeromom Bonapartom (70.000 vojnika)
* dva odvojena korpusa pod
o Etjen MekDonaldom (32.000 vojnika)
o Karlom Švarcenbergom (34.000 austrijskih vojnika)
* rezervna armija od 225.000 vojnika

Pored toga 80.000 gardista je regrutovano za odbranu granica Varšavskog vojvodstva. Zajedno sa njima ukupne francuske snage na ruskoj granici i u Rusiji bile su gotovo 800.000 vojnika. Toliki broj vojnika jako je rastegao carstvo, jer je 300.000 francuskih vojnika bilo u Španiji, a preko 200.000 u Nemačkoj i Italiji.

Od Velike armije većinu su činili Francuzi. Bilo ih je 450.000. Saveznici su činili ostatak. Tako je bilo 34.000 Austrijanaca, 95.000 Poljaka, 90.000 Nemaca (24.000 Bavaraca, 20.000 Saksonaca, 20.000 Prusa , 17.000 Vestfalaca i nekoliko hiljada iz malih porajnjskih država.), 30.000 Italijana, 25.000 Napolitanaca i ostali.

Ruska armija

Prema modernim procenama, ruska armija je 1812. imala u početku manje vojnika od francuske Velike armije. Oko 280.000 ruskih vojnika je bilo raspoređeno na poljskoj granici. Car Aleksandar I Romanov je prethodno nameravao da izvrši invaziju Varšavskog vojvodstva. Ukupno su Rusi imali 500.000 vojnika ( procene se kreću od 350.000 do 710.000). Ruska vojska je bila podeljena u tri armije

* Prva armija Zapada od 159.800 vojnika pod komandom Barklaja de Tolija
* Druga armija Zapada od 62.000 vojnika pod komandom Pjotra Bagrationa
* Treća armija Zapada od 58.200 vojnika pod komandom Aleksandra Tomasova

Postojale su i dve rezerve od 65.000 i 47.000 vojnika. Ako se to zbroji Rusi su na frontu imali 392.000 vojnika nasuprot Napoleonove Velike armije. Osim toga Rusija je sklopila mir sa Švedskom i Turskom, pa je oslobodila dodatnih 100.000 vojnika. Činjeni su napori da se popuni ruska vojska, pa je do septembra imala oko 900.000 vojnika, ne računajući neredovne kozačke jedinice, kojih je bilo 70.000 do 80.000.

Marš na Moskvu

Invazija je započela 23. juna 1812. Napoleon je poslao poslednju mirovnu ponudu u Sankt Petersburg pre započinjanja operacija. Nikad nije dobio odgovor, tako da je izdao naređenje da se krene na ruski deo Poljske. U početku se suočavao sa jako slabim otporom, pa je napredovao brzo kroz rusku teritoriju. Glavnokomandujući ruskih snaga Barklaj de Toli je odbijao da se bori, iako je Pjotr Bagration inzistirao na borbi. Nekoliko puta pokušao je da uspostavi jake obrambene pozicije, ali svaki put francuska prethodnica je bila prebrza, pa ne bi na vreme završio pripreme, pa je bio prinuđen da se povlači. Kako je francuska armija dalje napredovala suočavala se sa problemima snabdevanja, a pogotovo zbog ruske taktike korištenja politike spržene zemlje. Rastao je politički pritisak na Barklaja da se uđe u bitku sa Francuzima. Osim toga generali su se suprostavljali njegovoj strategiji vođenja rata, pa je on smenjen, a na čelo ruske vojske je postavljen Mihail Kutuzov. Iako je Kutuzov drugačije govorio on je nastavio da izbegava bitku na isti način kao i Barklej, jer je smatrao da je besmisleno da žrtvuje armiju u bici. Posle neodlučne bitke kod Smolenska 16.-18. avgusta 1812 konačno je Kutuzov uspeo da uspostavi obrambenu poziciju na Borodinu. Bitka kod Borodina odigrala se 7. septembra i predstavljala je najkrvaviji dan u Napoleonskim ratovima, a moguće i u celoj ljudskoj istoriji. Ruska armija je tada prepolovljena, pa je 8. septembra bila prinuđena da se povuče pored Moskve, ostavljajući Moskvu nebranjenom. Kutuzov je naredio evakuaciju Moskve. Rusi su posle toga uspeli da ojačaju armiju dovlačeći pojačanja, pa su imali oko 904.000 vojnika sa oko 100.000 u neposrednoj blizini Moskve.

Zauzimanje Moskve

Napoleon je ušao u napuštenu Moskvu u kojoj nije mogao da nađe ništa što bi koristilo snabdevanju njegove armije. Napoleon se oslanjao na klasična pravila rata čiji je cilj zauzimanje neprijateljske prestolnice (iako je u to vreme Sankt Petersburg bio prestolnica), pa je očekivao da ruski car ponudi kapitulaciju, Ali to se nije desilo. Rusi nisu nameravali da se predaju. Kada se Napoleon pripremao da uđe u Moskvu bio je iznenađen da nije došla nijedna delegacija iz grada. Očično se dešavalo da bi gradske vlasti dočekale Napoleona i predale mu ključeve grada u pokušaju da se spasi stanovništvo. Napoleon nije našao u Moskvi nikoga. Rusi su potpuno napustili Moskvu. Prilikom normalne predaje nekoga grada, gradske vlasti bi sklopile sporazum sa okupatorom o tome gde da se smesti vojska i kako da se hrani. Napoleon je bio razočaran. Grad je pre napuštanja imao 270.000 stanovnika. Kada su se Rusi povlačili iz Moskve spalili su sve što je moglo biti od koristi Francuzima. U Kremlju je još uvek bila trećina stanovništva, a to su bili strani trgovci, sluge i ljudi koji nisu mogli da beže.

Palež Moskve

Kako je veliki deo francuske vojske ušao u Moskvu započela je borba u kojoj se svaki vojnik borio za sebe i tražio je hranu samo za sebe. Nastao je potpuni haos, u kome su se izgubile veze oficira i vojnika. Sve to je doprinelo vatri, ali nije njen glavni uzrok. Čak i pre nego što je Kutuzov naredio gradonačelniku Moskve Fjodoru Rastopčinu da zapali sve što bi bilo Francuzima od koristi, Fjodor je izvršio pripreme da zapali sve što bi Francuzi mogli da koriste: zalihe hrane, skladišta žita, trgovine i zalihe tekstila. Pre nego što je napustio grad Rastopčin je naredio policijskom superintendantu da zapali ne samo zalihe, nego i sve što može zapaliti. Dve trećine Moskve je bilo od drvenih kuća, pa je Moskva temeljito gorila. Procena je da je četiri petine Moskve bilo potpuno uništeno. Francuzi su tako ostali bez skloništa u gradu. Pre napuštanja Moskve i Napoleon je dao naređenje da se zapali Kremlj i sve javne zgrade. Osim toga francuska Velika armija je bila nezadovoljna uslovima i time da se ne visi znak pobede, pa je počela sa pljačkom i toga što je ostalo od Moskve.

Povlačenje

Sedeći na pepelu spaljenoga grada, ali bez ruske kapitulacije Napoleon je započeo veliko povlačenje. U bici kod Malojaroslavecka Kutuzov je prisilio francusku armiju da krene istim onim Smolenskim drumom, sa kojima je ranije došla u Rusiji. A na tome pravcu odavno nije bilo nikakvih zaliha hrane. To je bio još jedan primer politike spržene zemlje. Kutuzov je blokirao francusku armiju sprečavajući je da koristi drugačije pravce, na kojima bi našla hrane i drugoga snabdevanja. Blokirao je južno krilo da spreči Francuze da krenu drugim putem, a koristio je i partizansku taktiku da bi stalno udarao Francuze na mestima gde su najslabiji. Laka ruska konjica, uključujući kozake napadala je i razbijala izolovane francuske jedinice.

Snabdevanje francuske armije postalo je nemoguće. Izostanak trave slabio je preostale konje. Većina konja je već bila ubijena da bi se nahranili vojnici. Bez konja francuska konjica je prestala postojati, tako da su i konjanici morali pešačiti. Zbog nedostatka konja morali su ostaviti i sve topove iza sebe, jer ih nije imao ko vući. Zbog nestanka konja morali su ostaviti i kola za snabdevanje. Francuska je još nekako i mogla kasnije da nadoknadi gubitak artiljerije, ali gubitak vojnih kola za snabdevanje stvorio je velike logističke probleme koju godinu kasnije, jer su hiljade najboljih vojnih kola ostavili u Rusiji. Nastupila je glad i bolesti, a dezerterstvo se raširilo. Većinu dezertera bi ruski seljaci ili zarobili ili pogubili. Pod tim okolnostima jako oslabljena Velika armija je bila poražena u bitkama kod Vjazma i Krasnoja, a pojedini francuski korpusi su bili poraženi u odvojenim bitkama. Prelazak reke Berezine je predstavljao konačnu katastrofu francuske vojske. Dok su se ostaci Velike armije borili da pređu preko pontonskih mostova dve ruske armije su im na Berezini nanjele ogromne gubitke.

Početkom decembra 1812. Napoleon je saznao da je general Klod de Male pokušao državni udar u Francuskoj. Napoleon je zbog toga napustio ostatke svoje Velike armije i na sanjkama je požurio u Pariz. Ostavio je maršala Žoašena Mira kao glavnokomandujućeg. Mira je kasnije dezertirao da bi spasio Napuljsku kraljevinu, a kao zapovednika je ostavio Ežena de Boarnea. Narednih nedelja još su više smanjeni ostatci Velike armije, a 14. decembra 1812. su napustili ruski teritorij. Samo oko 22.000 Napoleonovih vojnika je preživelo invaziju Rusije. Ruski gubici u nekoliko otvorenih bitaka su bili slični francuskim, ali ruski civilni gubici su bili veći od vojnih. Oko milion ljudi je ubijeno, od toga pola Rusa, pola Francuza. Vojni gubici su bili 300.000 Francuza, 70.000 Poljaka, 50.000 Italijana, 80.000 Nemaca i možda oko 450.000 Rusa. Osim toga Francuzi su izgubili 1.000 topova i 200.000 konja.

Istorijska procena

Ruska pobeda nad francuskom vojskom 1812. predstavljala je veliki udar Napoleonovim ambicijama o dominaciji u Evropi. Kao što je bitka kod Trafalgara bila prekretnica na moru, tako je ruski pohod predstavljao prekretnicu Napoleonskih ratova, koji je vodio Napoleonovu porazu. Za Rusiju pojam Otadžbinski rat predstavlja simbol za ojačanje njihovoga nacionalnoga identiteta. Imaće veliki efekat na ruski patriotizam 19. veka. Indirektni rezultat patriotskoga pokreta je bila jaka težnja za modernizacijom zemlje, što će dovesti do niza revolucija, počevši sa pobunom dekabrista, pa do februarske revolucije 1917.

Napoleon nije bio potpuno poražen u Rusiji. Već sledeće godine Napoleon je sakupio 400.000 francuskih vojnika i još četvrt miliona savezničkih vojnika da bi zadržao kontrolu nad Nemačkom. Konačpno je poražen tek u bici kod Lajpciga 16.-19. oktobra 1813. Ali i nakon te bitke još se borio i tokom 1814. Ruski pohod je sa druge strane otkrio da Napoleon nije nepobediv. Kada su to osetili nemački nacionalisti su se na podsticaj pruskih i ruskih nacionalista pobunili u celoj Rajnskoj konfederaciji. Odlučna nemačka kampanja protiv Napoleona nije mogla da počne bez poruke o Napoleonovom porazu u Rusiji.

Charmed · Malo ~ mače ~

Prva koalicija

Rat prve koalicije (1792.-1797.) označava prvi veliki rat više evropskih sila protiv revolucionarne Francuske. Kada je Nacionalni konvent proglasio da je cilj izvoz revolucije stvorena je koalicija protiv Francuske. Kralj Luj XVI je januara 1793. pogubljen na giljotini. Prvu koaliciju su činili:

* Austrijsko carstvo (unutar Svetog rimskog carstva)
* Austrijska Nizozemska
* Velika Britanija
* Napuljska kraljevina (sklopljen mir 1796)
* Kraljevina Sardinija(mir 1796)
* različite Italijanske države 1793-1796
* Prusija (sklopljen mir 1795)
* Španija (sklopljen mir 1795)
* Portugal
* francuski rojalisti, monarhisti i pobune

Te sile započele su seriju invazija na Francusku. Austrija i Prusija su napadale preko Rajne i iz Austrijske Nizozemske (današnja Belgija). Velika Britanija podržavala je pobune po francuskim provincijama i opsedala je Tulon. Francuzi su u jednim bitkama pobedili, ali poraženi su od Austrijanaca u bici kod Nervindena, a imali su unutrašnje pobune. Koaliciona vojska je krenula u napad na Francusku. Komitet javne bezbednosti je pozvao u vojsku sve od 18 do 25 godina. Nova francuska armija je izvela kontranapad i invazionu vojsku je potisnula van granica Francuske. Francuska vojska je osvojila Holandiju i osnovala je Batavijsku Republiku kao vazalnu državu u maju 1795. Francuska je Bazelskim mirom osvojila i pruski Rajnland. Španija je sklopila poseban mirovni sporazum (drugi Bazelski mir) sa Francuskom. Posle tih mirovnih sporazuma Direktorij je izvodio planove osvajanja severne Italije i delova Nemačke. Napoleon je pobedio u severnoj Italiji, pa je Austrija bila izbačena iz rata Kampoformijskim mirom. Prva koalicija je tada propala. Na bojnom polju protiv Francuske ostala je samo Velika Britanija.

Pozadina i 1792.

Već 1791. druge monarhije u Evropi su bile zabrinute zbivanjima u Francuskoj i razmatrali su da li da intervenišu. Jedni su nameravali da intervenišu da bi podržali Luja XVI , a drugi su nameravali da iskoriste haos u Francuskoj. Ključna osoba je bio Leopold II, koji je bio brat Marije Antoanjete. Bio je sve zabrinutiji kako je revolucija postajala radikalnija, ali još uvek se nadao da će izbeći rat. Car Leopold II i pruski kralj Fridrik Vilhelm II od Prusije savetovali su se 27. avgusta 1791. sa francuskim plemićima i izdali su proglas u kome su pretili intervencijom, ako se što desi francuskom kralju ili njegovoj porodici. U Francuskoj su ozbiljno shvatili tu pretnju.

Pored ideoloških razlika između Francuske i evropskih monarhija postojali su i sporovi oko Alzasa. Osim toga postojala je agitacija francuskog plemstva u emigraciji u Austrijskoj Nizozemskoj i manjim državama Nemačke. Francuska je prva Austriji proglasila rat. Skupšina je glasala za rat 20. aprila 1792. Šarl Dimurije je najpre pripremao invaziju Austrijske Nizozemske, jer su se Francuzi nadali da će se stanovništvo Belgije dignuti protiv Austrije. Međutim francuska vojska je zbog revolucije izgubila organizaciju, a nisu mogli ni sakupiti dovoljno vojske za invaziju Belgije. Vojnici bi bežali na prvi znak bitke, masovno bi dezertirali, a u jednom slučaju su ubili svoga generala. francuska revolucionarna vlada je krenula u reorganizaciju armije i mobilisanje svežih snaga. Saveznička armija, u kojoj su Prusi bili većina sakupili su se u Koblencu pod komandom vojvode od Brunsvika. U julu 1792. su započeli invaziju i lako su zauzeli tvrđave Longvi i Verden. Posle toga vojvoda od Brunsvika je izdao proklamaciju o nameri saveznika da se francuskom kralju vrati sva vlast. Osim toga proglasio je da se grad ili pojedinci koji im se budu suprostavljali tretiraju kao pobunjenici i da će biti osuđeni na smrt. Taj proglas je motivirao revolucionarnu armiju i vladu da se suprostave svim sredstvima. Masa je zbog toga provalila u kraljevski dvorac Tiljerije i svrgla francuskog kralja.

Invazija se nastavila, ali 20. septembra 1792. u bici kod Valmija došlo je do zastoja invazije. Visoko profesionalna francuska artiljerija se posebno istakla u toj bici. Bitka je završila taktički nerešeno, ali predstavljala je veliki poticaj francuskom moralu. Za Pruse je invazija Francuske postala suviše dugačka i suviše skupa, a rizik i troškovi preveliki, pa su odlučili da se povuku iz Francuske da bi sačuvali svoju armiju. Francuzi su u međuvremenu bili uspešni na nekoliko frontova. Zauzeli su Savoj i Nicu, a general Adam Kistin je izvršio invaziju Nemačke. Zauzeo je nekoliko nemačkih gradova na Rajni i došao do Frankfurta. Šarl Dimurje je ponovo pokrenuo ofanzivu u Belgiji i pobedio je Austrijance u bici kod Žemapa 6. novembra 1792. Posle te bitke zauzeo je Belgiju do kraja zime.

1793

17. januara 1793, kralj Luj XVI je osuđen na smrt zbog "zavere protiv javne slobodne i generalne bezbednosti" od strane slabe većine u Konventu. Pogubljenje 21. januara 1793. je dovelo do još više ratova sa ostalim evropskim državama, jer je ujedinilo celu Evropu uključujući Španiju, Napuljsku kraljevinu i Holandiju protiv revolucije. I Velika Britanije se uključila u prvu koaliciju protiv Francuske. Sakupljene su velike vojske protiv Francuske na svim njenim granicama. Francuska je na to objavila novu regrutaciju stotina hiljada ljudi. To je bio početak francuske politike korištenja masovne regrutacije da bi imali više ljudstva nego što bi mogle imati aristokratske države. Francuska vojska je u početku bila isterana iz Belgije, a suočila se sa pobunama i na jugu i na zapadu. Do kraja godine pobune su ugušene sprovođenjem oštre represije, koja je uključivala i masovna streljanja. Nove velike francuske armije su uspele da se odupru vanjskim invazijama. Godina je završila sa usponom francuske vojske, a granice su bile blizu predratnih granica.

1794

Tokom 1794. francuske revolucionarne armije su postale sve uspešnije. Nisu uspeli zauzeti Pijemont, ali invazija Španije je bila uspešna. Francuzi su zauzeli San Sebastijan. Francuzi su pobedili u Belgiji i zauzeli celu Belgiju i Rajnland.

1795

Francuzi su iznenadnim zimskim napadom zauzeli Holandiju i osnovali su Batavijsku republiku kao vazalnu državu. Sklopljen je Bazelski mir sa Prusijom i Španijom, pa je Prusija prepustila Francuskoj levu obalu Rajne. Francuska i Španija su uspostavile predratne granice. Francuska je time oslobodila veliku armiju na Pirinejima i tom armijom je ojačala armiju na Alpama, pa su lako zauzeli Pijemont. Britanija je neuspešno pokušala da potpiruje i šalje pojačanja za pobunu u Vandeji u Francuskoj. Pokušaj svrgavanja vlade u Parizu sprečio je Napoleon svojim topovima. Posle toga uspostavljen je Direktorij. Na reci Rajni general Pišegri je pregovarao sa proteranim rojalistima i izdao je francusku armiju. Zbog toga su Francuzi morali obustaviti opsadu Meca i morali su evakuirati Manhajm.

1796

Francuska se pripremala za velike napade na tri fronta. Žan-Batist Žurdan i Žan Moro su bili na Rajni, a Napoleon u Italiji. Tri armije su se spojile u Tirolu i krenuli su na Beč. Žurdan i Moro su napredovali kroz Nemačku. Moro je došao do Bavarske i ruba Tirola do septembra. Pošto je Žurdan bio poražen od nadvojvode Karla obe armije su bile prisiljene na povlačenje preko Rajne. Napoleon je sa druge strane ostvario puni uspeh u invaziji Italije. Razdvojio je vojske Sardinije i Austrije i pobedio ih. Sardiniju je prisilio na mir i zauzeo je Milano i opsedao je Mantovu. Nastavljajući opsadu pobedio je nekoliko austrijskih vojski, koje su bile poslane protiv njega. Luj Lazar Hoš je konačno 1796. slomio pubunu u Vendeji .

1797

Napoleon je zauzeo Mantovu. Tu se predalo 18.000 Austrijanaca. Nadvojvoda Karlo nije mogao sprečiti Napoleona da izvrši invaziju Tirola, pa je austrijska vlada molila za mir u aprilu. Tada je započela i nova francuska invazija Nemačke. Kampoformijski mir je sklopljen oktobra 1797. Francuska je dobila Belgiju i veliki deo Porajnja i jedan deo Italije. Mletačka republika je podeljena između Austrije i Francuske. Tako je završio rat Prve koalicije, iako je Velika Britanija još ostala u ratu.

Charmed · Malo ~ mače ~

Rat pete koalicije

Rat pete koalicije bio je rat 1809. između saveza Austrije i Velike Britanije protiv Napoleonove Francuske i Bavarske. Sukob se odvijao najviše u centralnoj Evropi od aprila do jula 1809. Britanija je tada već učestvovala u Ratu za špansku nezavisnost, ali poslala je jednu ekspediciju u Holandiju da smanji pritisak na Austriju. To je imalo mali efekat na ishod rata. Posle mnogo sukoba u Bavarskoj i duž Dunava rat je završio pobedom Francuske posle bitke kod Vagrama početkom jula 1809. Šenbrunski mir je bio najteži mir koji je Francuska nametnula Austriji. Meternih i nadvojvoda Karlo su uspeli da očuvaju Austrijsko carstvo u zamenu za obećanje da će pomagati francuske napore. Francuska je Austriji oduzela Korušku, Kranjsku i jadranske luke. Galiciju je predala Poljskoj, a područje Salcburga Bavarskoj. Austrija je izgubila tri miliona podanika, tj. oko jedne petine stanovništva. Dok se nastavljao rat u Španiji, rat pete koalicije je bio najveći sukob na evropskom kontinentu do Napoleonove invazije Rusije.

Pozadina

Pre 1809. Evropa je bila uključena u francuske revolucionarne ratove od 1792. Posle pet godina rata Francuska je pobedila Prvu koaliciju 1797. Druga koalicija je stvorena 1798, a bila je poražena 1801. Britanija je tada ostala jedini protivnik. U martu 1802. Britanija i Francuska su se Amijenskim mirom sporazumele da okončaju neprijateljstva. Tada je po prvi put u deset godina zavladao mir u Evropi. Ipak ostalo je mnogo problema između dve strane, a sprovođenje sporazuma je bilo jako teško izvesti. Britanija nije lako predavala kolonije koje je zauzela nakon 1793, a Francuska je bila ljuta jer Britanci nisu hteli da evakuišu Maltu. Napeta situacija se pogoršala kada je Napoleon poslao ekspediciju da uguši Haićansku revoluciju. Britanija je maja 1803. objavila rat Francuskoj.

Treća koalicija

U decembru 1804. sporazum Velike Britanije i Švedske doveo je do stvaranja Treće koalicije. Britanski premijer Vilijam Pit imao je 1804. i 1805. živu diplomatsku aktivnost da bi stvorio novu koaliciju protiv Francuske. Međusobna sumnjičavost Rusije i Velike Britanije oslabila je zbog nekoliko francuskih političkih grešaka, a do aprila 1805. dve strane su potpisale sporazum o savezu. Austrija je bila dva puta poražena od Francuske i bila je željna osvete, pa se nekoliko meseci kasnije pridružuje koaliciji. U avgustiu 1805. francuska Velika armija je izvršila invaziju Nemačke sa namerom da Austriju izbaci iz rata pre dolaska ruske vojske. Posle velike tajnovitosti i žestokoga marša 200.000 francuskih vojnika je prešlo Rajnu 26. septembra 1805. na frontu dugom 260 km. Mak je sakupio najveći deo austrijske vojske u Ulmu u Bavarskoj. Napoleon je uspeo da izvede Ulmski manevar, kojim je zaokrenuo svoju vojsku severno i zatim je zaokrenuo i došao Austrijancima u Ulma iza leđa. Drugi deo francuske vojske je napredovao sa prednje strane. Austrijanci su se našli opkoljeni. U bici kod Ulma se 20. oktobra 1805. predalo 20.000 Austrijanaca, a tokom pohoda Napoleon je zarobio 60.000 Austrijanaca. U novembru je zauzet Beč. Posle toga ruska i austrijska armija su pretrpile težak poraz u bici kod Austerlica u decembru 1805. Ruska vojska je proterana iz Centralne Evrope, a ponižena Austrija je morala potpisati Požunski mir 26. decembra 1805.

Četvrta koalicija (1806.-1807.)

Austerlic je predstavljao veliki pomak u evropskoj ravnoteži sila. Prusija se nakon Austerlica osetila ugroženom i zbog toga je u koaliciji sa Rusijom krenula 1806. u rat protiv Francuske. U proleđe 1806. 180.000 francuskih vojnika je izvršilo invaziju kroz Tirinšku šumu, a da nisu znali gde se tačno nalazi pruska vojska. Napoleon je u odlučnoj bici kod Jene 14. oktobra 1806. naneo težak poraz pruskoj vojsci. Posebno se istakao Luj Nikola Davu, koji je sa 27.000 vojnika zadržao i nanio poraz vojsci od 63.000 Prusa u bici kod Aueršteta. Žestokim proganjanjem poraženog neprijatelja Francuzi su uništili ostatke pruske vojske. Nakon toga Francuzi su izvršili invaziju Poljske, koja je bila 1795. podeljena između Prusije, Austrije i Rusije. U Poljskoj je došlo do sukoba sa ruskom vojskom, koja je pokušavala da spasi Prusiju. Francuska i ruska vojska su se najpre sukobile u bici kod Ejlaua u februaru 1807. Bila je to neodlučna, nerešena bitka sa 50.000 žrtava. Napoleon je pregrupisao svoje snage i nastavio je da ganja Ruse sledećih meseci. Akcije u Poljskoj su kulminirale 14. juna 1807, kada su Francuzi nanelii rusku armiju u bici kod Fridlanda. Posle toga sklopljen je Tilzitski mir 1807., kojim je okončano dve godine krvoprolića. Francuska je pobedom nad Austrijom, Prusijom i Rusijom postala dominantna sila Evrope.

Francuska na Pirinejskom poluostrvu (1807.-1809.)

Francuska vojska od oko 24.000 vojnika pod komandom generala Žana Žinoa je 17. oktobra 1807. prešla Pirineje i uz špansku pomoć je krenula na Portugal, da bi se sprovodio Napoleonov kontinentalni sistem. Bio je to prvi korak prema šestogodišnjem ratu u kome je Francuska izgubila dosta snage. Tokom zime 1807. francuski agenti su se dosta mešali u unutrašnje španske stvari. Pkušali su da stvore razdor među ministrima španske kraljevske kuće. Tajne francuske makinacije su se materijalizovale 16. februara 1808. kada je Napoleon najavio da će intervenisati da bi posredovao između različitih političkih rivala u španskoj kraljevskoj obitelji. Maršal Žoašen Mira je 24. marta 1808. stigao sa 118.000 vojnika u Madrid. Nekoliko nedelja kasnije dolazi do žestokih pobuna protiv okupacije. Kroz Španiju se raširio otpor francuskom prisustvu u Španiji. Poraz Francuza u bici kod Bajlena bio je veliko iznenađenje i dalo je nadu Napoleonovim neprijateljima. Zbog toga poraza sam Napoleon je preuzeo zapovedništvo, pa je sa novom armijom prešao Ebro i španskim snagama je zadavao udarac za udarcem, Napoleon je 4. decembra 1808. ušao u Madrid sa 80.000 vojnika. posle toga okrenuo se protiv britanske vojske u Španiji, pa ih je potisnuo do obale. Posle bitke kod Korunje u januaru 1809. Britanci su se povukli sa Pirinejskoga poluostrva.

Austrija ostaje sama

Austrija je tražila još jednu priliku da se osveti Francuskoj za poraze. Razvoj rata u Španiji je ohrabrio austriju. austrija nije mogla da računa na rusku pomoć, zato što je Rusija ratovala sa Švedskom i Turskom 1809. Pruski kralj je najpre obećao da će pomoći Austriji, ali povukao se pre nego što je sukob počeo. Britanci su jedini bili voljni da pomognu Habsburgovce. Austrijski ministar finansija je upozoravao da zbog mobilizovane vojske država do sredine 1809. može ostati bez novca. Nadvojvoda Karlo je upozoravao da Austrijanci nisu spremni za još jedan sukob sa Napoleonom. Ipak zastupnici ratne opcije su pobedili, pa je u februaru 1809. konačno odlučeno da Austrija zarati sa Francuskom.

Rat

Austrija je reformisala svoju vojsku, tako da Napoleon nije postigao brzu pobedu kao što je to inače činio. Veliki sukobi su trajali od aprila do jula 1809., kada su Francuzi konačno pobedili.

Austrijske reforme

Nakon poraza kod Austerlica bilo je očito da austrijska vojska treba da izvrši reformu. Napoleon je nadvojvodi Karlu ponudio tron nakon bitke kod Austerlica. Taj potez je izazvao sumnju kod Karlovoga brata cara Franje II. Dopustio je Karlu da sprovodi reformu, ali uz pomoć vojnog saveta nadgledao je aktivnosti nadvojvode Karla. Karlo je 1806. izdao novi vodič za armiju i za taktiku jedinica. Glavno taktičko unapređenje je bio koncept "mase", protukonjičke formacije koja bi zatvorila razmak između redova. Austrijski komandanti su to retko koristili, osim kad bi ih nadzirao nadvojvoda. Austrijski generali nisu želili da isprobaju nove stvari. Nakon poraza u bici kod Ulma i bici kod Austerlica Austrijanci su ponovo koristili model šest četa po bataljonu zapuštajući ranije uvedeni koncept četiri čete po bataljonu. Probemi su postojali, iako su postojale regorme. Austrijska konjica je bila raspršena u pojedinačne jedinice, tako da nije mogla da zada ili spreči udar, što je bilo prisutno u francuskom sistemu. Iako je nadvojvoda Karlo nastojao da imitira komandnu strukturu francuskoga korpusa, generali nisu imali volje da sprovode reforme.

Austrijske pripreme

Nadvojvoda Karlo i vojni savet su bili podeljeni oko strategije sa kojom napasti Francuze. Karlo je predlagao veliki prodor kroz Češku, da bi se izolovale francuske snage u severnoj Nemačkoj. Veliki deo austrijske vojske je već bio koncentrisan tamo, tako da je to izgledalo kao prirodna operacija. Vojni savet se nije slagao jer bi Dunav razbio snage nadvojvode Karla i njegovoga brata nadvojvode Johana. Predložili su da glavni napad bude južno od Dunava, da mogu da održavaju sigurniju komunikaciju sa Bečom. Tako je i bilo. Po austrijskom planu bohemski 1. korpus od 38.000 vojnika i 2. korpus od 20.000 vojnika trebali su napasti Ratisbon sa Bohemskih planina. Austrijski centar i rezerva od 66.000 vojnika je trebala napredovati sa istim ciljem kroz Šarding. Levo krilo od 5. 6. i 2. rezervnoga korpusa od 61.000 vojnika trebali su se kretati prema Landšutu i trebali su da štite krilo.

Francuske pripreme

Napoleon nije bio potpuno siguran o austrijskim planovima i namerama. U to vreme je bio u Parizu i odatle je savetovao Luja Bertjea o rasporedu snaga i koncentraciji. Njegove grube ideje su bile da dolina Dunava ponovo bude glavni teatar operacija, kao što je bilo 1805. Osim toga nastojao je sprečiti moguću invaziju severne Italije snagama pod komandom Ežena Boarnea i maršala Marmona. Loši obaveštajni podaci su Napoleonu davali utisak da će glavni udar biti severno od Dunava, Popslao je Bertijeu pismo 30. marta u kome je objašnjavao nameru da se koncentriše 140.000 vojnika u blizini Ratisbona. Pogrešne predstave o austrijskom načinu razmišljanja ugrozile su francusku vojsku.

Austrija prva udara

U rano jutro 10. aprila 1809. vodeći delovi austrijske vojske su prešli In i napali su Bavarsku. Loši putevi i ledena kiša zaustavljali su austrijsko napredovanje u prvoj sedmici, a suprostavljene bavarske snage su se postepeno povlačile. Austrijski napad se desio sedam dana pre Napoleonovih očekivanja, a izostanak Bertijeove uloge postao je još kritičniji. Bertije se pokazao kao nesposoban komandant na terenu, a još je gore bilo što je nekoliko poruka iz Pariza došlo sa zakašnjenjem , a bile su i loše protumačene. Napoleon je pisao Bertijeu da se na austrijski napad pre 15. aprila treba odgovoriti koncentracijom francuskih snaga oko Donauverta i Augzburga. Bertije se fokusirao na rečenicu, koja je govorila da Davu postavi 3. korpus oko Ratisbona, tako da je naredio Davuu da se vrati u Ratisbon, iako su tamo Austrijanci stvarali veliki pritisak.

Francuska armija se nalazila u opasnoj poziciji. Dva krila su bila udaljena oko 75 milja, a bili su povezani samo tankim kordonom bavarske vojske. Austrijska prethodnica je 16. aprila potisnula Bavarce blizu Landšuta i osigurala je dobar prelaz preko Izara. Napoleon je konačno stigao 17. aprila u Donauvert. Nadvojvoda Karlo je bio zadovoljan početkom pohoda i nameravao je da uništi Davuuov i Lefebvrov izolovani korpus. Kada je Napoleon shvtio da značajne austrijske snage prelaze preko Izara i da kreću dalje pream Dunavu, inzistirao je da se cela francuska armija rasporedi iza reke Ilm u roku od 48 sati u poretku bataljonskih kvadrata. Njegova naređenja su bila nerealistična, jer je potcenio veličinu vojske, koja je krenula na Davuov korpus. Napoleon je mislio da Austrijanci imaju samo jedan korpus preko Izara, a Austrijanci su imali 5 korpusa, koji su se kretali prema Ratisbonu. Ukupno je to bilo 80.000 vojnika. Napoleon je morao da brzo učini nešto da bi spasio svoje levo krilo od propasti.

Landšut manevar

Luj Nikola Davu je očekivao probleme, pa je povukao svoj korpus iz Ratisbona, ostavljajući samo 2.000 vojnika za obranu. Severne austrijske kolone u Kelhajm-Abah zoni naletele su ujutro 19. aprila na Francuze, koji su kretali zapadno prema Nojštatu. Austrijski napad je bio spor i nekoordinisan, tako da su ga lako odbili iskusni vojnici francuskoga 3. korpusa. Napoleon je znao za borbe u Davuovom sektoru i već je smislio strategiju sa kojom je nameravao pobediti Austrijance. Dok su Austrijanci napadali severno korpus Andrea Masene , koji će kasnije biti povećan snagama Nikole Udinoa, udariti će jugoistočno prema Frajzingu i Landšutu u nadi da će to osloboditi pritisak na Davua.

Napad je počeo dobro jer je središnji austrijski 5. korpus, koji je branio Abensberg, popustio pred francuskom prethodnicom. Masenino napredoavnje do Landšuta zahtevalo je dosta vremena, što Napoleon nije baš najbolje izračunao, tako da je Hiler mogao pobeći preko Izara. Dunavski most je omogućavao lak pristup Ratisbonu, tako da su se Austrijanci mogli natrag vratiti na suprotnu stranu izbegavajući mogućnost da budu uništeni na toj strani Dunava. Austrijanci su 20. aprila imali 10.000 žrtava, izgubili su 30 topova i 8.000 raznih vozila. Napoleon je zaključio da je taj dan bio sukob samo sa dva austrijska korpusa. Nadvojvoda Karlo je još imao mogućnost da pobegne sa vojskom preko Štraubinga.

Napoleon je 21. aprila primio depešu od Davua u kojoj se govorilo o velikom sukobu kod Teugena-Hauzena. davu se dobro držao. Sa 36.000 vojnika odolevao je austrijskoj vojsci od 76.000 vojnika. Kada je Napoleon shvatio da se nadvojvoda Karlo nije povukao na istok, on je presložio svoju armiju u operaciju, koja je pozanta pod nazivom "Landšut manevar". Sve raspoložive francuske snage (osim onih 20.000 koji su gonili Hilera) okrenuli su se prema Ekmilu u drugom pokušaju da uhvate Austrijance i oslobode pritisak na Davua. Za 22. april Karlo je ostavio 40.000 vojnika pod Rozenburgom i Hoencolernom da napadaju Davua i Lefebvra. Davuov korpusa pod komandom Kolovata i Lihtenštajna je poslao na Abah. U 1:30 stigao je Napoleon.Daavu je odmah naredio napad na celoj liniji. Tako je 10. laka pešadijska pukovnija uspešno zauzela Lojhling i uz velike gubitke krenula na šumu Unter-Lojhing. Napoleonova pojačanja su ubrzo slomila austrijsko levo krilo. Bitka kod Ekmila završila je ubedljivom francuskom pobedom, a nadvojvoda Karlo je odlučio da se povuče preko Dunava kod Ratisbona, Napoleon je onda posla Andrea Masenu da zauzme Štraubing, dok je ostatak armije ganjao Austrijance. Francuzi su zauzeli ratisbon posle herojskoga napada Žana Lana. Ipak ogromno mnoštvo austrijske vojske pobeglo je u Bohemiju. Napoleon je onda obratio pažnju na Beč, boreći se u nizu akcija protiv Hilerovih snaga, a posebno Bitku kod Ebersberga 3. maja. Deset dana kasnije Napoleon je zauzeo Beč, po drugi put u četiri godine.

Ašpern-Esling

Austrijska vojska pod nadvojvodom Karlom je 16. i 17. maja stigla u Marhfeld, ravnicu sevroistočno od Beča preko Dunava. Karlo je držao glavninu svojih snaga nekoliko milja od obala reke, sa nadom da će ih koncentrisati na mestu gde Napoleon odluči da pređe reku. Zaključio je 20. maja od svojih posmatrača da Francuzi grade most na Kajzer-Ebersdorfu, jugozapadno od Lobau ostrva, koje vodi u Marhfeld. Shvatio je 21. maja da Francuzi prelaze u punoj snazi, pa je naredio opšti pokret svojih 98.000 vojnika i 292 topa. Kretali su se u pet kolona. Francuski mostobran se oslanjao na dva sela: Ašpern na zapadu i Esling na istoku. Napoleon nije očekivao da se suoči sa otporom, tako da mostovi, koji su povezivali francusku vojsku na Ašpern-Eslingu sa Lobauom nisu bili zaštićeni palisadama. Zbog toga su mostovi bili osetljivi na napad vatrom sa austrijskih barži.

Bitka kod Ašperna (ili bitka kod Ašpern-Eslinga) započela je 21. maja 1809 u 14:30. Početni i loše koordinisani austrijski napadi protiv Ašperna i prema jugu nisu uspeli, ali Karlo je ostajao uporan, pa su nekako uspeli da zauzmu celo selo, da bi onda izgubili istočni deo. Austrijanci nisu napadali Esling do 18:00, jer su četvrta i peta kolona imali dužu putanju da stignu na vreme. Francuzi su uspešno odbijali napade kod Eslinga celoga 21. maja. Borba je započela do 22. maja u 3:00 ujutro i Francuzi su za četiri sata povratili Ašpern. Napoleon je do tada imao 71.000 vojnika i 152 topa na obe strane reke, ali Austrijanci su još uvek bili jako brojčano nadmoćniji. Napoleon je onda započeo masivni napad na austrijski cenatar da bi dobio vremena za prelazak 3. korpusa preko Dunava. Žan Lan je napredovao sa tri pešadijske divizije oko milju, ali nadvojvoda Karlo je ličnim heroizmom ispirisao napad na Francuze i njeihovo vrađanje . Do 9:00 francuski mostobran je bio razbijen, a Karlo je sat vremena kasnije započeo masivni napad u kome je zauzeo Ašpern. Nekoliko sati kasnije Austrijanci su zauzeli i Esling. Napoleon je na to poslao Imperijalnu gardu pod komandom Žana Rapa, koji je napao Austrijance u Eslingu i isterao ih odatle. Napoleon mu to nije bio naredio. Austrijanci su započeli sa artiljerijskom vatrom, a Francuzi su se onda povukli na ostrvo Lobau. Nadvojvoda Karlo je bio prvi koji je porazio Napoleona u bici.

Bitka kod Vagrama

Posle poraza u bici kod Ašperna Napoleon je šest sedmica planirao i pripremao sledeći prelazak Dunava. Dovukao je još vojske, topova i napravio je bolje obrambene mere da osigura uspeh u sledećem prelasku Dunava. Od 30. juna do prvih dana jula Francuzi su prešli Dunav sa 188.000 vojnika i krenuli su prema Marhfeldu. Posle uspešnoga prelaska Napoleon je naredio napad duž cele linije da bi sprečio da Austrijanci pobegnu preko noći, Najpre su dve francuske pešadijske pukovnije ostvarile dobitak , ali su bili potisnuti. Kasno popodne francuska vojska je formirala polukrug. Andre Masena je bio krajnje levo. U centru su bili maršal Bernadot i Ežen d Boarnea. Nikola Udino i Luj Davu su bili na desnom krilu. Pre sumraka Napoleon je naredio konačni napad, da bi odlučio bitku u jednom danu pre nego što Austrijancima stignu rezervne snage. Napad MekDonaldove vojske bio je slabo koordinisan , pa nije uspeo usled jake austrijske vatre.

Sledeće jutro Austrijanci su prvi izveli napad na francusko desno krilo. Taj napad je bio izveden da bi se zavarale francuske rezervne snage i navukle na taj deo bojnoga polja, pa bi se izvelo dvostruko opkoljavanje. Pravi napad je bio planiran na francusku levu stranu oko sela Aderkla, gde su Austrijanci uspeli potisnuti Bernadotove Saksonce. Da bi suzbio austrijski napad Napoleon je stvorio veliku bateriju od 112 topova, koji su pljuštali po austrijskim formacijama u napredovanju. Masenin korpus je pozvan da stabilizira Saksonsku liniju. Uz saradnju sa konjicom uspeli su da se drže linije reke. U međuvremenu na francuskoj desnoj strani Francuzi su bili uspešniji, pa su Nikola Udino i Luj Davu napredovali. Odlučujući napad cele bitke protiv austrijskog centra u napredovanju izveo je general MekDonald. Etjen MekDonald je zbog toga dobio maršalsku palicu. Vojska generala MekDonalda formirala je klin od 8.000 vojnika i posle teške bitke na udaljenosti bajoneta probili su se kroz austrijski centar, razbili austrijsku armiju na dva dela i dobili bitku. Nadvojvoda Karlo je tražio pojačanje od svoga brata, ali pomoć od 13.000 vojnika stigla je sledeće jutro posle bitke, kada je bilo prekasno. Pet dana posle bitke nadvojvoda Karlo prihvatio je neizbežno i molio je za mir. Posle te bitke MekDonald, Nikloa Udino i Marmon postali su maršali. Rat austrije i Francuske je faktički završio, iako je trebalo nekoliko meseci diplomatske aktivnosti da se utanači mirovni sporazum.

Druga poprišta

U Holandiji Britanci su započeli valčeren kampanjuda bi oslobodili pritisak na Austrijance. Britanci su sa 39.000 vojnika izveli desant kod Valčerena 30. jula 1809. Dotad je Austrija već bila izgubila rat. Bilo je tu malo borbi, ali 4.000 Britanaca je izgubilo život i povukli su se u decembru 1809. U Italiji nadvojvoda Johan je krenuo u borbe protiv Ežena Boarnoa. Austrijanci su u početku u aprilu 1809. imali uspeha u severnoj Italiji, ali na kraju su bili isterani iz severne Italije. U Dalmaciji se general Marmon borio protiv generala Stojčevića. U Varšavsko vojvodstvoVaršavskom vojvodstvu Jozef Ponijatovski je posle bitke kod Rašina protiv Austrijanaca u aprilu 1809. morao da napusti Varšavu. Kasnije je povratio teritorije. U Tirolu je trajala pobuna protiv Francuza Andreasa Hofera. Posle bitke kod Vagrama pobuna je ugušena, a Hofer je 1810. streljan.

Rezultati

Austrijski poraz nije bio samo odlučna vojna pobeda, nego je Napoleon Austriji nametnuo teške uslove Šenbrunskoga mira 14. oktobra 1809. Kao rezultat mira Francuska je dobila Korušku, Kranjsku i jadranske luke. Poljska je dobila Galiciju, a Salcburg i Tirol su pripali Bavarskoj. Austrija je izgubila 3 miliona podanika, tj oko 20% stanovništva. Austrija je morala platiti ratnu štetu od 85 miliona franaka, morala je priznati Napoleonovoga brata Žozefa Bonapartu za kralja Španije. Austrijska armija je bila ograničena na maksimum 150.000 vojnika. austrijski poraz je ukrčio put venčanju Napoleona i Marije Lujze, ćerke austrijskoga cara. Napoleon je smatrao da će tom ženidbom eliminisati Austriju kao buduću opasnost, ali u tome se prevario.

Rat je umanjio Napoleonov ugled, jer je po prvi put poražen u bici kod Ašperna. Francuzi su počeli patiti od traktičkih nedostataka. taktičke veštine francuske pešadije su postale lošije, jer su veterani bitaka u Jeni i austerlicu zamenjeni regrutima. Osim toga veliki deo Napoleonove vojske nisu više činili Francuzi, pa je opao borberni moral.

Charmed · Malo ~ mače ~

Rat šeste koalicije

Rat šeste koalicije (1812. -1814. ) predstavljao je rat u kome je koalicija Austrije, Prusije, Rusije, Švedske, Velike Britanije i nekoliko nemačkih država pobedila Francusku i Napoleona su oterali u egzil na Elbi.

Posle katastrofalnog ishoda Napoleonove invazije Rusije, različite evropske sile, koje su više puta bile ponižene od Napoleona tokom različitih ratova ugledale su mogućnost da konačno pobede Napoleona. Stvorena je koalicija u kojoj su ranije bili samo Rusija , Velika Britanija zajedno sa španskim i portugalskim pobunjenicima. sa reorganizovanim vojskama pobedili su Napoleona u bici kod Lajpciga u oktobru 1813. Uspešno su izvršili invaziju Francuske i prislili Napoleona da abdicira. U sukob je bilo uključeno 2,5 miliona vojnika. Bilo je oko 2 miliona mrtvih. Postoje i procene po kojima je samo u Rusiji poginulo milion ljudi. Tokom toga rata odvijale su se velike bitke: Bitka kod Smolenska, Bitka kod Borodina, Bitka kod Licena, Bitka kod Drezdena i čuvena Bitka naroda. Bitka naroda je bila najveća bitka u istoriji Zapada sve do Prvoga svetskog rata. Konačna faza pohoda je bila obrana Francuske. Napoleon je tokom Šestodnevne kampanje pokazao svoj puni talenat boreći se protiv mnogo brojnijih armija. Ipak platio je ranije greške, tako da su saveznici zauzeli Pariz i prisilili Napoleona da abdicira.

Invazija Rusije

Napoleon je 1812. izvršio invaziju Rusije da bi prisilio ruskoga cara Aleksandra I Romanova da ostane u kontinentalnom sistemu i da spreči rusku invaziju Poljske. Napoleon je sastavio veliku armiju ( Grande Armée ) od 650.000 vojnika, od čega 270.000 Francuza. Napoleon je sa velikom armijom prešao Njemen 23. juna 1812. Rusija je proglasila otadžbinski rat, a Napoleon je proglasio Drugi poljski rat. Poljaci su dali 100.000 vojnika za taj pohod. Napoleon im nije ništa obećao, jer je očekivao kasnije pregovore sa Rusima. Rusija se pridržavala politike spržene zemlje. Rusi su se povlačili ne ostavljajući Francuzima ništa što bi im moglo poslužiti. Rusi su uglavnom izbegavali borbe, osim u bici kod Borodina 7. septembra 1812. Prihvatili su tu bitku i čvrsto su se borili, ali bili su prisiljeni na uzmak, ostavljajući otvoren put Napoleonu do Moskve. Napoleon je 14. septembra 1812. osvojio Moskvu, ali Rusi su dotad već bili napustili Moskvu. Rski car Aleksandar I Romanov odbio je da kapitulira. Pošto nije bilo bliske pobede na vidiku Napoleon je bio prisiljen da započne veliko povlačenje. Tokom velikog povlačenja Napoleonova vojska je imala 370.000 žrtava od gladi i hladnoće, a 200.000 Napoleonovih vojnika je zarobljeno. Do novembra velika Napoleonova vojska svela se na 27.000 sposobnih vojnika, koji su prešli reku Berezinu. Napoleon je ostavio vojsku i vratio se u Pariz da pripremi obranu Poljske od nastupajuće ruske vojske. Ipak stanje nije bilo tako opasno, kako je izgledalo, jer su Rusi izgubili 400.000 vojnika, tako da su i Rusi gotovo ostali bez vojske. Ipak Rusi su imali prednost jer su imali kraće linije snabdevanja i mogli su brže da obnove armiju od Francuza.

Rat u Nemačkoj

Prusija je u Napoleonovom porazu u Rusiji ugledala istorijsku šansu, pa je ušla u rat. Napoleon je smatrao da će brzo izgraditi novu vojsku kao onu, koja je krenula na Rusiju. Brzo je na istoku povećao broj vojnika sa 30.000 na 130.000, a kasnije i na 400.000. Napoleon je pobedio saveznike u bici kod Licena 2. maja 1813. i bici kod Baucena. U tim bitkama je ukupno sudelovalo preko 250.000 vojnika, pa su to bile najveće bitke dotad u ratu. Saveznici su bili teško poraženi i imali su 40.000 žrtava. Primirje je bilo proglašeno od 4. juna 1813., a trajalo je do 13. avgusta 1813. Za vreme primirja obe strane su pokušale da se oporave od ogromnih gubitaka koji su od aprila te godine iznosili ukupno oko četvrt miliona. Za vreme toga primirja saveznici su pregovorima uspeli da uvuku Austriju u rat protiv Francuske. Austrija je dopremila 300.000 vojnika u Nemačku, tako da su saveznici ukupno imali 800.000 vojnika u Nemačkoj i 350.000 strateških rezervi. Napoleon je uspeo da sakupi 650.000 vojnika. Od toga je samo 250.000 bilo pod direktnom komandom. Pod komandom Nikola Udinoa bilo je dodatnih 120.000 dodatnih vojnika i 30.000 je bilo pod komandom Davua. Rajnska konfederacija je dala Napoleonu veliki broj vojnika, a od njih su Bavarska i Saksonija dali najveći doprinos. Na jugu su Miraovo Napuljsko kraljevstvo i kraljevstvo Italija imali ukupno 100.000 vojnika. U Španiji je 150.000 do 200.000 francuskih vojnika bilo stalno tučeno od strane španskih i britanskih snaga, kojih je bilo oko 150.000. Ukupno su Francuzi na svim ratištima imali oko 900.000 vojnika, a saveznici oko milion (ne uključujući strateške rezerve stvorene u Nemačkoj). Te brojke nisu odražavale pravo stanje stvari, jer su Nemci, koji su se borili na strani Francuza bili nepouzdani i blizu toga da promene stranu. Razumno je reći da je Napoleon mogao da računa na ne više od 450.000 vojnika na ratištu u Nemačkoj, tako da je omer bio 2 naprema jedan na strani saveznika. Kada je prestalo primirje izgledalo je da Napoleon ima inicijativu kod Drezdena, gde je pobedio u bici kod Drezdena brojno nadmoćnu savezničku vojsku i nanio joj teške žrtve sa vrlo malo žrtava na francuskoj strani. Neuspesi njegovih maršala i sporo nastavljanje ofanzive koštalo ga je prednosti koju mu je mogla osigurati ta pobeda. U bici kod Lajpciga (16. oktobar - 19. oktobar 1813. ), zvanoj i Bitka naroda 191.000 Francuza borila se protiv 450.000 savezničkih vojnika. Francuzi su bili poraženi i naterani su da se povuku u Francusku.

Rat u Španiji

U ratu u Španiji u bici kod Vitorije Žozef Bonaparta je bio poražen, pa su Francuzi morali da se povuku preko Pirineja.

Bitke u Francuskoj

U Francuskoj se Napoleon borio u brojnim bitkama, ali bio je prinuđen da se stalno povlači pred višestruko brojčano nadmoćnijim neprijateljima. Napoleon je za vreme Šestodnevnog pohoda pobedio u dosta bitaka protiv mnogo brojčano nadmoćnijeg protivnika. Ipak nikad nije sakupio više od 70.000 vojnika, dok su saveznici raspolagali sa pola miliona vojnika. Sporazumom iz Šomona 9. marta 1814. saveznici su odlučili da očuvaju koaliciju dok ne pobede Napoleona. Saveznici su 30. marta 1814. ušli u Pariz. Tokom završetka borbi Napoleon je još bio odlučan da se bori, pa je izdao dekret da se regrutuje 900.000 novih vojnika, ali samo mali deo toga je ostvaren.

Abdikacija

Napoleon je abdicirao. Ipak nastavile su se sporadične borbe u Italiji, Španiji i Holandiji tokom proleća 1814. Napoleon je izgnan na ostrvo Elbu, a restaurirana je Burbonska dinastija. Luj XVIII je postao kralj. Potpisan je sporazum u Fontenblou i posle toga se održavao Bečki kongres o posleratnom uređenju Evrope.

Charmed · Malo ~ mače ~

Rajnska konfederacija

Rajnska konfederacija ili Rajnski savez je savez nemačkih država, koji je stvorio Napoleon. Savez je postojao od 1806. do 1813. Konfederaciju je od 16 nemačkih država Napoleon stvorio prvo 1806., nakon što je u bici kod Austerlica pobedio Svetog rimskog cara Franju II i ruskog cara Aleksandra I Romanova. Posle sporazumom u Presburgu nastala je Rajnska konfederacija. Formalno članovi konfederacije nisu države, nego nemački kneževi. Kasnije je u konfederaciju udruženo još 19 država, tako da je konfederacija imala 15 miliona podanika i predstavljala je značajnu stratešku prednost za Napoleonovu Francusku.

Stvaranje

Pod Napoleonovim pokroviteljstvom je 12. jula 1806. 16 nemačkih država formalno napustilo Sveto Rimsko Carstvo i udružilo se u Rajnsku konfederaciju. Napoleon je bio zaštitnik toga sporazuma. Pod Napoleonovim ultimatumom 6. avgusta 1806. zadnji car Svetog Rimskog Carstva Franjo II predao je svoju krunu i proglasio Sveto Rimsko Carstvo raspuštenim. Habsburška dinastija je nastavila vladati Austrijskim carstvom. Od Svetog Rimskog Carstva osim Austrije su Pruska, Holštajn i Pomeranija ostali van okvira konfederacija, a zapadnu stranu Rajne je anektirala Francuska.

Prema sporazumu o konfederaciji postojati će zajedničko telo, ali pojedinačne države su želele neograničeni suverenitet. U Svetom Rimskom Carstvu postojao je feudalni, iako nominalni šef države, a to je bio car. U konfederaciji najvažniju funkciju zauzima Karl Teodor fon Dalberg, koji je bio veliki vojvoda Frankfurta na Majni i Napoleonov najbliži saveznik. Nazivao se i prvi knez konfederacije. Skupština konfederacije nikada nije sazvana.

Članovi Rajnske konfederacije su bili dužni da snabdevaju Francusku velikim brojem vojnika. Kao protuuslugu za saradnju pojedini vladari su dobili viši status. Baden, Hesen, Klev i Berg su proglašeni velikim vojvodstvima, a Virtemberg i Bavarska su postali kraljevstva. Kada je Pruska 1806. izgubila rat protiv Francuske tada se mnoštvo srednjih i manjih država priključilo Rajnskoj konfederaciji. Tako je 1808. savez imao 4 kraljevstava, 5 velikih vojvodstava, 13 vojvodstava, 17 kneževina i 3 slobodna Hanza grada (Hamburg, Libek i Bremen). Veliki delovi severozapadne Nemačke su 1810. postali deo Francuske da bi se bolje nadzirao embargo u trgovini sa Britanijom, zvan kontinentalni sistem. Nakon neuspešne Napoleonove invazije Rusije , neki članovi Rajnske konfederacije su 1813. počeli menjati strane, pa je Rajnska konfederacija raspuštena.

Posle

Posle raspuštanja Rajnske konfederacije 21. oktobra 1813. stvorena je Nemačka konfederacija. Nemačke države postale su nezavisne Pariskim sporazumom 30. maja 1814. Bečki kongres je 1815. ponovo iscrtao novu političku mapu Evrope. Napravljene su samo manje promene međunemačkih granica. Nemačka konfederacija se sastojala od približno istih država kao Rajnska konfederacija.