Koliko cijenimo roditelje i njihovu pomoc?

crnibiser · samotvoja24

Evo recimo primjer koji me nikada nece napustiti. Kada sam bila u srednjoj skoli moja jedina obaveza je bila da ucim , a roditelji su bili ti koji su bili "financijska" potpora. Otac u ratu nije dobijao placu i jednog dana je dosao s posla i donio 40 KM. Dao je sestri rahmetli 10 KM , majci 20 KM i meni naravno 10 KM. Ja sam ga pogledala i vratila mu tih 10 KM za koje nisam mogla ni "raju" pocastiti. On me samo tuzno pogledao i spustio glavu. Tada to nisam shvacala , ali kada sam pocela raditi i kada sam za tih 10 KM /koliko mi je tada bila dnevnica/ lomila se punih 12 sati tek tada sam shvatila koliko je veliko to 10 KM. Od tada sam uvijek oca molila za oprost radi svoje brzoplete i jako ruzne reakcije.

Tek kada sami zaradimo svoj prvi novac pocnemo cijeniti i tudji.

Da li ste i vi slicno dozivjeli?

Sta mislite koliko djeca danas cijene roditelje?
Koliko cijene ono sto njihovi roditelji cine za njih???

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Kada smo deca ne možemo ni da poimamo ozbiljnost koju sa sobom nosi svet odraslih, jer nam to prosto nije 'u opisu posla', da tako kažem Razz

Dečji je svet bezbrižan i kratkoročan i takav i treba da bude Wink

Kada malo poodrastemo, dakle u nekim tinejdžerskim godinama, ukoliko smo iole razumni i promućurni, brižni prema roditeljima, kao i oni prema nama, umećemo da uočimo i cenimo njihov trud i savete Wink

Ja sam umela 8) Nisam izvoljevala da kupim ovo ili ono i sa radošću i zahvalnošću sam dočekivala svaku novu kupljenu ili poklonjenu stvar Wink

Kome će roditelj da pruži ako ne svom detetu Wink

Naravno, ima i extremnih primera kada dete ne samo da ne razume roditelje i njihove finansijske (ne)mogučnosti, nego se bezobzirno iživljava Evil or Very Mad

Naročito kad odu da studiraju, pojedina deca (koja, btw, tada već stasavaju u ljude) ne umeju da budu realni u svojim prohtevima, a ni u proceni svojih mogućnosti i izgleda, pa samo traže još i bivaju večiti studenti, ne zapitavši se ni jednog trenutka koliko je sati danas otac kopao kanale da bi se on/ona godinama švrćkala uzaludno Rolling Eyes

Dala sam plastičan primer, ali je to takođe sveprisutno, nažalost Rolling Eyes

Naravno da ima i pozitivnih primera Wink

Do deteta je da, ako ne direktno i otvoreno, a ono rezultatima u neku ruku pokaže svoju zahvalnost Wink

Roditeljima će srce biti puno i ponosno Wink

Slejdž · Gospodja Selektorka

Mislim da smo svi mi, tacnije, vecina nas iz neke generacije, koja na zalost nije imala mnogo raskosi u tim mladim danima
Kod mene konkretno, i tata i mama su uvek radili, imali platu, obezbedjivali nam ono sto smo zelele sestra i ja da imamo. Koliko su nasi prohtevi bili veliki, ne mogu da ocenim sad.
Ja sam volela da imam recimo Starke ili Levis pantalone, i kupovali su mi to.
Sigurno da nisam znala da cenim njihov trud mnogo, i da nam se to podrazumevalo da nekako mora da se ima. Nisam nikad trazila skupa putovanja ili auto ili ne znas sta jos sto je mnogo vredno materijalno.
Pruzali su nam mnogo ljubavi i paznje, to je ono sto ne moze novcem da se nadoknadi.

Ja licno, ne znam da cenim novac, ponekad pomislim da mrzim pare, zato sto kako ih zaradim, skoro da ih tako i potrosim.

I preterujem sad sa bacanjem na decu.

I mislim da ce njima na zalost sutra biti problem kad naviknu da imaju sve, da cene ono sto ima neko pruzi i ono sto sami zarade jednog dana

crna_opasna_maca · Početnik Domaćeg.de

Mnogo cenim roditelje, pogotovo od prosle godine. Tada mi je bilo najteze i oni su bili uz mene, pruzili su mi svoju podrsku i znam da uvek mogu racunati na njih. Zbog toga zelim da uspem u zivotu i da im bar nekako vratim svu zrtvu koju podnose zbog mene..

Kad sam imala prvog decka, tata mi je rekao: " U zivotu ce biti suza, smeha, ljubavi i patnje.. Ali ti imas uvek otvorena vrata ovog doma i uvek ces biti nasa cerka bez obzira sta se desi." Tada to nisam razumela, ali danas to jako cenim i postujem. Hvala vam mama i tata za sve!

Anđela · **inso umjetnica**

Većina nas nije iz raskošnih generacija, nije iz raskošnih porodica i većina nas
zna cjeniti male stvari koje su roditelji činili za nas... Ne pokloni, ne novac - nego one trenutke kad su bili pored nas i držali nas za ruku..

Ja nisam imala očevu pomoć uvijek, jedino kao mala. Nikad mi nije davao slatkiše, Rolling Eyes

uspavljivao me..Govorio je da treba da ojačam i da znam što je život.. Rolling Eyes

Nisam bila plačno djete.
Nisam znala što je plač, razmaženost, buka, dreka..

Majka također. Nikad nije bila darovita..
I zato NIKAD tako nešto nisam tražila od njih, nikakve novce, uostalom znala sam i da nemaju! Ali od njih ljubav, pomoć oko školovanja ( ustvari, dok otac nije otišao daleko),
to sam uvijek imala i poštovala. I uvijek ću, jer vjerujte ljudi, onda kad se posvađamo ili ne pričamo sa roditeljima - to su trenuci koji uništavaju čovjeka, mi smo njihovo oličenje i ponos i nemojte raskidati odnose sa svojim starima..

nastasenjka · **~daydreaming~**

hmmm s jedne strane razumem potrebu da dete razume svoje roditelje, da im olaksa 'posao', da ono malo njih podrzava...s druge strane dete i jeste dete bas zato sto neke stvari ne moze i ne treba razumeti...mi, kao deca nasih roditelja, mozemo tvrditi od jutra do sutra kako smo saosecajni, kako ih razumemo, kako shvatamo da su njihove 'pedagoske' mere zapravo tu zbog naseg dobra...sve je to mazanje ociju i njima i nama samima...ne mozemo mi njih razumeti sve do onog trenutka dok i sami ne postanemo roditelji...nema sanse...sve dok i sami ne osetimo sta to znaci kad nas zivot ne pripada vise nama, da smo sada odgovorni za jos jedno zivo bice...dolte, to potpisujem, nema sanse da zaista shvatimo sta nam roditelji znace, sta mi njima znacimo i kolika je zapravo njihova zrtva da nam nesto pruze i daju...naravno, sa zreloscu bi trebalo da ide i neka skromnost u prohtevima, saznanje da roditelji mozda i ne mogu bas sve jer kad smo mali, za nas su roditelji apsolutni autoriteti...oni sve mogu, sve znaju, sve umeju...sa tom istom zreloscu bi trebalo da ide i smanjivanje 'potrazivanja' od roditelja, ali ja nekako shvatam da je to vise do samih roditelja nego do deteta...roditelj je taj koji vaspitava, koji je duzan da objasni i pokaze detetu sta se moze, a sta ne...kada deca postanu sebicna, samoziva, kada preteruju u svojim zahtevima to je vise krivica roditelja nego njih samih...znate, nije lako od onoga 'mome detetu sve...ono zasluzuje najbolje' preci na 'to ti ne treba' ili 'preskupo je'...nije detetu, ma koliko godina ono imalo, lako da se navikne na novonastalu situaciju...ako roditelj ne 'odigra' kako treba, dete ce zaista biti 'beozbzirno' kako to koleginica rece...ali da li je to bas njegova krivica? koliko god da je tesko biti roditelj, nije bas lako ni biti dete Wink

pinkie · Prijatelj foruma

Sve dok nisam odrasla u glavi rodjenjem sopstvenog deteta valjda vecim delom, nisam mogla da shvatim mnoge stvari koje su roditelji cinili za mene..ne govorim samo o novcu i nekim materijalnim dobitima vec uopsteno o mnogim stvarima koje su oni zarad mene i moje srece zrtvovali...mnoge stvari sebi ne mogu dan danas oprostiti..nacin na koji sam ih povredila ucinivsi neke stvari u svom zivotu svesno ili nesvesno....i pokusavam iz dana u dan da im se oduzim, da im na svaki nacin stavim na znanje da ih volim vise od svega i da nije vazno ko koliko moze i zeli da pruzi, da je daleko vaznije ono sto nosimo u sebi..a to umem da postujem vise od svega...i znam da i oni to znaju i osete...vidim to svaki out kad pogledam u mamu i vidim nacin na koji me gleda, vidim suze u njenom oku kad god ucinim nesto za nju ili tatu, kad god ih nasmejem, obradujem, postignem neki uspeh u zivotu...i pre svega kad ucinim nesto za njih same...jednostavno vremenom sam shvatila mnogo vise nego kad sam bila dete i kad sam 'mislila da je rditeljima bogom dan zadatak da pruze, daju i obezbede...i pre svega tolerisu sve'...sada znam daleko vise Rolling Eyes

i mnogo vise postujem ono sto mi se pruza

_Miss_DJ_ · Početnik Domaćeg.de

Ewo npr. owako: tata mi je direktor Luke Bar, prodao je neke slike njegowog dede, tj. Pera Pocheka (Napulj), najmanja wredi 20.000 eura, najwetja wrednost jedne koja je prodata je bila 300.000 eura, a kako znam, owde na zidowima ima 2 neprocenjiwe wrednosti, tako i kutja u kojoj zhiwim wredi oko 3 miliona (ima zatworeni bazen, swoju plazhu, kutja na 3 sprata...)...
Mama mi drzhi Nike butik (ne radi ona).
Dakle imam swe.
Dobro, bilo je dana kada sam pomishljala da mi swe pare nishta ne znache i da bih bila sretjnija da ih nemam, ali...
Nije tako.
Ako imash pare, imash (skoro) swe.
Roditelje cenim, ali ne preterano.
Ne wole ni oni mene prewishe.
Ewo npr. sad sam ostala sama kutji, a oni su u Turskoj!
Znachi na ptanje mogu li s njma, rekli su da hotje da se odmore od mene!
I ostawili su me pre 15 dana, skoro samu kutji sa 2 sluzhawke i nekim likom koji je kao "osoba od powerenja".
Smrt.
Deo moje priche, moram sad da idem.
Hotju retji, u nekim sluchajewima i kad imate SWE, ne trebate mnogo ceniti roditelje.
Iz dosta razloga, a jedan je i to shto se oni tada osetjaju kao da su "iznad was".
A to nije lep osetjaj.
Kiss swima!

_GaMBiT_ · Odomaćeni član

Dok sam bio manji, moji su roditelji non-stop radili. Vrijeme kada je mama provodila sa mnom i bratom bilo je u toku onog ruznog perioda 92-95 Sad

Kasnije su ona i otac pokrenuli svoj poso i radili su dan i noc. Srednju skolu sam iznenadio, a ne sjecam se kad smo otisli na porodicni izlet, kad smo sjeli zajedno za stol i slicno. Sve i svasta su bili spremni bratu i meni priustiti da nadoknade to sto nisu mogli biti uz nas, ali nije to to. Cijenim to, ali vise bi volio da sam mogao normalno otici s njima na neki izlet u prirodu ili da odemo na more, na planinu ili negdje kao porodica.
Danas kad zaradim 10 KM budem svjestan kako je bilo tesko do njih doci, a kad mi ih oni dadnu kako ih je bilo lagano potrositi (kao sto crnibiser rece)...
Nismo mi djeca zahvalni. Malo ko od nas da je zahvalan svojim roditeljima, ali nije sve ni do nas, imaju tu puno krivice i roditelji. Djeca dok su mala ne nauce cijeniti, i kasnije kad shvate sta znaci cijeniti nesto, bude kasno. Roditelji to trebaju da nauce djecu dok krenu u skolu. Npr. od mog dajdze sin svaki dan radi sa ocem (ima 9 godina mali). Moj dajdza pravi kauce i namjestaj taj za sjedenje i lezanje, i mali mu uvijek moze oko necega pomoci. A s tim mali nauci cijeniti i paru koju dobije, i kad mu otac nesto kupi i sve...
Nadam se da nisam puno zapetljao pricu Smile

Anđela · **inso umjetnica**