Gde su nasa deca?

Charmed · Malo ~ mače ~

"Clanak je deo zajednickog projekta agencije Beta i Media Diversity Institute iz Londona "Izvestavanje o razlicitostima". Projekat je pomogla Evropska unija."

Milutin Manojlovic umalo nije doziveo infarkt kada mu je sluzbenica u beogradskoj opstini Saveki Venac, uz dokumenta za njegovog sina LJubomira, izdala i dokumenta za kcerku Nikoletu, za koju je mislio da je umrla pre 23 godine.

Ljubomir i Nikoleta, rodjeni su kao blizanci, ali su porodici Manojlovic, samo nekoliko dana posle rodjenja, lekari rekli da im je kcerka preminula. Roditelji koji su godinama ziveli u uverenju da im je dete odavno mrtvo, organizovali su veliku potragu i na kraju uspeli da pronadju kcerku.

Slucaj porodice Milutinovic uzburkao je javnost u Srbiji, ponukavsi i druge porodice sirom zemlje koje sumnjaju da su im novorodjencad ukradena, a da su od lekara dobili falsifikovane izvestaje o smrti. U medijima je otvorena rasprava o tome da li medju lekarima postoji mafija koja se bavi prodajom novorodjencadi.

Porodica Manojlovic zivi u srpskom gradicu Soko Banja. Pored Nikolete i Ljubomira, imaju i starijeg sina Dragana. Njihova majka Radojka blizance je rodila u jednom od najvecih porodilista u Srbiji, u ulici Narodnog fronta u Beogradu, opstina Saveski venac. Od opstinske sluzbenice Manojlovici su saznali da postoji uredna dokumentacija koja pokazuje da je Nikoleta, za koju su im lekari rekli da je umrla, otpustena iz bolnice 25. juna 1979. godine, istog dana kada i njen brat blizanac Ljubomir.

Odmah nakon porodjaja, lekari su Manojlovicima rekli da im je zenska beba bolesna i da mora da bude preneta u beogradski Institut za neonatologiju. Majka je, pak, ostala u porodilistu sa muskim detetom.

Jedanaest dana nakon toga, Manojlovicima su iz Instituta javili da im je kcerka umrla. Osoba koja se predstavila kao lekar rekla je da je nad bebom vec izvrsena obdukcija i da roditelji ne mogu da preuzmu telo. Porucili su im da je beba vec sahranjena po pravilima bolnice. Usput im je receno da treba da budu srecni sto im je drugo dete prezivelo i da se posvete sinovima.

Manojlovici kazu da nisu imali razloga da sumnjaju u izvestaje lekara, iako nikada nisu dobili potpunu bolnicku dokumentaciju o smrti svoje kcerke. Odlucili su da zaborave bol zbog smrti kcerke i u potpunosti se posvete svom sinu Ljubomiru. I to je trajalo 23 godine, sve do sokantnog saznanja do koga je Milutin dosao na salteru beogradske opstine Saveski venac.

U pokusajima da nadju dete za koje je poceo da veruje da je zivo Milutin i Radojka nisu nailazili na razumevanje. "Ne pitajte me kako sam dosao do Nikolete. Ma, bas bih voleo da me tuze zbog svega sto sam uradio trazeci svoje dete, tada bi barem istina izbila na videlo", kaze Milutin.
"Uspeo sam da, preko nekih ljudi, stupim u kontakt sa kcerkom. Opet vam kazem, ne pitajte kako. Uspeo sam da tako zakazem i susret sa njom. Cim sam je video prvi put, znao sam da je to moje dete", kaze Milutin. Dok prica o prvom susretu sa devojkom za koju misli da mu je kcerka, stalno mu suze oci.

Milutin navodi da je tokom potrage saznao da je devojcica dosla u jednu porodicu koja je najpre zivela u Krusevcu. Sada se zove Violeta R. Potom se porodica preselila u Beograd. Kaze da nimalo ne sumnja da je devojcica do koje je dosao upravo njegova kcerka Nikoleta.

"Ove godine Nikoleta je dosla u Soko Banju kako bi 5. maja proslavila rodjendan sa svojim bratom blizancem i bratom Draganom. Poklonili smo joj zlatni lancic koji smo joj namenili jos pre 23 godine. To je prvi rodjendan koji smo proslavili zajedno, cela porodica", kaze Milutin, ne uspevajuci da zadrzi suze.

Nikoleta (sada Violeta) je na rodjendan dosla sa sestrom iz porodice u kojoj zivi i za koju je, kako kazu Manojlovici, veoma vezana. Milutin kaze da sada zivi u porodici koja dugo nije mogla da dobije decu. A onda su, prema dokumentima do kojih je Milutin dosao, u dve godine dobili dve kcerke. Jedna, za koju tvrdi da je Nikoleta, rodjena je bas u maju 1979. godine, dok je druga devojka godinu dana mladja.

Manojlovic kaze da je jos pre sest meseci podneo krivicnu prijavu kako bi se utvrdilo da li je Violeta R. zaista njegova kcerka. Medjutim, pravosudje mu jos nije odgovorilo. Predstavnici beogradske policije izjavili su da se u "slucaju Manojlovic" vrsi provera i da ce se "DNK analizom doci do prave istine".

Milutin je uveren da iza svega stoji mafija koja se bavi prodajom dece. Kaze da mu je sada najvaznije da ih raskrinka zbog druge dece i njihovih roditelja. Zbog toga ne zeli da preciznije prica o celom slucaju, niti zeli da izjave za javnost daju njegova zena i sin Ljubomir.

Violeta R, za koju Manojlovici tvrde da je njihova Nikoleta, i dalje zivi u Beogradu, u porodici u kojoj je odrasla. Ta porodica, medjutim, ne zeli da kontaktira sa novinarima. Ni Violeta ili Nikoleta nije kontaktirala sa medijima.

Od kada su prvi put objavili svoju pricu u medijima, Manojlovicima se javilo mnostvo roditelja koji su decu izgubili na porodjaju. Njihove price bile su slicne. Svima je receno da su im deca mrtva, a nikada nisu dobili urednu dokumentaciju o tome, niti su preuzeli tela beba.

Porodice koje sumnjaju da su im deca ukradena medjusobno su se povezali i zajednicki tragaju za istinom. Pocetkom oktobra ove godine ispred zgrade Vlade Srbije okupilo se vise od stotinu roditelja iz cele Srbije, trazeci pomoc. Procenjuje se da u celoj Srbiji ima oko 300 porodica koje tragaju za svojom decom, sumnjajuci u izvestaje da su preminula na porodjaju.

Medju roditeljima koji su bili u Vladi Srbije su i Milka i Zivan Agatonovic, iz Kragujevca. Njihova beba rodjena je 26. septembra 1974. godine. Milka Agatonovic se porodila prevremeno i na svet donela zivo musko dete tezine kilogram i sesto grama, duzine cetrdeset sest santimetara. Odmah posle porodjaja odvojena je od deteta, uz objasnjenje da beba mora hitno da bude prebacena u bolnicu u Nisu, zbog kako su tada rekli, infekcije koja je vladala na decjem odeljenju u Kragujevcu.

"Dakle, idemo za Nis i ja i dete", upitala je majka na sta joj je receno da ona ostaje u Kragujevcu. Nakon toga, Agatonovici vise nikada nisu videli svoje dete. U niskoj bolnici, gde su nakon nekoliko dana otisli da pitaju za zdravlje bebe, receno im je da je dete mrtvo vec sest dana i da u bolnici nisu imali njihovu adresu, kako bi ih licno obavestili.

"Bili smo mladi, ona 19 godina, ja tek neku godinu vise. Kasnije cemo saznati da su takvi parovi za trgovce ljudima idealna meta...", kaze Agatonovic i pokazuje obimnu dokumentaciju koju je uspeo da prikupi o svom detetu. On tvrdi da su mu lekari u kragujevcackoj bolnici rekli da je "dete rodjeno potpuno zdravo", a u Nisu da je dete, navodno, bilo "bolesno jos u utrobi majke" i da nije imalo izgleda da prezivi.

Agatonovici su ubedjeni da je njihov sin ziv. Kao dokaze navode da im niko nije dozvolio da preuzmu telo deteta, a pokazuju i posmrtnicu sa uzrokom smrti bebe koja je izdata pre nego sto je obdukcija uradjena.

Bracni par Vera i Milovan Vukomanovic iz Donje Sabanke kod Kragujevca su jos jedan par koji tvrdi da su bebu izgubili u kragujevackoj bolnici pod nerazjasnjenim okolnostima. Njihovo dete rodjeno je 1987. godine.

Ubrzo posle porodjaja majci je saopsteno da je beba umrla. Bio je to veliki sok za Veru koja je zatrazila da vidi svoje mrtvo dete. Medjutim, jedan od lekara joj je odgovorio:"Dete je vec svo iseceno na parcad, radjena je obdukcija". Na uporno insistiranje majke, samo je ponovio:"Dete je spaljeno i vec je otislo u kanalizaciju". Vukomanovici, takodje, tvrde da nikada nisu dobili urednu dokumentaciju o smrti svoje bebe.

Sa roditeljima je u Beogradu razgovarao nacelnik Uprave kriminalisticke policije MUP-a Srbije Srbislav Randjelovic i pokusao da ih ubedi da ce policija ispitati svaki slucaj pojedinacno. On je naveo da je od pocetka jula provereno 66 predmeta o navodno ukradenim bebama, ali da "nisu uocene nepravilnosti" u radu bolnica. Randjelovic je kazao da se oko jos 60 slucajeva nalazi u tuzilastvu i da drzavni organi cine sve kako bi detaljno ispitali svaki slucaj.

Vecina roditelja nije bila zadovoljna odgovorom. Jedna od majki, Vesna Knezevic, kazala je da ima utisak da nadlezni samo "kupuju vreme", jer nemaju odgovore na dokaze roditelja koji tvrde da su im deca oteta u bolnici i kasnije prodata.

Samo u Kragujevcu ima tridesetak porodica koje traze svoju decu. U potragu za istinom aktivno su se ukljucili i lokalni mediji, posebno televizija koja je emitovala seriju priloga pod naslovom "Gde su nasa deca". Medjutim, i roditelji i mediji naisli su na zid cutanja kod svih koji bi mogli da im pruze neki odgovor.

Zaposleni na Klinici za ginekologiju i akuserstvo kragujevacke bolnice uglavnom ne zele da daju izjave bez saglasnosti rukovodstva. Celni ljudi bolnice, pak, umesto odgovora roditeljima i novinarima prete sudskim tuzbama. U trenutku kada je potraga za decom bila najaktuelnija, direktorka Klinicko-bolnickog centra iz tog grada Ljiljana Mijatovic bila je na Zlatiboru. Novinarima je saopstila da je na godisnjem odmoru i da "nista ne zna".

Za razgovor sa novinarima nije bila raspolozena ni pomocnica direktorke za internisticka pitanja Ljiljana Bajevic, koja je navela da nije dovoljno informisana o tom problemu. Dodala je da se o zahtevima roditelja nije razgovaralo na Kolegijumu direktora.

Jedini koji je pristao na razgovor o ovoj temi bio je pomochnik direktora za hirurska pitanja Dragan Djokovic, ali je on pokusao da odvrati novinare od potrage. "To nije vasa nadleznost. Da li ce nesto da se rasscisti ili ne, Bozja je volja. Nase je samo da se trudimo", rekao je Djokovic i izneo svoj licni stav da "sve informacije treba prezentovati", pogotovu onim ljudima kojih se to direktno tice.

Posle duzeg vremena od pocetka kragujevacke misterije nestalih beba, javnosti se obratio i advokat KBC Milan Dumic, koji je rekao da "ne zna o kojim porodicama je rec", ali je dodao da za sve slucajeve u kojima "porodice potrazuju svoju decu" bolnica ima urednu dokumentaciju.
Jedan od kragujevackih lekara koji se pominje u ispovestima majki, Bogoje Nikolov, tuzio je u oktobru dve majke tvrdeci da su ga svojim izjavama u medijima "oklevetale" i nanele mu "dusevnu patnju".

Na prvom rocistu u kragujevackom Opstinskom sudu okupilo se oko stotinu roditelja iz cele Srbije. Lekar Nikolov dosao je u pratnji privatnog obezbedjenja iz jedne lokalne detektivske agencije. Sudija Gordana Radovic je, posle istrage, odlucila da odbije krivicnu tuzbu lekara kao neosnovanu.

Sedam kragujevackih porodica, koje su prikupile odredjenu dokumentaciju o svojoj, zvanicno umrloj deci, podneli su krivicne prijave protiv zaposlenih u kragujevacckoj bolnici zbog "promene porodicnog stanja" i "oduzimanja maloletnog deteta" koje se odnose na dogadjaje iz 1974. 1985. i 1987. godine. Medjutim, prijave su odbacene zbog "zastarelosti".

Opstinski javni tuzilac Kosara Radovanovic izjavila je da su ta dela zastarela i da roditelji sada jedino mogu da se obrate zdravstvenom inspektoru Ministarstva zdravlja koji ima ovlascenja da prekontrolise celokupnu dokumentaciju. Dodala je da u slucaju da se utvrde neke nepreciznosti roditelji mogu da traze nadoknadu materijalne stete.

Medjutim, roditelji nemaju nameru da odustanu. Psiholozi tvrde da se roditelji nece smiriti sve dok postoji nada da pronadju svoju decu, za koju su mislili da su izgubljena zauvek. Slucaj porodice Manojlovic sada im daje novu nadu. Zato ce drzavni organi morati da preduzmu brzu i preciznu istragu, koja je do sada izostajala. Tek nakon nje nekoliko stotina porodica u Srbiji moci ce ponovo da potrazi svoj mir.

Pitanje:
Kako ovome zaista stati u kraj?Sta biste Vi uradili da se i vama ovako nesto desi?.......

crnibiser · samotvoja24

Uzas i katastrofa ziva..ne znam stvarno sta reci na sve ovo..jedino sta se ovdje moze jeste no comment Shocked

kalaver · Početnik Domaćeg.de

Ne Znam Sta Da Kazem.
Gde Ce Im Dusa. Mad

Slejdž · Gospodja Selektorka

Poznata mi je ova tematika i ovaj problem u Srbiji. Kod mene u selu u komsiluku se desilo nesto slicno.
Sta reci? Kad se ne preza od toga nesto najsvetije po meni na ovom svetu, da se skrnavi, sta tu normalan covek moze vise da misli i komentarise.
Ne mogu da zamislim sebe u toj situaciji, tih roditelja. I sta ce ti jadni ljudi da rade, kome da se obrate sad? I da nadju svoje dete npr, sta ce, da tuze i sude se sa tim novim roditeljima, u sustini ljudima koji su im odgajili dete, koji su mozda isto tako zrtve svega toga.

Strasno, samo to mogu da kazem. Svud je to u svetu tako, nije samo kod nas. I mislim da je uvek bilo i uvek ce biti takvih dogadjaja. Na zalost.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

POLITIKA EKSPRES, 4.10.1996.
Porodica Babić 37 godina traga za sinom
Tajna u bolnici

Ružica i Sava Babić iz Inđije još se nadaju da će pronaći svog sina Nikolu, za kojim tragaju 37 godina. Prema onome što im je saopšteno 1959. godine u bolnici za nedonoščad u Beogradu, on je mrtav, ali po anonimnim ženskim pozivima, Nikola Babić danas živi pod drugim imenom i prezimenom u Beogradu.
- Ne zna on, jadan, da majka već 37 godina lije suze za njim - kaže nam Ružica Babić.

Drama porodice Babić počela je zapravo u januaru kada im se telefonom javio nepoznati ženski glas i rekao:
"Vaš sin Nikola je živ i zdrav, živi u Beogradu pod drugim imenom, usvojen je kao dete koje su roditelji napustili...

Posle ovog telefonskog poziva u kuću Babića se uselila tuga. Ružica je pošela da ponavlja priču koju je pričala godinama, da je njeno dete živo, da to ona oseća i da veruje da će jednog dana da ga vidi u kući.
- Svaki dan čekam da zakuca na vrata i kaže, eto, mama, ja sam stigao - kaže ova žena.

Suprug Sava ponavlja priču kako im se u Inđiji rodio sin 3. decembra 1959. godine i kako je dete odmah upućeno u tadašnji stacionar za prevremeno rođenu decu u Beograd, u Ulici cara Haila Selasija. Inđijski krznar Sava Babić je 6. decembra bio u bolnici i tada mu je rečeno da dete dobro napreduje i da će uskoro izaći.

- Odmah po dolasku u Inđiju dete sam prijavio u matični ured i dao mu ime Nikola - priča Babić. A 13. decembra dobio sam službeni telegram da dođem po sina. Sutradan sam otišao u bolnicu po dete. Najpre su mi rekli da sačekam, a onda se pojavila glavna sestra, ime joj ne znam, i rekla da je dete umrlo i sahranjeno. Obišao sam sva beogradska groblja, nigde traga od mog deteta. Letos sam u bolničkim knjigama pronašao da je moj sin zvanično umro 18. decembra 1959. Pitam se kako su mi mogli reći da je umro 14. kad sam išao po njega, a u knjigama je upisano da je umro 18. decembra 1959. godine.

Nepoznati ženski glas ponovo se javio ovih dana Babićima i saopštio da je njihov sin Nikola živ, da je u Beogradu i da živi na Smederevskom putu.
- Bio je to isti glas koji nam je u januaru javio da nam je dete živo. Zašto nas muči, što nam ne saopšti celu istinu, da znamo, da tom odraslom čoveku kažemo samo da ga nismo ostavili - kaže nam Babić.

U mešuvremenu Babićevima se telefonom javila i M.R. iz Novog Knežecvca (Babići neće još da saopšte podatke o ovoj ženi) koja kaže da je ležala u istom stacionaru istovremeno kada je i babićevo dete doneseno i ona se čudi zašto se niko od bivših lekara i osoblja stacionara ne oglasi i reši enigmu porodice Babić. Ona ističe da su tu tada radili profesor dr Ružičić i njegova supruga, u prijemnom odeljenju bio je dr Sokolović, dr Zora Subić, bila je zamenik šefa odeljenja, a jadna od sestara na odeljenju bila je Olga Klajn.

Ona Novokneževčanka je Babićima rekla da bi neki od ovih ljudi, za koje pretpostavlja da su još živi, mogao da pomogne Babićima, da saznaju istinu.
Babići se iskreno nadaju da će se bar neko od ovih ljudi, koji su tada radili u stacionaru, setiti i pomoći im da saznaju potpunu istinu.

J. Slatinac

(preuzeto sa www.kradjabeba.org)

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

GLAS, Avgust 1998.
Akteri afere sa bebom krajem avgusta na optuženičkoj klupi
Uz pomoć doktora do tuđeg deteta

BEOGRAD - Na optuženičkoj klupi Drugog opštinskog suda u Beogradu, 30. avgusta naći će se Zorica Popović (30), domaćica iz sela Vukon kod Uba, dr Nedo Čutura (51), načelnik operacionog bloka laparaskopske hirurgije GAK "Narodni front", Spasa Anđelić (43), šef odseka za prekid trudnoće GAK "Narodni front" i Veroslav Marinković (61) šef odseka intenzivne nege na odeljenju pedijatrije iste klinike, optuženi za aferu sa bebom koja je otkrivena krajem oktobra prošle godine.

Zorica je tada uhapšena zbog više prevara ali je, misleći da je prevara sa bebom otkrivena, inspektorima sve potanko ispričala. Od 1994. godine lečila se kod dr Čuture zbog steriliteta, da bi mu u septembru 1997. ispričala da ima problema sa suprugom Zoranom i njegovom porodicom jer su već duže vreme u braku, a nemaju dece.

Plašila se razvoda, pa je lekara zamolila da joj pomogne da usvoji novorođeno muško dete, ali da se njenoj familiji i mužu predstavi kao da je ona bebu rodila.
Tako je, prema optužnici Drugog tužilaštva, dr Čutura Zoričinom suprugu Zoranu saopštio da će postati otac, ali da se tačan termin porođaja ne može pouzdano utvrditi. On se obradovao, ali se i interesovao o stanju trudnoće, ali kada mu je dozlogrdilo od čekanja insistirao je da mu dr Čutura kaže kada će se Zorica poroditi.

Krajem decembra Zorica je prekinula kontakte sa dr Čuturom i pomoć potražila od dr Anđelića. On joj je obećao da dete može usvojiti na legalan način, ali i da će, kako se navodi u optužnici, njenom mužu i porodici saopštiti da se ona porodila.

Tako je Zorica 14. decembra 1997. godine javila svojima u Vukonu da je rodila sina, ali da je beba zbog prevremenog porođaja male kilaže i da mora ostati na klinici. Radilo se zapravo o bebi jedne maloletnice koja je krila trudnoću od roditelja. Zoran je naravno nekoliko puta posetio nesuđenog sina na klinici i dr Anđelića navodno častio sa 100 maraka i pečenim prasetom, ali Zoričina radost bila je kratka jer joj je dr Anđelić posle nekog vremena javio da su roditelji one nesretne maloletnice saznali da se porodila i da će bebu oni preuzeti!

Tada je nesuđena majka pomoć potražila od dr Veroslava Marinkovića. I on joj je obećao legalno usvajanje bebe, ali joj je do neke povoljne prilike predložio da uzme na čuvanje dete Roze i Milorada Nikolića iz Ali Bunara. Oni su bili siromašni, a uz to i Roza dosta bolesna, samo što Zorica nije znala da je dete ženskog pola! Odlučila je da od muža sakrije pol bebe. On i njegova porodica bili su ubeđeni da je to muška beba.

Dr Marinković ih je posetio u Vukonu i dobio nepečeno prase i 100 maraka, a Zorici je pomogao da sakrije pol deteta tako što je polni organ prekrio nekim medicinskim materijalom. Nesuđenom ocu objašnjeno je da su se pojavili određeni problemi oko mokrenja, ali da će se sve vremenom izlečiti. Kada je Zoran Popović tražio potrebna dokumenta da bebu krsti i prijavi matičaru dr Marinković je, prema optužnici, falsifikovao otpusnu listu i u nju uneo lažne podatke da je dete rodila Zorica, da je muškog pola i da je lečeno od 14. decembra 1997. do 26. maja 1998. godine.

Roditelji nisu znali

Roditelji devojčice iz Ali Bunara dugo su se interesovali kod dr Marinkovića o zdravstvenom stanju njihovog deteta. Lekar ih je, kako se navodi u optužnici, držao u zabludi tvrdeći da je beba bolesna i da će ostati na lečenju izvesno vreme.

Kada je nesretna majka poželela da vidi kćerku (a u Beograd nije mogla da doputuje zbog besparice) dr Marinković je pozvao Zoricu i sa njom i bebom otputovao u Ali Bunar da je pokaže pravoj majci. Posle toga bebu je ponovo predao Zorici!

(preuzeto sa www.kradjabeba.org)

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

GLAS JAVNOSTI, 4.2.2002.
Dragica Drobnjaković, iz Novog Pazara, tvrdi da je pronašla sina za kojim traga pola veka
Istinu otkriva DNK

Lekari su joj saopštili da je 1955. umro u bolnici. Lična istraga dovela do 47-godišnjaka iz Beograda, koji tvrdi da ona laže

Nepravda koju je život naneo Dragici Drobnjaković, iz Novog Pazara, kada joj je pod misterioznim okolnostima iz kragujevačke bolnice, po njenoj tvrdnji, ukraden dvomesečni sin Momo - traje skoro pola veka. Naime, tek pre tri godine Dragica je "ušla u trag" svom jedincu i tvrdi da se nalazi u Beogradu, a danas je već čovek u godinama koji je napunio 47 godina.

- Ceo svoj život posvetila sam traganju za svojim jedincem za koga su mi rekli lekari da je u noći između 21. i 22. oktobra 1955. godine preminuo. Momo je bio bolestan od najobičnije prehlade i pošto je imao samo dva meseca bila sam sa njim u bolnici u Kragujevcu. Odmah mi je bilo sumnjivo, jer mi nisu dali ni umrlicu ni da sahranim dete. Ono što sam kasnije saznala bilo je frapantno za mene - kroz suze objašnjava Dragica Drobnjaković, šezdesetosmogodišnja starica koja je preživela infarkt i nada se da je smrt neće sprečiti da dokaže istinu o svom sinu.

Dragica Drobnjaković traži da se najnovijim DNK metodama na Biološkom fakultetu u Beogradu utvrdi da li je čovek, za kojeg tvrdi da joj je sin, zaista njena krv ili je reč o lažnoj nadi.

- Kada sam videla sina Moma, bila sam spokojna, jer je ličio na mene i, iako je imao drugo ime, znala sam da je zaista - on. U početku je Momo, odnosno sada Vule, hteo da pristane na analizu krvi, ali ga je žena koja se predstavlja kao "prava" majka ubedila da odustane. Ma, kako će se ponašati Momo, ja sam srećna što ga imam i što sam ga pronašla, a svu svoju imovinu ostaviti njemu - kaže Dragica.

Dragica Drobnjaković ističe da je prve podatke o krađi deteta otkrila desetak godina kasnije, i to na veoma neobičan način.
- Na vrata mog stana pokucao je nepoznati čovek, a kada sam ga upitala šta želi, rekao mi je da zna tajnu o nestanku moje bebe. Rekao mi je da je te noći video čoveka i ženu kako iz bolnice iznose bebu umotanu u roze ćebe i da je to, u stvari - moj sin. Daljim traganjem saznala sam da je čovek, koji je ukrao moju bebu policajac. Dobijala sam i pretnje od njegovih kolega, ali se nisam zaustavila i čim su nastupile petooktobarske promene stvari su išle lakše, a "otac" je otišao u penziju. Nadam se da će se sve pokrenuti sa "mrtve tačke" i ubrzo razrešiti enigma - kaže Dragica.

Međutim, kako i sama tvrdi ova nesrećna žena, Vule, za kojeg ona tvrdi da je njen sin, kategorički odbija da je kao beba ukraden iz bolnice i pripisan drugim ljudima. On je danas oženjen čovek, ima dvoje dece, i živi i radi u Beogradu.

Misteriozna poseta

Nakon "krađe deteta", ubrzo je Dragicu, kako tvrdi, posetila nepoznata žena tražeći joj prsten i novac da joj kaže gde se nalazi beba. Dragica je tako i učinila, ali tačnu informaciju nije dobila. Ispostavilo se da je žena koja je, navodno, ukrala bebu došla sa namerom da po narodnom verovanju uzme od Dragice nešto iz kuće da bi sačuvala tajnu.

M. S.

(preuzeto sa www.kradjabeba.org)

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

ILUSTROVANA POLITIKA, 18.5.2002. / izvor
Beograd - Sokobanja: Pojavila se bliznakinja posle dvadeset tri godine
Violeta ponovo postala Nikoleta

Milutin i Radojka Manojlović su čudnom igrom slučaja, tvrde, našli svoju ćerku za koju su verovali da je još u bolnici, kao beba, preminula. Sada vode bespoštednu bitku i protiv Milutinove majke Darinke, ali i protiv lekara koji su, kažu, učestvovali u velikoj podvali.

Telefon u stanu Manojlovića je zazvonio. Majka Radojka je podigla slušalicu, a onda se trgla i rekla:

- Evo, evo, zovemo te! - i prekinula vezu.
Potom se okrenula i naglasila svaku reč:
- Ona zove. ’Ajde, Dragane, pozovi je!

Žamor u velikoj primaćoj sobi posle višesatnog razgovora je zamro. Mlađi sin Dragan je bez razmišljanja skočio, dograbio slušalicu i grozničavo počeo da okreće njemu znan broj.

Na naš upitni pogled otac Milutin je odgovorio potvrdno:
- Da, Nikoleta zove. Svakodnevno se čujemo. Javi se s mobilnog, kad je u prilici, pa je mi pozovemo, da se ispričamo. Jer toliko toga imamo da kažemo.

Dok nam isprekidano govori, Milutin gleda u pravcu mlađeg sina Dragana koji već ćaska s osobom sa druge strane žice. Ne može da ostane miran, prilazi posle nekoliko trenutaka i traži slušalicu:

- Kako si, ćero moja... - i dok to Milutin izgovara, majka Radojka ne uspeva da zadrži suze. Briše ih rukama, bez glasa. A onda i ona ustaje, ide ka telefonu dok Milutin govori u slušalicu:
- Hoćeš da čuješ majku, evo ti je...

A onda on, Milutin, dok Radojka govori, ne izdržava i pušta suzu.
Nemi smo svedoci drame koja se upravo događa u porodici Manojlović iz Sokobanje. Zapravo iz Beograda, ali o tome malo kasnije. U ovom gradiću, banji ispod planine Ozren, desila se prvorazredna senzacija. Četvoročlana porodica Manojlović, posle gotovo 23 godine, tvrdi da je pronašla svoju ćerku Nikoletu za koju su verovali da nije među živima.

- Ne, nikada, dok sam za ove godine odlazila u crkvu, nisam zapalila sveću za pokoj duše, kao što je to običaj. Potiskivala sam to u sebi, nešto unutra mi se bunilo da poverujem... - govori Radojka, 44-godišnja bivša rukometašica i majka dva odrasla sina. Sada, eto, i majka odrasle ćerke.

Zbunjujuće, neverovatno jer u celoj priči nedostaju kamenčići mozaika koji bi do kraja rasvetlio tragove što se pojavljuju.
Dakle, priču treba vratiti na početak, u proleće 1979. godine.

- Ja mlada, tek prešla dvadesetu, u drugom stanju, Milutin u vojsci. Živimo u Beogradu, kod njegovih roditelja, na Zvezdari. Dobijam trudove i odlazim u porodilište u Narodnog fronta da se porodim. Petog maja rađam blizance, sina i kćer. Prevremena trudnoća. Deca sitna, nemaju težinu, kažu mi, i posle dva dana ih prebacuju u Specijalnu bolnicu za nedonoščad u Ulici Haila Selasija. Pitam što i ja ne idem s njima, imam mleka da ih dojim, ali bez objašnjenja odbijaju moju molbu. Ja neiskusna, ne shvatam, verujem da tako mora...

Radojku lekari puštaju kući, a svekrva Darinka i Milutinova polusestra Zorka, Darinkina ćerka iz prvog braka, svakodnevno obilaze bebe:
- A meni ne daju. One kao imaju vezu da prođu strogu kontrolu a mene ne puštaju, iako i ja idem svakog dana na laktaciju. Da ostavim mleko deci, da jačaju. Svekrva i zaova me obaveštavaju svakodnevno da, eto, strepe da je devojčica dobro a dečak se bori za život i da se nadamo da će preživeti. Njihova "veza" njih pušta, a mene ne može, nemam pravo... Govorile su mi da se, eto, čeka da devojčica dobije na težini pa da je otpuste, a da je dečak u teškom stanju.

Majci Radojki ne pada teško da svakodnevno odlazi u bolnicu, ali se ne miri s tim da ne može svoju decu da viđa:
- Odem 14. maja u dom zdravlja "Zvezdara" i doktoru Slobodanu Stamenkoviću ispričam sve, jer me je on deset dana ranije i uputio na porođaj. On mi napiše uput da kao majka dojilja boravim sa decom blizancima u toj specijalnoj bolnici. Sutradan, 15. maja, sa svekrom Ljubomirom odlazim u bolnicu, molim da me prime, ali ne dozvoljavaju. Šta ću, odem u opštinu Savski venac i prijavim rođenu decu. Sinu dam ime Ljubomir a ćerki Nikoleta. Dobijem i krštenice da bih mogla u opštinu Zvezdara, u vojnom odseku, da tražim za supruga Ljubomira skraćenje vojnog roka kao hranioca porodice. Osećam sreću u vazduhu. Ali...
Sutradan uveče - šok. Radojki saopštavaju da je ćerka - umrla.

- Saopštila mi je svekrva Darinka. Vrisnula sam do neba. Urlikala.

Suprug Milutin nastavlja priču umesto svoje Radojke:
- Tadašnja stanarka Ljilja ispričala mi je da je Radojku našla u sobi, samu, u nesvesti. Tada joj je i presahlo mleko. Mnogo šta je tada ostalo nejasno. Kako to da moja majka Darinka i polusestra Zorka, koje su do tada imale "vezu" u bolnici, odjednom više nemaju i ne mogu da preuzmu telo mrtve bebe da je sahranimo? Kako to za dečaka Ljubomira ima dokumentacija o prijemu u Specijalnu bolnicu za nedonoščad, a o njegovoj sestri bliznakinji nema? Kako to da u jednom dokumentu piše za nju da je rođena 5. maja 1979. godine u 22.05 a u drugom u 22.47 minuta? Kako to da niko nije preuzeo telo mrtve bebe i sahranio ga po našim srpskim običajima? Kako to da umrlica glasi na žensko bezimeno dete, a ono ima ime Nikoleta i ima izvod iz matične knjige rođenih? Otkad bolnica organizuje sahranu bez znanja roditelja?

Otac Milutin nam navodi još mnogo razloga koji ga teraju da sumnja:
- Kako to da postoji dokumentacija iz 1979. godine pod rednim brojem 599 za sina Ljubomira, a ne postoji pod rednim brojem 600 za ćerku Nikoletu? Nema ni tog telegrama, navodno pod brojem 8278, ni ostalih pratećih dokumenata.

I nastavlja svoju tužnu ispovest:
- Iako sam Beograđanin, po nagovoru lekara, po otpuštanju sina Ljubomira iz bolnice "radi njegovog zdravlja", tražimo gde ćemo da živimo van Beograda. More, planina, to nam predlaže dr Stevan Dudić. "Da bi malom bilo bolje, jer je bolešljiv..". i rešavamo ja i Radojka da se preselimo u Sokobanju, na imanje mog dede koje je on meni ostavio. Neko je rešio da nas udalji iz Beograda, da se ne raspitujemo. Mi, mladi, verujemo i tako postupamo. I sve bi se na tome završilo.
Ostalo bi tako zanavek da prošle godine to "bolešljivo dete", sada fudbaler pun snage, ne dobija ponudu iz inostranstva da igra fudbal. Ali mu pedantne buduće gazde traže svu dokumentaciju o bolestima, od rođenja pa dosad. I odlazimo u Beograd, Radojka i ja. U toj bolnici, koja se zove po novom Institut za neonatologiju, tražimo epikrizu bolesti za Ljubomira. Bilo je to 3. decembra prošle godine. Ali tu nastaje problem. Za Ljubomira može, i to na jedvite jade, ali za preminulu ćerku nema nikakvog traga.

Kako to da postoji dokumentacija iz 1979. godine pod rednim brojem 599 za sina Ljubomira, a ne postoji pod rednim brojem 600 za ćerku Nikoletu? I tek iz knjige protokola službenica Instituta Marjenka Lipovača nam čita da je žensko dete rođeno 5. maja 1979. godine u GAB Beograd, od majke Radojke Manojlović i oca Milutina, primljeno 7. maja iste godine, a otpušteno 25. 6. 1979 godine. Neverica, slutnja, probuđena nada.
Kako to, pita se tada i sada Milutin. Uspeva da to dobije napismeno.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

- Epikrizu pre 23 godine su potpisali doktori Slobodanka Ilić i Aleksandar Marjanović. Ona je sada direktor tog instituta, a Marjanović je u penziji ali stanuje tu. Jurim njih, a oni ćute. Vrdaju. Ne sećaju se. Ne žele razgovor.

U opštini Savski venac matičar je, čim smo mu zatražili umrlicu za Nikoletu kada je video izvod iz matične knjige rođenih za nju, rekao da je to greška. Greška, samo je ponavljao, a nije ni pogledao dublje. Jer, dete je zavedeno pod brojem 2222 kao umrlo, a taj isti broj je zaveden i kao rođeno. Ne može to da bude puka slučajnost. To je neka tajna šifra. Jer, bez sprege nije ni moglo da bude izvedeno ništa.

Zbog svega toga bračni par Manojlović kreće zimus u potragu za ćerkom. I sin Ljubomir, ali i mlađi Dragan koga su dobili posle Ljubomira u Sokobanji.
- Otkrivamo svašta, mnoge mutne radnje. Čak su nam tada objašnjavali da sam ja rezus faktor pozitivan a Radojka rezus faktor negativan. I da je to opasnost za rađanje. Ispostavlja se da Radojka nije "negativna"... Prijavljujemo sve policiji. Ali sami pronalazimo dete Nikoletu. Sami, uz pomoć nekih dobrih ljudi, ali i nekih koje je grizla savest. Sada se zove Violeta. Na tragu smo bili a niko da nas shvati, da pomogne. Podnosimo krivičnu prijavu protiv moje majke Darinke, koja se ionako spori sa mnom oko kuće u Sokobanji. Valjda po pravu nasledstva od pokojnog muža Ljubomira, mog oca, za kog se udala pošto je iz prvog braka već imala dve ćerke. Moj deda Milutin je meni prepisao imanje ljut na svog sina Ljubomira što se oženio raspuštenicom sa dvoje dece.

Milutin mesecima ne spava, ni on ni porodica. Napeti su, izmoreni. Policajci, sudije, tužioci sada su njihovo "društvo". Tog dana su svi bili u sokobanjskom SUP-u, nekoliko sati. Na razgovoru. Čekali smo u kafiću "M", koji oni drže ispred kuće.
- A ni novinari nas ne ostavljaju na miru. Pišu a da ih nikad nismo videli, porazgovarali. Pišu svašta. Mi moramo da krijemo detalje, i identitet ćerke i porodice u kojoj se nalazila sve ove godine. Morate to kao ljudi da razumete. Dok se to ne raščisti. To je isuviše bolno i za nju i za nas da bi tako olako pogađali gde je, kod kojih je ljudi... Ona mora da se privikne na novonastalu situaciju - govori Milutin.
Posle gotovo polugodišnje borbe devojka po imenu Violeta je za Uskrs došla u Sokobanju, u dom Manojlovića:

- Neizvesnost je trajala sekundu. Ona toliko liči na mlađeg sina Dragana da je to svakome jasno. Kao preslikani su. Bila je nekoliko dana, siti smo se ispričali. I krstili je u crkvi, kao Nikoletu, što joj je pravo ime - govori nam Radojka. - Otišla je a uskoro dolazio ovamo zauvek. U svoju kuću. Mnogo je suza proliveno da ne bi bilo tako.
Otac Milutin se pribojava da naglas kaže neke stvari, ali ipak skuplja snage i iznosi:

- Ni DNK metod, koji je najsigurniji za utvrđivanje srodstva, ne smemo da radimo ovde jer sam vam već govorio o sprezi. Kad se pojavimo, svi već znaju za Manojloviće. Podmetnuće nam falš nalaz samo da sakriju krivicu. Javljaju nam se svakodnevno porodice sa istom sudbinom. Stevanovići, Stevan i Vesna iz okoline Doljevca, pa Branka Ravić iz Kraljeva, Olivera Nešić iz Pančeva... Svi su doživeli slično. Umrlo im dete, navodno, a nisu ga videli i pokopali. U raznim bolnicama po Srbiji...

Manojlovići su rešeni da idu do kraja. Očigledno imaju veoma jak motiv.
Po povratku iz Sokobanje pokušavamo da zakažemo razgovor u Institutu za neonatologiju sa direktorom dr Slobodankom Ilić. Od nje dobijamo samo sažet, kratak odgovor:
- Mi smo svu dokumentaciju o tom slučaju predali državnim organima. I oni neka utvrde istinu. To je jedino što mogu da kažem u ime svih nas zaposlenih. Bespotrebno se diže buka i kalja ugled ove ustanove.
Pokušavamo da postavimo, po našem mišljenju, ključno pitanje - da li je običaj da umrle bebe sahranjuje bolnica i da majke ne vide svoje mrtvo čedo.
- Ne bismo da ulazimo u polemiku, rekla sam vam. Mi smo sve rekli istražnim organima.
Pronalazimo i Milutinovu majku Darinku. Ovu 76-godišnju ženu teško optužuju sin i snaha.
- Šta je vama, ljudi. Pa ko bi to uradio - kazala nam je.
To kaže i navodi u svojoj krivičnoj prijavi njen sin Milutin, uzvraćamo joj.
- Da, čula sam i to me boli, teško mi pada.
Navodi i dokaze, kažemo joj.
- Koje dokaze, baš me zanima šta ono to izmišlja.

I tu, naravno, nije kraj. Optužbe su teške, a mozaik, ne samo naizgled, veoma je komplikovan. Kako ga složiti, a ne povrediti nevine u ovoj olovnoteškoj priči. Sačekajmo rasplet.

(preuzeto sa www.kradjabeba.org)