Miodrag Pavlovic *poezija*

GiGi · *Pravi muškarac*

Zora u Kareji

Veliki uzdah svetla
na ćošku, kao što reče pokojni ujak
na vodenom obronku Carigrada,
gospoda u crnom dočekuju zoru
s brojanicama u ruci, na terasi.
Grožđe zri.
Hod na smrt miriše.
Nad pučinom se diže jezik koji gori
i oblak ukršten,
u srcu klija nov početak,
oko konaka se viju ptice i konci.
Stefane, časovnici zvone, piši,
(možda se jutros poslednji okreće vodenica trnja)
piši: sjaj je dolazio iznebuha,
iz svećnjaka većeg od planine,
trnuli su žitejski magneti
i svi su imali strpljenja:
zarobljenik duha i rđa na krstu,
trava i pećinski oči bdenja,
i vasilevs kome skidaju krila,
svi opijeni bistrinom
gasili su vreme.
Ubogima sviće odavde melem-dnevi:
sunčeva svetlost puna mesečine.

GiGi · *Pravi muškarac*

Hleb i vino

Vino je bura, burgija i huk,
hleb je nežni tabor,
vino je zvonara divovska i gola,
prva rečenica otpadnika, klik,
hleb je bedem bednih,
sofra za slepiće
i venjak iznad Mrtvog mora,
vino je jezik zapaljen,
zlatna verižica snova,
zazubica koja slatko zanoveta,
hleb je pozdrav pabiraka,
dobra ikra iz nasušnih reka,
vino - srma besa,
između dva grada avetinjski žagor,
njega u klancu otmeš ko nevestu,
hleb obreteš kao svetlu glavu.

Onda se stignu te dve snage
i bratime njihovi damari
pred tobom, u čaši, u ponoć:
iz modre se pogače biser roni,
a cvetna grana po krvi se razmeće.

U tebi žeđ kao gušter palaca,
ustaješ pobunjen ljubavlju
i tražiš da se pije i cveta,
preokret ti u ušima zvoni.
Za stolom strava.
So na prstu učenika,
u zoru kad se sve otkriva -
četa spava. Ko će sutra reći
u koje se telo hleb pretvara,
na kakav nas sabor to poziva vino!

GiGi · *Pravi muškarac*

Slutnja do kraja

Prete nam sa svih strana
u ime oca i sina,
prete nam potopom
što stoji odmah iz brda
kao džin od sluzi,
pa glađu
od koje ne štiti ni jedno bilje,
prete i užasnim obiljem hrane
(kakva budućnost!)
i najezdom vina.
U kardinalski-crvenom
šetaju nam noću po stanu
i traže prekidače
za sve što svetli i greje,
drže propovedi duge
koje malo znače,
a mogu da se pozovu samo na trube
što vrebaju s neba
ko topovi s ratne lađe.
Prete nam sa svih strana
udarcima i strašnim snima,
avaj, i naši snovi su s njima!
No pretnja predugo traje,
udrite već jednom, ili dosta!
U nama vidno prkos raste
i svako u svom uglu spreman je da umre
sopstvenom smrću, hrabro i polako.
Udrite!
Kosti nam postaju metal
i zvone kao zvona,
gospodarima ludim i sporim
uzvratićemo pretnju
glasom sa gore Siona!

GiGi · *Pravi muškarac*

Čim se poklopac spusti

Lagali su oni koji su rekli
da posle smrti ničeg nema,
kao i oni što zborahu o spasenju:
čim se poklopac spusti
začuje se zvižduk
i počinju da te bubotaju s desna
i da te guše s leva.

Posle te navezu na sivo more
da ploviš il plivaš po memli,
pustoš je očajna ispod kupola,
izgovaraš imena koja si uvežbao
na času veronauke, il u bolesti,
al odjeka nema, niko za njih ne zna!
Shvataš: ni spasitelji,
nit iko sa zemlje
do ovog bezdna nije stigao.

Osim tebe.
Ni to baš nije moralo da bude.
Dok plivaš bez predaha
razna svetla na leđa ti se svale,
pa te struje nose kroz sobe
gde su samo boje koje ne razumeš,
a promiče vreme.

Sad bez očenaš smišljaš novu veru
no ništa tvoj napor ne vredi,
ne radi se o milosti ni o grehu -
odgovor se krije jedino u značenju boja
o kojima ti pojma nemaš.
Kakva bruka!
Promašaji u životu su sitnice
prema ovom kako si sad smeten
iako si sve platio za svoj prolaz.
Šta će se zbiti s tobom
koji ni a ne umeš da kažeš na tom putu?
Stojiš usred smrti kao kreten!

GiGi · *Pravi muškarac*

To slovo (5)

Posle predsoblja i amblema
ulazimo u glavnu dvoranu
dovde je mogla nečija ruka
da nas vodi
presto od gline
tavanice nema
između četiri zida
jedna ptica luta
onda na izgled neumesno
na stolici seda
i čini pokrete
svojim kljunom
ćutanje se više probiti ne da
ptica okreće listove knjige
potom na liri
tvori zvuke
oči joj rastu dok u nas gleda
i vidi sliku koja zuri
kao što i lira
više svoj zvuk
neće da preda
tako i knjiga
do vrha puna znaka
ne odgovara više i ne pita

listovi se okreću
Slovo samo sebe čita.

GiGi · *Pravi muškarac*

Divno čudo (3, 9)

A tamo duva
preko sveta i svega
i gasi se
gasne
upornost svetla
slogovi vetra
idu preko sluha
i gde je tamno i jamno
zrak što dolazi
pravo iz disanja
svoj prostor kuša
i u bespočetno
dira.

Atman drži u ruci
veliki meh
za vetrove što huje
i dišu
na svetske pesme
upućene Divu.
O
moga smrtnika
i zemljinog kneza
neka u istinu
obuku
pre no što nebivanju preda
uzdarju vedra
i vreli osnov
svoje duše.

GiGi · *Pravi muškarac*

Миодраг Павловић (1928), књижевник, песник и есејиста, академик САНУ

Рођен је 1928. у Новом Саду. Основну и средњу школу је завршио у Београду, као и Медицински факултет који је студирао у периоду 1947-1954. 1952. је објавио своју прву збирку песама под називом "87 песама". Ова збирка песама се сматра прекретницом у новијој српској поезији и она је у потпуности определила даљи животни пут Миодрага Павловића. Након његове знамените књиге "87 песама", која је, насупрот соцреализму, прокламовала неонадреалистички протест, Павловић је, онда када је то била идеолошко-политичка јерес, посегао за ревалоризацијом наше неправедно запостављене песничке прошлости. Миодраг Павловић је у духовном сазвучју балканске традиције и живог преплитања митских и историјских наноса установио нов тип српског песништва.

1960. је постао драматург у Народном позоришту у Београду. Радио је 12 година као уредник у издавачком предузећу "Просвета".

Био је један од академика који су потписали Апел против рата, овај апел је објављен 18. новембра 1991. Био је и један од извршилаца последње воље Исидоре Секулић (данас једини живи).

Међу најзначајнија његова дела спадају збирке поезије "87 песама" (1952), "Стуб сећања" (1953), "Хододарје" (1971), "Улазак у Кремону" (1989), "Космологија профаната" (1990), "С Христом нетремице" (2001), романи "Други долазак" (2000.), "Афродитина увала" итд. Написао је више књига есеја. Саставио је неколико антологија поезије, међу њима се посебно истиче "Антологија српског песништва од XIII до XX века" (1964, а потом велики број издања). Ова антологија је поново вратила на поетску сцену неке заборављене писце као што је на пример Милица Стојадиновић Српкиња.

Имао је водеће место у модерној српској поезији почев од већ култне књиге "87 песма" чије је објављивање 1952. означило дефинитивни раскид њега и његове генерације са наметнутим догмама, естетским и идеолошким, у стваралаштву. Изванредан зналац српске и европске поезије, сјајан есејиста. Један од најутицајнијих песника полератне српске књижевности. Његова поезија и есеји су објављени на свим европским језицима и неколико оријенталних језика. Његова дела су нарочито превођена на немачки језик и врло високо оцењивана у најугледнијим немачким листовима. Заступљен је у првој антологији модерне српске поезије на немачком језику која је изашла 2004. године. Ова антологија се зове "Песма помера брда" према једном стиху Миодрага Павловића, антологија садржи 260 песама од 82 песника.

Добио је Европску награду за поезију немачког града Минстера, 2003. године, за збирку поезије "Улазак у Кремону" (на немачки је превео Петер Урбан). Добио је награду "Ramonda Serbica" 1995. године. Награду "Круна деспота Стефана Лазаревића" добио је 2001. Добио је 1992. Награду за модерни уметнички сензибилитет коју додељује Фонд "Тодор Манојловић". Награда "Десанка Максимовић" за 1996. годину. Дисова награда 1996. (у оквиру манифестације "Дисово пролеће"). Награда "Одзиви Филипу Вишњићу" за родољубиво песништво. Признање "Стефан Првовенчани" које додељују Рашке духовне свечаности, 2003. Добитник је Европске награде за поезију Књижевне општине Вршац (КОВ). Вукова награда 1998. Песничко признање "Жичка хрисовуља" 1994. И велики број других награда и признања које овде нису набројане.

Миодраг Павловић је редовни члан Европске академије за поезију. Дописни члан Српске академије наука и уметности постао је 1978, а редовни члан 1985. године. Живи у Београду.

GiGi · *Pravi muškarac*

Napravio sam bibliografiju poezije (svima se izvinjavam ako sam nesto ispustio):

* 87 pesama, Novo pokolenje, Beograd, 1952.
* Stub sećanja, Novo pokolenje, Beograd, 1953.
* Oktave, Nolit, Beograd, 1957.
* Mleko iskoni, Prosveta, Beograd, 1963.
* 87 pesama (izbor poezije), Nolit, Beograd, 1963.
* Velika Skitija, Svjetlost, Sarajevo, 1969.
* Nova Skitija, izd. časopisa "Književnost", Beograd, 1970.
* Hododarje, Nolit, Beograd, 1971.
* Svetli i tamni praznici, Matica srpska, Novi Sad, 1971.
* Velika Skitija i druge pesme (izabrane i nove pesme), SKZ, Beograd, 1972.
* Zavetine, Rad, Beograd, 1976.
* Karike, Svetlost, Kragujevac, 1977.
* Pevanja na Viru, Slovo ljubve, Beograd, 1977.
* Bekstva po Srbiji, Slovo ljubve, Beograd, 1979.
* 87 pesama, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1979 (treće izdanje).
* Izabrane pesme, Rad, Beograd, 1979.
* Vidovnica, Narodna knjiga, Beograd, 1979.
* Poezija I i Poezija II, u okviru Izabranih dela Miodraga Pavlovića, "Vuk Karadžić", Beograd, 1981.
* Divno čudo, Nolit, Beograd, 1982.
* Zlatna zavada, Gradina, Niš, 1982.
* Sledstvo, SKZ, Beograd, 1985.
* Poezija, Prosveta, Beograd, 1986.
* Svetogorski dani i noći, Jedinstvo, Priština, 1987.
* Odbrana našeg grada, Smederevska pesnička jesen, Naš glas, Smederevo, 1989.
* Ulazak u Kremonu, Nolit, Beograd, 1989.
* Knjiga staroslovna, SKZ, Beograd, 1989; 1991 (drugo izdanje).
* Bezazlenstva, Milić Rakić, Valjevo, 1989.
* On, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1989.
* Divno čudo, NIRO "Književne novine" , Beograd, 1989 (drugo izdanje).
* Cosmologia profanata, Grafos, Beograd, 1990.
* Esej o čoveku, KOV, Vršac, 1992.
* Pesme o detinjstvu i ratovima, SKZ, Beograd, 1992.
* Knjiga horizonta, Prosveta, Beograd, 1993.
* Nebo u pećini, Krajinski književni krug, Negotin, 1993.
* Međustepenik, KOV, Vršac, 1994.
* Ulazak u Kremonu, GNB "Žarko Zrenjanin" i Zenit", Zrenjanin, 1995 (drugo izdanje).
* Bekstva po Srbiji i Sledstva, "Valjevska štamparija", Valjevo, 1995.
* Nebo u pećini, Disovo proleće, Čačak, 1996 (drugo izdanje).
* Izabrane i nove pesme, Prosveta, Beograd, 1996.
* Novo ime kletve, SKC, Beograd, 1996.
* Posvećenje pesme (izbor iz poezije), Prosveta, Niš, 1996.
* Izabrane pesme, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996.
* Velika Skitija i druge pesme (izabrane i nove pesme), SKZ, Beograd, 1996 (drugo izdanje).
* Srbija do kraja veka (izabrane pesme), Zadužbina Desanke Maksimović, Narodna biblioteka Srbije i SKZ, Beograd, 1996.

Ivankamaza · **~Ljubav i Snovi~**

Rekvijem

Ovoga puta
umro ne neko blizu

Rekvijem
u sivom parku
pod zatvorenim nebom

Žene su pošle za mrtvim telom
smrt je ostala u praznoj sobi
i spustila zavesu

Osetite
svet je postao lakši
za jedan ljudski mozak

Prijatna tišina posle ručka
bosonog dečak sedi na kapiji
i jede grožđe

Zar iko ostane veran
onome što izgubi

Ne žurite se sa smrću
niko na nikog ne liči
sinovi misle na igračke

I ne opraštajte se pri odlasku
to je smešno
i pogrdno