Branko Radicevic

nastasenjka · **~daydreaming~**

Ne mogu da verujem da ova tema ne postoji. Prilozite i vi koji stih Branka Radicevica. Wink

Devojka na studencu

Kad sam sinoć ovde bila
I vodice zaitila,
Dođe momče crna oka
Na konjicu laka skoka,
Pozdravi me, zborit ode:
"Dajde, sele, malo vode!"
Ove reči - slatke strele -
Minuše mi grudi bele -
Skoči' mlada, njemu stigo'
Digo' krčag, ruku digo'
Ruka drkta... krčag dole...
Ode na dve na tri pole.
Još od njega leže crepi,
Ali de je onaj lepi?
Kad bi sada opet došo,
Ma i ovaj drugi pošo!

nastasenjka · **~daydreaming~**

Đacki rastanak

. . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . .
Oj, Karlovci, mesto moje drago!
K'o detence došao sam amo;
Igra beše jedino mi blago;
Slatko zvah ja med i smokvu samo.
Dete malo - goluždravo tiče -
Dođe tiče, pa se tu naviče;
Ovde, ovde, gde krioče malo
Prvi put se sretno ogledalo;
Iz početka, od grane do grane,
Od drveta jednog do drugoga,
Dok je smelo setiti se strane,
Setiti se neba visokoga,
Dok je moglo krila svoja laka
Nebu dići tamo pod oblaka!
Pod nebo se dig'o ptić i sada;
Al' veseo nije k'o nekada!
Gleda dole, reku, vrelo, luga,
Drva, zbune, gore i vrleti,
Pa mu s' čine do toliko druga,
Do toliko uspomena sveti',
S kima dane prelepo probavi,
Pa ih sada mora da ostavi.
Teško mu se, teško rastaviti;
Ali šta će, kada mora biti!
Za njih srce njemu mlado tuče,
Ali nesto na daleko vuče...
. . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . .
Vinogradi, zbogom umiljati,
Zbogom grožđe, - neću te ja brati!
Ao, berbo, tebe žalim kletu!
Ta šta lepše od tebe na svetu?
Ko tebeka nikad ne video,
Šta je jošte sirotan video?
Ao, braćo, amo u to doba,
Dođi, vidi, čuj, pa hajd' u groba!
Zora zori, sve poustajalo,
Pa s' uz brdo veselo nagnalo;
Svirač svira, puške popucuju,
Mome poju, momci podvikuju -
Jošte malo - eto vinograda.
Gledaj sada ubavoga rada:
Beri, nosi, čas dole čas gore;
Momci klikću, a pesme se ore:
"Živo, živo!" jedan drugog kori;
Živo s' radi, al' niko s'ne mori.
Gledni samo, posle uje svake,
Gledni, brate, one noge lake!
Ta tek što se svirac čuje
Već u kolu s' podskakuje.
Kolo, kolo, svirač svira,
Noga zemlju ne dodira;
"Sitno, brate, ijujuju!"
Momci cili podvikuju;
"Svirač svira,
ne da mira,
A još više devojčice,
Njine oči i nožice!
Dede, brate, ijujuj,
De, poskoči, ne luduj!
Ko bi jako momak bio,
Pa se ne bi pomamio!
Ao, sele bosonoga,
Zla ti maja do zla Boga -
Ne dala ti čarapica,
Ni laganih papučica,
Da učiniš klepa klapa -
Za tobome, dušo, skapa'!
Oho, sele vita stasa,
Drž' se braci oko pasa!
Kolovođa kolo vija,
Kolo leti, znoj probija -
Al' u tvoji' nedri tude
Okle snega do dve grude?
Čudo, sele, divno čudo,
Ala bih se mlađan grud'o!"...
Kolo, kolo, naša dika,
Puška puca, cika, cika,
Pa sve tako, pucaj, beri,
Pevaj, igraj, do večeri.
A kad sunce veče seda,
Besna momčad jos se ne da;
Ide kući, podvikuje,
Puni puške, popucuje,
Svirač svira, moma poje:
"Kolovođo, zlato moje!"...
Pa u krčmu, te do zore,
Kolo igra, pesme s' ore;
A u zoru s' zajuhuče,
Udri opet ka' i juće.
Zbogom pesme, zbogom kolo,
Zbogom momci naokolo,
Zbogom kito moma mladi',
Zbogom grozđe, zbogom vinogradi!
. . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . .

Sunce jarko zašlo već odavna;
Ot'š'o danak, došla nojca tavna.
Mome platno davno pokupile,
Pa s' odavde mene izgubile.
Sve mi milo nojca rasplasila;
Što ne mogla, u tamu zavila...
Al' opet ceni se meneka
Kao bela da zorica zori:
Tice poju, gore stoji jeka,
A kraj mene potočić žubori.
Ja se šetam, družina sa mnome.
Mi idemo Stražilovu tome.
Pod nogama ona rosna trava,
A sa strane brda mirisava,
A ovde se potok pošalio,
Pa nam puta mladim preprečio;
Preko njega skačemo lagani,
I evo nas na drugojzi strani.
A odavde sve još ubavije -
Kako samo dolina se vije!
Kako gora podigla se gusta!
A po gori sva ta lipa pusta!
Lipa cveta, cvetici mirišu,
A uz miris vetrići uzdišu;
A uz vetrić kosi poklikuju;
Uz kosove braća podvikuju:
"Ao, danče , ala si mi beo!
Još bih dugo gledati te hteo!
Al' kad mi se veče smrči mora,
Nek' se smrkne izmeđ' ovih gora!
Tu nek mi se hladna kopa raka,
Tu će meni zemlja biti laka"...
Zbogom ostaj, krasno Stražilovo!
Mlogi te je u zvezdice kov'o;
Mlogi rece: Ao rajska sliko!" -
Al' ko ja te rad ne im'o niko!
. . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . .
Tambur, tambur, sitna tamburice -
Udri, pobro, u sicane zice!
Danas ima, a sutra nas nema,
Hajd' u kolo, ko ce tu da drema...
Kolo, kolo,
Naokolo,
Vilovito,
Plahovito,
Napleteno,
Navezeno,
Okiceno,
Zacinjeno -
Brze, braco, amo, amo,
Da se skupa poigramo!
Srbijance, ognju zivi,
Ko se tebi jos ne divi!
Hrvacane, ne od lane,
Od uvek si ti bez mane!
Oj Bosance, stara slavo,
Tvrdo srce, tvrda glavo,
Tvrd si kao kremen kamen
Gde stanuje zivi plamen!
Ao, Ero, tvrda vero,
Ko je tebe joste ter'o?
Ti si ka'no hitra munja,
sto nikada ne pokunja.
Ao, Sremce, gujo ljuta,
Svaki junak po sto puta!
Crnogorce, care mali,
Ko te ovde jos ne hvali?
Macem bijes, macem seces,
Macem sebi blago teces:
Blago - Turska glava suva,
Kroz nju vetar gorski duva!
Oj sokole Dalmatince,
Divna mora divni since!
Oj ti krasni Dubrovcane,
Nas i danas beli dane,
Ta se pesma iz starine,
Puna slave i miline!
Oj Slavonce tanani!
Banacane lagani!
Oj Bacvani zdravo, zdravo,
Ko j'u pesmi veci djavo!
I vi drugi duz Dunava,
I vi drugi gde je Drava,
I vi drugi, tamo, amo,
Amo da se poigramo!
Hvatite se kola toga,
Od visnjega je ono Boga!
. . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . .

nastasenjka · **~daydreaming~**

Kad mlidijah umreti

Lisje zuti vece po drvecu,
Lisje zuti dole vece pada;
Zelenoga vise ja nikada
Videt necu!
Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmozdeno,
A kleca mi slabacko koleno!
Dodje doba da idem u groba.
Zbogom zitku, moj prelepi sance!
Zbogom zoro, zbogom beli dance!
Zbogom svete, nekadasnji raju, -
Ja sad moram drugom ici kraju!
O, da te tako ja ne ljubljah zarko,
Jos bih gledo tvoje sunce jarko,
Sluso groma, slusao oluju,
Cudio se tvojemu slavuju,
Tvojoj ruci i tvojem izvoru -
Mog zivota vir je na uviru!
O, pesme moje, jadna sirocadi,
Deco mila mojih leta mladi'!
Htedoh dugu da sa neba svucem,
Dugom sarnom da sve vas obucem,
Da nakitim sjajnim zvezdama,
Da obasjam suncanim lucama...
Duga bila, pa se izgubila,
Zvezde sjale, pa su i presjale,
A sunasce ono ogrejalo,
I ono je sa neba mi palo!
Sve nestade sto vam dati spravlja -
U traljama otac vas ostavlja.

nastasenjka · **~daydreaming~**

Ukor

Gde si dušo, gde si hrano!
Gde si, danče mio?
Gde si, sunce ogrejano?
Gde si dosad bio?
Ta sinoć se tebi mlada
Baš zacelo nada'!
Sunce zađe - pade tama -
A ja ostah sama!
Ala ljubiš, moje lane,
Ala grliš slavno!
Grli, ljubi, dok ne svane -
Ta već nesi davno!
Već nedelja dana prođe
Kako mi ne dodje!...
Jao zlato, tako t' Boga,
Ta kako si moga'?!

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Vragolije

Momak ide vragolan,

Po gori se širi,

Lep je ka'no lepi dan

Što kroz goru viri.

A sa gore, kraj potoka,

Stazica se dala,

Jedna moma milooka

Tu je rublje prala.

Al' kad smotri vragolana,

Povikala seka:

"Oj, stazice, oj, tanana,

Dones' ga meneka!"

Viknu moma, pa ti brže

Za žbun jedan zađe,

A momak se čisto trže

I čudo da snađe:

"Jao mene, i do sada

Šetah ja po gore,

Ali ne čuh još nikada

Da slavuji zbore!"

Tako reče momak tuna,

Pa s' mlađan zahuja

Da on vidi iza žbuna

Tog čudnog slavuja.

Al' i moma iz zasede

Poskočila oma -

Beži, sele, eto bede -

Beži majci doma!

Beži moma, manu rublje…

Beži l' domu svome? -

Sve u goru beži dublje,

A momak za njome.

Beži moma, do kolena

None joj se bele -

Bele none do kolena

Momka su zanele:

"Ta da imaš krilo lako

Da prhneš oblaku,

Ne bi mene, čedo, jako

Utekla junaku!"

Pa se, mlađan, za njom stisnu,

Dohvati je sade:

"Jao mene!" - ona vrisnu,

Pa pod lipu pade.

O, da čudna valjuškanja

Po zelenoj travi,

O, da čudna ljuljuškanja

Da t' podiđu mravi!

Laki vetrić osme'nu se,

Listak liska dirnu,

Beli danak pokrenu se

Pa kroz lipu virnu.

Lipa brsne grane širi,

Šapće danu sjajnu:

"Viri, dane sjajni, viri,

Ali čuvaj tajnu!"

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Branko Radicevic bio je po rodjenju Brodjanin i Slavonac a po detinjstvu i mladosti Zemunac i Sremac. Otac mu je bio u Brodu carinski cinovnik i tu se Branko 18. marta 1824 rodio. Godine 1830 premesten je pak Todor Radicevic iz Broda u Zemun. Sa sobom je doveo i Branka, koji je tada tek sest godina imao.I tu u Zemunu proveo je Branko najlepse svoje doba. Ono detinjstvo u kom se ne zna ni za brige, ni za nevolje, u kome se skace i trci, zivi u vetar i ne misli na svet. U tom dobu posao je oktobra 1830. godine u osnovnu skole, koje je prota zemunski Jeftimije Ivanovic vrlo digao i u srpskom duhu drzao, a Vasilije Vasiljevic nadairao, U ovod dobu poceo se Vasiljevic za ”jotu” zagrevati, koja je bila najveci greh protiv dotasnjeg pravopisa. Branko je isao u skolu ne znajuci da u Zemun Vuk Stefanovic cesto dolazi, tu kod Vasilija Vasiljevica rucava,da je poceo kupiti narodne pesme i 1818, izdao recnik srpskog jezika. Mozda mu je koji put u oci upao sakati covek sa crvenim fesom, kome je drugu nogu stula zamenjivala. Branko je u to doba bio 7-8 godina star a Vuku je bilo oko 45.

Starima i konzervativnim zemuncima se on nije dopadao. Hteo je ”rusiti” pravoslavije i debelo ”jer” i uvadjati neku jotu. Ali kolonija jotovaca bivala je sve veca. Vasa Vasiljevic ugledan trgvac, radio je na njenom sirenju i sa zemunskom Kosavom osecao e neki dah novog vremena i tanki miris ”jote”.

U ovome prelomu proveo je Branko Radicevic u Zemunu, ne imajuci ni pojma cemu se ljudi bore i kakve se ideje u mestu i narodu sire. Jota je bila u skoli zabranjena i tesko ucitelju, koji bi se usudio da na crnu tablu napise ”jotu” i djacima kaze, da taj kratki rec, ta velika ”zapjati” znaci pocetak novog doba u knjizevnosti, rekao bi covek u zivotu srposkog naroda. U jednoj satnici, koju u pocetku nije niko ozbiljno uzimao, lezala je klica velike ideje, preporodjaja knjizevnosti, tako reci svetskog dogadjaja. Srpski narod pocinje prvi put gubiti pamcenje. Od Kosova je sve tubio a nista nije zaboravljao, ali je u doba Branka u Zemunu, poceo zaboravljati stari rusko-slovenski jezik i pravopis i uvidjati svoj jezik i knjizevnost-da ga svi razumu.

Sve se to u Zemunu zbivalo, kada je carinski sluzbenik Todor radicevic u zemunski ”kontumac” (danasnji varoski perivoj pred gimnazijom) pregledao robu sa Balkana i odmerivao carinske takse a u Nikolajevskoj skoli njegov sin Aleksa, kasnije Branko, u skamijama slusao kako ucitelj predaje predmete i trazi priliku da rasejane djake kazniti moze. Prut i batine bile su u to doba pedagoska sredstva, da se bolje pamti.

U srpskim,nemackim skolama zemunskim proveo je Branko punih pet godina (1830-1835) i naucio toliko da je otac njegov mgao pomisljati da ga u gimnaziju posalje. Od Zemuna pa do Karlovaca, gde je bilo gimnazije, moglo se za jedan dan stici kolima. Mogao je u Karlovce dolaziti i Branka nadzirati, koje je bez matere i slabunjav bio. Ruza,mati Brankova bila je 1. Aprila 1833 umrla, a od ovog doba bio je, tako reci,sam sebi ostavavljen.. Otac u sluzbi a mati u grobu.Pune dve i po godine bila je kuca Todora radicevica prazna, dok najposle i Branko iz Zemuna ne ode. To je bilo pocetkom 1835. Kada je prvi gimnazijski razred podje. I od ovog doba pa do Jula 1841 ostade Branko u Karlovcima, provodjajuci ferije u Zemunu. Potonje godine svrsi sesti razred i vrati se u Zemun, u kome duze istade. Na licu mu se pokazivalo bledilo i telesna slabost kao da je oca u brigu bacilo. Po savetu lecnika (mozda dr. Djordja Pantelica koji je u varosi fizik bio), resi se Todor Radicevic da Aleksu ne salje u VII razred, nego da ga ostavi da se godinu dana odmara. To je bilo od Juna 1841, godine do oktobra 1842. Zimu,prolece I leto ove godine proveo je Branko u Zemunu u odmoru, zauzet oko toga da se oporavi,osnazi I za tezi rad koji je predstojao spremi. Dobar zrak, kupanje u Dunavu, snazna jela I slatka sremska grozdja kao da se slabackom djaku pomogli.

U tome Todor Radicevic bude sluzbeno premesten u Temisvar I Branko morade sa ocem. U Karlovcima u ostalom i nije bili VII i VIII razreda. Tu u Temisvaru svrsi Branko sedmu i osmu gimnaziju, ili kako se onda govorili filozofiju (1843-1841).

Zatim ode u Bec i stade slusati prava, ali ih ne zavrsi.Proveo je tri godine na pravnom fakultetu ali sto je vise slusa, prava su mu se sve manje dopadala. Godine 1847. raskrsti sa pravima. U tom nastade onaj veliki narodni pokret koji 1848, izvrze u revoluciju. Skole budu pozatvarane i Brano se vrati kuci. Dodje u Karlovce a zatim u Zemun. I u jednom i u drugom mestu imao je prijatelja i skolskih drugova. Narocito ga je Zemun sa svojim velicanstvenim polozajem i blizinom Beograda privlacio. U Zemunu je bio poznata i mila osoba. Prosle godine (1847) stampao je on u becu prvu knjigu svojih pesama, dotle nepoznatim i slatkim jezikom. To je bio onaj jezik za koji se Vuk u Zemunu borio, kada je Branko u osnovnim skolama sedeo, a knjiga je bila stampana ovom ”jotom” od koje su se konzervativni ljudi uzasavali. Madjarska revolucija, narodni jezik,jota, Vuk i t. d. - svako je za seb bilo prevrat i gle, sad je poceo i Branko sluziti se tim odvratnim stvarima. Kud ce to odvesti?

U tom puce glas da je general Djura Danicic dobio bitku. Napisao je knjigu pod naslovom “Rat za srpski jezik”, kojom debelo jer I Hadzi-Svetic do noge bubu potuceni. Nova era nastupi, narodi se umirise i sve podje svojim starim redom.

Cudna je sudbina htela, da Branko i Vuk u Zemunu zajedno zive ne poznavajuci jedan drugog, da se kasnije poznadu i svaki u svom zapru srp. knjizevnosti nov pravac dade. Branko je u Becu bio cest gost Vukov a sa njime i Djurom Danicicem udarao temelje nove knjizevnosti. Mozda je bilo cestih razgovora i o Zemunu i o svom detinjskom dobu Brankovom i nevoljama Vukovim. U Zemunu je saranjena i mati Brankova kao i mati Todora Radicevica. Zna se gde su im grobovi. Na kamenima zapisana su imena. Ali do danas nije nista ucinjeno, da se kosti Ruzine prenesu na bolje mesto. I u zemunskom parku trebalo bi se Branka setiti. Carinski cinovnici ziveli su i stanovali onda u ”kontumacu” malom predgradju, zatvorenom zidovima. Tu je sva roba sa istoka istovarivana i po propisu neko vreme stajala. U tom prostoru proveo je Branko pet godina detinjstva,a u Vukovom zivotu videsmo kakve je pogrde on o istip prostorijama od Milosevih agenata bas u doba Brankova bavljenja u istima slusao. Vuka na jednom delu kontumaca pogrdjuju prijatelji Milosevi a na drugom Branko, decak od osam i po godina zauzet igranjem ili skolskim knjigama. Ali je Branko napustio i jedni i drugo i dosao do ”parlamentarije”, primamljen vikom i larmom, da vidi, kako ovog hromog coveka sa fesom na glavi svakojakoim imenima nepoznati ljudi nazivaju. To bi se moglo nazvati . Vuk i Branko u zemunskom kontumacu 1832. godine.

Ivankamaza · **~Ljubav i Snovi~**

PUT

Crna Goro, ponosito stenje,
Krune srpske ti drago kamenje,
Uspomeno prebeloga danka,
Kog se seca Srbin kano sanka!
Kada glednem tvoje stene divne
Srce mlado u meneka zivne,
Jera ovde poslije Kosova
Sunce srpsko granulo iznova,
Ocistila s' ona velja bruka
Sto okalja Srbina sa Vuka.

...........................
.............................
Beograde, moj beli labude,
Al' se jadan meni vidis tude,
A kraj tebe do dve vode ladne
Cine mi se ko da placu jadne,
Ne prskaju t' ponosne zidine
Kao od pre od velje miline,
Vec se eto mimo tebe zure
Da sto pre te jadnoga prejure,
Da ne glede tvoje lude muke,
Tvoji jada, tvoje velje bruke.

Ivankamaza · **~Ljubav i Snovi~**

OJ MORAVO

Oj Moravo, sto bi bez Srbinja,
Sto bi Srbinj bez srca junacka,
Sto bi junak bez desnice ruke,
Sto bi ruka bez te sablje britke,
Sto bi sablja bez vesta kovaca,
Sto bi kovac bez tog tvrdog gvozdja,
Sto bi gvozdje da g' u brdu nije,
Sto bi brdo da mu gore nije,
Sto bi gora da nema drveta,
Sto bi drvo da nema lisca,
Sto bi lisce da mu tica nije,
Sto bi tice da im pesme nema,
Sto bi pesma da od srca nije,
Sto bi srce da mladosti nije,
Sto bi mladost da milosti nema,
Sto bi milost da devojke nema,
Sto devojka kad joj venac uzmu,
Sto bi venac bez ljupkoga cveca,
Sto bi cvece bez te rose sjajne,
Sto bi rosa bez zorice bele,
Sto l' zorica bez brata sunasca,
Sto bi sunce da mu neba nema,
Sto ces pesmo, sto ces srce moje,
Daleko je vedro nebo tvoje.

Ivankamaza · **~Ljubav i Snovi~**

PUTU KRAJ

" Ja obidjo mloge dole,
Mloge reke, mloga vrela,
Gore, luke, stene gole,
Mloge dvore, mloga sela;

I opeta nigde kuta
Deno mladjan da se stanim,
Da s' nemirna manem puta,
Svog zivota dan predanim.

Divni mesta vide dosta,
Divna beu, al' ne dugo,
Nigde dugo ja ne osta,
Jer sve trazi nesto drugo.

Pa tako se, levo , desno,
Po svem svetu lupam,
Sve je usko, sve je tesno-
Da l' cu sto da slupam?

Ko zna de ce jos isteci
Taj nemirni zivot moj,
De ce silna zelja reci:
Dosta more, ovde stoj!"

Peva putnik, pa silazi
Kroz kamenje niz planinu,
Put se vinu, on upazi
Divne drage I dolinu.

Gleda putnik s stene gole:
" O krasote, o divote!
Nos' me, stazo, dole, dole!"
Zakliktao od milote.

Dole ga je staza snela,
O da divna ovde cuda!
Jedna moma stoji bela,
Kano snena mlada gruda:

" Oj, devojko, zlato cisto!
Ta lepsa si nego vila,
Lepsa nego sunce isto;
Bi li rano, bila moja?"

" Oj, srecice, iznenada!
U moga me isti djaka,
Tela bi te, moma mlada,
Tela bi te za junaka."

Putnik iste, otac daje,
Eto putu dodje kraj,
Al' I moja ruka daje,
Dragi rode, pesmu naj!

Ivankamaza · **~Ljubav i Snovi~**

CIC!

Al' se nebo osmeiva,
Al' se reka plavi,
A ribarce u cun sniva,
Jasno ko na javi.

On itnuo udicicu,
Ribicu je steko,
Metnuo na zeravicu,
Pa je tako peko.

" Zeravico de se trudi,
Nemoj tako sporo."
Ribica mu vece rudi,
Gotova je skoro.

Rudi riba- joste malo,
Sad mu je pecena,
Srce mu je zaigralo:
" Amo sad, milena!"

Dole cemo jako sesti,
Al ce da se sladi,
Moro bi te ribo jesti
I da nije gladi!"

Pa je uze, pa njom brze
Da primakne k usti,
Cun se ljuljnu, on se trze,
Ode sanak pusti!

Ivankamaza · **~Ljubav i Snovi~**

MOLITVA

Mesec jasni, zvezda jato,
I sunasce umiljato,
Zoru sto nam nebo sara,
A i munju sto ga para,
I tu silnu groma buku,
I oluje strasnu fuku
Ti satvori velje Boze,
Ko ovako joste moze!

Cvece ljupko i dolinu,
Stado, vrelo i planinu,
Tiu reku, silno more,
I pod nebom orla gore,
I nad orlom sarnu dugu,
I slavuja u tom lugu,
I jos njegov glas umilni
Ti satvori Boze silni.

Osim drugog ovde svega
Mene stvori iz nicega,
Duom svojim ti podunu,
U meneka dusu sunu;

Pa mi Boze joste tade
I u dusu nesto dade,
Ta i moja pesma ova
I nju meni ti darova.

Fala Boze na dar ovi,
O pomozi blagoslovi,
Da mi kako s prava puta
Dusa mlada ne zaluta!

Ivankamaza · **~Ljubav i Snovi~**

GUSLE MOJE

Gusle moje ovamote malo,
Amo i ti tanano gudalo,
Da prevucem, da molo zagudim,
Da mi srcu odlane u grudim'
Ta puno je i prepuno srece,
Cudo divno sto ne pukne vece.

Zora bela, sunce ogrejalo,
Lisna goro, polje obasjano,
Cvece milo, roso, bistro vrelo,
Pa ti joste moje cedo belo-
Ko da gledne carne oci tvoje
Pa u srcu da mu ne zapoje!

Ao svete mio i premio,
Krasno li te visnji udesio,
Samo, samo, da jos mreti nije,
Al' vec neka kad inako nije.
Danas sutra cas ce udariti,
Jarko sunce meni zakloniti,
Iz ruku mi jasne gusle trgnut,
Moje telo pod zemljicu vrgnut.
Al' sto pevah nece propanuti,
Nakon mene hoce ostanuti,
Dok se poje, dose se vince pije,
Dok se kolo oko svirca vije,
Dokle srce za srcem uzdise,
E pa dotle, a kuda cu vise.