Znameniti Srbi i Srpkinje

anti-xxxat · Početnik Domaćeg.de

ZIVOJIN MISIC
(1855-1921)

Najpoznatiji srpski vojvoda i najtalentovaniji vojni zapovednik. Vojničku karijeru započeo je u artiljerijskoj školi u Beogradu kao pitomac. Za uspešno komandovanje u srpsko-turskom ratu (1876-1877), odlikovan medaljom za hrabrost, a u srpsko-bugarskom ratu komanduje bataljonom. Od 1876 pa sve do 1918 učestvuje u sve i jednom ratu koji je zadesio Srbiju. Posle majskog prevrata 1903 biva penzionisan i reaktiviran posle 6 godina. Sa R. Putnikom je radio na reorganizaciji vojske i pripremama za balkanske ratove. 1913. Mišić je ponovo penzionisan i vraćen 1914. na položaj pomoćnika načelnika vrhovne komande, kasnije komadanta 1. armije. Pred 1. Svetski rat, u odsustvu generala Putnika zbog lečenja, zajedno sa Stepom Stepanovićem realizovao je planove o pokretu srpskih trupa, koje je izradio sa vojvodom Putnikom. To je dovelo do velikih pobeda srpske voske na Kolubari i Ceru. Zamenio je ranjenog generala Petra Bojovića na mestu komadanta Prve armije i smelom, taktički briljantnom operacijom, pobedio je u bici na Kolubari austrougarsku vojsku i izvojevao najveću pobedu srpskog oružja u istoriji. Za tu je pobedu dobio čin vojvode. Pred početak operacija na solunskom frontu, Mišić ponovo stupa na čelo komadanta 1. Armije. 1918 pred sam proboj solunskog fronta postavljen je za načelnika štaba Vrhovne komande, a 1. Armiju je prepustio generalu Bojoviću. Pod njihovim vođstvom probijen je solunski front i munjevitom brzinom oslobođena Srbija, a potom i jugoslavija. Mišić je posle završenog rata, 1918 postavljen za načelnika generalštaba. Odlikovan je najvišim vojnim odlikovanjima, kao što su Karađorđeva zvezda i francuski orden Legije časti. Umro je 20. Januara 1921. Čitav Beograd je izašao da posljednji put pozdravi oslobodioca i stvaraoca drzave, najvećeg vojskovođu 1. Svetskog rata, a ujedno i čitave srpske istorije.

anti-xxxat · Početnik Domaćeg.de

Стеван Синђелић

Стеван Синђелић се родио 1770. године у селу Војсци, у Округу моравском. Његов отац, угледни занатлија Радован Ракић је умро врло млад, па се Синђелићева мајка Синђелија преудала у друго село. Зато су га људи по мајци Синђелији прозвали Синђелић. Пре устанка служио је код чувеног ресавског кнеза Петра, кога су дахије пред почетак устанка посекле. Још пре него што ће подићи устанак, Карађорђе је прелазио преко Велике Мораве и састајао се са Синђелићем и договарао се о почетку устанка, па је Синђелић почео да прикупља народ ресавског краја за устанак. Чим је објављен устанак у Орашцу, Карађорђе је о томе обавестио Стевана Синђелића.

Стеван Синђелић је одмах побунио целу Ресаву. Турци, који су били у Ћуприји, чим су чули за устанак Срба крећу против устаника. Стеван Синђелић је то на време сазнао, па их је спремно дочекао на Јасењару, између Свилајнца и Ћуприје и потукао до ногу. То је било његово прво бојевање и први ратни успех.

После тога, Синђелић је учествовао у боју на Иванковцу са Миленком Стојковићем и Петром Добрњцем, где су сви скупа победили Хафис-пашу, кад им је Карађорђе дошао у помоћ. У боју на Иванковцу, Стеван Синђелић се показао као добар и способан војсковођа, па га је Карађорђе поставио за војводу ресавског.

Након боја на Иванковцу, Стеван Синђелић је са Добрњцем ратовао по моравској долини и освојио: Ћуприју, Параћин и Ражањ, до Делиграда. Ту су ископали и утврдили велике и јаке шанчеве у којима су дочекали нишког Ибахим-пашу са многобројном војском, у исто време када је био бој на Мишару (1806 године)

После 1807. и кратког предаха, дошла је за српске устанике судбоносна 1809 година. У Каменици, у селу Горњи Матејевац код Ниша, Срби су имали 6 шанчева. У првом шанцу (на брду Чегар) био је војвода Стеван Синђелић са својих 3.000 Ресаваца. Кад су Турци сазнали да су се све војводе, Хајдук Вељко и Петар Добрњац повукле с војском, и да су услед тога Срби ослабили, кренули су јаком војском на српске положаје на Чегру. Бој је почео у јутарњим часовима 19. маја 1809. (31. маја по новом календару). Турци су јуришали четири пута, али су их Синђелићеви јунаци одбили. Напослетку, преко оних који су изгинули и испунили ровове око шанца, Турци су на јуриш ушли у шанац. Сада је тек настао прави окршај. Борба пушкама, претворила се борбом кундацима, ножевима, хватањем за гушу и за косу. Турцима су стално долазиле нове снаге, а Синђелић је остао сам.

Кад је Стеван Синђелић видео да не може Турке истерати из шанца, да је много Срба изгинуло, а да не би пао жив турцима у руке, опалио је из своје кубуре у пуну бурад барута и тако је завршио бој.

После овога, на Чегру је лежало око 16.000 Турака и 4.000 Срба. После ове погибије нишки паша је наредио Србима да све српске главе одсеку и однесу у Ниш. Ћурчије су одрали главе, предали паши, а овај нареди да се сазида Ћеле-кула. И дан данас овај споменик палим Чегарским браниоцима се налази у Нишу и претворен је у спомен обележје.

Споменик војводи Стевану Синђелићу се налази у Ћуприји, а биста војводе Синђелића налази се у комплексу спомен-парк обележја Чегар, код Ниша.

anti-xxxat · Početnik Domaćeg.de

Драгутин Гавриловић рођен је 1882. године у Чачку. Војну академију завршио је 1901. год. Учествовао је у свим ратовима српске војске. Војну каријеру је завршио у чину пуковника. Умро је 1945. год. у Београду. Носилац је Карађорђеве звезде, француског Ратног крста као и многих других одликовања. У српској историји остаће запамћен по говору који је одржао браниоцима Београда октобра 1915. године непосредно пред јуриш у коме је и сам тешко рањен.

Говор мајора Драгутина Гавриловића браниоцима Београда 1915. год.

У току борби за одбрану Београда 6-7. октобра 1915. године Аустријанци су форсирали Дунав и искрцали се на делу обале који је држао 2. батаљон 10 кадровског пука којим је командовао мајор Драгутин Гавриловић. Аустријске јединице утврдиле су се иза железничког насипа на самој обали. Жестоко дејство аустријске артиљерије претворило је српске положаје у Банатској улици у хрпу рушевина али су храбри браници и даље пружали отпор. Растојање између српских и аустријских положаја на неким местима није било веће од 30 m.

Непријатељу се никако није смело дозволити да утврди мостобран. Прво је у напад кренуо жандармеријски одред који упркос тешким губицима није успео да потисне непријатеља. Једино решење било је да све расположиве српске јединице на овом сектору фронта изврше општи контранапад.

Око 14.30 мајор Гавриловић је прикупио своја три вода, два вода 3. батаљона, Сремски одред и пред кафаном "Јасеницом" издао следећу заповест:

Тачно у 15 часова непријатељ се има разбити вашим силним јуришем,
разнети вашим бомбама и бајонетима.
Образ Београда, наше престонице, има да буде светао.
Војници!
Јунаци!'
Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања.
Наш пук је жртвован за част Отаџбине и Београда.
Ви немате више да бринете за ваше животе, који више не постоје.
Зато напред, у славу! Живела Отаџбина, Живео Београд!

Уз громогласни поклич српски војници су кренули у контранапад. Међутим, снажна ватра аустријских јединица на насипу подржана ураганским дејством аустријске артиљерије одбила је и овај напад. Мајор Гавриловић је тешко рањен.

Жестоки напади српске војске су се наставили све до сумрака. Аустријски положај на насипу је био угрожен и само је ноћ спасила аустријске јединице од пораза. У току ноћи 7-8 октобра Аустријанци су наставили да пребацују појачања преко Дунава.

Између 8-9 октобра јединице Комбинованог одреда више нису браниле прелазе преко Саве и Дунава већ су се извлачиле на резервне положаје. Аустријске снаге су 9. октобра 1915. год. истакле Аустро-угарску и Немачку заставу на згради Старог двора.

Мајор Драгутин Гавриловић је буквално парадигма српске несреће. Човека који је храбро бранио Београд 1915.године, тридесет година касније убили су Београђани. Наиме, када се Гавриловић 1945.године враћао из заробреничког логора, ишао је у униформи официра краљевске војске. У Београду је наишао на неки руљу комуниста или њихових симпатизера, или ко зна већ кога, који су његову униформу протумачили као провокацију, па су своју мржњу према краљу, влади у Лондону и југословенској војсци, а оданост Титу, партији и новом поретку, решили да искале на мајору Гавриловићу. Убрзо после тога, Драгутин Гавриловић је умро, а Србија остала без једног од својих највећих синова.

anti-xxxat · Početnik Domaćeg.de

1) Срби су стари народ који је на Балкану врло суверен.
Народ око чије се историје окреће читаво вретено историје Балкана. Срби су народ са великом културом и традицијом. Народ који има древни правно-наследни кодекс, сопствени, оправдани календар, сопствену Цркву, СВОЈЕ ОРИГИНАЛНО ПИСМО, свој, оригиналан језик, обичаје, кухињу, музику, инструменте, (а ако је судећи по Толкиновим писмима) "проклето најбољу епску поезију на свету", сопствену митологију, велику и славну историју, народно предање, преко 14 векова дугу државну и државотворну традицију, неколико династија, монархију...
Срби и Србија су једна од Царевина Европских, једна од свега неколико.
2) Зато Срби себе, већ одавно, доживљавају као велики народ.
И дуго су, и упорно радили да се, чак, са нивоа великог народа уздигну ка рангу цивилизације. Српске цивилизације. Било је великих периода историје када име је то право и статус признавао цео свет. Срби се дакле, у свом поимању света, мере само према Немцима и Енглезима, Французима или Русима. Не према Чесима или Словацима, Пољацима или Мађарима. И никада према Хрватима. Не признају суперматију великима.
3) Срби су народ који је свестан да је дуго и много ратовао за своју слободу
Срби су, својим мишицама и храброшћу зауставили многе завојевачке најезде на Србију током последњих 15 векова. Срби су зауставили Монголску најезду (ово иначе нико не зна у Србији ; за Кублај-кана и Џингис-кана су сви чули - а да су их Немањићи развалили, то је мало (ако је и уопште) познато. Срби су зауставили и на крају коначно отерали Отомане из своје земље. Срби су дотукли Аутро-угарску.
Београд је град за који је вођено највише битака у ИСТОРИЈИ ЧОВЕЧАНСТВА. Чак 150 великих (не укључујући бомбардовање НАТО).
4) Срби су народ који је због таквог свог става стекао, међу завојевачима, бројне непријатеље.
А зар ово треба објашњавати? Или нас можда воле? Свака велика сила која је овим делом света прошла, са Србима је имала сукоб. Случајност?
5) Срби су народ о који су се многи "цивилизовани европски народи" СТРАШНО огрешили.
И неке државне и верске институције великог Света. Срби су, стога, надградили и као сопствени матрикс мишљења усвојили концепт "историософије", у потреби да правилно схвате историјске токове и сопствени међународни положај кроз време. Јер нам се ИСТЕ СТВАРИ ПОНАВЉАЈУ ВЕКОВИМА.
6) Срби су народ који слободу и правду цени преко мере.
Став "слобода или смрт", сама је суштина српске различитости. "Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу" НЕМА ПАНДАНА у европској књижевности. Срби су стога, обично у праву у тумачењу светских токова.
7)Срби су народ који је увек перципирао да би требало да има велику и јаку државу.
И територијално и по неким другим параметрима. Политички, економски, демографски, национално, културно, и свакако другачије. Државу са великом војском. Јаком и моћном војном индустријом. И данас би смо исто да је таквом направимо. И тачка.
8. Срби су народ који је вековима гајио традицију јунаштва, чојства, херојства, подвига и жртве.
Народ који је изнедрио став да је слобода златна и света. Да је боље отићи у гроб, него бити роб. Народ који може без много чега, али без божије правде и слободе - никада. Такође, Срби су пре свега склони да се, у објашњавању света, позивају на сопствене поетско-историјске ауторитете, насупрот страним, било научним или псеудо-научним.
9) Срби су народ који слави своје свеце и јунаке, своје датуме и догађаје.
Зато је, временом, изграђена заједничка свест и осећај колективног. Услед разних фактора, па и култне повезаности народа у једну, хомогену целину. Аутономну. Срби не воле туђе. Поготово обичаје и идеје. И то је неко људско право, мајку му... Да нећу ништа туђе. Мхм?
10) Срби су народ који је различит од неких европских народа. А некима је, опет, сличан.
И свесни смо тога. Често инсиситирамо на томе.

anti-xxxat · Početnik Domaćeg.de

Пастор Фридрих Грисендорф:

ТО СУ СРБИ!

(Из проповеди протестантског пастора Фридриха Грисендорфа,

одржане маја 1945.г. у селу Евербургу, крај Оснабрика)

''Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Руси, Американци, Енглези. Можда су имали боље оружје, више војника, боље вођство. Али то је, уствари, изразито материјална победа. Ту победу су они однели.

Али овде међу нама, има један народ који је извојевао једну другачију и много лепшу победу - победу душе, победу срца и поштовања, победу мира и хришћанске љубави. То су Срби!

Ми смо их раније само донекле познавали. Али смо исто тако знали шта смо чинили у њиховој отаџбини.

Убијали смо стотине Срба, који су бранили земљу, за једног убијеног нашег војника, који је, иначе, представљао власт окупатора - насилника. Па не само да смо то чинили, него смо благонаклоно гледали како су на Србе тако пуцали са свију страна.

Знали смо да се овде, међу нама, налазили 5.000 официра Срба, који су некад представљали друштвену елиту у својој земљи, и сада су личили на костуре, изнемогли и малаксали од глади. Знали смо да код Срба тиња веровање: ко се не освети, тај се не посвети!

И ми смо се, заиста плашили освете тих српских мученика. Бојали смо се да ће по нашој капитулацији, радити оно што смо ми њима чинили. Замишљали смо, јасно, ту трагедију и већ видели нашу децу како пливају канализацијом, или се пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовања, рушења и разарања наших домова.

Међутим, како је било?

Кад су пукле заробљеничке жице и када се 5.000 живих српских костура нашло слободно у нашој средини, ти костура су миловали нашу децу, давали им бомбоне. Разговарали су са њима! Срби су, дакле, миловали децу оних који су њихову Отаџбину у црно завили.

Тек сада разумемо зашто је велики песник Гете учио српски језик. Сад тек схватамо зашто је Бизмарку последња реч на самртничкој постељи била '' Србија!''

Та победа Срба је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани у њиховом светосавском духу и јуначким епским песама, које је наш Гете толико волео.

Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи, и Србима, који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед.''

Ово би требало да буде прва лекција у школи сваком ђаку ! ! !

Gertie · **◊Poker Face◊**

Милица Стојадиновић

Милица Стојадиновић Српкиња (Србкиња) (1830, Буковац - 1878, Београд), српска књижевница. Образовала се углавном сама, учећи стране језике и суделујући у књижевном животу. Од њених песама објављених у три књиге (1850, 1855, 1869), успелије су према званичној историографији српске књижевости оне интимнијег карактера. Значајан је њен дневник У Фрушкој гори I и II и преписка са Вуком Караџићем и Мином Вукомановић.
''Српска певачица Милица“, „песмотворка и списатељка српска“, како су је називали њени романтичарски савременици, рођена је у сремском селу Буковцу и била је једна од најзнатнијих личности у српском народу. Вук Стефановић Караџић ју је волео као своје дете и називао је „моја кћи из Фрушке“. Његош је говорио o тој лепој и младој девојци; „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори!“ Кнез Михаило био joj je више но заштитник: одан пријатељ. Када је долазила у Београд, београдски књижевници су је дочекали како се ниједан српски писац дотле није био дочекао. Љубомир П. Ненадовић величао је у својим стиховима, славио њене „лепе песме“ и „чуства права“. Ђорђе Рајковић joj je посвећивао своје стихове. Иван Мажуранић, прослављени песник Смрти Смаил-аге Ченгића, долазио је да је види. Јован Суботић силазио је са своје висине славом овенчанога песника и говорио са њом као једнак са једнаким. И ван скромних граница српске књижевности било се чуло име ове необичне девојке: Јохан Габриел Сајдл посветио joj једну ласкаву пријатељску песму; са Лудвигом Аугустом Франклом била је у великој преписци, и у својој старости песник је сачувао верну и нежну успомену на пријатељицу из младих дана; чешка приповедачица Божана Њемцова њена је пријатељица са којом се дописује. Листови су доносили њене слике, по свима крајевима причало сe o песникињи из Фрушке Горе, људи су долазили да је виде.
Као даровито дете сеоског попа у Врднику објављивала је већ у својој тринаестој години. 1847 изишла је у Сербском народном листу њена прва песма. Она је била жарки родољуб („жарка родољубица“) и поздравила је пламен који је 1848. г. био захватио целу стару Европу као прву светлост младе слободе српске. Она је певала „славенске липе“, сађене у Срему као „дрвеће слободе“ у Француској, Книћанина и његове добровољце са фесовима и са кубурлијама за појасом, војводу Стевана Шупљикца, за којега су се толике наде везивале, све јунаке трагичне и крваве Буне. У оделу од три народне боје, она је ишла пред народним поворкама које су из Фрушке Горе стизале у Вуковар. Када су се ствари окренуле рђаво по Србе, када су се са висина Фрушке Горе могла видети бачкa села у пламену, и када се сваки час очекивао прелаз Мађара у Срем, осамнаестогодишња девојка, која је читала Шилерову Јованку Орлеанку, заветовала се да ће са гитаром у руци отићи у српски логор и песмом распаљивати гнев и храброст српских бораца.

И од 1848. њено име се сусреће у српским листовима и часописима онога доба, у Војвођанци, Седмици, Шумадинци, Фрушкогорци, доцније у Даници, и безимено у Путнику и Комарцу. Њене песме изилазе у три маха 1850, 1855, и 1869. године, и она се поздравља не само као лепа нада но као украс и понос целе српске поезије.

Јаким националним осећањем својим она је имала пуно право да своме имену дода и реч „Србкиња“. Кад је говорила o старој слави српској, вели Франкл, „глас би joj звучао некако свечано-елегично“. Своју учитељицу, одрођену Српкињу, која joj je била рекла: „ти си врло даровита; штета што си од рацке породице", Милица је тако загрејала, да су обе проводиле ноћи, читајући јуначке песме српске, историју српску, и плакале над пропалом старом славом српском.
Она је била једна од оних врло ретких наших песника тога доба који су имали симпатија за Србију. Наши романтичари, чак и Љубомир П. Ненадовић, унук и син хероја из борбе за ослобођење, имали су љубави и песама само за кршеве Црне Горе и њене јунаке, a Србија им је изгледала обична, земаљска, недостојна да се њени истрајни напори и прозаично напредовање опевају на једној романтичарској лири. Милица Стојадиновић је волела Србију, „моју праву отаџбину“, вели у једном писму, то „мало число у слободи“, тај „одлом од великог царства“, драгу земљу где „слободе дрво цвета“, драгоцену залогу боље будућности народне.

Када је 1862. отпочело бомбардовање Београда, она је као на крилима долетела у Београд, и из вароши по којој су лежала мртва телеса и где је ваздух мирисао на барут, она пише своме пријатељу Ђорђу Рајковићу: „Нисам могла срцу одолети да не видим војнике србске, и не могу вам речима представити, како ми је било кад сам их видела. На свакој барикади по њих 50, у сваком видим јунаке из војевања Ђорђевог и Милошевог, тако сваком из очију говори одушевљење и жеља ударити се што пре са косовским врагом. Ја сам цео дан у Београду била, и провела сам га само у обилажењу барикада и у гледању ратника они'! Кад сам у вече полазила, чисто би' плакала, што одлазити морам“.

Сва је њезина поезија родољубива, општа, поучна и пригодна. Она сасвим припада старијем нашем песничком нараштају, оном који је певао четрдесетих година 19. века. Она цени Његоша и хвали Бранка Радичевића, али га жали као жена, његову младост, оне сузе и венац Вукове кћери на гробу у Марксовом Гробљу. Песници које она чита и уздиже то су код Немаца Хердер, Клопшток и Геснер, поред Гетеа и Шилера, a од српскнх Јован Ст. Поповић, Ђорђе Малетић, Никола Боројевић, Јован Суботић. У њеком дневнику „У Фрушкој Гори“ сама је описала једну наивну, готово детињасту романтичарску сцену. Дошао joj je у походе Суботић са својом младом женом. „Песникова љуба“ вели своме мужу: „Станите, певче, да вам ваш венац прочитам", и чита му стихове које му је Милица посветила. Он, увек свечан, затегнут и сујетан, пружа joj руку, и са олимпијске висине говори: „Ја се радујем и поносим што ми га је ваша рука исплела“. A она му одговара: „Жао ми је што нисам тој дичној глави умела лепши савити венац“.

Она је јако, необично, за наше прилике и за наше жене, јединствено волела књижевност. Из љубави за поезију, она је промашила цео свој живот, и била жртва књига и једног књижевног вишег сна живота. Поезија њена је сувише пригодна и „објективна“. Добра „песмотворка“ имала је осећања али се брижљиво чувала да оном што је интимно, лично, њено, даде израза. Врло су ретки колико толико топлији и бољи стихови у њезиној ладној стихованој прози. И ретке оазе су њене песме као она На смрт једној лепој сеоској девојци умрлој 2 марта 1855.
Милица Стојадиновић оставила је трајнији спомен својим песничким дневником У Фрушкој Гори, писаним од 3. маја до 22. септембра 1854, и изданим у три свеске, прва 1861. у Новом Саду, друга 1862. у Земуну, и трећа 1866. опет у Новом Саду. Дању заузета домаћим пословима, читањем или девојачким сањаријама, она је увече, у тишини, у својој мирисној соби девојачкој, бележила утиске које је дан оставио на њену осетљиву душу, уносила своја писма Љубомиру П. Ненадовићу, Вуку Караџићу, преводе из Франкла или Балзака, народне песме и приповетке, рефлексије о садањем васпитању младих девојака, цео један млад, свеж живот, сву своју осетљиву и књигама загрејану душу. Тај живот младе песникиње има поезије, поред свега прозаичнога оквира у коме се креће. Она је кћи сеоскога попа, сама живи сеоским животом и хвали се својом „селском простотом“. Она шије кошуље, плете чарапе, тка на разбоју, пере рубље, меси хлеб, надгледа како се виноград окопава и трава плеви. Она се добро осећа у тој сеоској атмосфери, у мирису планинскога ветра и босиљка из мале баште. Ујутру крупним очима својим она гледа буђење живота на селу који су сеоски петлови огласили, слуша блејање оваца, рикање волова, пуцање бичева, песме копача ранилаца. Она воли тај прост свет и има топлих симпатија за сељака, „на кога труде Бог благу росу и плодну кишу шаље.“ Она обилази болеснике, учи сеоске девојке женским радовима, пише молбе онима који имају посла са судом, родитељска писма момцима у „солдачији,“ а када прође селом, голуждрава сеоска деца лете јој у сусрет и у наручја.

Слободне часове она проводи у страсним читањима, и никад не може да се нажали што нема времена да се сва преда сновима и илузијама које књиге дају, да подигне свој вазда отворени дух, и да испуни своју немирну девојачку душу. Она заборавља на своју ситну егзистенцију кћери сеоскога свештеника, читајући Гетеа, „евангелиста нашег столећа“, мрачног и поетичног, „са раздробљеним срцем“ Бајрона, осећајнога Жан-Жак Русоа и патетичнога Шилера.

У њеном дневнику љубав према народу и љубав према простом животу и природи сливају се у складну целину. Она је задахнута идејама Жан-Жак Русоа. Свршила је „обершул“ у Варадину, била на „изображењу“ код једне „васпитатељке, пореклом Мађаркиње и благороднице,“ научила је немачки и свира у гитар, али она не воли то помодно, туђинско „воспитаније,“ сав тај „отров западне цивилизације.“ Она хоће да српска девојка у првом реду буде Српкиња, родољубива, побожна, скромна и радна, да воли свој матерњи језик, своју прадедовску веру, природан живот, благе нарави. Она се поноси тиме што у кући ради као и обична сеоска девојка која књигу није у руци имала. „Мало прије, вели она, да је дошао тко, би зачуђено погледао кад ми мама рече: „Иди умеси једну питу за ручак“. „Јер то свету није познато, да ја и сем писања што радим и радити умем, већ ме праве да сам слепа код обадва моја лепа бистра србска ока“.

Она сматра за велику несрећу народну што „учена и отмена класа" упада у „ништедржање“ вере и цркве и што се за мерило образовања почиње узимати неверовање. „Ја се срдим“, вели она, „на нашег великог песника Његоша, што је казао, да се не пита како се ко крсти, већ чија му крвца греје прси. Нема од тога ништа: ко се како крсти, онако му дишу и прси, то нас бар искуство учи“.

Била је сарадница многих листова и прва је жена ратни извештач. Њену репортажу под насловом Срце и барикаде из Београда, који је 1862. био поприште ратних сукоба, објавио је Маџарски дневник исте године. Пред крај живота, напустивши Врдник, прелази у Београд, где је и умрла 25. јула 1878. године, потпуно заборављена у крајњој беди. Сахрањена је у дворишту манастира сремске Раванице, који се налази на улазу у Врдник. Савремена критика Милицу сматра предводницом плејаде уклетих српских песника. Њена лирика се сматра „основом српског сентиментализма“ и везом српског песништва са Европом тога доба.

Gertie · **◊Poker Face◊**

Царица Милица

Кнегиња, или, како је народна песма назива, царица Милица, припада светородној лози Немањића, потомак је Немањиног најстаријег сина Вукана, а праунука Вукановог сина Димитрија, кога под монашким именом Давид Српска црква светкује као светитеља 7. октобра, и кћи је кнеза Вратка, у народној традицији познатог као Југ Богдан. Рођена око 1335. године, удата је око 1353. за кнеза Лазара Хребељановића, а историј-ски је видлјива у најстрашнијем тренутку српске историје - после косовске погибије, када је одлучно и мудро водила државне послове уместо малолетних синова Стефана и Вука. За њу је у Похвалном слову кнезу Лазару записано да "ничим није изостала у доброти иза свога супруга". По кнежевој смрти се замонашила и добила име Јевгенија, а пред крај живота је примила велику схимну и добила име Јефросинија. Великосхимницу Јефросинију, заједно са деспотом Стефаном, Српска православна црква светкује 19. јула (1. августа). У српској историји је кнегиња Милица прва жена која је, са Јефимијом, удовицом деспота Угљеше, била дипломатски посредник, када је код султана Бајазита 1398. године деловала по питањима свога сина Стефана Лазаревића и издејствовала пренос моштију Свете Петке из Видина у Београд.

Кнегиња Милица (монахиња Јевгенија) је оставила траг и у српској књижевности (Молитва матере и Удовству мојему женик), па се с разлогом сматра да су од ње књижевни дар наследила деца јој кнегиња Јелена Балшићка и умни песник Деспот Стефан.

Умрла је 11. новембра по старом календару 1405. године. Сахрањена је у својој задужбини манастиру Љубостињи

Gertie · **◊Poker Face◊**

Катарина Ивановић

Иако као сликар није битно утицала на токове развоја српског сликарства 19. века, јер је живела и стварала у Стоном Београду, ипак је Катарина Ивановић, својим делима, оставила траг у српској култури као прва жена сликар. Рођена у Стоном Београду 1817, кћи грађевинског предузимача, већ као дете показује сликарски дар па је трговац Ђ. Станковић, о свом трошку, шаље у Пешту, у атеље Јозефа Пешког, где слика свој први "Аутопортрет" са стилским одликама раног бидермајера. Ту је запажа мађарска грофица Чаки и омогућује јој да се 1835. упише на Бечку уметничку академију, али као ванредан студент, јер у то време жене нису имале приступ тој школи. Мада није знала матерњи језик, Срби у Бечу је топло примају, а С. Милутиновић Сарајлија јој 1837. посвећује спев "Тројесестарство". Катарина у Београд долази 1846. и остаје до краја 1947. Њене амбиције и нада да ће у земљи својих предака по наруyбини сликати велике историјске композиције, нису се испуниле. Израдила је, међутим, известан број портрета тада познатих личности који спадају у нај-значајнија остварења српског бидермајерског сликарства, међу којима су: "Кнегиња Персида Карађорђевић", "Стеван Книћанин", "Деца саветника Станишића" и др. Из Београда одлази на кратко у Загреб, а затим се враћа у своје родно место где је живела и радила до смрти. Сликала је углавном жанр-композиције ("Дечак са соколом"), мртве природе ("Корпа са грожђем"), дела која сведоче о њеној сликарској вештини и стилској бидермајерској оријентацији. За члана Српског ученог друштва изабрана је 1876.

Преминула је у Стоном Београду, 22. септембра 1882, а њени посмртни остаци пренети су у Београд 1967. године.

Gertie · **◊Poker Face◊**

Драга Љочић

Код нас не само да су запостављени него су тако потиснути да су безмало невидлјиви управо они на које је падао највећи терет свих српских ратовања за опстанак и слободу, а то су - жене. Једна од њих је и знаменита Драга Љочић, прва жена лекар у Србији.

Драга је рођена 1855. године у Шапцу. Завршила је Вишу женску школу у Београду, а на Великој школи је пробавила годину дана на природнјачком одсеку, после чега је отишла у Цирих на студије медицине, које је завршила 1879. године.

Учествовала је у свим ратовима које је Србија водила од 1876. до 1915. године - у два Српско-турска рата (први од 30. јуна 1876. до 1. новембра 1877. године, а други од 13. децембра 1877. до 31. јануара 1878. године), у Српско-бугарском рату (од 14. до 28. новембра 1885. године), Првом балканском рату (од 17. октобра до 3. новембра 1912. године), Другом балканском рату (29. јуна до 10. августа 1913) и Првом светском рату (од 28. јула 1914. до 24. новембра 1915. године и у повлачењу српске војске на Крф). Одликована је високим војним одликовањима.

У време Српско-бугарског рата (1885. године) Драга Љочић је била једини лекар у Државној болници у Београду. Касније је у Београду радила као лекар у управи Монопола и као приватни лекар. Један је од оснивача Материнског удружења. Поводом седамдесетогодишњице живота, Драгој Љочић је, као својој славној претходници, Друштво женских лекара приредило свечану академију у Београду 1925. године. Умрла је у Београду 1937. године.

Gertie · **◊Poker Face◊**

Милунка Савић

У нашем народу су солунци синоним за предане родољубе, постојане страдалнике и храбре ратнике. Другим речима, то су прослављени ветерани нашег слободарства. У томе, наравно, нису заостајале ни жене-солунци, а међу њима се нарочито истицала тиха и неустрашива Милунка Савић. Рођена 1888. године у селу Копривници код Рашке, Милунка Савић се у Балканским ратовима 1912. и 1913. године борила као добровољац. У добровољачку јединицу је примљена захваљујући лукавству - одсекавши косу, ставивши шајкачу и преобучена у мушкарца. У саставу Дринске дивизије је, између осталог, учествовала у борбама око опседнутог Скадра (заузет 22. априла 1913. године) и у Брегалничкој бици (30. јуна до 8. јула 1913. године). На Брегалници је добила капларски чин и прву медаљу за храброст. Но ту је рањена и у болници је откривено да је - жена.

У Првом светском рату се Милунка Савић нарочито истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство, добила Карађорђеву звезду са мачевима. Премда је приликом повлачења српске војске 1915. године тешко рањена, она је, пренета кроз Албанију, доспела на Крф и, после лечења и опоравка у Бизерти, поново стаје у прве борбене редове српске војске, у којој се и данас истиче храброшћу. У бици на Црној реци заробила је 23 бугарска војника... Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два Француска ордена Легије части и медаљу "Милош Обилић". Умрла је у Београду 5. октобра 1973. године, запостављена, као и сви солунци. Али њену легенду не може ништа да затамни.

Gertie · **◊Poker Face◊**

Света Петка

Света Петка, која је у цркви позната као преподобна мати Параскева, пореклом је Српкиња. Рођена је крајем десетог века у селу Епивату, код града Каликратије у Тракији. По смрти родитеља се замонашује и одлази у Јорданску пустињу, где је, одолевши свим искушењима, живела испосничким животом. Много година касније, како у њеном житију стоји, по промисли Божјој се враћа у отаyбину, где у непрестаној молитви и посту служи при цркви Светих апостола. После две године, не казавши се ником ко је, умире у родном месту у првој половини једанаестог века. На њеном гробу су се дешавала многа чудеса, те је стога уврштена међу светитеље. Њене мошти је бугарски цар Асен пренео 1238. године у град Трнов, одакле су, по Бајазитовом заузећу Трнова, склоњене у Влашку. На заузимање српске кнегиње Милице, мошти ове светитељке су пред турском навалом пренете 1398. године из Видана у Београд. По турском заузећу Београда 1521. године, султан Сулејман ИИ је пренео њене мошти у Цариград, одакле су пребачене 1641. године у румунски град Јаши, где се и сада налазе.

У народу се ова светица најчешће назива Петка, Петковица или Петковача, а њен дан Пејчиним даном. Због порекла се назива још и Света Петка Српкиња, а по местима преноса моштију Света Петка Трновска и Света Петка Београдска.

Света Петка, прва Српкиња која је проглашена за светицу, празнује се 27. октобра. Многе породице су је узеле за крсну славу, а насеља за своју месну светковину (заветине, литије, преславе). Њен помен је неизоставан у многим молитвама, а нарочито су је поштовале жене, које су јој одржавале и седмодневни пост. У капели Свете Петке, крај Цркве Ружице у Београдској тврђави на Калемегдану, налази се вода (звана агијазма) која, по веровању, има чудотворну исцелитељску моћ.

Gertie · **◊Poker Face◊**

Надежда Петровић

Историчари уметности оцењују да је Надежда Петровић стваралац изузетног сликарског темперамента и снаге, и особеног карактера, зачетник модерног сликарства у нас и једна од најзначајнијих личности у развоју српске и југословенске уметности 20. века. Прва је постигла аутономију боје, прва ускладила широко обојене масе, прва финоћи супротставља снагу, идеалу - стварност а нарацији - пластичну трансформацију. Њу је српска средина првобитно одбацила, да би се данас поносила њеним делима. Родила се у Чачку, 12. октобра 1873, у надареној уметничкој породици. Сликарско образовање стицала је у атељеу Д. Крстића, Ђ. Андрејевића и у Кутликовој школи у Београду, и, касније, у школи Антона Аyбеа у Минхену. Постала је 1893. учитељ цртања на Вишој женској школи у Београду, коју је и сама завр-шила 1890. Прву самосталну изложбу отворила је у просторијама Велике школе у Београду 1900, а излаже и на југословенским изложбама у Београду, Софији и на другим смотрама. Један је од оснивача "Кола српских сестара", "Ладе", уметничке колоније у Сићеву и Српског уметничког друштва. У Балканским ратовима учествује као добровољна болничарка, а почетком Првог светског рата је добровољна болничарка Дунавске дивизије са којом учествује у борбама на Мачковом камену. Умр-ла је у Ваљеву 3. априла 1915, од тифуса, као болничарка Инфективне војне болнице. Сачувано је више од 200 њених дела, а нека су јој осигурала нај-истакнутије место у модерној српској уметности. У њену част, у Чачку се од 1960. сваке друге године одржава ликовна смотра под називом "Меморијал Надежде Петровић".