Victor Hugo "Viktor Igo"

Ivankamaza · **~Ljubav i Snovi~**

Viktor Igo (fr. Victor Hugo) (26. februar 1802.-22. maj 1885.) bio je ne samo veliki francuski pisac, već i predvodnik mnogih književnih i političkih generacija. Za njegovo ime vezan je nastanak francuske romantičarske književnosti. Viktor Igo je je bio pesnik, romansijer, dramski pisac i politički tribun. Tradicionalna ljubav Francuske prema slobodi, snaga nacionalnog duha i veličina njene humanosti najpotpunije su se izrazile u delu ovog velikana.

Igo je rano stekao književnu slavu, koja ga je pratila sve vreme njegovog dugog života. U petnaestoj godini stihove mu zapažaju i pohvaljuju najviši članovi Francuske akademije, a već u osamnaestoj biva primljen za člana Akademije u Tuluzu. Njegova slava stalno raste i on, od ugledanja na na velika imena francuskog klasicizma, prelazi na originalno književno stvaranje. Igo tada istupa kao otvoreni pristalica novih, romantičarskih strujanja u književnosti. Čuveni predgovor drami Kromvel smatra se najdokumentovanijim manifestom romantizma. U njemu Igo zahteva da nova književnost bude osećajna, a ne racionalna, da deluje snagom reči i osećanja, a ne propisanom formom i ukočenom konstrukcijom. Pisci klasičari su reagovali vatreno i oholo, ali romantičarska književna reč već je bila prodrla u život i zatalasala mlade književne generacije.

Slavni pisac je ostao veran svojim idejama do kraja života. Takav je bio i posle povratka u Francusku, kada se pariski proleterijat 1871. godine obračunao sa buržoazijom i rojalistima. On se humano zalagao za pohvatane revolucionare nakon poraza Pariske komune. I u kasnim godinama života Igo je bio aktivan u književnom radu, stvarao nova dela i postao idol celog francuskog naorda. U takvoj slavi je i umro, u dubokoj starosti – 1885. godine.

Igo je jedno od najvećih imena francuske kulturne istorije. On je uspeo da stvori izuzetno obimno književno delo i da u njemu, pored najličnijih raspoloženja, izrazi opšteljudske težnje i ideale svoga doba. Zato se to delo ocenjuje kao najlepša himna životu i ljudskom pravu na sreću i slobodu.

Romani...

* Bug-Žargal, 1826
* Poslednji dan osuđenika na smrt (Le dernier jour d'un condamné), 1829
* Han Islanđanin (Han d'Islande), 1831
* Bogorodična crkva u Parizu (Notre Dame de Paris), 1831
* Klod Ge (Claude Gueux), 1834
* Jadnici (Les Misérables), 1862
* Rabotnici na moru (Les travailleurs de la mer), 1866
* Čovek koji se smeje (L'homme qui rit), 1869
* Devedeset treća (Quatre-vingt-treize), 1874

Drame

* Kromvel (sa programskim predgovorom), 1827
* Marion Delorme, 1829 (osnova za operu Marion Delorme Amilkare Ponkjelija)
* Ernani, 1830 (osnova za operu Ernani Đuzepe Verdija, kod nas preveo Jovan Sterija Popović)
* Kralj se zabavlja, 1832 (osnova za operu Rigoleto Đuzepe Verdija)
* Lukrecija Bordžija, 1833
* Marija Tjudor, 1833
* Ruj Blaz, 1838

Ivankamaza · **~Ljubav i Snovi~**

A la mère de l'enfant mort...."Majci mrtvog deteta"

Oh! vous aurez trop dit au pauvre petit ange
Qu'il est d'autres anges là-haut,
Que rien ne souffre au ciel, que jamais rien n'y change,
Qu'il est doux d'y rentrer bientôt;

Que le ciel est un dôme aux merveilleux pilastres,
Une tente aux riches couleurs,
Un jardin bleu rempli de lis qui sont des astres,
Et d'étoiles qui sont des fleurs;

Que c'est un lieu joyeux plus qu'on ne saurait dire,
Où toujours, se laissant charmer,
On a les chérubins pour jouer et pour rire,
Et le bon Dieu pour nous aimer;

Qu'il est doux d'être un coeur qui brûle comme un cierge,
Et de vivre, en toute saison,
Près de l'enfant Jésus et de la sainte Vierge
Dans une si belle maison!

Et puis vous n'aurez pas assez dit, pauvre mère,
A ce fils si frêle et si doux,
Que vous étiez à lui dans cette vie amère,
Mais aussi qu'il était à vous;

Que, tant qu'on est petit, la mère sur nous veille,
Mais que plus tard on la défend;
Et qu'elle aura besoin, quand elle sera vieille,
D'un homme qui soit son enfant;

Vous n'aurez point assez dit à cette jeune âme
Que Dieu veut qu'on reste ici-bas,
La femme guidant l'homme et l'homme aidant la femme,
Pour les douleurs et les combats ;

Si bien qu'un jour, ô deuil! irréparable perte!
Le doux être s'en est allé !... -
Hélas ! vous avez donc laissé la cage ouverte,
Que votre oiseau s'est envolé!

Victor Hugo (1802-1885)

Ivankamaza · **~Ljubav i Snovi~**

...Dieu fait les questions pour que l'enfant réponde...

" Les deux bêtes les plus gracieuses du monde,
Le chat et la souris, se haïssent. Pourquoi ?
Explique-moi cela, Jeanne. " Non sans effroi
Devant l'énormité de l'ombre et du mystère,
Jeanne se mit à rire. " Eh bien ? - Petit grand-père,
Je ne sais pas. jouons. " Et Jeanne repartit :
" Vois-tu, le chat c'est gros, la souris c'est petit.
- Eh bien ? " Et Jeanne alors, en se grattant la tête,
Reprit : " Si la souris était la grosse bête,
À moins que le bon Dieu là-haut ne se fâchât,
Ce serait la souris qui mangerait le chat. "

Victor Hugo (1802-1885)

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Juditi Gautier

Ave, Dea: Moriturus te salutat.

Smrt su i ljepota dvije stvari jake
što u sebi nose mrak i plavet sjajnu;
sestre su, jednako plodne i opake,
istu zagonetku kriju, istu tajnu.

O žene, pogledi, kose plave, crne,
sjajte, ja mrem! Sijaj, ljubavi i draži!
O blistave ptice iz dubrave tmurne!
O biserje što ga val mije i vlaži!

Gospo, nas smo dvoje bliži po sudbini,
neg što se po licu mom i vašem čini:
u očima vašim svemirski je žar,

a u mojoj duši zvjezdan ponor vreba;
oboje, Judito, susjedi smo neba,
vi, jerbo ste lijepi, a ja jer sam star.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Pjesnik poljem ide

Pjesnik poljem ide. Gleda i, bez r'ječi,
Divi se; i sluša: lira u njemu zveči.
Videć gdje dolazi, cvijeće pred kojim
Rubin tamni, cv'jeće koje bojam' svojim
Sjaj potamnit može repa paunova,
Cvjetići od zlata i modri cv'jeci mali
Dočekuju njega lica misaona
Il koketna, i vratom dok su njihat stali,
Ko da stoji cika: "Gle nam miljenika!"
Pun svijetla, sjene i žamora živih,
Puk veljih stabala, koji u šumi živi:
Svi ti starci: tise, lipe i javori,
Časni hrasti, vrbe s borama na kori,
Brijest s crnim granjem: teški od mahovine,
Ko ulemi kad se pokaže muftija,
Onome, što ide, dubok poklon čine;
Glava od lišća i brada od bršljana se svija
K zemlji. I dok čela sjaj mu promatraju,
"On je! Sanjar!" ide Šapat po svem gaju.

Nazor

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Sijač

Sjedim na pragu, ispod luka,
I gledam, suton dok već pada,
Kraj dana što još obasjava
Posljednje čase Ijudskog rada.

Po njivama od noći mokrim'
Promatram starca, gdje korača
U dronjcima, i pregrštima
Buduću žetvu u brazde baca.

Visoki njegov lik se crni
Nad radnjam krupnim. Osjetiti
Vjeru mu možeš u korisni
B'jeg dana, koji samo hiti.

On ide amo i tamo, i baca
Sjeme po uv'jek široj njivi;
Otvara šaku i opet sije . . .
A, gledeć u nj, ja, svjedok sivi,

Još razmišljam, dok krila sjene
- Što, uz šum neki, sveđ je jača
Produžuju do samih zv'jezda
Svečanu gestu tog sijača.

Nazor

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Trublje misli

Trubite, bez, prestanka trubite, o trublje Mislil

Kad Jozua, taj sanjar i prorok, Ijutlt, hodo
Okolo grada i, trubeć u trublju, narod vodo
Za sobom, prvi put ga kralj uz sm'jeh gledo; drugi
Put poruku mu posla: "Zar ti bi htio sada
Od vjetra trublje tvoje da grad moj u prah pada?"
Jozue kada maknu naroda red se dugi
Sa zavjetnim kovčegom, siđoše niza stube
Djeca da, uz rug, pljuju na kovčeg i na trube.
U četvrtome hodu, žene na zidinama
Šjedile, i smijale se, i prele, i st'jenama
Na porod Aronov se bacahu sa visoka.
A peti put kad Jozua okolo grada prođe,
Na zid slijepac svaki i svaki bogalj dođe,
Pa buka nasta kao da riče divlja stoka.
A šestog puta, gore, na kulu od granita,
Gdje oro gn'jezdo gradi, i takva joj je kamu
Čvrstoća da grom zalud str'jelom se u nju hita,
Vrati se kralj, i sm'jeh mu iz puna grla prasnu,
I reče: "Ti Židovi muziku prave krasnu";
Pa, oko njega, starci što sjede s njime u hramu
Da v'jećaju predveče, u hihot udariše.
A sedmog puta, sve se zidine razvališe.

Nazor