Epizoda Nis

Yak8dobar · Početnik Domaćeg.de

- Докле ћеш, Софија, да венеш за Сашом? Иза сваког угла можеш срести по једног. Кад бих ја падала тако на ''сентиш'', не би ме било нигде. Сад ћемо да испратимо родитеље, а вечерас ћу да приредим журку - осваја Марија простор иза свог прага. Родитеље је спаковала и отпремила из овог стана. Сама је распремила дневну собу, заиста не малу. Размакла скромније фотеље и табуреа по ћошковима. Сто оставила по средини. Одлази, враћа се. Не да ми ни да се помакнем нити да се супротставим. Купила нека пића, махом, алкохолна, кока-коле, триста чуда, вероватно за бројне званице.
- Шта ће ти ово побогу? - забезекнула сам се.
- Не мислиш, ваљда да сам за све ово имала новац. Најдан ми је ово спремио и довезао до улаза.
- Ма, који Најдан, о чему причаш?.
- То је власник кафића код кога ћемо сутра увече овако организовати. Он ће вечерас бити ди-џеј. Лепо ћемо се провести, драга моја!
- Да ли си ти нормална - поставих јој најобичније питање.
- Видећеш...
Пробала је плоче да ли су исправне, како стоји озвучење, подупирала шаком чело. Налазила је, сигурно, недостатке сопственом изуму. Да, сетила се, изашла и враћајући се носила украсне траке. Качи их унакрст. Сијалице облаже креп абажурима. Проба.
- Лепо је, није лоше -прича са собом, па се обрати и мени: - Ти си наша гошћа. Било би лепо да почасно место уз Најдана, буде твоје.
Не знам кога имам пред собом, Марију другарицу из одељења, или некаквог мешетара који треба и на мени да ''овајди''. Мислим, преживећу и то чудо. Многа ми се десише. Паде сумрак на нишко ''зимовање''.
Прво стижу даме. За видела, да се не смуцају по мраку. Рекла бих кокете. Мало јато расних кокошака. Оне, сигурно носе крупна јаја. Да сам ''певац'', по домаћинској дужности и као у харему, морала бих извршити бесловесни, нагонски задатак. Први пут сам гордо понижена. Те ''птице'' из дворишта, ако су домаће, волим као и све животиње. А ове, са нишког тротоара, којима треба да будем маскота, постиђују ме. Не вређам достојанство правих нишких дама. Понуда за вечерашње лудовање ружан је избор. Софија, откуд ти овде? Стиже главни ''кокошар''.
- Ди су ови момци - то му је било уместо поздрава.
Ево иду и ''галски петлови''. Нисам више пренеражена. Као и београдска ''пијаца''. Приђоше ми, сви до једног, учтиво се представише и поседаше. До њих унапред одређен избор. Марија, пре него седе, рече да ће она поред Благоја, а да моје ''почасно место стоји упражњено и да пати док на њега не спустим...заносну задњицу''. Бриди, боли и срозава. Седох. Имала сам осећај као да седим на дрљачи. Боде са свих страна. Боде понижење. Музика загрме као да бујица котрља низ улицу контејнере. Нико никог не чује. Од дуванског дима једва се разазнаје. Поче да пристиже пиће. Домаћица приноси. Прво мени.
- Векија - шапну ми на уво.
- Нећу. Алкохол ми је одвратан и од раније. Тата ми је притајени пијанац. Спусти ми она чашу у руке па продужи. Почело је увијање на фотељама у ритму ''метала''. Неки заплесаше. Најдан виче, урла у стилу музике примичући се мени. Ближе и ближе. Нисам имала куд. Попијем чувену ''векију'', да ову лудницу издржим до краја. Урнебес уз пригушено светло убрзано је хитао ка делиријуму. Пића понестаје. Посртање, ломатање и гажење уз бесомучан кикот. Више није било нормалних. Нисам ни ја. Ухватила ме она ''матора''. Ковитла ме. Окреће ми се све пред очима. Таласа, тоне. Заљуља, а седим. Замолим за чашу кока-коле. Стигла је као ''хитна помоћ''. Попијем. Да сам савремени Сократ, знала бих да пијем отров. Овако, шта ли је то, пиће или лек? Јавља ми се прво гађење. Сумњам у добру намеру. Касно. Гозба у моју част. Чудовишно. Није ни требало, није ни тражена. Поче да ми се привиђа. Видим мога Сашу у облаку дима. Разгрће га као перле и чешући раменом посрнуле пијане барабе пробија се до мене. У цивилу.
- Саша - викнула сам.
- Мене сте звали - одазива се диск џокеј. Нема га, видела сам фамозног Најдана.
- Сад ћу ја - чула сам глас.
Остављам помахниталу ''ергелу'' ждребаца и ждребица. Одлазим у собу. Плафон ми се час примиче - пада, час диже - лебди. Руке сам затурила за потиљак. Саша, волим те - завапила сам. Не дај ме, они ме трују. Био си овде, видела сам те. Зашто се кријеш, твоја сам. Била и остаћу. Ишчупај ме, немоћна сам. Помози ми сад или никад. Пропадам. Кроз лежај као у раку. Неке ми се наказе пред очима мреже. Други, не видим их, скидају ми ципеле. Не осећам себе. Ти ми се привиђаш. Не разликујем гласове. Реци ми да ли си са мном, хоћу ли овај пут преживети. Ко ми то скида панталоне, јеси ли ти.
- Јесам, добра моја девојчице. Скинућу ти и ролку да се раскомотиш. Лоше ти је. Ја те грлим, зар не осећаш?
- НЕ!
- Нећу се одвајати од тебе док се не опоравиш. Како ти срце добује. Ти си узнемирена. Без бриге, бићу пажљив. Хоћеш таблету да се смириш?
- Хоћу, дај ми мало воде, много сам жедна. - Пиј пажљиво, да се не загрцнеш.
- Зашто је угашено светло, не видим ништа?
- Не, није. Чини ти се као и Саша што ти се причињава.
- Зар ниси ти Саша?
- Његова сенка сам, зар не осећаш? У теби сам. Уносим ти ритам лагане музике. Зар је не чујеш?
- Не чујем.
- Сад ће мало јаче, како ти изгледа?
- Неко ме гура, кревет ми се шета.
- Ја, драгана моја!
- Хладно ми је као да сам обнажена.
- Морао сам, сва си у зноју. Разоденуо сам те, да дођеш до даха, зар те својом топлином не грејем. И ја сам скинуо све са себе.
- Ко си ти, у ствари?
- Сашина сенка коју ти блиставо засењујеш.Не видим се, нити он може бити. Ти си непоновљива, пунокрвна, страствена, мало те је пиће спутало, али поносан сам што си моја.
- Чија?
- Моја.
- Сашина?
- Не, он више воли војничку пушку од тебе. Ја бих издао читаву армију или дезертирао због тебе.
- Али осећам да се у мени просипа нешто чудно, вруће и гади ми се.
- Да, дражесна моја, свршио сам, нажалост пребрзо.
- Удари ме, молим те, да дођем себи.
- То не бих могао ни кад бих те ухватио на делу са Сашом.
- Са Сашом - ужас ме је обузео. Није то био мој Саша. Маријин подметнути ''џокеј''. Све је перфидно смишљено, утаначено. Чак нагласак, поступак, подвала. Огавна, прљава. Нисам више ''Невина Ждребица'' како ме је Марија цинично називала. Сад сам расна кобила за приплод нишким пастувима. Догурала сам цара до дувара. Гадим се себе више него Марије. Она је десет пута губила невиност. Није јој сметало. Мени једном превише. Зар је ово тренутак кад се постаје жена. За мене: постала сам у туђој режији вештица. Немам још снаге при оваквој свести да мрзим себе зликовачки, до уништења, до одузимања себи живота. Мука ми је, вриштим и повраћам. Тајац у ''дискотеци''. Знали су гадови да је жртва преживела. Ликовали су кикотом. Имали су зашто. Београдска ''гугутка'' постала је очерупана нишка кокошка. Прилазе ми. Питају. Не знам шта. Теше, кога и зашто? Постоји некада и нешто неутешно. Позлило ми је, у ропцу сам. Убила бих се. Ни снаге ни пиштоља. Вилице ми звече. Летим од ћошка до ћошка. Баца ме агонија безосећајно. Оштри шиљци ми убадају очи. Ножеви парају слабине. Маказе ми секу прсте. Нека ругоба ми чупа и стриже бујну косу. Камен ишчупан из темеља разваљује ми уста. Гутам га. Постајем наказа. Себе се плашим. Умрећу, најзад, то сам заслужила... Да ли је то мој најружнији сан?
Кад сам дошла к себи била сам у нишкој болници. Над мојим на смрт бледим лицем не трепћући пратило ме племенито око дежурне докторке. Мазила ме по коси.
- Шта ти се десило, малена моја? Дуго си у коми била. Пуно ме бринеш. Ти си из Београда? Овамо су те довели неки обешењаци, кажу да нема никаквих повреда. То сам и утврдила. Да ли можеш да се усправиш и седнеш? Хајде полако. Тако. Можеш ли шта да кажеш. Дала сам ти инјекцију за смирење. Инфузија, немој да те брине, да те мало окрепи и поврати снагу. Напољу чека нека девојка. Каже да је твоја другарица. Криви себе за то што ти се десило. Да је пустим унутра?
- Немојте, молим Вас, она је овоме ''кумовала'' - полушапатом сам завапила... - Добро, нећу. У оваквом стању не могу да те пустим ни у ходник, а камо ли да изађеш из болнице. Дај ми број телефона твоје маме. Ја ћу да јој се јавим.
- Преклињем Вас, не смете, пресвиснуће, ја треба да умрем, оваква нисам за живот.
- Имам и ја такву бригу у породици. Ниси ти мамин изузетак. Сместићу те до сутра на одељење да видимо како ће тећи опоравак. Сестра ће се о теби бринути. Неће се одвајати од твог кревета. Не љутиш се што те ословљавам са ''ти.''
- Не.
Осванула сам у болничкој постељи. На моје запрепашћење око подне, нисам халуцинирала, угледала сам уплакану мајку Паулину на вратима. Пришла је без речи, угушена сузама, пригрлила ме да сам јаукнула. Повредио ме тај матерински загрљај. Не силином? Него материнском бригом. Повредила ме моја недостојност те бриге и привржености. Повређена собом... Кад сам се мало прибрала, питала сам како је сазнала.
- Просто. Лична карта у одложеној гардероби. Докоторка и мајка преко информација добије број телефона. Јутрос рано звони телефон. С друге стране жице: ''Добро јутро... да ли је то стан... јесте... Овде Докторка Аница Ђорем из Нишког клиничког центра. Без панике. Ћерки вам је ноћас на некој журци позлило, била сам дежурни лекар. Пацијент одбија да сарађује, понаша се суицидно, па сам принуђена да вас као родитеља обавестим. Живот јој није угрожен. Биће она добро за неки дан. Није неопходно да дођете, али ми реците шта могу, сем лекарске помоћи, да учиним за њу и Вас. Хвала, ништа није потребно, долазим.''
Из болнице ћу изаћи са Паулином и вратити се кући у Београд. На Дорћол. Постала сам играчка у снажним рукама живота.
Поћи ће са мном и упрљано огледало, пало је у ђубре, а Софијин сан ружење светиње живота.

rouzvel · Prijatelj foruma

Постала сам играчка у снажним рукама живота.

To se obično dešava kad se prepije Rolling Eyes

Yak8dobar · Početnik Domaćeg.de

Није искључено,а нисам је ни питао.
Каква су Твоја искуства.
У писању и у банчењу?
Претпостављам да и Ти не питаш.

Jana-018 · Prijatelj foruma

Pazi,ko je objavio moju pricu Shocked

Yak8dobar · Početnik Domaćeg.de

Поштована,млађана дамо!
да ли је потребно извињење
за овакав "гаф". Како сам
дошао до "Твоје" приче,не знам.
Оно што могу,предлажем Ти:
Издај налог за забрану књиге
"Софијин вилајет" која је написана
јуна 2002. а објављена 19.октобра
2004,на дан почетка сајма књига.
Ако желиш,достави ми своју мејл
адресу да Ти упутим интегрални текст.
Десетак дама "читалица",не знајући за
ову чињеницу веома високо су оцениле
мој писани покушај...
Са захвалношћу,поздрав од Бранка.

Jana-018 · Prijatelj foruma

Branko...postovani stariji gospodine...ja se malo salim,ocigledno da me nepoznajes,niti imam pojma cija je prica Mr. Green

Yak8dobar · Početnik Domaćeg.de

Jana-018 · Prijatelj foruma

Zao mi je Branko al nista ja tebe nerazumem...malo sam priglupa sta cu Rolling Eyes

Yak8dobar · Početnik Domaćeg.de

Нити си Ти приглупа,нити ја препаметан.
Мала игра асоцијација,шала,да не помислиш
да сам Те схватио као недобронамерну.
Без бриге,све је у најбољем реду.
Дакле, у првом,као у позоришту.
Уживај!!!

Jana-018 · Prijatelj foruma

Нити си Ти приглупа,нити ја препаметан.

Ovo mi se posebno svidja Mr. Green

Yak8dobar · Početnik Domaćeg.de

СВЕ О ТЕБИ ЗНАМ

Све о теби знам по души и хтењу
Што си тако млада што си одвећ добра
Могао бих срозан у своме бесцењу
Посвуд да те стегнем као да сам кобра.

Све о теби знам не долази споља
Краде те од свести видљив талас за ме
У стезању груди из магнетног поља
Старост мога срца од натруле сламе.

Све о теби знам ко о Божјем суду
Што блудника чека иза гробних врата
Срамежљиво кријем у бешчасном труду
Дрзнути се на те ко убити брата.

Све о теби знам сву лепоту чедну
Што из тебе злати анђеоским сјајем
Очи старог орла и на јагње гледну
Због њега у себи и на грех пристајем.

Све о теби знам веруј старом перу
Преживело многу жегу и олују
У подножју исто ко у небодеру
Капи младе крви рукопис му трују.

Све о теби знам немиром се кунем
Свег си тога свесна како ћеш ми рећи
Просто да ми буде што у греху трунем
Часи грешног бола са мном ће отећи.

Са особитим задовољством Теби и
Твојој генерацији,не могу да Ти
понидим сокић...недохват је...

Yak8dobar · Početnik Domaćeg.de

СВИМА ПОСЕТИОЦИМА ФОРУМА:

СРЕЋНО НОВО ЛЕТО ГОСПОДЊЕ 2005.

Жели Бранко