SVEST O PESMI

*

Mene ničega više nije stid.

Klonu sunce preko svega. Željen plod

pun je noći. Glas što sebe sanja, zid

otkri u daljini gde zazidan mi brod.



U tom zidu čuvam svoju gordost, pevam

iz te zazidanosti lepše no na slobodi.

Otkud ta moć da sebi odolevam,

a ne odoleše vinogradi rodni!



Je li to čudna želja da se živi

bez sebe? Želja za pesmom bez pesnika?

Od prošlosti i zaborava vreme što se divi

izdajstvu moga zaustavljenog lika?



Da li to znači reći promeni: neću!

I ostaviti pesmu da se sama menja?

Pokloniti sebe životinjama i cveću

i snagu svoju dati gladi crnog korenja?



U ovoj noći mene nije stid

što pevam iz zida lepše no na slobodi.

Sunce mi u peti bridi. Blešti zid

na kraju puta što nikud ne vodi.



* *

Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim

toj reči čiju posedujem moć da je kažem.

Njen pepeo je zaborav. Ako pred tom reči skrivim

pod čelom mi poledica i dan poražen.



Reč krv! najlepša reč koja se ne sme.

A koliko ptica i zveri u krvi mojoj prenoći!

Možda izvan moga srca i nema pesme,

jer krv je vanvremena mastilo bez moći.



Reč žudnja! jedina još smisao ne nađe;

I ptica u paklu kroz tužnu mi glavu.

O gorko more za moje bele lađe

kroz ispisani predeo i verbalnu javu!



Reč smrt! Hvala joj što me ne sprečava

da otputujem u sebe ko u nepoznato,

gde ako ne nađem sebe i smisao što spasava

naći ću svoga dvojnika i njegovo zlato.



Reč vatra! Ja sam joj rekao hvala što živim.

Reč smrt hvala joj što me još ne preči

da volim samog sebe i da se divim

svojoj ljudskoj moći da izgovaram reči.



* * *

Verujem da bih mogao da govorim

da izađem iz sebe s nadom na povratak,

makar kroz pustinju do mesta gde gorim,

makar kroz smrt do istinskih vrata.



U pogrešnom rasporedu reči utešno vreme

možda ću naći. Ili ću otkriti

kako je besciljno ljubim ko kiša, kao vreme,

ko onaj što menja reči a ne svet skroviti.



Verujem, mada bez nade ući mora

u noć, u zaborav kroz koji se prostirem,

ta pesma bez zavičaja, ta ptica bez gora,

da smrt svoju ne izdam, da živim dok umirem.



Onaj ko peva ne zna je li to ljubav

ili smrt. Kada miris pomeri cvet,

gde je cvet, da l' tamo gde miriše sa ruba

sveta punog a praznog, il' tamo gde mu je cvet?



Svaka je pesma prazna i zvezdana,

Ni bol ni ljubav ne može da je zameni.

Ona je sve što mi osta od nepovratnog dana,

Praznina što peva i mir moj rumeni.



Pesmo prazna i zvezdana, tamo,

tvoj cvet mi srce slaže, kroz krv šeta,

ako ga uberem ostavlja me samog,

ako ga napustim za leđima mi cveta.

HRONIKA


Prvoga dana pomreše ptice i zmije nastaniše gnezda i vetrove

Drugoga dana ribe izađoše iz vode i voda oteče prazna

Trećega dana šuma je posla prema gradu a grada nigde

Četvrtoga dana sazidaše ćele-kulu od lobanja i škrguta

Petoga dana suma je skupljala kraj reke obezglavljene leševe

Šestoga dana malo vatre zaljubljeno nalik na sunce

Sedmoga dana ne zapevaše anđeli

Osmoga dana u ponedeljak prvi put zapeva ptica

od pepela i zid progovori.

MORE PRE NEGO USNIM


Svet nestaje polako. Zagledani svi su

u žežljivo vreme na zidu: o hajdemo!

Granice u kojima živimo nisu

granice u kojima umiremo.

Opora noći mrtva tela,

mrtvo je srce, al ostaju dubine.

Noćas bi voda samu sebe htela

da ispije do dna i da otpočine.



Putuj dok još ima sveta i saznanja:

bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj.

Oslepi svojim koračajući putem, al znaj:

lažno je sunce, istina je njegova putanja.

Nek trgovci vremenom plove sa voskom u ušima,

ti smelo slušaj kako pevaju pustinje,

dok kleće bele zvezde pred zatvorenim morem i ima

u tebi snage koja te raspinje.



Praznino, kako su zvezde male!

Tvoj san bez tela, bez noći noć,

pridev je čistog sunca pun pohvale.

To što te vidim je li moja ili tvoja moć?

Prozirna ogrado koju sjaj savlada,

pusta providnosti koje me strah hvata,

tvoj cvet je jedini zvezda izad grada,

tvoja uzaludnost od čistoga zlata!



Svet nestaje polako, tužni svet.

Ko će naše srce i kosti da sahrani

tamo gde ne dopire pamćenje, pokret

gde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani!

Iščupajte mi jezik i stavite cvet:

počinje lutanje kroz svetlost. Reči zaustavi!

Sutra će sigurno i kukavice moći

ono što danas mogu samo hrabri i pravi

koji su u prostoru izmeću nas i noći

našli divne razloge drugačije ljubavi.



Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom

u misao koju još ne misli niko,

u prazno mesto, u penu kada s prazninom

pomeša se more i oglasi rikom.

SONET O NEPOROČNOJ LJUBAVI


Nema je ovde, sve je više gubim

U časnom krugu kog zaborav rubi.

Oh, gipka sliko varke, varko živa,

kad kamen vida njeno lice biva.

Daj mi snage da neporočno ljubim

dane započeo tužno. Tu se skriva

bol bez odjeka i reč bez odziva.

O, daj mi snage nad silama grubim.



Vrati mi sličnost da usnim, dok strava

tišti mi čelo i niče na stolu.

Ona je deo predela što spava.

Pomešana s vetrom dok ćuti u sjaju

iscrpem budućnost u svirepom bolu

što sanja krv leta i pakao u raju.

RAVIJOJLA
…tužna vila nije sjena puka"

Tin



Tvoje je srce uzrok dana i noći

Vreme slično suncu dubokom i prazni

Zabranjeni slavuji slavni al' bez noći

Tvoje je srce uzrok dana i noći

Da sve što prođe vrati se po kazni



Tužna posestrimo čemera i bune

Pelen je jedini lek i gorka nega

Srcu još gorčem što se tobom kune

Tužna posestrimo čemera i bune

Jetkih mudraca s izmišljena brega.



Tvoje je srce u drugima ti samo pevaš

I tvoja ih praznina sve više očarava

Oproštena im oporost dosneva

Tvoje je srce u drugima dok pevaš

O iskri iskrenoj koja ojačava

U taštom predelu kome odolevaš