SOFIJIN prvi "SUSRET"

Yak8dobar · Početnik Domaćeg.de

- Знаш ли, девојчице, - полугласно ће Ивона, - како је лепо бити заљубљен!
- Не знам - рекох тада.
Сад бих, кад се сетим свега, мирне душе ја њу питала како је лепо бити глуп. То и није питање него животно искуство Боре Ђорђевића, моје, готово свачије, сем оног ко то не прихвата. На оне године треба додати четири деценије живота, ипак за четврт мање. Свеједно, Ивона је подуго причала, мислећи да је слушам. Наравно, кад сан закуца, сенка пада на речи и значења. А сан ме чекао као први младић, дечко у заказано време.
Наредне ноћи, ''дечко није дошао на састанак''. Поново сам, уз прозор, села на свој луксузни кауч. Подметнула јастучиће пода се, налакћена, тражила мало даха, отуд одакле сам синоћ слушала Дучићеву поезију. Стргла сам мајичицу са себе, а мрак је заодевао детињасту разголићеност. У безименој замишљености, помислих да бих репризно могла да одслушам синоћну причу. Би ми непријатно кад ми јутрос Ивона, успут, рече:
- Брзо си заспала.
Имала сам неодољиву потребу да надокнадим мањак пажње. Немајући бољи повод ни паметнију мисао приупитах:
- Ивона, спавате ли?
- Не, Сокице, сањам.
- Не разумем - узвратих, не знајући да ли је то алузија на моју небудност.
- Призива ме сећање на прошло лето и ову собу.
- Јесте ли ми синоћ о томе причали, ничег се не сећам!
- Нисам, но бит је иста. Као што је осамљеност у срцу властитог имена, тако и љубав. Мења име лице које их у себи носи.
Ово ми се учинило као филозофија искуства, па замолих:
- Дођите код мене на чист зрак.
Отежало се придигла, пришла тик уз кауч и тупо уздахнула. Поглед јој се губио далеко негде у дубини вреле летње ноћи. Као да је циљан у једну ''точку''. Непомичан као затворена врата наше собе. - Питали сте ме да ли знам...Моја заљубљеност је исто што и пламичак на ветру, признадох истину о себи. Овај пут радозналост ме је победила нокаутoм.
- Драга моја - поче шапатом...
Колико патетике, помислих.
- ...Мало је прилика да се стекну сви и повољни ''увјети''. Звонимира сам упознала на рођенданској журци у Сарајеву. Био је типичан јаран и мангуп у најбољем значењу те речи. Све што се крило у Сарајеву у њему се очитавао садржај. Тип финих манира и уличног речника. Мало чудан спој, можда зато вредан моје љубопитљивости. Прошло је отад пет-шест година. Дуга писма, разговори, неколико сусрета, мање привлачних од преписке. Напокон, лани овде по договору. Он собу у хотелу, ја код Силвије. Без раздвајања. Блискост је учинила да мој емотивни пад буде као на главце. Нисам ни слутила да у једном мушкарцу има толико суптилности, оне жени недостајуће. Ни трага баналности и стереотипу. То као да је заборавио у Сарајеву или је то оставио за неког другог по страни.
- Отворен до суште искрености, бар ми се чинило; омамљујући пламен из очију, врелина емоције, напросто би пукао и обруч на бачви. Ружна успоредба али због млакости и ''кужног окуса'' кoји сам преживела са неким безименим ''Ромеом''... небо и земља. Вулканско гротло се отворило и из нас је покуљала ''лава''. Тој емоцији нисмо одолели. Ни ја, ни он. Затитрао је сваки нерв као на Страдиваријевој виолини. Гура у загрљај; у пресовање и топљење олова. Руке се укриже као гране маслине. Дамари помодре; срце као скочица. Губиш оријентацију - осећаш читавим бићем. Пожелиш да останеш у том делиријуму. Наочиглед листови углавичају; лоза огрозди; цвет зајабучи. Трава шумећи дише; жилама тече бујица живота. Тражиш некога, а он је са тобом, у теби, ти сам. Тражи он тебе, а ти у њему, са њим, он. Поистовећеност, двоје једно. Један дах, ритам, арија. Да ли си одовуд или отуд; са ове или оне стране живота. Граница се не појми, ако је има. Живиш блаженство. Стискаш га уза себе да не ишчезне. Вучеш у себе на све стране; са свих страна. Полност доживљаваш као природу главе и уста. Зар је глава без уста глава? Не, није. Зар су уста без главе уста, нису. Звонимир је одзвањао у мени свом топлином, страшћу и значењем. И ја себе унела у њега. Била је то једна бајка на јави, на мору; у овој његовој соби. Он и Ја - Ми, у једнини...
Више се не сећам шта је даље причала; шта се с њим догодило. Конац дело краси. Та максима се утопила у обезнањеност; у сан или лудило. У нешто што нисам идентификовала. Нисам ни питала, нити се усудила да откријем. Ипак, била сам откривена. Пробудила сам се из Ивониног сна, бунила и екстазе сва у зноју, изломљена као стакло. Располућених осећања. Кривице и незнања. У једном тренутку сам живела улогу Ивоне у грчевитој срамежљивости. То не припада мени. За то сам имала времена и живота пред собом. Знам, прошла сам рубом двају светова. И знам још: расањена нисам могла да се ишчупам из Ивониног уснулог загрљаја.
Да причам штошта још о свом првом летовању, излишно је. И после више деценија носим снажан печат са укусом горчине. Софија је рано залутала у први сумрак.

"Софијин вилајет",одломак;
Издавач:аутор,
Београд,2004.

rouzvel · Prijatelj foruma

Живиш блаженство. Стискаш га уза себе да не ишчезне.

Ovo mi se jako svidja Rolling Eyes

Yak8dobar · Početnik Domaćeg.de

Није ни мени било одвратно док сам писао.
Истина,нисам те могао имати у виду,била
си изван домашаја,непознаница.ХвалаТи!