Јединствени омаж Пикасу....

Charmed · Malo ~ mače ~

Модерно и традиција

У централној сали Прада, где је тематска нит поставке дијалог који Пикасо успоставља са традицијом, најбројније су његове обраде Веласкесових „Менина” које су смештене тако да се кроз отворена врата право гледа на салу на чијим зидовима висе Веласкесови оригинали

Два највећа мадридска државна музеја, Прадо и Реина Софија, организовали су не само уметнички спектакуларну већ и незапамћено оригиналну ретроспективу посвећену Паблу Пикасу (1881-1973) на којој се, поред његових врхунских дела пристиглих из свих крајева света, могу видети и нека ремек-дела историје сликарства која су задивила уметника када је као четрнаестогодишњи дечак први пут посетио Прадо послуживи му касније као инспирација за неке сопствене слике. Тако преко пута његовог платна „Живот” (1901-1904) стоји Ел Греково „Свето Тројство” из XВИ века, блиско по плавим тоновима али не и по садржају, јер ова Пикасова композиција, као и многе из његовог „плавог” периода, одише песимизмом након самоубиства блиског пријатеља.

Двадесет пет година од доласка „Гернике” у Шпанију – Пикасо није желео да врати ову слику у своју у земљу док не завлада политичка демократија – и сто двадесет пет од рођења самог уметника повод су изложби, и у Реина Софији, где је иначе велика стална поставка савременог сликарства, огромно платно „Гернике” окружено је многобројним скицама, студијима и композицијама које Пикасо ствара непосредно пре. Исто тако, овде се могу видети друге две „ратне иконе”: Гојино „Стрељање 3. маја” и Манеово „Погубљење Максимилијана”, које се такође концентришу на ужасе које било који рат наноси недужном становништву. Ово Гојино платно је једно од оних које никада не излази из Прада (осим за време Грађанског рата када је било склоњено у Женеву); али, како каже и сам директор ове мадридске пинакотеке, Лигел Сугаса, „овде је у питању интерна размена”, оцењујући да Пикасо у Праду као и класично сликарство у Музеју савремене уметности Реина Софија наговештава могућност „нестајања менталне баријере и настајање спонтанијег контакта” између ова два музеја која обухватају различите епохе историје уметности.

У централној сали Прада, где је тематска нит поставке дијалог који Пикасо успоставља са традицијом, најбројније су његове обраде Веласкесових „Менина” које су смештене тако да се кроз отворена врата право гледа на салу на чијим зидовима висе Веласкесови оригинали. Овде на сваком кораку посетиоца Пикасове изложбе очекује по неко лепо изнанађење; преко пута „Великог акта” Пикаса (1964) Гојина „Гола Маја” и једна од Тицијанових Венера, наспрам Пикасових портрета мајке лица изобличеног болом (десетине композиција ове тематике изложене су тренутно у два поменута музеја) Тицијанова „Долороса”.

Ту су и други сликари и дела који су посебно инспирисали Пикаса: Рубенсова „Отмица Европе”, Веронезеови „Венера и Адонис”, Пусенове „Баханалије”, Риберин „Демокрит”, Зурбаранова „Света Изабел”, између осталих бисера који су за ову прилику само премештени из других сала самог Прада. Поред дијалога са великих светским мајсторима који су му претходили, оваква поставка у Праду омогућава и дубљи увид у разне развојне фазе сликара из Малаге, кога је оригинални уметнички језик претворио у вероватно најутицајнијег сликара XX века. Преседан овој идеји је анегдота из живота самог Пикаса, који је након донације великог броја својих дела Музеју Модерне Уметности у Паризу 1947. године као једини услов поставио да у току једне ноћи може посматрати своје слике окачене медју платнима великих шпанских мајстора које су већ боравиле у Лувру.

У музеју Реина Софија изложба је више монографског карактера. „Герника”, Пикасов емблематични уметнички одговор на политичко-историјска збивања тога времена, била је заправо наруџбина републиканаца уметнику за шпански павиљон Светске изложбе у Паризу 1937, у јеку Шпанског грађанског рата. Повратак ове слике 1981. године из Музеја Модерне Уметности у Њујорку био је један од највећих не само уметничких већ и политичких догађаја који су битно обележили транзицију шпанске демократије. Смештена прво у Праду, „Герника” се сада и иначе налази у оквиру сталне поставке у Реина Софији.

На изложби постављеној у оба музеја заиста се могу видети све Пикасове фазе, што је за сликара чија су дела у великој мери распрострта по разним музејима света а само делимично у самој Шпанији, огроман уметнички догађај. Неке слике, попут „Три музичара” (1921) из Музеја у Филаделфији, допутовале су у Европу први пут после 40 година.

Опширни и богато илустрован каталог објављен је на шпанском и енглеском језику и може се купити, као и карте, да би се избегли редови, преко интернета (www.мuseoprado.ec и www.мuseopeinasofia.ec). Ако вас, додуше, пут наноси у шпанску престоницу ваља знати да су за професоре свакога дана, а недељом и за све друге, музеји бесплатни а да Шпанци нису ранораниоци.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Pablo Picasso (1881-1973)

Bio je slikar, vajar, dekorater i keramicar. Porijeklom Spanac, od rane mladosti je zivio i radio u Parizu. Poceo je kao postimpresionista, zatim osnovao kubizam. Prosao je klasicnu fazu pa se ponovo vratio kubizmu i priblizio apstraktnoj umjetnosti. Neobicno ingeniozan, raznovrstan i plodan umjetnik s bezprimjernom slobodom, krece se od helenske tradicije do umjetnosti varvara svih naroda. U svom tzv. ”crnackom periodu” (1907) radio je u drvetu, a u vrijeme kubizma (1912-1914) konstruisao kubisticke price prirode; od 1929-1934 ponovo se bavio skulpturom a zatim slikarstvom.

U njegovom opusu koji ima veliki uticaj na svjetsku umjetnost XX vijeka, posebno mjesto zauzima kompozicija ”Gospodice iz Avinjona”,”Gernika” …

Pablo Pikaso poceo je svoje umjetnicko stvaranje slikarstvom poznatim kao ”plava epoha”. Slike iz te faze imaju maniristicke deformacije i sivo-plavi hladni tonalitet, kojim je slikar izrazavao bijedu i glad siromasnih beskucnika. Poslije tzv. ”ruzicaste faze”, kojom nastavlja ekspresionizam prethodnog slikarstva samo u nesto vedrijim ruzicastim tonovima, Pikaso upoznaje iberku i crnacku kulturu i pod tim uticajem 1907 slika ”Gospodice iz Avinjona”. Ova slika novim odnosom figura i prostora predstavlja direktan uvod u kubizam. Odsjecne linije presjecaju povrsine tijela i prostora na manje geometrijske jedinice, tzv. Fasete, koje se medusobno potiskuju. Time se ostvaruje gust i tesan odnos izmedu figura i prostora i postize utisak volumena. Na ovoj slici Pikaso je napusti jednu tacku posmatranja u korist vise istovremenih, sto narocito dolazi do izrazaja u desnom aktu.

Pikasov kolaz ”Violina” iz 1913. istice plavu, zutu i crvenu boju. Upotrebom pijeska i boje, Pikaso je postigao razlicite-zrnastu i glatku-fakture i neravne povrsine koje djelu daju reljefni kvalitet. Kompozicija pokazuje neobicnu napetost, postignutu ne samo stepenastim preklapanjem i razmjestajem vertikalnih planova i instrumenata, vec i razlicitom velicinom otvora za zvuk, koji se nalazi na planovima iste plave boje. Prostor je jasno odvojen od predmeta ravnim i velikim povrsinama, od kojih neke podsjecaju na dezen i fakturu drveta tapeta.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Preživeti Pikasa... makar na Web-u

Smatra se najvećim umetnikom dvadesetog veka. Njegovi radovi prepoznatljivi su u mnogim muzejima širom sveta, ali i na globalnoj kompjuterskoj mreži. Dovoljno je samo reći - Pikaso.

Avangardni pokreti jedne manjine buntovnika sa određenim ciljevima, pokreti različitih pobuda i namera, stvorili su uslove za odlučno i slobodno raskidanje sa tradicionalnim viđenjem sveta. Taj rascep, do koga je došlo između 1905. i 1914. godine, osnov je umetnosti našeg vremena, jer su posle njega srušene sve vrednosti koje su uslovile krize, traženja i eksperimentisanja. Jedan od značajnijih slikarskih pravaca iz tog perioda je kubizam ( www.ibiblio.org/wm/paint/glo/cubism/ ) i to ne samo po rezultatima koje je postigao i koji su neponovljivi, već i po uticaju koji je izvršio na naše shvatanje forme. Glavni oslonac ovog pokreta bila je saradnja između Pikasa i Braka, koji su izoštrenom intuicijom i stvaralačkom snagom sačuvali kubizam.

Neumorni stvaralac oblika

Obdaren izvanrednim crtačkim i slikarskim sposobnostima, pokretan stvaralačkom strašću zbog koje će postati neumorni tvorac oblika, Španac Pablo Ruis Pikaso obeležio je XX vek, a njegov interesantan život i bogato stvaralaštvo, detaljno su hronološki prikazani na sajtu www.tamu.edu/mocl/picasso/tour/. Sin profesora umetnosti Hosea Ruisa i Marije Pikaso, od koje je kasnije uzeo prezime, rođen je u andaluzijskom gradu Malaga, davne 1881. godine ( www.showgate.com/tots/picasso/piclink.html ).

Još u najranijem detinjstvu njegov talenat za crtanje je fascinirao okolinu pa je Pablo, pohađajući Akademiju San Fernando u Madridu, imao priliku da veoma rano eksperimentiše sa avangardnim stilovima i prilagođava ih svojim idejama i radovima ( www.surihol.com/picasso/picasso_life.html ).

U periodu između 1901. i 1904. godine, živeći između Pariza, Barselone i (ponekad) Madrida, Pikaso je slikao izgnanike, prosjake i prostitutke. To razdoblje je kasnije nazvano „plavi period“ zbog modre, setne boje koja na njima preovlađuje. Tim temama vraća se i u drugim remek-delima iz „ružičastog perioda“ koji je upotpunjen klovnovima i cirkuskim akrobatama ( www.artchive.com/artchive/P/picasso.html ).

Iz tog vremena potiče i portret Gertrude Štajn koja je, ako je verovati pričama, pozirala Pikasu oko devedeset puta (!) tokom zime 1905-1906. godine. O tome zašto je ovaj portret zadao tako velike muke umetniku, u kakvim odnosima je Pikaso bio sa svojim modelom, Gertrudinom daljem životu, radu i uticaju na Pikasa, saznajte na adresi www.theatreonthesquare.com/picasso/picstein.html.

Kubističke avanture

Lirizam ova dva perioda nestaje u sledećoj fazi Pikasovog stvaralaštva kada ga je otkrivanje crnačke skulpture dovelo do „Gospođica iz Avinjona“, čija uzbudljiva plastičnost izražena u kvadratima označava rađanje kubizma. Sprijateljivši se sa Brakom, počeo je da istražuje „analitički kubizam“ i slika prve kubističke predele u Horti, čije su živopisne ulice, trgovi i kuće okupirale umetnikovo oko i dušu, pa je Pikaso kasnije često govorio: „Sve što znam, naučio sam u Horti.“

Prvi put Pikaso je u ovo mestašce došao kada je imao 16 godina, radi oporavka posle bolesti, a drugi put, kada se već ozbiljno upustio u „kubističke avanture“. Oba puta dosta je slikao, pa se većina njegovih radova iz ovog perioda nalazi u njegovom Muzeju u Barseloni. Kuća u kojoj je boravio 1992. godine otvorena je za javnost kao Pikasov centar, čija je namera skupljanje vernih reprodukcija svih radova koji su nastali u Horti, sa ciljem da ovaj grad učine besmrtnim ( www.centrepicasso.org ).

Kubizam je početkom XX veka uzimao maha, a Pikaso je Evropu upoznavao sa svojim delima ( www.mcs.csuhayward.edu/~malek/Pablo.html ; www.artcyclopedia.com/artists/picasso_pablo.html ). Pored slikanja, bavio se i skulpturama, ali i dizajniranjem kostima za pozorišne predstave na kojima je upoznao Olgu Kokhlovenu koja mu je odgajila sina Paola.

U toku Španskog građanskog rata, Pikaso se vratio u zemlju gde je imenovan za upravnika muzeja Prado u Madridu. Tada i nastaje veoma poznata slika „Gernika“, inspirisana strahovitim fašističkim bombardovanjem istoimenog grada u Baskiji, ( www.cix.co.uk/~phreak/picasso/secret_guernica.html ; web.org.uk/picasso/guernica.html ).

U gradu svetlosti i ljubavi

Tokom II svetskog rata Pikaso je boravio u Parizu, gde je svoju energiju usmerio ka daljem slikanju tragičnih tema sa iskrivljenim figurama, ali i keramici. U vihoru rata, „grad svetlosti i ljubavi“ izmamio je uzdahe i uzburkao strasti između 61-godišnjaka i mlade studentkinje umetnosti Fransoas Žilot (Gilot). Kada ga je srela, imala je samo 21 godinu i mislila da sama umetnost predstavlja njen život. Sedeći sa prijateljima u restoranu, prvi put je ugledala Pikasa koji je, kao i uvek, bio u društvu lepih žena, među kojima je bila i Dora Mar, jugoslovenska slikarka i Pablova prijateljica još od 1936. godine. Primetivši lepu i mladu Fransoas, Pikaso ju je pozvao da poseti njegov atelje. Smatrajući da je to početak novog i uzbudljivog života, uz mogućnost kreativnog ispunjenja, Fransoas je odmah prihvatila, verovatno i ne sluteći da će sa Pikasom provesti deset godina i da će mu podariti dvoje dece, Kloda i Palomu (pogledajte www.theatlantic.com/unbound/flashbks/picasso/picasso.htm).

Čitavu deceniju Fransoas se borila sa najzahtevnijim, najnestalnijim i najnevernijim čovekom koga je ikada srela; uprkos tome što je morala da ga napusti da bi „preživela“, nikada nije prestala da ga voli. Njihova ljubav i stalna Pikasova „glad“ za drugim ženama, umetnošću i stvaranjem bile su predmet filmova ( movies. warnerbros.com/picasso/,us.imdb.com/Title?0117791 ), knjiga i intervjua ( www.press.uchicago.edu/Misc/Chicago/071480.html ).

Prihvativši ponudu da dekoriše enterijer jednog zamka, Pikaso je pedesetih godina prošlog veka razvio tzv. „beli period“, poznatiji i kao „mediteranski“. Slikao je predele, miran život i teme iz mitologije sa životinjama i nimfama, postižući spektakularne rezultate. Krajem karijere bavio se i erotskim temama pokazujući da su ljubav i erotika bili veoma važni elementi njegovog života. Mnogi ga smatraju najvećim umetnikom XX veka, a njegovi radovi prepoznatljivi su u mnogim muzejima širom sveta. Umro je 1973. godine u Francuskoj, u 91. godini života, nastavivši da živi u brojnim muzejima, knjigama, ali i na Web-u...

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Pablo Picasso

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Picasso