Karadjordjeva ratna lukavstva

Charmed · Malo ~ mače ~

Pise:Novica Stevanovic

Potkupljene hadžije

Oni su Karađorđa redovno obaveštavali šta Turci govore u hanovima
Dobivši početkom 1803. godine pismo preteće sadržine, u kojem ih turska vlada upozorava da će sultan poslati vojsku druge vere na njih ukoliko ne prestanu s ugnjetavanjem raje, beogradske dahije su zaključile da bi tu vojsku mogli činiti Srbi.
U isto vreme, jedan Nemac, radeći u Zemunu kod trgovca Dragomira, s kojim je Karađorđe otpočeo saradnju o opremanju ustaničke vojske, slučajno je video neki spisak imena ljudi. Ne oklevajući, krišom je uspeo da prepiše tridesetak imena, a potom je, za izvesnu svotu novca, svoj spisak prodao dahijama Kučuk Alija i Mula Jusufu, govoreći:
"Evo, ovi i ovi, potpisali su i ugodili da popale sve vaše anove i andžije po njima da pokolju, i da sve kasabe izgore i poaraju.
Spiskovi smrti
Bez dvoumljenja, dahije su zaključile da im glavna opasnost preti od srpskih knezova, buljubaša, odnosno od vojnika i oficira Srba koji su ratovali protiv Turaka na strani austrijske vojske. Pomislili su da bi oni mogli narod da pobune i vode, pa su odlučili da ih pobiju i tako narod obezglave.
Na spisku za likvidaciju, koji su sačinili dahije, među prvima se nalazio Karađorđe. Znajući da mu dahije rade o glavi, on je smislio način kako da im se suprotstavi barem dok ne bukne ustanak . Zapazio je da Turci, po dolasku iz Beograda, gotovo po nekom pravilu, svraćaju u hanove, u kojima se obaveštavaju o onome što ih zanima. Tu su čak nalazili i vodiče. Stoga je odlučio da potkupi obližnje handžije: topolskog subašu Ibrahima i Malog Ibrahima iz sela Banja, nedaleko od Topole. Šaljući kurire Karađorđevoj kući, oni su ga redovno obaveštavali o tome ko je svratio u han, o čemu se govorilo i kakve su namere dahija.
Tako je bilo i jeseni 1803. godine, kada su dahije poslale u Topolu Hadži-Klimenta iz Beograda, sa sedam Turaka, da pronađu i ubiju Karađorđa. Kliment je stigao u Ibrahimov han u večernjim časovima i odlučio da u njemu prespava. pitao je Ibrahima da li je Karađorđe kod kuće. Ibrahimu je odmah bilo jasno o čemu je reč.
Nije mu bilo prvi put da se nađe u naročitoj ulozi, za koju je bio dobro plaćen, pa mu je odgovorio da je Karađorđe dan ranije oterao svinje u Ostružnicu, na skelu. Posle toga, dok se Klimentova družina spremala da večera, Ibrahim j uputio kurira Karađorđu da mu prenese šta je Klimentu rekao.
Sutradan, Kliment je sa svojom družinom kod Karađorđeve kuće zatekao samo Jelenu. Na njegovo pitanje gde joj je muž, odgovorila je da je oterao svinje u Ostružnicu radi prodaje. Dok je trajao razgovor, pritajen nedaleko od kuće, Karađorđe j pratio svaki pokret neprijatelja.
Hadži-Kliment se potom, a svojim vojnicima, vratio u Beograd neobavljena posla. Uzun-Mehmed je odlučio da čeka. Pretpostavljao je da će Karađorđe doći kući da ruča.
Kao i svakog jutra, 24. januara 1804. Krađorđe je već bio u podrumu, nedaleko od kuće. Ubrzo je pred kućom banulo trinaest Turaka, koje je predvodio Uzun-Mehmed, koje je poslao dahija Fočić da obezglave srpskog vožda. Ispred kuće se zatekla Jelena. Ne sjahavši s konja Uzun-Mehmed je rasporedio vojnike po dvorištu i upitao Jelenu da li je Đorđe kod kuće. Odgovorila mu je da je otišao u planinu, ali je Mehmed bio nepoverljiv. Sjahao je s konja i ušao u kuću. Kad se uverio da je govorila istinu, rekao je:
"Deda, mlada, donesi nam rakije!"
Uzun-Mehmed je odlučio da čeka. pretpostavljao je da će Karađorđe doći kući da ruča, pa je naredio vojnicima da zavežu konje u šljiviku i da čekaju. Seo je na ćilim, koji je bio prebačen preko plasta sena, i pušio. Jedan vojnik mu je doneo kafu.
Jelena se uputila za rakiju. Zatekla je muža u podrumu, sve mu ispričala o Turcima koji su ga tražili u kući i čekali u šljiviku, i dodala:
"Bogme, gazda, zlo izgledaju Turci. Trinaest ih je, grđi od grđega. Života mi, ne slute na dobro . Da Bog dade da na dobro bude!"
Karađorđe je natočio još jednu čašu rakije, iskapio je i rekao:
"Kojekude, nosi psima rakiju, podaj im nek loču, pa se onda zatvori u kuću, i nikoga ne puštaj, makar u njoj izgorela!"
Karađorđe je dohvatio sa zida pušku duge cevi i, proveravajući pištolje za pojasom i skrivajući se od oka neprijatelja, pohitao puteljkom kroz šumu, ka oborima za svinje. Tu je zatekao šest čobana. Naredio im je da ispuste svinje iz obore, a zatim im je pregledao oružje . Dok su punili puške, Karađorđe im je govorio da će napasti u šljiviku Turke koji nisu slutili nikakvu opasnost. Zatim im je objasnio s koje strane će prići i opkoliti ih, i rekao da svako uzme na nišan po jednog Turčina. Trebalo je da opale istovremeno posle pucnja iz njegove puške i da, potom, u jurišu, savladaju preživele.
Evo me Uzune
Ubrzo se Karađorđe sa svojim čobanima prikrao šljiviku. Odmah je prepoznao Uzun-Mehmeda, koji je s Useinom sedeo na ćilimu. Pušili su mirno, ništa ne sluteći. Ostali Turci su sedeli i izležavali se. Dan je bio kao letnji, neobičan za to doba godine. Prikrivši se dovoljno blizu, Karađorđe je iskočio ispred Mehmeda i povikao:
"Evo, Uzune, glavom Karađorđa!"
Ispalio je pušku u njegova prsa. U isti čas zapucale su i ostale puške. Šest Turaka je ležalo u lokvama krvi. Zatim je Karađorđe iz sveg glasa komandovao juriš. Potegao je pištolj i usmrtio Useina. Iz drugog pištolja ubio je još jednog Turčina. Preživeli Turci, zbunjeni i preplašeni, poskakali su na konje zavezane za šljive. U međuvremenu, čobani su oborili na zemlju još tri Turčina, dok su dvojica, glavom bez obzira, jurnula u šumu u pravcu Banje.
Karađorđe im je odmah bio za petama, ali su srećno stigli u han i zabarikadirali se. Pošto nisu hteli da se predaju, Karađorđe je naredio da se han zapali. Budući da je bio u dobrim odnosima s vlasnikom hana Malim Ibrahimom, odustao je od te namere. Ipak plašljivi Turci nisu imali izbora, pa su se predali.

Charmed · Malo ~ mače ~

Dvostruka zamka i pokretna zaseda

Likvidirao sibničkog handžiju i smestio ustanike u han
Karađorđe im je potom oduzeo oružje i uniforme i, pre nego što im je dozvolio da pođu u Beograd, poklonivši im živote, rekao:
"Kojekude, po duši vas turskoj, idite tako sad u Beograd i kažite vašim dahijama kako i Srbi umeju da biju Turke!"
Odmah na početku dizanja ustanka, početkom februara 1804, Karađorđe je saznao od Nikole Rakića, koji je dolazio iz pravca Beograda i svratio u Stojnik, da je u isto vreme za njim krenulo 35 Turaka u tevtiš i da nameravaju da prenoće u Sibnici.
Budući da se Karađorđe s vojskom kojom je neposredno komandovao (oko 800 vojnika) nalazio ispred Turaka, te je mogao pre njih da stigne u Sibnicu, na um mu je došla lukava zamisao: postaviće im dvostruku zasedu. Trebalo je da on sa grupom vojnika uđe u sibničku kafanu, a Arsenije Loma, sa 80 Rudničana, u zasedi, nešto ispred, na putu ka Beogradu. Loma je trebalo da propusti neprijatelja u dolasku i da, potom, zarobi ili pobije Turke koji prežive sibničku zasedu i daju se u bekstvo ka Beogradu.
Napad na han
Po dolasku u sibnički han, Karađorđe je odmah likvidirao turskog handžiju i u prostoriju smestio naoružane srpske ustanike, s puškama na gotovs. Nije dugo potrajalo i grupa od 35 Turaka je bila pod hanom. Kada je vođa pozvao handžiju, vrata su se naglo otvorila i zapraštale su puške srpskih ustaničkih vojnika. Od prvog plotuna na tlu se našlo šesnaest Turaka. Ostali su se dali u bekstvo putem kojim su i došli - pravo u Lominu zasedu. Od puščane vatre poginula su dva neprijateljeva vojnika, a ostali su se odmah predali videći da su u bezizlaznoj situaciji. Arsenije Loma je, potom, 17 zarobljenih Turaka odveo i predao Karađorđu.
Kasnije (verovatno 5. februara), Karađorđe je naredio da se ubije jedan Turčin iz te grupe i da se obesi o kućna vrata izvesnog Tomaža iz sela Venčane, velikog protivnika dizanja ustanka. Obešeni Turčin na kućnom pragu činio je odgovornim i Tomaža, pa je, nemajući drugog izlaza, morao da se priključi ustanicima.
Komandujući srpskom ustaničkom vojskom, Karađorđe je naredio Arseniju Lomi i Petru Trešnjevčaninu da blokiraju sve puteve koji iz Rudnika vode u ostala šumadijska sela. Ujedno, obavestio ih je da će uskoro i on doći u Rudnik i da će ga osloboditi od neprijatelja.
Izvršavajući naređenja vrhovnog komandanta srpske ustaničke vojske, Arsenije i Petar su, sa pet stotina vojnika, opkolili Rudnik sredinom februara 1804. godine. U međuvremenu, kao pojačanje Sali-agi, u Rudnik su stigli Ali-aga Džavić, iz Užica, i Pljako, iz Karanovca (sada Kraljevo), sa pet stotina janičara.
Po dolasku u Rudnik, 19. februara, Karađorđe je odmah pozvao Turke Rudničane na razgovor. Nameravao je da pokuša bez borbe da stvori jaz među Turcima privrženim dahijama (došljaci) i Turcima Rudničanima (starosedeoci), koji su bili odani sultanu. Ubrzo mu je došao turski starosedelac Tokatlić. Karađorđe je zahtevao da mu se predaju Sali-aga i pridošli muselimi (turske vojvode) Džavić i Pljako, ili da, sa janičarima, odmah odu iz Rudnika. Ukoliko tako postupe, obećao je da će sve Turke starosedeoce ostaviti na miru. Na rastanku je rekao Tokatliću da očekuje da se lično sretne sa Sali-agom, Džavićem i Pljakom radi daljeg dogovora. Pri tom je planirao, ako zaista dođu, da ih pobije i tako lakše savlada ostale Turke u gradu i tvrđavi.
Turski muselimi se nisu usudili da dođu - kao da su pročitali Karađorđeve misli. Došao je ponovo samo Tokatlić sa Džavićem i još četvoricom Turaka. Karađorđe se sa njima dogovorio da sve tri janičarske starešine napuste Rudnik, uz uveravanje da ih Srbi usput neće napadati.
Sutradan, 20. februara 1804, Sali-aga je od Karađorđa zatražio da mu produži rok za sedam dana. Istovremeno, lukavi Turčin je organizovao preseljenje turskih porodica u tvrđavu i zatražio pomoć od brata Kučuk-Alije, koji je bio u Beogradu.
Kako navodi Kosta S. Protić, Karađorđe je ubrzo saznao za Sali-agine namere od izbeglog Srbina iz Rudnika i odlučio da odmah napadne Turke u varoši i tvrđavi. Grupišući borce, nameravao je da opkoli Rudnik sa četiri strane i da sa dve grupe napadne istovremeno iz pravca Jasenice - sa Katrena i Zvezde.
Sali-aga je sa zakašnjenjem prozreo Karađorđevu nameru i odlučio da brzo dejstvuje ispadom. Međutim, Srbi su spremno dočekali Turke. U opštem puškaranju poginulo je osamdeset šest Turaka. Kako u tvrđavi i u gradu nije bilo dovoljno hrane, turske glavešine su shvatile da neće moći dugo da se održe. Obavestili su Karađorđa da, najzad, prihvataju njegove uslove i da žele mirno da odu u Užice.
Pretpostavljajući da sa severa, iz pravca Beograda, Sali-agi uskoro može da stigne u pomoć Kučuk-Alija, Karađorđe je javio turskim starešinama da mogu krenuti ka Užicu, ali je odmah smislio šta da preduzme da neprijatelj ne ode nekažnjen. Naredio je da odred vojnika, sutradan zorom, postavi zasedu na putu ka Užicu.
Zaseda kod Užica
U svanuće, sledećeg dana, Turci su napustili Rudnik i žurno se uputili ka Užicu. Kako se već bilo razdanilo, primetili su mnogobrojne sveže tragove na raskrsnici puteva za Užice i Karanovac koji su nestajali u pravcu Užica. To je bilo sumnjivo Sali-agi i Pljaki i zaključili su da će upasti pravo u zasedu. Zbog toga su odlučili da skrenu levo i nastave putem za Čačak, pa kasnije da se vrate na put za Užice.
Međutim, i Srbi su bili oprezni. Odmah su uočili da su Turci krenuli jednim i nastavili drugim putem. Kako nije bilo trećeg puta kojim bi mogli umaći, brzo su reagovali. Za tili čas napustili su zasedu na užičkom putu i pohitali susednom - čačanskom. Ali, nisu svi mogli da stignu da postave zasedu kod Jeleninog groba. U žestokoj vatri koju su Srbi otvorili poginule su dve stotine Turaka, među njima Džavić i Pljako.

Charmed · Malo ~ mače ~

Katastrofa u Kijevskom potoku

U bici je poginulo više od šest stotina Turaka
Vraćajući se iz Batočine, Tosun-aga je izbegao Karađorđeve zasede na putu za Jagodinu, ali ne i Voždovo gonjenje, koje je završeno stravičnim sudarom u Kijevskom potoku, gde je poginulo više od šest stotina Turaka.
Posle oslobođenja Rudnika, Karađorđe je vojnicima dao odmor od tri dana i odredio im Vrbicu za rejon prikupljanja nakon tog ratničkog predaha.
U međuvremenu, 3. marta, Kučuk-Alija, ne znajući da su Turci u Rudniku položili oružje, sa 600 konjanika krenuo je iz Beograda u pomoć rudničkom Sali-agi. Na putu je saznao, od kneza Maksima iz Guberevca, da su napustili Rudnik i oni Turci koji su verni sultanu a da se Karađorđe, s pedesetak vojnika, nalazi u Vrbici.
Blokada Batočine
Maksim je pristao da Kučuk-Aliju prečicama dovede do mesta gde se nalazio Karađorđe. Tako je, u jednoj dolini na severnim padinama planine Venčac, Kučuk-Alija žestoko napao Karađorđa i njegovih 50 vojnika, težeći da ih opkoli i uništi. Prozrevši njegovu nameru, Karađorđe se povlačio dublje u planinu, pa su turski konjanici, zbog neprohodnog zemljišta, odustali od te namere. Uspelo im je samo da zaplene Karađorđevog tovarnog konja. Potom je beogradski dahija Kučuk-Alija otišao u Kragujevac, pa u Jagodinu.
Karađorđe je ubrzo stigao u selo Štiplje. Prethodno je naredio da se blokiraju svi putevi oko Batočine. Zatražio je da se jagodinska vojska sakupi u Štiplji i, potom, učestvuje u oslobađanju Jagodine. Istovremeno, Kučuk-Alija je saznao da su Turci u Batočini opkoljeni, pa je uputio Tosun-agu sa 500 konjanika da im pohita u pomoć. Nepažnjom Teodosija Maričevića, koji je sa 1.500 Srba na Liparu kontrolisao put između Jagodine i Batočine, neprijatelj je iznenada probio blokadu srpskih ustanika.
Saznavši za taj Kučuk-Alijin manevar, Karađorđe je odmah odlučio da pođe za njim. Nameravao je da mu postavi zasedu i istovremeno ga napadne s leđa u povratku iz Batočine.
Postavivši pešake u zasedu južno od Batočine, na putu u Jagodinu, Karađorđe je u blizini, sa 600 konjanika, čekao na ishod i bio spreman da napadne s leđa.
Sutradan u svanuće, Tosun-aga je, sa 250 pešaka i 500 konjanika, napustio utvrđenu Batočinu i zaputio se ka Jagodini. Međutim, pre nego što je čelo kolone upalo u zasedu srpskih boraca, primetio je mnoge tragove koje su vojnici ostavili za sobom prilikom noćnog posedanja položaja. Stoga je odmah promenio odluku: skrenuo je desno od puta i nastavio sporednim pravcem, preko sela Kijeva.
Ali, i Karađorđe je munjevito reagovao. Dobro poznajući taj teren, odmah se s konjanicima dao u poteru za Turcima. Ubrzo je stigao Tosun-agine pešake i konjanike u Kijevskom potoku. U žestokom naletu srpskih boraca poginulo je više od 600 Turaka. Tosun-aga, sa stotinu svojih konjanika, jedva se dokopao Jagodine.
Nabujala rečica odložila je ostvarenje Karađorđevog plana za oslobođenje varoši Jagodine 11. marta 1804, ali je zato drugi njegov napad, izveden samo desetak dana kasnije, bio veoma uspešan.
Selo Štiplje, koje se nalazi desetak kilometara severozapadno od Jagodine, Karađorđe je bio predvideo za koncentracijsku prostoriju srpskih ustaničkih boraca određenih za napad na Jagodinu. Zapravo, nameravao je da sa jednom grupom vojnika izmami jagodinske Turke iz utvrđenja, a da ih druga grupa napadne s leđa.
Stoga je, kako navodi Konstantin N. Nenadović, naredio Mladenu Milovanoviću i Milanu Obrenoviću da 11. marta 1804, rano izjutra, sa kragujevačkom i rudničkom vojskom demonstrativno napadnu Jagodinu sa severa, iz pravca Crvenog brda. U isto vreme, predvodeći beogradsku i smederevsku vojsku, trebalo je da on napadne s juga, iz pravca Đurđevog brda.
Čim se razdanilo Turci su prvo primetili Karađorđevu grupu vojnika. Kako je Kučuk-Alija strepeo od Karađorđevog napada, odbranu Jagodine je ojačao sa još 1.000 vojnika iz garnizona u Ćupriji. Ugledavši srpsku vojsku, pod Karađorđevom komandom, Turci su odmah izašli iz utvrđenja i pošli joj u susret. Na to je Karađorđe komandovao juriš i otpočeo je žestok okršaj.
U sudaru dve vojske Turci su morali da odstupe i vrate se na polazne položaje. Kako su bili dobro utvrđeni, a Karađorđe je trpeo gubitke na otvorenom prostoru, te kako se srpski borci pod komandom Milovanovića i Obrenovića još nisu pojavili sa severa, i po planu napali Turke s leđa - Vožd je naredio povlačenje.
Belica se bila tako naglo izlila da se nije mogla preći bez mosta, a jedini most na njoj bio je u turskim rukama. Pojedini vojnici su samoinicijativno obarali vrbe i premošćavali rečicu, ali je od toga bilo malo koriti. Stoga je Kučuk-Alija odlučio da frontalno napadne i tu grupu srpskih boraca i potisne je ka Crvenom brdu.
Sukob Turaka
Tako je u prvom Voždovom, istina dosta i nekoordiniranom, napadu za oslobođenje varoši Jagodine palo više od 150 srpskih boraca. Ali zato drugi napad, koji je usledio kroz desetak dana, Kučuk-Alija nije smeo da dočeka - napustio je Jagodinu i umakao ka Beogradu. U jurišu Srba na Jagodinu koji je potom usledio nije pošteđen nijedan neprijateljski vojnik zatečen u varoši.
Razmišljajući o tome kako da oslabi tursku odbranu Beograda, Karađorđe je februara 1805. odlučio da se posluži lukavstvom: da zavadi vlastoljubive i sujetne Gušanca i Redžepa, koji su, sa svojim vojnicima, gotovo delili vlast u gradu i u pašaluku. To je i ostvario. Obećao je Gušancu "da će njega za vezira beogradskog, kod Porte izmoliti", a to isto je, potom, obećao i Redžepu, ali pod uslovom da protera Gušanca iz Beograda.
Zabeleženo je da Gušanac "nije znao za šurovanje Karađorđevo s Redžepom, kako god što i Redžep nije znao za pređašnje ugovore sa Gušancem i po tome kako je god Gušanac laskao sebi nadeždom postati vezirom, tako je i Redžep držao da je ovo za njega prilika do vezirstva doći".

Charmed · Malo ~ mače ~

Borba za vlast nad Beogradom

Karađorđe je uspeo da zavadi turske prvake Redžepa i Gušanca
Tako je fitilj bio zapaljen! Prvi korak učinio je Redžep. Naumio je da vojnički oslabi Gušanca i da ga, zatim, pomoću ucena, protera iz Beograda. U ostvarenje te zamisli uključio je i svog brata Salija, koji je vojevao pod Gušančevom komandom. Sem njega, Redžep je angažovao i svoje zemljake i tvrde pristalice iz Skadra, Prištine i Prizrena, kao i neke starešine iz Gušančevog tabora.
Svi su oni pristali da rade za Redžepa, o čemu je hroničar ustaničkih borbi zapisao: "On (Redžep, prim. autora), zemljake svoje sa Gušancem zavadi, i ovi, imajući svaki uza se po nekoliko svojih momaka, odvoje se od Gušanca, iz grada izađu, i načnu Gušancu svoje nepovinovanje i protivnost, sa pretnjom ukazivati".
Karađorđu je bilo svejedno ko će pobediti u toj turskoj borbi za vlast nad Beogradskim pašalukom. U svakom slučaju, računao je da će neprijateljeva odbrana Beograda oslabiti bar za trećinu, što će kasnije, svakako, biti od koristi srpskoj ustaničkoj vojsci prilikom oslobađanja grada. U tome se nije prevario.
Kako Redžepove pristalice, s njegovim bratom Salijem na čelu, nisu dobile očekivanu podršku od ostalih "zemljaka" u Gušančevoj vojsci, pretili im je opasnost da svi budu otkriveni i pogubljeni. Ubrzo je i Gušanac saznao za Salijevu nameru, ali on i njegove pristalice nisu čekali da budu uhvaćeni. Noću se jedna grupa Redžepovih pristalica - po svoj prilici sa Salijem na čelu - iskrala iz grada i čamcima spustila niz Dunav, a druga grupa se, preko Šumadije, uputila ka Prištini.
Katićeva zaseda
Saznavši za iznenadno bekstvo svojih ljudi iz Gušančevog tabora, i bojeći se izdaje u svojim redovima, Redžep je, sa svojim vernim vojnicima, krišom napustio Beograd i krenuo za prvom grupom. Čim je o tome obavešten Gušanac, brzo je sklopio sva "zrnca" u mozaik i poželeo da se, na bilo koji način, osveti Redžepu. Kako je bio u dobrim odnosima s Karađorđem, došao je na ideju da bi tu njegovu zamisao mogli da ostvare Srbi. Stoga je o bekstvu Redžepovom i njegove družine obavestio Janka Katića i poručio mu "da slobodno s njima postupi kako za najbolje zna".
Vojvoda Janko Katić je odmah mobilisao 300 srpskih boraca, koji su sačekali Turke kod Kuliča - gradića na ušću Morave u Dunav. Turcima nije bilo svejedno što su ih Srbi neočekivano dočekali. Razočaran što Redžepov plan nije uspeo, jedan Turčin je opalio iz puške u Katićevom pravcu i promašio. "I ovo je bilo za Srbe taman kako treba. Srbi, dakle, sad imajući povod, obore oganj na Turke, ovi se smute i u takvo stanje dovedu da sad već niko od njih nije ni pomišljao da se brani".
Ipak, Srbi su dozvolili Redžepu da sa bratom Salijem i još nekolicinom Turaka pobegne niz Dunav, ali ih je na ušću Mlave u Dunav sačekao Milenko Stojković, koji ih "sve potuče, a neki zapadnu živi Srbima u ruke".
Ni druga grupa Redžepovih pristalica nije bolje prošla.
"Srbi sad ove (preživele iz prve grupe) odvedu u Asan-pašinu palanku i sve ih, zajedno s onima koji su preko Srbije u Prištinu pošli, poubijaju".
Ne sluteći nikakvu opasnost, vojska Kučuk-Alije se noću, 14. marta 1805, raskomotila oko vatri kod Ropočeva, odakle je, zbog Karađorđevog iznenadnog prepada, pobegla ka Beogradu, ali je u zoru upala u zasedu Vase Čarapića kod sela Leštane, podno Avale, gde je palo stotinak Turaka...
Saznavši da je Kučuk-Alija već na putu za Beograd i procenivši njegovu prednost, Karađorđe je 15. marta 1804. formirao konjičku jedinicu za gonjenje neprijatelja i odmah se dao u poteru. Prema navodu Konstantina N. Nenadovića, vožd je, birajući prečice, u prvi sumrak stigao blizu Ropočeva. Brojne vatre, koje su se nazirale u daljini, ukazivale su na to da se Turci spremaju da večeraju i zanoće.
Vožd je brzo procenio situaciju: neprijatelj je verovao da je siguran kad je naložio više vatri i čak se nije obezbedio stražarima. Stoga je naredio svojim konjanicima da odjašu malo dalje i u jednom šumarku ostave konje. Potom je grupisao borce i neprimetno se primakao najbližoj vatri. Hroničar Kosta S.
Protić je zabeležio: "Dok su se Turci, raspasani i izuveni, odmarali oko naloženih velikih vatri, Karađorđe i njegovi konjanici pripucali su iz svojih pušaka, gađajući prema vatrama kako se moglo, i međ Turcima je nastala graja i vreva". Tome Konstantin N. Nenadović dodaje da je desetak Turaka kod obližnje vatre palo od prvog plotuna srpskih boraca. Utom su se oglasili talambasi, što je bio signal neprijatelju da pogasi vatre. Kako je bila mrkla noć, i Karađorđe nije preduzimao dalje oružane akcije.
Međutim, procenjujući njihove dalje namere, uputio je kurira s porukom Vasi Čarapiću, koji se nalazio nadomak Beograda, da Turcima pripremi zasedu.
Potera za Alijom
Sutradan zorom, 16. marta, Kučuk-Alija je već grabio ka Vrčinu i Beogradu. Karađorđe ga nije gonio. No, kako navodi Konstantin N. Nenadović, Vasa Čarapić, koji je kontrolisao sve puteve ka Beogradu, dobivši Karađorđevo naređenje, postavio je sa 70 boraca "dosta rano" zasedu u Krečanima kod Leštana. Uletevši pravo u zasedu, stotinak Turaka je palo od vatre srpskih ustanika. Ostali, među kojima i Kučuk-Alija, bežeći glavom bez obzira, odgalopirali su ka Beogradu.
Karađorđev izaslanik Stevan Živković duboko se poklonio sultanu Selimu i rekao: "Zato bi dobro bilo, svetli care, da me Visoka porta otpusti iz Carigrada da u Srbiju pre odem nego što će Hafis-paša po naredbi carskoj u nju ulaziti". Svemoćni domaćin je uslišio molbu, što je doprinelo slamanju prve ofanzive carske vojske u dolini Morave...

Charmed · Malo ~ mače ~

Karađorđev izaslanik kod sultana

Kako je Stevan Živković hrabrio hajduke
Sticajem vojno-političkih okolnosti, prvoj pobedi srpske ustaničke vojske nad turskom carskom (profesionalnom) vojskom, u bici na Ivankovcu 1805. godine, na glavnom operacijskom pravcu koji je vodio dolinom Morave, prethodila su tri lukavstva Stevana Živkovića, jednog od tri člana delegacije koja je aprila 1805. godine, u ime ustaničkog vođstva Srbije, predala "Narodno prošenije" sultanu Selimu u Carigradu.
U vreme boravka tog srpskog izaslanstva u sedištu Velike porte, sultanu Selimu je stigla Bećir-pašina ocena događaja u Srbiji na početku dizanja Prvog srpskog ustanka koja se svodila na to da "Srbi ne naliče više na raju".
Srbi su u "Prošeniju" tražili da "dozvoljeno milostivo budet da možemo u 12 kadiluka po jednog oborkneza postaviti, koji bi da bude s beratom, takođe da narod jednog velikog kneza izabere, i on istim načinom s beratom, taj isti da bude nad ovih 12 oborknezova verhovni, i kao načelnik celoga našega naroda da ima u beogradskoj varoši svoje sedalište".
Naredba sultana
Nazirući gde sve to vodi i, naročito, kako se može završiti, sultan Selim je, da bi predupredio Karađorđa, unapredio niškog Hafis-pašu za beogradskog vezira i guvernera pašaluka. Naredio mu je da mobiliše vojsku i Srbiju vojnički porazi, a da se srpski izaslanici koji su mu doneli "Prošenije" zatvore u Carigradu.
Kada je doznao šta ustaloj Srbiji sprema Velika porta, Stevan je odmah zatražio prijem kod sultana i objasnio mu da se "narod srpski protivu cara nije ni podigao, već samo da bi rasterao zlikovce koji su se umnožili i po svim mestima Pašaluka beogradskog rasprostrli i ugnezdili, ali da se i to lako dogoditi može, da će narod sad neizvešten, ili po neznaniju svom, ili po kakvim neprijateljskim nagovorima nasuprot carskoj vojsci stati i da bi zato dobro bilo da ga Porta otpusti da on u Srbiju pre ode nego što će Hafis-paša po naredbi carskoj u Srbiju ulaziti". Pošto su mu se objašnjenje i predlog učinili logičnim, sultan Selim je pustio Živkovića, ali i zadržao ostala dva člana srpske delegacije.
Stigavši u Srbiju, Stevan Živković je odmah obavestio Karađorđa o predstojećoj turskoj ofanzivi na oslobođenu teritoriju. Međutim, ustanicima je govorio sasvim drukčije: kako Hafis-paša "ne u sledstvu volje carske, već po želji i naredbi janičarskoj, na Srbiju s vojskom će napasti, kome treba suprot izaći i ne dati se nanovo u jaram, koji će sad mnogo grđi biti nego što je ikad pre bio". Trgovac i diplomata, na taj način je hrabrio i motivisao ustanike da se ne plaše od sukoba sa carskom vojskom, jer su se do tada borili samo protiv dahija.
Osim toga, da bi nagovorio beogradskog pašu Aliju Gušanca da ne sadejstvuje vojsci niškog paše, Živković ga je posetio što je pre mogao, i rekao da je srpska delegacija otišla u Carigrad i zbog toga da "sultana moli za njega, da ga za vezira Pašaluka beogradskog postavi, ali on to raji nije hteo odobriti, već je Hafis-pašu odredio".
Dušmanin Alija
Za tog prvaka dahija to je trebalo da bude valjan razlog da se ne meša u predstojeći sukob između ustaničke i carske vojske. Sva tri lukavstva Stevana Živkovića (prvo, da bi se oslobodio zatvora u Carigradu i na vreme obavestio Karađorđa o predstojećoj Hafis-pašinoj ofanzivi; drugo, da bi umirio srpske ustanike i narod da se protiv njih ne kreće carska već janičarska vojska; i treće, da bi obmanuo najvećeg dušmanina srpskog naroda Aliju Gašanca kako sultan nije prihvatio srpski predlog da baš njega postavi za vezira, tako da ne sadejstvuje carskom izabraniku) doprinela su da u boju na Ivankovcu, 18. avgusta 1805. pomoćne ustaničke snage zaustave prvu ofanzivu turskih carskih trupa na oslobođeni deo Srbije i time doprinesu i naporu za konačno isterivanje vekovnog okupatora iz zemlje.
Dva lukavstva (drugo i treće) verovatno su dogovorena sa Karađorđem - kao deo mera u pripremi i organizaciji srpske ustaničke vojske za suprotstavljanje Hafis-pašinoj ofanzivi (prim. autora).
Pobeda Voždovih pomoćnih snaga
Predosećajući da mu Srbi nešto spremaju na carskom drumu, u dolini Morave, niški Hafis-paša je, sa 45.000 pripadnika carskih trupa, pošao sporednim putem preko Ivankovca, gde se sukobio s ustaničkim snagama pod komandom vojvoda Milenka Stojkovića i Petra Dobrnjca, pa se posle celodnevne borbe, vođene 18. avgusta 1805, povukao ka Paraćinu.
Znajući da je krajem jula 1805. sultan pokrenuo glavne ofanzivne snage - 45.000 vojnika pod komandom niškog Hafis-paše - dolinom Morave ka Beogradu, Karađorđe je odlučio da se posluži lukavstvom i suprotstavi mu 10.000 boraca. Naumio je da Hafis-pašinu vojsku uvuče u dolinu Velike Morave između Jagodine i Ćuprije, tako što će je prethodno demonstrativno napasti s čela, s leve obale reke, a Milenko Stojković i Petar Dobrnjac - s leđa.
Na osnovu toga odlučio je da glavne snage (6.000 vojnika) koncentriše kod Gilja, na levoj obali Morave, između Ćuprije i Jagodine, a Milenko Stojković i Petar Dobrnjac, sa pomoćnim snagama (4.000 boraca), da budu na desnoj obali reke, nešto istočnije od Ćuprije.
Došavši s vojskom kod Paraćina u kasnim popodnevnim časovima 30. jula, Hafis-pašini izviđači su otkrili pomoćne srpske snage severno od Vehrovog brda i o tome obavestili svog komandanta. Hafis-paša je odmah uputio poruku Milenku Stojkoviću da mu se preda, položi oružje i pusti ga da s mirom nastavi put ka Beogradu. Poštujući Karađorđev plan, Milenko mu je odgovorio da paša treba vojsku da vodi carskim drumom, preko Jagodine, a što se tiče predaje da će o tome razgovarati kad paša stigne u Beograd. Predosećajući da mu se nešto sprema kod Jagodine, Hafis-paša je razljućen rekao:
"Zar ću ja hajduka pitati kojim ću putem u Beograd!"

Charmed · Malo ~ mače ~

Upad kroz otvorenu kapiju

Kosta S. Protić je zapisao: Borba koja se tada otvorila između Srba i Turaka trajala je ceo dan
Vojvodama Milenku Stojkoviću i Petru Dobrnjcu - a tu su još bili: Stevan Sinđelić sa Resavcima, vojvoda Ilija Stošić s Homoljcima, Paulj Matejić iz Meljnice s gornjomilanovčanima i knez Milisav Crnorečanin sa svojim ustanicima - bilo je jasno da će ih Hafis-paša napasti svom žestinom. Stoga su odlučili da se vešto utvrde koristeći sve pogodnosti terena.
Računali su da će im u pomoć priteći Karađorđe kad čuje topove, jer je bio udaljen svega desetak kilometara, pa su odlučili da pruže upornu odbranu. Zbog toga su podigli tri zemljana utvrđenja (opkopi): jedno veće i drugo manje, u kojem je bio gvozdeni top, odmah u podnožju sela Ivankovca, i treće, nešto ispred, koje je imalo demonstrativnu ulogu.
Uloga topa
"Čim su se Turci približili šancu (napad preko Ludog polja, prim. autora), posada ga je napustila i pobegla u drugi šanac u kojem je Petar iz Mlave bio komandant. Sa tri strane napadali su Turci, ali su odbijeni." Tada je do izražaja došao gvozdeni top, koji je bez prestanka dejstvovao na gomilu turskih vojnika koji su jurišali za srpskim borcima u povlačenju ka drugom utvrđenju.
O toj, uvodnoj fazi boja, Kosta S. Protić je zapisao: "Borba koja se tada otvorila između Srba i Turaka koja je trajala ceo dan i u kojoj je po 15 Turaka napadalo na jednoga Srbina, bila je očajna i strašna".
Tek u prvi sumrak, kad se od silne vatre cev topa rasprsla, preživeli srpski vojnici napustili su drugo utvrđenje i priključili se rezervi. Dok je posada u većem utvrđenju hrabro odolevala svim napadima Turaka, srpski vojnici koji su bili izvan utvrđenja napadali su neprijateljevu pozadinu i otimali municiju. Hafis-paša je bio očajan; izgubio je čitav dan, a predosećao je da je Karađorđe negde u blizini i samo što nije stigao.
Budući da mu je poginulo više hiljada vojnika, a i Karađorđe je već bio stigao, Hafis-paša je odlučio da se povuče u Paraćin, gde je ranjen, a zatim u Niš. Onde je ubrzo umro, ili se otrovao, ne mogavši da otrpi sramotu zbog poraza carske vojske kojom je komandovao protiv "pobunjene raje".
Turska posada pod komandom Muharema Guše pomislila je da je Karađorđe odustao od osvajanja tvrđave i ostavio samo stražare da je osmatraju, pa je širom otvorila vrata. Tu Karađorđevu varku skupo su platili: 14. novembra 1805, nakon tromesečnih borbi i nadmudrivanja s ustanicima, predali su smederevsku tvrđavu.
Koristeći pogodnu priliku, Turci u Smederevu su početkom novembra 1805, ubivši vojvodu Đušu Vulićevića i njegova tri vojnika, prekršili dogovor sa Srbima o mirnom životu.
Kada je obavešten o tom događaju, iako je znao da je komandant smederevskih turaka Muharem Guša sarađivao sa niškim Hafis-pašom, Karađorđe je odlučio da kazni neprijatelja i da ga protera iz smederevske tvrđave.
Stoga je 13. novembra došao nadomak Smedereva. Kada je postavio topove na brdu iznad grada, Mata "Švaba" je otvorio artiljerijsku vatru na Turke u tvrđavi. Pošto vatra nije bila precizna, sumnjalo se da je Mata bio potkupljen.
Za vreme ručka Mata je pekao ćevap. Karađorđe je dohvatio ražanj s ćevapom i, prema Konstantinu N. Nenadoviću, rekao:
"Koje kude, po duši te! Pogodi onde (pokazaću mesta u gradu) kao što treba, pa ćeš dobiti i ćevap i para koliko hoćeš".
Mata je potom bio precizniji i počeli su da se dime krovovi kuća.
Onda je Karađorđe komandovao juriš, srpski borci su se sjurili do tvrđave. Turci su zatvorili vrata i osećali su se sigurnim u tvrđavi. U međuvremenu, ne želeći više da gubi vreme i da mu nepotrebno ginu vojnici osvajajući bedeme tvrđave, Karađorđe je smislio na koji način da doskoči Muharemu Guši. Noću, u obližnjem šipražju kod potoka Jezave, nedaleko od tvrđave, pritajio je 600 hrabrih i odvažnih srpskih boraca. Sutradan je na vidnom mestu ispred tvrđave ostavio nekoliko vojnika stražara (osmatrači), a s ostalim vojnicima je odstupio od tvrđave, što je trebalo da izazove kod neprijatelja utisak da je odustao od borbe.
Turci, misleći da je Karađorđe najzad odustao od osvajanja tvrđave, skinuo opsadu i otišao s vojskom, ostavivši samo stražare da nadgledaju i da ga obaveštavaju o njihovoj daljoj aktivnosti - širom su otvorili vrata i jurnuli na njih. Malobrojni Srbi su se brzo grupisali i dali u beg, vičući iz sveg glasa:
"Eto Turaka, eto Turaka!"
Srpski ustanici koji su bili skriveni u potoku jurnuli su u tvrđavu kroz otvorenu kapiju koju su, potom, zatvorili. Zbog silnog iznenađenja Turci unutar tvrđave nisu se gotovo ni borili - mahom su se predavali. U međuvremenu, bočno u odnosu na Turke koji su gonili srpske stražare, pojavio se Karađorđe, koji je u silovitom jurišu pogubio gotovo sve neprijateljeve vojnike.
Nadmudrivanje pored Drine
Tako je, najzad, posle tromesečnih borbi i nadmudrivanja, 14. novembra 1805, smederevska tvrđava oslobođena od Turaka.
Većina Turaka je, kako piše Konstantin N. Nenadović, poslata sa svojom imovinom čamcima niz Dunav u Vidin, a nekima je, na njihovu molbu, dozvoljeno da i dalje žive u Smederevu, gde su imali škole i džamiju.
Vožd Karađorđe, koji je sredinom juna 1806. bio zauzet razbijanjem jake turske ofanzive na moravskom pravcu, poručio je proti Mateji Nenadoviću i drugim vojvodama na frontu prema Drini: "Zavaravajte bosanske Turke kako najbolje znate!"

Charmed · Malo ~ mače ~

Nagrada za rajaluk

Deo Mačve nije odoleo turskim lažima i lukavstvima
Istovremeno Velika porta je poručila svojim komandantima vojske upućene iz Bosne, preko Mačve, na Beograd: "Prema Srbima lukavo postupajte, podstičite razgovor i međusobnu borbu!"
I jedni i drugi su, iz nužde, stupili u pregovore...
"Druga turska ofanziva" sa zapada, usmerena iz Bosne na oslobođeni deo Srbije početkom 1806. godine, nije prestajala. O jačini neprijateljeve vojske, koja se koncentrisala u donjem Podrinju početkom juna, nema pouzdanih podataka. Komandanti turske vojske koji su ozbiljno shvatili Portino naređenje da se "prema Srbima posluže i lukavstvom i da izazovu među njima razdor i međusobnu borbu, te da ih tako što lakše polome i umire", uveliko su pominjali više od 50.000 vojnika, a u srpskim narodnim pesmama govori se i o 100.000 Turaka. Osim toga, Turci su po zapadnim krajevima Srbije širili propagandu kako "oni ne idu na Srbe da ih porobe, već samo da ih nagnaju da se caru pokore, da prime haračke teskere i dadu harač, pa će se vojska odmah vratiti u Bosnu".
Proglas knezovima
Novoj turskoj strategiji, sračunatoj na lažima i lukavstvima, deo Mačve nije odoleo: sredinom juna mnogi Mačvani su se predali Turcima preko Sirčić-paše, njegovog sina i novskog kapetana. Odmah posle toga, 18. juna, vezir Mehmed Hozrev-paša, pod svojim pečatom, izdao je neku vrstu proglasa "knezovima mačvanske nahije u okrugu Buđurdelan (šabački), popovima, svim tamošnjim domaćinima i ostaloj raji". U njemu je izrazio zadovoljstvo što su "pokazali spremnost da uđu u rajaluk". Naveo je da im oprašta sve ranije krivice, ali da ubuduće traži bezuslovnu pokornost i bavljenje isključivo domaćim poslovima, kao i da uklone one smutljivce iz svoje sredine. Jamčio im je da "ni vojnici, niti ko drugi neće smeti" da ih "uznemiruje i obespokojava." Takođe, obećao je da će štititi njihove porodice, imetak i čast i na kraju dodao: "Ako drugi, osim vas, htene primiti rajaluk, i na njih će se ova milost izliti".
Istovremeno, prota Mateja Nenadović i druge vojvode koje su komandovale srpskim borcima u široj okolini Šapca i u zahvatu Drine, zaključili su da neće moći sami i uspešno da se suprotstave turskoj vojsci iz Bosne, pa su zatražili pomoć od Karađorđa. On im je na to odgovorio da "mora ići na Ćupriju i gledati da nekako razbije vojsku Ibrazimovu, pa će potom doći Šapcu, a dotle neka oni zavaravaju bosanske Turke kako najbolje znaju".
Ubrzo je srpsko komandno mesto u Topoliku, nedaleko od Šapca, posetio Stojan Čupić i obavestio Srbe da se sastao sa četiri bega turske bosanske vojske i da su mu svi oni rekli: "Pošaljite ljude našem veziru, primite aračke teskere i pristanite caru na pokornost, pa ćemo se svi vratiti."
Prota na mukama
Zbog toga je ubeđivao protu da zajedno posete turske komandante, pa i da prihvate teskere ne bi li se zaista Turci vratili preko Drine. Na protu su "navalili i Jakov i Luka da pošto-poto ode, ne bi li kako zavarali Turke dokle Karađorđe ne stigne sa Šumadijskom vojskom". Na kraju je prota, pod pritiskom, pristao da s Čupićem pođe na pregovore o miru s bosanskim vezirom. Pošli su preko Drine 17. (ili 18. ) juna "da s Turcima pregovore vode, i zavaravaju ji gdi u tim uspedu, i Turke više od dve nedelje dana uzdrže od napadaja", što je bio rok koji je odgovarao Karađorđu.
Dok su trajali pregovori i nadmudrivanja, starešine srpske vojske, nadajući se uspostavljanju mira, napustile su utvrđene položaje na Drini i povukle se u Šabac. Tako je turska vojska - više od 50.000 vojnika, pod komandom Sulejman-paše Skopljaka, Hasan-paše srebreničkog i Sinan-paše Sirčića iz Goražda - mirno prošla Mačvu ulogorila se 5. jula na potezu od reke Dumače, pored Save, do Šapca. Već sutradan, Turci su se razmileli po okolnim selima da plene i pale imovinu i robe narod.
Svedok tih događaja Konstantin Jovanović je zabeležio: "Šestog jula izašla je (turska vojska) na sve strane u sela, teraju marvu, pale sela i pomalo roblje vode, a od naše jadne vojske niotkud puška da puca. Naši poglavari, Luka i Jakov, zavukli se Valjevskoj nahiji u budžak, pa odande glede gde se vilajet robi. Turci ovde na skeli govore da se već tri dela šabačke nahije predalo, samo još četvrti nije, ali i taj, kažu, da je došao na predaju. I to mogu Turcima verovati, zašto od naših nesrećnih od ovoga predela bivših komandanata nema nikakve naredbe, a ljudstvo se sve zbunilo i ne zna šta da čini".
Dva lukavstva kod Bratačića
Usred žestokog boja na valjevskom taktičkom pravcu, kada je njegov ishod još bio neizvestan, prota Nenadović je odlučio da se posluži lukavstvom kako bi Hadži-bega ubedio da mu je odstupanje najbolje rešenje, pa je naredio Mihajlu Nediću da s 200 konjanika obilazno napadne tursko selo Petrc i zapali ga, što je ubrzalo odluku već pokolebanog komandanta od Srebrenice da sa bošnjačkom vojskom napusti šanac u Bratačiću i umakne u Rožnju...
Sadejstvujući glavnim turskim bosanskim snagama, koje su kod Crne Bare prešle Drinu i uputile se ka Šapcu, pomoćne snage su, pod komandom Hadži-bega iz Srebrenice, upale u valjevski kraj. Prema planu za "Drugu tursku ofanzivu" na oslobođeni deo Srbije, Hadži-beg je trebalo - preko planine Rožanj, Valjeva i doline Kolubare - da stigne u Palež (sadašnji Obrenovac) i spoji se sa glavnim snagama, koje je trebalo da istovremeno stignu u Obrenovac nastupajući od Šapca obalom Save. Odatle je trebalo da turske snage, sjedinjene, krenu na Beograd.
Tursko lukavstvo, sračunato na pokoravanje Srba mirnim putem, gotovo je uspelo. Mačva i Pocerina - kako navodi Milenko M. Vukićević - bile su se "po nevolji predale Turcima i počele donositi hranu turskoj vojsci.

Charmed · Malo ~ mače ~

Mudrost Karađorđa

Za dva dana Vožd je mobilisao 1.500 pešaka i 200 konjanika
Turci poispostavljaju pojedine od pokorenih Srba za knezove i kmetove, ogrnuvši ih crvenim binjušima i davši im kao neku vrstu bujruntija, utvrđujući ih na kneštvo i kmetstvo".
Ali, proti Nenadoviću "bilo je stalo do toga, da omete Turke da ne nadiru na Srbiju (kroz Mačvu) dok Karađorđe ne dođe na ovaj kraj, i zato je, metnuvši glavu u torbu, otišao zajedno s Čupićem u Bosnu u turski stan i tamo zavaravao starešine turske vojske i zadržavao ih od polaza na Srbiju za po više dana".
Srpska valjevska vojska - pod komandom prote Nenadovića, Luke Lazarevića i Živka Dabića - koja se povukla ispred glavnih turskih snaga u Mačvi, utvrdila se kod Malog Dubokog, na ušću reke Vukodraže u Savu, i na Vlasenici. Odred Jakova Nenadovića povukao se još dublje niz Savu i utvrdio na Zabrežju, iznad Obrenovca, zatvarajući na taj način put ka Beogradu - za slučaj da turska vojska probije prve linije odbrane a Karađorđe, sa šumadijskom vojskom, još ne stigne u pomoć. Međutim, Valjevci su noću, videvši u daljini plamenove zapaljenih kuća, napustili položaje i pohitali da sklone svoje porodice ispred Hadži-begovih zlikovaca i dušmana srpskog naroda.
Depeša knezovima
U međuvremenu je Karađorđe stigao u Beli Brod, kod Kolubare. Odmah je naredio proti Nenadoviću da napiše naređenja starešinama srpske vojske iz valjevskog kraja da hitno pristupe organizovanju vojske "jer je Karađorđe došao sa svojom vojskom i topovima i sprema se da pođe i sam protiv Hadži-bega". Osim toga, u tekstu je, prema istom izvoru, pisalo da će "Karađorđe poslati svoje momke, tajno preko sela, i koga nađe kod kuće, onda će ga ubiti i na točak metnuti, a kuću zapaliti". Pisana naređenja (ideja za tako lukavu sadržinu teksta, sračunatu za brzo mobilisanje boraca bila je protina) upućena je knezovima Peji Velimiroviću i Milovanu Grboviću, kao i Miliću Kediću i Mihajlu Nediću.
Naređenje vrhovnog komandanta srpske vojske bilo je, gotovo u potpunosti, izvršeno samo za dva dana. Navedene starešine su ponovo mobilisale vojnike (1.500 pešaka i 200 konjanika) i planirale da se kod Bratačića suprotstave Hadži-begovoj ofanzivi za koju je angažovano 7.000 vojnika.
Trećeg dana po dolasku u valjevski kraj Karađorđe je naredio zatečenim srpskim starešinama:
"Hajte, spremajte se da idemo Bratačiću!"
Prota Nenadović je okupio starešine i s njima se dogovorio da zamole Vožda da odustane od namere da i on ide na Bratačić. Govorili su mu:
"Gospodaru, mi smo se svi dogovorili da ti sobom ne ideš gore. Jer ako Hadži-beg razbije našu vojsku, to je ništa, kao jednu četu, i opet će se sva vojska ovde oko tebe iskupiti. Ako li ti ideš, pak, bože sačuvaj, da tebe razbije, a on više vojske ima nego u nas, onda bi pukao glas da je Hadži-beg razbio Karađorđa, i naša vojska i narod gde je god koji, svi bi nadu izgubili a Turci se oslobodili, i posle konačna propast svima kad glava strada".
Karađorđe je odgovorio:
"E, čiča Proto, tako je, to sve i ja znam, ali će reći - ne sme Karađorđe da izađe Hadži-begu na bitku, a kako ću sutra veziru i svoj Bosni izaći!"
Ipak, Karađorđe je odgovorio:
Ipak, Karađorđe je odlučio da pojača srpsku odbranu kod Bratačića. U pomoć srpskim borcima, prema hroničaru Nenadoviću, poslao je Protu i svog pisara Stevana Jeftića, sa 100 konjanika, jednim topom i nešto pešaka. U međuvremenu, uveliko se bio boj između Srba i Turaka.
Pa je Karađorđevo ojačanje utoliko više žurilo. O njegovom stupanju u borbu hroničar piše sledeće:
"Kako stigne, Prota s konjicom izađe pred Turke, nadadu viku i nekoliko pušaka izbace. Turci pomisle da je to kakva velika i nova vojska došla, pa se odmah vrate svome šancu".
Srpski borci, ohrabreni novim pojačanjem, iskoristili su tu priliku i pošli da gone Turke. Kada su došli do utvrđenja, zauzeli su položaje iznad utvrđenih turskih vojnika i otvorili unakrsnu vatru. Sa jedne strane, koja je nadvišavala turske položaje i sa koje su Turci bili manje zaštićeni, gotovo je svaka srpska puška pogađala cilj.
Tri sata boja
Posle tri sata ljutih borbi i velikih gubitaka, Hadži-beg je morao da potraži bolji zaklon. Zbog lukavog napada Srba vojska mu je bila gotovo demoralisana pa je odlučio da pokrene konjicu i izmanevriše još neutvrđene srpske položaje, a zatim, u sadejstvu sa pešadijom, koja bi napadala frontalno, da potuče Srbe.
Tako je turska konjica sa severozapadne strane obišla Srbe i u jurišu napala s leđa vojnike kojima su komandovali Milovan Grbović i Milan Obrenović. Jedini izlaz za srpske borce bio je proboj kroz neprijateljevu konjicu i povratak na ranije položaje, pri čemu je poginuo knez Peja Velimirović. Otklonivši na taj način opasnost, turska vojska se više nije usuđivala da napada Srbe, pogotovu kad se oglasio njihov top, a i prvi gubici su joj, prema Kosti S. Protiću, bila više od 300 poginulih.

Charmed · Malo ~ mače ~

Boj na Mišaru

Karađorđeve ustanike napao je Sulejman-paša sa 45.000 vojnika
Kada je pao mrak turski komandant Hadži-beg se bavio mišlju da s vojskom odstupi ka Sokolu. Dok su se starešine srpske vojske dogovarale o tome kako da nastave borbu, počele su stizati vesti da će Turci odstupiti, što je, gotovo podjednako, mogla da bude i obmana i istina. Da bi ubrzao takvu odluku protivnika, Prota je odlučio da lukavošću ubedi Hadži-bega da mu je odstupanje najbolje i jedino časno rešenje. Zato je odmah naredio Mihajlu Nediću da s 200 konjanika, više demonstrativno, napadne tursko selo Petrc, blizu Sokola, i da ga zapali. Računao je na to da će se plamen u mraku daleko videti i da će, sablasno delujući, pojačati strah inače ugroženog neprijatelja.
O tome da je iskusni Karađorđev saborac bio u pravu svedoči sledeći zapis: "Kad Hadži-beg vidi plamenove kuća iza svojih leđa, brže-bolje ostavi šanac u Bratačiću i nagne Rožnju. Veliku vojsku Hadži-begovu sad je mogao da goni i sam Mihajlo Nedić sa svojih dve stotine odabranih momaka".
Tako je 20. jula 1806. godine odbijen i treći napad turske vojske na valjevski kraj, u kojem je, kako navodi Kosta S. Protić, poginulo 60 Srba. Time je osujećen turski plan za jednovremeni napad i sadejstvo glavnih i pomoćnih snaga na mačvanskom i valjevskom pravcu, što je bio veliki uspeh srpskog komandovanja.
Turske snage iz Bosne - 40.000 vojnika, pod komandom Sulejman-paše Skopljaka, na Mišaru su izgubile odlučujući bitku na ofanzivnom pohodu ka Beogradu i ostale bez više hiljada pripadnika. Preko Drine su umakle bez Sinan-paše Sirčića, Kulin-kapetana, Vidaić-kapetana od Zvornika, derventskog kapetana...
Nanevši poraz turskoj vojsci iz Bosne, kojom je komandovao Sulejman-paša Skopljak, vožd Karađorđe je odlučio da prekine zahuktalu "drugu tursku ofanzivu" na oslobođeni deo Srbije. To se događalo posle uspešnih bojeva kod Bratičića i Krnjića i na Kumodraži, na glavnom taktičkom posavskom pravcu, čime je onemogućeno Turcima da spoje snage kod ušća Kolubare u Savu, i da prodiru dalje ka Beogradu.
Cilj bio Beograd
Oskoljen tim pobedama, Karađorđe je odlučio da neprijateljevoj vojsci sa zapada zada odlučujući udarac i prekine njenu dalju ofanzivu. Žurio je i zbog toga što je neprijatelj na glavnom operacijskom (moravskom) pravcu, kod Deligrada, angažovao nove trupe, pa je valjalo pojačati odbranu svežim snagama.
Stoga je vrhovni komandant srpske vojske izabrao Mišar za bojište na kojem će, koristeći lukavstvo, pružiti odlučan otpor turskim invazionim snagama iz Bosne koje su, ujedno, sadejstvovale glavnim snagama s istoka. Nadao se da će na taj način naneti neprijatelju težak udarac, što je trebalo da bude dovoljno ozbiljan razlog za njegovo odustajanje od dalje ofanzive.
Posle prvog neuspelog boja s Karađorđem (nedelja, 29. jul 1806), Sulejman-paša je procenio da će mu trebati pojačanje, pa ga je hitno tražio od vezira Hozrev-paše. On mu je odmah, kako navodi Jovo Tošković, uputio Ibrahim-pašu, sa 2.000 konjanika, koji je 30. jula već stigao u Šabac.
Prema istom izvoru, iz istih razloga, vezir Hozrev-paša je 30. jula uputio hitan poziv Turcima u Bosni: "Ostale poslove sve napustite, od dva sata jedan napravite, pokažite se pomoćnicima svojoj braći i veri. Noći i dane pomešajte i brzim skokom u ordiju stignite, što je od vezirske dužnosti da što pre pohitate i muslimana vojnika i junaka što više i što pre ovamo otpratite".
Vezirovom pozivu odazvao se i kamekam (carski namesnik) Bešir-beg, iz Travnika, koji je, ujedno, apelovao i na ostale turske glavešine, posebno na one u Sarajevu. Pripremane su još neke vojne mere u Bosni zarad jačanja ofanzive na Beograd, ali je Sulejman-paša bio nestrpljiv.
Dobivši pojačanje od 2.000 vojnika, pod komandom Ibrahim-paše, Sulejman-paša je hteo da se pošto-poto što pre obračuna s Karađorđem i tako mu vrati milo za drago. Odlučio je da svom vojskom (nešto više od 45.000 ljudi) u sredu, 1. avgusta, napadneKarađorđa na Mišaru i do nogu potuče utvrđene Srbe.
Vest iz Srema
U utorak, 31. jula, u predvečernjim časovima, Karađorđe je od jednog Sremca saznao da će sutradan Sulejman-paša napasti svom silom. Sremcima je poručio "da gledaju čuda kako će napasti Srbe, pohvatati ih žive i povezane pored Šapca proterati".
Karađorđeva reakcija na to - prema Milenku M. Vukićeviću - bilo je brzo sazvanje Saveta starešina. Prisustvovali su: prota Mateja i Jakov Nenadović, knez Sima Marković, Milan i Miloš Obrenović, Luka Lazarević, Marko Katić, knez Teodosije iz Knića, Lazar Mutap, Cincar Janko i Marko, Miloš Stojićević i Pavle Popović. Oni su predlagali Karađorđu "da se zatvore u šanac i dobro ga utvrde, pa Turke da dočekaju topovskom i puščanom vatrom, pa kad im ratnike pobiju, ili onesposobe za borbu, da učine juriš".
"To je sve dobro" - odgovorio im je Karađorđe - "ali ja kažem da će biti bolje ovako: vi svi konjanici izađite čak tamo do onog sela odakle smo prošle doneli. I onamo stojte. Ja ću s Milanom i sa svojim pešacima ostati ovde u šancu, pa kad se ospu moji plotuni, i kad topovi obe strane učestaju, vi znajte da je onda meni teško pa grunite odonuda."

Charmed · Malo ~ mače ~

"Krdžalinka" prva opalila

Karađorđa u stopu pratio momak i nosio njegovu čuvenu pušku
Milan Obrenović i Jakov Nenadović nisu se složili s Karađorđem, već su mu, prema navodima Petra Jokića u Svedočanstvima, govorili:
"Mogu tebe Turci opkoliti ako budeš ovde, pa ko da ti pomogne, a ako bi mi bili ovde, ti bi nas pozdravo izbavio!"
"Ne, ne, braćo" - rekao je Karađorđe - "ako mene Turci opkole, vi ćete meni pomoći onako isto kao i ja vama; ali ja moram ostati u šancu, jer ako ja izađem, sve će se ovde poplašiti misleći da sam se ja izmakao: zato ja moram ostati u šancu s pešacima, a vi s konjanicima iziđite".
Znajući kako su i sa kojih strana Turci prilazili Mišarskom utvrđenju kada su 28. i 29. jula nasrtali na Srbe, Karađorđe je predvideo kako će i u odsudnom napadu dejstvovati. Smislio je, zapravo, kako da im doskoči, o čemu piše Kosta S. Protić. Naredio je Luki Lazareviću da iste noći sa 2.000 konjanika neopaženo ode u selo Žabare, pa da odande na Turke, kad opkole utvrđenje i najžešće ga budu napadali, grune iznenada i silovito s leđa i boka.
Sutradan, 1. avgusta, u ranim jutarnjim časovima, u srpskom utvrđenju je odsluženo jutrenje. Odmah potom Karađorđe je, iza grudobrana, postavio u dva reda dobre strelce. U blizini iza njih, kao rezervu, opet u dva reda, odredio je druge strelce, koji su imali zadatak da istrčavaju na grudobran i zamenjuju ranjene borce.
Panika i strah
Dublje u utvrđenju smestio je naročito rezerve za sve strane utvrđenja. Tu su bili i vojnici nosači čiji je zadatak bio da donose municiju i odnose ranjenike. Karađorđe je za svaku stranu utvrđenja odredio starešine i dao im zadatak da paze i pripomažu da svaki borac uradi ono što mu je naređeno i što se od njega traži.
Među vojnicima je vladao potpuni red i disciplina. I starešine i vojnici su znali da je Karađorđe u bori nemilosrdan i da će lično ubiti onoga ko ne uradi ono što mu je naređeno. A on je bio iza njih, u uzanim čakširama i njegovom poznatom gunju, s opancima na nogama i crnom šubarom na glavi. Za pojasom su mu bile dve male puške, a o bedru dugačka i prava sablja.
Kretao se između zidova utvrđenja sa štapom u ruci koju je držao na leđima a u stopu ga je pratio momak koji je nosio njegovu čuvenu pušku "krdžalinku". Prolazeći kroz utvrđenje, hrabrio je vojnike. Budući da Srbi ni tada nisu imali municije u izobilju, naredio je da niko ne sme da opali pre njega, a on će to učiniti tek kada neprijateljevi vojnici priđu dovoljno blizu da ih svako može pogoditi.
Srpskoj vojsci koja je bila zalegla u šančevima, ukazala se nepregledna masa Turaka koji su išli od Šapca i valjali se poljem prema Mišaru. Bilo je jasno: Sulejman-paša je, okupivši više od 45.000 vojnika i ne čekajući druga pojačanja, pošao na Karađorđa, u odlučujući boj. Mnogi njegovi samouvereni konjanici (hatlije) odvažno su istrčavali ispred strojeva pešaka i, utrkujući se i džilitajući se po ravnom polju Mišarskom, ohrabrivali ostale vojnike.
Odjednom se ta silna vojska zaustavila. U grobnoj tišini molila se Alahu. Zatim je nastavila da nastupa, pa se ponovo zaustavila. Opet su se vojnici molili. Pa još jednom.
U srpskom utvrđenju nastalo je komešanje: besprekorna disciplina Turaka gotovo je unela paniku među srpske borce. Neki pešaci su pobegli s bankine (grudobran) ka središtu utvrđenja. No, Karađorđe ih je, nalazeći se uvek na mestu na kojem je bio najpotrebniji, preteći sabljom, vratio na grudobran. Hrabrio je i njih i sve ostale, ali je pretio najtežom kaznom paničarima i kukavicama.
U međuvremenu, Turci su se zaustavili jer Sulejman-paša, poučen iskustvom iz prethodnog boja, kada je u jurišu napao na još nedovoljno utvrđene Srbe, nije hteo da načini istu grešku pa da mu izginu čitavi strojevi vojnika.
Odlučio je da postavi topove izvan domašaja pušaka, a jednog izviđača je poslao u srpsku pozadinu da, ugovorenim znacima, tobdžijama pokazuje mesta ge padaju njihova đulad. Slučaj je hteo, navodi Kosta Protić, da je tog izviđača odmah uočio neki mladi Uroš oštrog oka. Nanišanio mu je pravo u prsa i usmrtio ga pre nego što je pao s lipe iz čije je krošnje osmatrao i javljao.
Napad iz rova
Na taj pucanj Karađorđe je, vadeći pištolj iza pojasa, rekao:
"Ko je? Po duši ga!"
"Ne, Gospodaru, ako boga znaš!" - u jedan glas su povikale neke vojvode, gledajući Turčina kako pada s grane na granu lipe.
Ugledao ga je i Karađorđe, pa je dosta mirno zaključio.
"Sreća tvoja, momče, što si ga tako lepo zgodio."
Kad je to rekao vratio je pištolje za pojas.
"Srećan znak i u dobar čas, Gospodaru!" - prokomentarisali su neki vojnici.
"Taman tako!" - rekao je Karađorđe, uveren da će i to ohrabriti vojsku.
Pucnjava turskih topova iz dublje pozadine i sa levog krila napadnog poretka nije prestajala. Ali na svu sreću, bila je neprecizna. Pogotovu sada od trenutka kada su ostali bez obaveštenja o pogocima. I dok je Sulejman-paša postavljao topove na prvoj liniji da bi napravio otvore u zidovima utvrđenja i u masovnom frontalnom jurišu razbio Karađorđa, srpski vožd je, procenjujući Sulejman-pašine namere, odlučio da iz utvrđenja izbaci jedno odeljenje vojnika koji će kao slobodni strelci napasti Turke.

Charmed · Malo ~ mače ~

Odbrana Deligrada

Kruševački paša je 16. jula 1806. sa 6.000 vojnika opkolio ovaj grad
Odmah se kraj Luke, brzinom munje, stvorilo nekoliko Turaka. Sa dve rane na desnoj ruci, Luka je prešao u napad: jednog Turčina je raspalio nogom u trbuh, drugog pesnicom po nosu, ali je treći dohvatio uzde njegovog konja. Bez razmišljanja, Luka je skočio s konja i, brzo koliko su ga noge nosile, potrčao ka šumi. U isto vreme počela je da dejstvuje srpska pešadija iz utvrđenja. Zatim je Karađorđe, posle jenjavanja turskog frontalnog napada, komandovao juriš.
Pred veče, oko 18 sati, Turci su odustali. Kulinova smrt ih je potpuno demoralisala. Sulejman-paša je gotovo bio primoran da prekine bitku na Mišaru i da odustane od dalje ofanzive ka Beogradu.
Srpski vojnici, našavši krvavu Lukinu kapu, pomislili su da je poginuo, pa su počeli da ga traže po bojištu da bi ga sahranili kako dolikuje junaku. Žalost za Lukom već se bila nadvila nad Mišarom kad je on, pred samu noć, izašao iz šume, sav krvav, "a Karađorđe i vojvode potrče ljubiti se s njim i pitati ga za junačko zdravlje".
Tako se završio boj na Mišaru u kojem su poginula samo dva ili četiri srpska ustanička vojnika, a Turaka nekoliko hiljada, o čemu svedoči više sačuvanih srpskih i stranih izvora.
Lukavi manevar
Kruševački paša je 16. jula 1806. sa 6.000 vojnika prešao Južnu Moravu ispod Deligrada s namerom da preseče komunikaciju srpskoj vojsci, koja je manevrisala između deligradskih i aleksinačkih utvrđenja, ali je to lukavstvo brzo "pročitao" vojvoda Mladen Milovanović, pa je levom obalom reke zašao Turcima za leđa i primorao ih da se povuku, ostavivši i tri topa...
Saznavši da je odbrana Deligrada oslabljena zbog odlaska Milenka Stojkovića, sa nekoliko hiljada vojnika, u pravcu Poreča, Šašit-paša, koji je na koncentracijskoj prostoriji između Južne Morave i Nišave imao 16.000 vojnika, odlučio je da odmah krene u ofanzivu glavnim operacijskim moravskim pravcem, koji je bio presečen deligradskim utvrđenjima.
Kako glavnina Šašit-pašine vojske nije bila spremna da odmah pođe na Deligrad, on je 13. jula naredio prethodnici - koju je, prema Konstantinu N. Nenadoviću, činilo 4.000 Arnauta - da očisti srpska utvrđenja kod Aleksinca. Malobrojnim srpskim borcima u tim utvrđenjima zapretila je opasnost da budu opkoljeni i uništeni, ali im je Petar Drobnjac ubrzo poslao pomoć od 4.000 vojnika, s Mladenom Milovanovićem na čelu. Uz velike gubitke, neprijatelj se morao povući.
Međutim, svoj poraz u sudaru sa deligradskom vojskom komandant turskih snaga Šašit-paša želeo je da preokrene u pobedu. Stog je od Jusuf-paše, glavnog komandanta turskih snaga angažovanih u "Drugoj ofanzivi" na oslobođeni deo Srbije, zatražio da naredi kruševačkom paši da forsira Južnu Moravu ispod Deligrada i preseče komunikaciju koja duž nje vodi. Želeo je da na taj način onemogući manevrisanje Srba između deligradskih i aleksinačkih utvrđenja i tako oslabi odbranu Deligrada. kruševački paša je 16. jula, sa 6.000 vojnika, pošao na taj zadatak, ali je prethodno, delom snaga, napao Deligrad.
Lukavu Šašit-pašinu nameru brzo je "pročitao" Mladen Milovanović i odlučio da mu uzvrati istom merom, pa, kako navodi hroničar, "ostavi neku čast (deo) vojske u šančevima aleksinačkim, i sa konjicima i većom čašću pešaka pođe levom obalom Morave, Turcima za leđa, koji su na Deligrad napali bili - da ji od glavnog turskog vojinstva odcepi. No Turci kad ovo vide, odstupe od Deligrada i, vraćajući se u svoj glavni stan, izgube mnogo ljudi i tri topa".
U međuvremenu, Šašit-paša je zauzeo srpska utvrđenja kod Aleksinca i glavnim snagama izbio kod deligradskih utvrđenja. Bežanje vojske kruševačkog paše unekoliko je unelo pometnju i među Šašit-pašine vojnike. Nastalu situaciju iskoristio je Petar Dobrnjac koji je jakim ispadom prinudio neprijatelja na odstupanje ka Nišu. Aleksinačka utvrđenja su oslobođenja, ali uz obostrano velike žrtve: poginulo je 1.500 Srba i 1.200 Turaka.
U trenucima najžešće borbe, dve prikrivene srpske kolone krenu 22. avgusta napred i napadnu Turke s leđa, čime su ih primorali da se pregrupišu, što je vešto i hrabro iskoristio Petar Dobrnjac...
Posle prvog neuspeha Šašit-paše u odmeravanju snaga s deligradskom vojskom, 16. jula 1806, kao pojačanje turskoj Istočnoj vojsci, u Niš je počeo da pristiže korpus vojnika iz Jedrena.
Napad s leđa
Kada je, potom, Šašit-paša saznao da će srpsku vojsku na Deligradu ubrzo pojačati lično Karađorđe - posle uspešno vođenog boja na Mišaru 13. avgusta, odlučio je da ga preduhitri i odmah pokrene novu ofanzivu dolinom Morave i otvori put ka Beogradu.
Starešine srpske deligradske vojske brzo su procenile nameru neprijatelja. Vojvoda Petar Dobrnjac, kao najodgovorniji komandant Deligrada, sazvao je Ratni savet, na koji je odlučeno da se vojska grupiše u četiri odreda: prvi se nalazio na desnom krilu u Topoljaku, pod komandom Mladena Milovanovića; drugi je bio u Deligradu, kao centar odbrane, pod komandom vojvode Dobrnjca; treći, na levom krilu, komandovao je Stanoje Glavaš, a četvrti je ostao u rezervi, iza glavnog utvrđenja.
Krajem dana, 21. avgusta, uoči samog boja, "kad su Srbi izvešteni da će Turci sutradan napasti, izdvoji se po jedan deo vojske od levoga i desnoga krila, izađe iz logora, pa se jedan deo uputi Moravi i sakrije u šumu, a drugi otide još dalje i zauzme položaje između Banje i Deligrada".
Sutradan, 22. avgusta, u pet sati, turska vojska je bila spremna za napad. Nastupajući iz dva pravca, za sat je izbila na jurišni položaj. Usledile su obostrane topovske i puščane vatre. Srpski vojnici su junački odbijali sve neprijateljeve juriše. Posle nekoliko časova žestokih borbi, komandanti turske vojske su uvideli da centru Srba ne mogu značajnije nauditi, pa su odlučili da pregrupišu snage i promene glavni pravac napada. Izabrali su krilne pozicije, ali ni na taj način nisu postigli veći uspeh, jer "u trenutku najžešće borbe, one dve prikrivene srpske kolone krenu se napred i napadnu Turske s leđa".
Piše: Novica Stevanović

Charmed · Malo ~ mače ~

Pripreme za pohod na Beograd

Karađorđe je rešio da napadom u zoru 30. 11. 1806. iznenadi Turke
Turska vojska je zbog iznenadne opasnosti bila primorana da se pregrupiše. Odmah su formirana dva poretka (kolone) čime je oslabljena oštrica udara na glavno deligradsko utvrđenje. Petar Dobrnjac, komandant tog utvrđenja procenjujući da je tada nastao pogodan momenat, ispadom je probio turski glavni šanac, što je neprijatelja dovelo u zabunu.
Turci su, shvativši da su izgubili bitku, jedini izlaz videli u paničnom bekstvu prema svom glavnom stanu kod Aleksinca. "Srbi ih potisnu i odatle, zauzevši 23. avgusta i njihov stan i nekoliko topova, municiju i vojnu blagajnicu".
Usred boja vođenog 3. septembra, poslednjeg i najžešćeg u 1806. vojvoda Milenko je "opazio šta neprijatelj namerava, pa podeli svoju vojsku u dve kolone, te time nagna neprijatelja da promeni položaj. Dok su Turci bili zauzeti promenom položaja, grune Milenko na njih što je jače i veštije mogao, te tu dođe do strašne borbe..."
Boj kod Sokobanje
Uviđajući da Šašit-paša ne može da porazi deligradsku vojsku i na taj način otvori turskoj vojsci put ka unutrašnjosti Srbije moravskim operacijskim pravcem, Ibrahim-paša, rumelijski valija, vrhovni komandant Istočne vojske, odlučio je da preuzme komandu u svoje ruke i pokrene treću ofanzivu na Deligrad. Stoga je, kako je zapisao Milenko M. Vukićević, isplanirao da, s koncentracijske prostorije u sofijskoj kotlini, uputi glavne snage ka izvoru Belog Timoka, preko Ćiprovca i Loma, levo i obilazno od krila srpske deligradske vojske. Trebalo je da na taj način, dolazeći joj s leđa, izmanevriše njenu odbranu. U isto vreme je Šašit-paša, sa pomoćnim snagama, trebalo demonstrativno da napadne srpske glavne snage kod Sokobanje.
Dok je Ibrahim-paša utvrđivao operacijski plan za slom srpske odbrane na glavnom moravskom operacijskom pravcu, Deligradu je, prema istom izvoru, stigao u pomoć i Karađorđe, pošto je 13. avgusta potukao Turke na Mišaru.
Obavestivši se o situaciji i procenjujući dalje namere neprijatelja, Karađorđe je odlučio da neposredno izvidi pravce napada Turaka, održi Ratni savet blizu Sokobanje i donese odluku o suprotstavljanju Ibrahim-pašinoj posve novoj ofanzivnoj taktici. Odlučio je da, kao svoj odgovor, organizuje odbranu ofanzivnog karaktera.
Prema usvojenom planu, Mladen Milovanović je, sa 6.000 vojnika, trebalo da udari na tursko levo krilo u rejonu Bele Palanke, Milenko Stojković, takođe sa 6.000 ljudi, trebalo je da levim krilom u rejonu Knjaževca posedne položaje na visovima između Gradišta i Belgračika, a Karađorđe, sa 18.000 boraca, da drži sredinu poretka u rejonu planine Kunovače. Rezerva u aleksinačkim utvrđenjima, jačine 4.600 vojnika, imala je zadatak da spreči nastupanje Turaka iz pravca Niša.
U isto vreme Stanoje Glavaš sa oko 2.500 pešaka i 500 konjanika, ofanzivno je delovao u dubljoj neprijateljskoj pozadini, u rejonu Prokuplja, što je bila garancija da će Karađorđev plan uspeti.
Prema više izvora, Šašit-paša je krajem avgusta, sa 20.000 vojnika i 14 topova, napao srpski centar odbrane kod Sokobanje. Ibrahim-paša, sa 55.000 Turaka, otpočeo je 3. septembra nastupanje obilazno od Deligrada ka Belom Timoku. Ali, njegove napadne formacije ubrzo su napali srpski vojnici. Zbog prohodnosti zemljišta, Ibrahim-paša je artiljeriju skoncentrisao na levom krilu, prema srpskim snagama pod komandom Mladena Milovanovića. U neravnopravnoj borbi, u punom zamahu u napadu, srpsko desno krilo je brzo popustilo.
Ali, na suprotnom krilu, "Milenko je, opazivši šta neprijatelj namerava (?), podelio svoju vojsku u dve kolone, pa se s jednom kretaše k desnom, a drugom k levom krilu, te time nagna neprijatelja da promeni položaj. Dok su Turci bili zauzeti promenom položaja, grune Milenko na njih, što je jače i veštije mogao, te tu dođe do strašne bore. Turci se ne mogaše više održati... Na celoj ubojnoj liniji borilo se do mraka, a silna topovska i puščana vatra trajala je do duboko u noć. Izjutra ne vidosmo nijednog Turčina".
Zbog neusaglašenih akcija turskih snaga u napadu, i taktike premoći (lukavstva) srpske vojske, Ibrahim-paša je ubrzo prekinuo ofanzivu i otpočeo s Karađorđem pregovore o primirju.
Izdavši i poslednja naređenja komandantima grupa za napad na Beograd u zoru na praznik Bajram, Karađorđe je odlučio da se konsultuje sa bimbašom Kondom, koji je dobro poznavao tursko obezbeđenje na bedemima grada. Konda je, zapravo, dve godine bio komandant turske karaule kod Sava-kapije i predložio je srpskom voždu mesto i način upada u Beograd. I više od toga: ponudio je da se sa nekoliko vojnika, krišom, prebaci preko polisada u grad i da s unutrašnje strane otvori Sava-kapiju...
Beograd, 22. novembar 1806. godine.
Prema Karađorđevoj zapovesti, 24 topa, sa položaja na Tašmajdanu, Vračaru i nedaleko od Save, najavila su artiljerijsku pripremu za početak operacije za oslobođenje grada.
Razmišljajući na koji način da suprotstavi svojih 18.000 ljudi i 24 topa snagama od 16.000 neprijateljevih vojnika, naoružanih sa 280 topova, Karađorđe je rešio da prepadom, u vreme kad se Turci najmanje nadaju, najzad oslobodi Beograd.
Prepad na Bajram
Odlučio je da to bude 30. novembar, u zoru, dok Turci praznuju Kurban-bajram, kada, po običaju, odlaze na počinak. Zbog toga je formirao četiri grupe: vojvode Stanoje Glavaš i Vule Ilić, sa 4.000 vojnika, u dve napadne kolone, trebalo je da napadnu iz pravca Vidin-kapije; vojvoda Vasa Čarapić, sa 8.000 boraca, u tri kolone, trebalo je da napadne Stambol-kapiju; knez Sima Marković, sa 4.000 ljudi, u de kolone - Varoš-kapiju i Karađorđe, s vojvodom Milojem i 2.000 vojnika - Sava-kapiju.
Zatim je precizirao vreme kada će se sve grupe prikrasti jurišnim položajima, pa u jurišu prebaciti preko šanca i palisada i upasti u grad. Trebalo je da se, zatim, iskupe kod Deli-konaka, čime bi bila završena prva faza oslobađanja Beograda - ostala bi još tvrđava.