Priče iz naših vlastitih života, o ljubavi i prijateljstv

aureliano · ♣ El Capitán ♠

Dakle, ispričajte nešto iz vašeg života a da je o ljubavi i prijateljstvu. Evo ja ću početi prvi...

...........................................

Bila je to vecer kakvoj samo samba moze nesto dodati. Ili mi se mozda samo tako ucinilo... Na velikom televizoru Ronaldo je repetitivno zabijao neke od svojih vaznijih golova, a ja, gledao sam ga preko nekoliko oblaka plavog dima, preko stolova s upola ispijenim bocama Johnny Walkera, preko praznih krigli i prepunih pepeljara. Nije mi se izlazilo van na kisu a i zasto bih kad sam vec uspjesno glumio kako nekog u ovom baru cekam, bas savrseno cekam.
Stigao je red na jos jedan Guinness - koji vec? - ne broji mi se a i nemam bas kome polagati racune. Ne za Guinness a nadam se i ne za ono sto tek dolazi i na sto kao glumim ovo cekanje.
Upoznao sam nju i njen band jucer, mada nenamjerno... Jedan redovan pozdrav i ono "nisam vas do sada vidjela u ovome baru, jeste li ovdje prvi put, kako vam se dopada ovaj grad..." - redovna pitanja nekog hinjenog gostoprimstva i onda odgovor nekako polujasan - "... ne nije mi prvi put tu, ali nisam bio jako dugo..." - eto tako je malo trebalo za jos jedan pocetak.
I sad evo cekam je... ne iz razloga iz kojeg bi jedan obican muskarac cekao jednu obicnu djevojku. Ne jer ovdje se ne radi o jednoj obicnoj djevojci. Ili bolje receno jednoj ne tako obicnoj zivotnoj prici...
Sisli su s bine prije koju minutu, mali Latino band koji se zove... a kako bi se trebao zvati nego "Fiesta Latina", repertoar - klasika ovakvih mjesta - od starih favorita poput "Besame Mucho" i "Amor Amor" do danasnjih Shakira ili "Vivin' La Vida Loca"... prilicno pimjereno gradu s hramovima Shaolina i riznicama davnih dinastija, s velikim spomenicima crvenih patrijskih vodja i evo s ATP Mastersom.
Jucerasnja noc je bila spora bas kao i danasnja. Nakon redovnog uvoda sjela je za stol ovog vjetropira i razgovor je krenuo polako s kisom vani, teniskim zvijezdama u gradu i onako onim tko je iz kojeg dijela svijeta tu...
"You know... the band - actually... we are all from Columbia, not from Brazil. But our agent is selling us as Brazilians because he got more money like that" - priznala je nakon druge runde u drugoj jucerasnjoj pauzi. Ma znao sam, rekao bih joj rado ali necu... Znao sam ne samo zato jer za razliku od ekipe oko nas moje uho cuje razliku izmedju spanjolskog i portugalskog... Znao sam jer... hmm... pa tijelo joj je definitivno moglo biti Brazilsko ali oci ne... imala je u njima tu neku, od mojeg oka nepogresivo odcitanu lozinku - boju fronta...
Pitala je - znam li gdje je Columbia? Morao sam cuti jer se o njenoj zemlji nazalost puno govori na TV-u. "Droga, karteli, Medelin..." - odgovorih, znam ponesto eto. I tad rece - "You know... there is a civil war in my place. And it seems that it will never stop." Odgovorih opet potvrdno da znam za taj rat i sto se tamo zbiva... A ona, odjednom se zagubila u neku daljinu koju samo sjecanje moze dokuciti. Tih tridesetak sekundi samo sam je promatrao dok mi se cinilo kako u sebi mozda prikuplja ratom rasprsene dijelove svojeg zivota.
Rekao sam joj da sam nekako upoznao jedan rat. Na neki svoj nacin. No mada rat potresa svakog ja sam ipak muskarac. Rat na zene djeluje drugacije. Slozila se sa mnom. Njoj je 23, ima trogodisnjeg sina doma u Columbiji, bracu u jednoj od tamosnjih vojski i jednu neispunjenu zelju... da sve to prestane. Kaze da ne zna sto ce... Misli da je cak na neki nacin sretna - "At least I have a job here so I can send back home couple of hundreds of dollars every now and then. At least we are not hungry, like many others... I miss my son, Alejandro, in this world he is all I love and all I care about..." - govori dok iz torbice vadi fotografiju s koje se smijesi sretno lice jednog malog Kolumbijca. I ja vadim slike iz nekih dubokih dzepova: "This is my daughter, she's same age as your kid, isn't she sweet, look...?" I tako krene razgovor... Prodje jedna, druga, treca... svaka njena pauza... Sve manje pricamo o ratu i tugama, sve vise i vise pricamo o lijepim stvarima, i sve se vise i vise smijemo... Dvoje roditelja, dvoje djece, dvije sudbine i dva neka rata na dva kontinenta... U jednom trenutku iza mene mirise na incident ali - mi ne marimo za jos jednog polupijanog Engleza kojemu je do zabave... "Just another bloody drunk Englishman who wants all the fun for 20 bucks..." kaze ignorirajuci ga... "He just doesn't know any better..." Slazem se s njom. Englez se brzo kasnije okrenuo uvaljivati prvoj konobarici. A mi uz slijedece pice opet vec premoscujemo svijet. Nista nam ne mogu ni Pacific ni Atlantic. Ni neke vece lokve ne bi prosle noci stale na put herojima neispisanih sudbina. Tako malo nam je trebalo da se razumijemo, tek malo vise da se upoznamo... Jos iste noci postala je moj "soul-mate", dio mojeg duha, jedno poglavlje mojeg zivota i jedna radost cijeg mora tuga cu se zauvijek sjecati. Odjednom da li zbog povisenih maligana u krvi rekoh joj "I feel like I know you for at least 20 years." A ona, pogleda me ozbiljno i duboko i onda odjednom prasne u smijeh... Pa onda, da li opet zbog onih maligana i ja prasnem u smijeh...Poslije kaze - "You are reading my mind, I just wanted to say the same!!! It's so weird!!!" Da mi je to rekao netko drugi tad ne bih vjerovao. Ali ovoj osobi nekako vec vjerujem, mada je poznajem tek koji sat...
Nisam planirao ostati u tome baru do fajrunta. Niti sam planirao u tri i trideset u noci setati s nekim po kisom okupanim ulicama trazeci neki "Seven-Eleven" gdje se uvijek moze kupiti nesto za prigristi. Pa usprkos ne-planiranju tako je bas ispalo. Dvije lude od roditelja u prohladnoj kisnoj noci, hodale su okolo, glasno pricajuci i jos se glasnije smijuci. Zaprepasten kosooki taksist pomislio je vjerovatno kako ovom ludom paru stosta toga fali i ne znajuci jadan koliko je bio u pravu. Stosta nam je falilo. Nas dvoje - mi - samo smo nakratko dopunjavali praznine u nama za koje nismo ni znali da
mogu postojati. Nadoknadjivali smo propustene godine radosti i optimizma za koje nismo ni slutili kako mogu biti dozivljene. Koristili smo time-out od svijeta koji bi ionako jedva mario za nas...

Njena soba je bila malena ali uredna i mirisala je na kavu, vjerovatno iz Kolumbije. Salice od porculana "made in Korea" grijale su ruke dok je objasnjavala kako je ova njena soba za muskarce zabranjena zona. Pomislih sto onda ja radim unutar te zone. "I told you I feel like I know you for at least 20 years. And I feel I can trust you." rekla je ostavljajuci me iznenadjenog. "I can feel that you won't hurt me, I just don't know why I feel that way... I have been with quite 'few men', you know, but they never wanted to hear me... they never listen what I say, they'd never hear my voice, they are just men like others, soldiers like others..."
Gledao sam u uramljenu fotografiju malog Alejandra s koje se smjesio svojoj dalekoj majci i ovome strancu. Sjetih se nekog teksta u kojem je Balasevic govorio o tome kako bi svijet bio puno bolji kada bi njime vladale zene. Ne sjecam se svega recenog ali sjecam se sto je mislio reci, sto je namjeravao naglasiti. Alejandro ce voljeti svoju majku bez obzira sto je ona radila u nekim dalekim gradovima. Morala je, nije joj to bio izbor. Shvatio sam ubrzo kasnije sto bi i ono 'few men' u zivotu Alejandove majke moglo znaciti. 'Few men' and 'few hundreds of dollars'. Necu pitati. Nije to bio njen izbor... mislim si.
Razgovarali smo dugo jos, duboko do ujutro. Tumacila mi je kako Columbia nije zemlja u kojoj vrijedi biti zena. Nema mira. Nema posla. Vojnici dolaze i odlaze. Neki ostave malo novca, neki ne... Jedan je ne znajuci ostavio i Alejanrdra... Neki band je trazio pjevacice. Njoj je to islo a i trazila je kakav takav posao. Pokupili su nju i onu drugu i "all the rest is history..." I ja njoj rekoh svoju pricu. Spram njene moja djeluje kao lagana Hollywodska komedija. Spram njene moja prica zvuci kao 'dolce vita', kao sampanjac i caviar. "Never mind..." - kaze - "I'm a born optimist, life is actually wonderful and I love it. Life is a miracle that gave me my son...". Ma tako je Majko nad Majkama, pomislih... "Hope never dies, there are always some angels taking care of Hope..."
Kava se odavno odpila, a novi dan je vec odavno izbrojao svoj jedanaesti sat. Napustio sam njenu sobu obogacen svim tim silnim smijehom kojeg smo podijelili a istovremeno savrseno otrijeznjen nekim surovim elementima njene zivotne price.

I sada cekam da s njom jos neke price podijelim. Jos neke dogadjaje. Zelim s njom zamijeniti jos poneku Zagrebacku ulicicu za jos poneki potok njenog kraja, zelim zamijeniti price o mojim prijateljima za legende o njenim... zelim je cuti kako voli onog svog malog koji je daleko i zelim joj reci nesto o radosti vezanja malih cipelica prije no sto sa svojom klinkom idem u neku setnju. I mozda koliko je to u moci nekog privremenog putnika i prekovremenog sanjara zelim joj pomoci u zaboravu na zlo i prokletstvo svakog sugavog rata...

Bar se vec prilicno ispraznio i zadnje runde su ispijene. Razmisljam o necemu sto mi je danas ranije rekla - "You know... by now any other man would ask me one thing but you... you didn't." Pitao sam "Is that something good or bad?" s nekim poluskrivenim poluosmjehom... Odgovorila je "It's a good sign, I would say... Very good... You know - you haven't ask me to sleep with you..." Matirala me je, priznajem. Potpuno sam "zaboravio" na to. "I wouldn't ask you now anyway. You are worth someone who can dedicate his entire life for you, one night or two would never be enough. You are worth someone who is worth of you..." Znam nije znala onaj stih o skitarskim cizmama. Osmjehnula se i pitala - "Do you have any favorite song, any favorite singer" Odgovorih - "I have, but you can't sing any of his songs, I believe you can't even pronounce his name (Balasevic)". Pokazala je onu genijalno nadurenu facu na tren - "Well there must be something in Spanish or English that you do like. You don't have to pay. I wanna give you back something for the way you talk to me and the way you make me laugh"
"My dear, it is this guy Balasevic who is my great teacher, from him I've learned to talk to you this way and the way to make you laugh. But OK, here is one song he didn't but I wish he wrote..." - i sapnuh joj ime te pjesme...

"This is the last song for tonight, it has been sold for no money 'cause money can not buy everything, at least it can not buy this song..." - rekla je pred petoricom preostalih polupijanaca... "For my friend drinking Guinness there and for Hope..."

"Starry, starry night,
paint your palette blue and gray..."

(Don McLean: "Vincent")

P.S. Izgleda je moram jedno nauciti... Da na kraju pjesme kaze - "There's your song, you fool" (eto ti pesme ludo jedna)

pinkie · Prijatelj foruma

aurelian...divno.... Crying or Very sad

bas si me raznezio..svaka cast...a evo i moje price.ne tako lepe i ne tako opsirne..ali to je ono sto mi je pre neki dan palo na pamet..pa evo...Razmisljala sam pre neki dan o pravoj ljubavi..negde su ljudi raspravljali postoji li ili ne..treba li verovati u nju ili ne..pa mi pade na pamet ono sto mi se desilo...nekada tavno ili u skorije vreme..kao da vreme ima ikakvu vaznost u ovom poludelom svetu..u kome je sve odavno izgubilo svoju vrednost....sve osim ljubavi...ma kakva ona bila.... Rolling Eyes

ispricacu vam pricicu o mladicu cije je ime sasvim nebitno..o ljubavi ustvari...o cemu god vec...Nije ovo bajka..ovo je realnost kroz koju sam mnogo toga naucila...kroz koju sam naglo odrasla...Taj mladic....govorio mi je uvek da ne volim njega..da volim idelaziovanu sliku koju sam ja u svojoj glavi osmislila..i videla..govorio mi je da volim ono sto bih ja volela da volim..a ne njega samog..govorio mi je da me nikada nece voleti..da nikada nece biti nas....da Mi nikada nismo ni postojali..bar ne u onom pravom smislu reci u kojem postoje prave veze..govorio mi je da ne znam sta govorim, da lupetam, da sam neodlucna i nezrela...i plakala sam..i volela sam ga...volela sam svaku njegovu rec..svaki njegov osmeh..svaki "pogled ispod obrva" sto bi nasa Seve rekla...volela sam nasu setnju...nase planove...nase zagrljaje..nase price...onda su dolazile njegove cutnje..bas kao u Mostarskim Kisama...nekad je cutao danima...a ja sam cekala....i mrzela ga...ma da mrzela ga...ubedjivala sam sebe da sam ga mrzela...a on je opet dolazio..nekad sa osmehom, nekad ljut...nekad razocaran...govorio je da ga nikad necu shvatiti..a shvatala sam ga..naucila sam da prihvatim i njegove cutnje..i promene raspolozenja...i muziku koju je slusao...i pantalone koje je nosio..i patike koje je najvise voleo...i volela sam ga koliko covek moze da voli..iskreno...nesebicno...slusala sam svaki njegov savet...svaku kritiku..svaku pohvalu..i volela ga jos vise..i on je to znao..samo se pravio da ne zna..jer nije zeleo da ga volim...zeleo je da bude sam...a ja sam to znala..i opet nisam htela da odem...ostajala sam ..i zadrzavala sam sebe uz njega..odvalcila bih mu paznju..makar na tren..u tim trenutcima sam znala da postojim..govorio je da odem..manje ce me boleti tada..nisam odlazila..ostajala sam...i opet ga volela...i prijala mu je moja ljubav i znao je da uzvrati na sebi svojstven nacin..na nacin koji mi je znacio mnogo vise nego necije bajkovite izjave ljubavi i neznosti...i neka me i nikad nije voleo....osetila sam uz njega mnogo vise nego uz one koji su se kleli na vecnu ljubav i govorili o srecnoj buducnosti...pa zar nije to ona ljubav o kojoj mnogi mastaju...nije sve mozda happy end...ali pa sta?Zar mora biti...zar se svi moaju vencati i ziveti srecno do kraja zivota?..nekad je lepse osetiti ljubav..i umreti srecan jer znate da ste bar na kratko..bar na trenutak vecnosti bili deo njegvog sveta..makar ta vecnost i ne postojala...znali ste voleti....ljudi umru i ne znajuci za to osecanje..a vi znate...i iz toga crpite svoju srecu..pustite mene kad kazem da ljubav ne postoji..Vraga ne postoji....postoji i te kako...zar nije bas ovo o cemu sam pisala ljubav..zar nije ljubav radovati se svakom mailu..svakoj poruci..svakoj setnji i osmehu..svakoj cutnji i zajednickoj pesmi..zar nije ljubav ono osecanje koje vas razdire kad ga nema..kad se ne javlja...ili kad znate da je bolestan a vvi niste tu da mu pomognete...kad znate da vas prizeljkuje...da mu nedostaje vas dodir..vas poljubac...vas osmeh...zar nije sve to ponekad ljubav..kazem ponekad jer sve traje kratko..pa i zivot..ali neka je....samo neka je bude....

Kikibombona · Zvezdana prašina

Dragi moji..vase price su me zaista dirnule! Obecavam da cu kroz koji dan postaviti i neki svoj upis na ovoj temi!

Eliot je sreda · Odomaćeni član

Bio je sva moja suprotnost.
Bio je sve ono o cemu nisam mastala, ono sto u sustini nikada nisam prizeljkivala...toliko razlicit od mene, toliko razlicit od svih ljudi koje sam poznavala. Bio je prokleto nesavrsen, i prokleto skrojen za mene.
Bio je jednostavno On. Zauvek neukrocen...zauvek jedno veliko dete sa bolnim detinjstvom u dusi i prelepim pesmama na usnama. A znao je da ih pise...oh, kako je to dobro znao!!!
Govorio mi je te stihove samo nocu...kada sve stvari izgledaju lepse...drugacije. Kada ceo svet poprimi jedan magican oblik. Satima sam znala samo da cutim i da ga slusam...naslonjena na njegovo rame.
Prozimao me je taj glas. CIni mi se da me jos uvek celu prozima kada zatvorim oci i setim ga se. A samo glas i stihovi njegovom rukom napisani, su ostali iza nas.

Dugo ga nisam ni videla ni cula.
Plasim samu sebe sto polako zaboravljam "ukus njegovog osmeha"... sto zaboravljam onaj sitan mladez na desnoj shaci i jacinu onog pogleda pred kojim su sve moje tvrdjave padale.

Zivot prolazi poput uragana, ostavljajuci ponekad pustos iza sebe...Ali i promene u nama samima. Promene koje su nam podarile najvoljenije osobe.
Ne, ja posle njega nisam ono sto sam nekad bila...

Sami-sa · Početnik Domaćeg.de

hm super su price bravo

Ela85 · Upućeni član

Nismo bili nista....ni prijatelji ni momak i devojka....nista... Kada sam ga srela, nisam ni sanjala da bi mi se mogao dopasti...Bio je zaista sve ono sto sam mrzela... Nije mi krio sta je sve u zivotu probao, sta je sve prosao, preziveo i ostao normalan, bar onoliko koliko je to bilo moguce.... Videli smo se i znali da smo nesto posebno...da smo se trebali sresti...
Noc...sedimo u prepunom kaficu, muyika svira ami kao da smo sami.....kao da samo mi postojimo...Gledam ga i pitam se sta me toliko privuklo da veceras sedim sa njim? odgovor ne znam ni sad, a i ne zelim da ga znam...
Pored njega sam se osetila kao da sam jedina na ovome svetu....tacno je znao sta u kom trenu da uradi....iako me je znao svega par dana....
Delili smo trenutke prelepe...pre svega smo se razumeli...bila sam tu kada mu je to trebalo, razumela ga...
A onda odjednom nestao je.....javio se i rekao Malena, ne zelim da te povredim, ne zasluzujes to. Ne mogu da te volim sada, nisam u stanju. Tvoj iskreni sjaj u ocima mi ne dozvoljava da te lazem...
I otisao je....
Sada, cesto pomislim na njega...setim ga se i pomislim kako bih volela da je sada tu....tako bih ga nazvala i rekla ej dodji, zagrli me i bice sve u redu....jednom kada skupim dovoljno hrabrosti uradicu to...za sada on je samo u mojim mislima....

plass_chamoice · Upućeni član

sve sam video od pocetka ali nisam hteo da verujem. nisam verovao sest godina i kad sam shvatio, nisam znao gde sam. posle tih sest godina ona je otisla...

sandricicak · *mama 2 andjela*

joj i ja sam imala isti slucej...tako ti je to kad se pravimo pametni :suza:

đavolče · little sexy devil

e moja prica je ova
u pocetku smo bili dobri drugovi,onda nas je nesto pogodilo i smuvali smo se,bili smo u vezi godinu i po dana,ali onda su krenule svadje,ljubomora,...raskinuli smo sto mi je onda stvarno tesko palo jer sam ga vec onda zavolela,posle nekog vremena moja najbolja drugarica je htela da nas pomiri,ali se na kreaju ispostavilo da su me oboje samo zajebavali jer je ona bila sa njim u medjuvremenu,a njeno opravdanje je bilo pa eto slucajno se to desilo
sa njim sam ostala u dobrim odnosima jer sta cu nema mi druge jer ide sa mnom u razred i to jos najmanje godinu dana cu ga svaki dan vidjati
ali okrenula sam list i idem dalje sa svojim zivotom,a za tu tzv drugaricu ni rec necu da cujem

Anđela · **inso umjetnica**

Evo ispričat ću i ja nešto o mojemu frendu, koji više nije živ, ali neću dužiti priču i patetisati, to mi je strano, jednostavno mi je i teško Smile

Nije prolazio ni dan a da se ne bismo vidjeli i popili kavu zajedno, da me nije zagrlio i poljubio nježno, čuvao od gluposti,ludosti i ,,opasnih,, momaka Smile

.

Bio je dečko kojeg sam mogla nazvat u pola noći i ispričat mu što god mi na pamet padne, smarati ga ili čak samo i ćutati - on je to volio i znao da sam ja uz njega uvijek. Bio je jedini dečko u kojeg se nisam zaljubila a bio mi je lijep, s kojim nisam htjela spavat a bio je strašno zgodan.

Nije prolazio dan a da nismo zajedno gradili i dopunjavali naš mali svijet sreće i tuge zajedno...U svemu smo bili zajedno. U svim sr****a koja su se počela događati, vjerovali smo jedno u drugo, znali smo se posvađat do odlazaka iz kuće i vraćati se jedno drugom za par sati .

Ne sjećam se kako je počelo, osim što se sjećam da smo krenuli na fakultet i prestali se viđat svakodnevno. Znala sam da se počeo jako drogirati, nije više to bila ni trava, ni niša.
Počeo se kockati itd itd da ne pričam dulje, proveo je 5mjeseci u zatvoru prošle godine a prošlog 6.mjeseca 2006 je ubijen..

Eto..to je moja priča, dalje ne bih pričala, jer nijedna riječ nije dovoljno vrijedna njega i što je ostalo poslije njega.. Wink

Ohanzee · **.:Tale Believer:.**

Novembar 2005. godine. Uveliko sam na redovnom odsutvu. Jos nekoliko dana je ostalo do povratka u kasarnu i 3 dana vise do stvarnog povratka kuci. Mnogo mi nedostaje moj pravi zivot. Porodica, prijatelji, ceo grad…
Jedno od zadnjih veceri pred povratak kuci. Zove me Sasa sa rodjendana njegove devojke Milice. Zove me kako bi me cisto provocirao. Misli kako mi je sad tesko, sto sam ja u vojsci a on kuci. Pominje usput, kako je na rodjendanu Milicina dobra prijateljica Marija. Devojka o kojoj sam samo cuo nekoliko stvari od Sase dok sam bio na redovnom. Palio me je pricom kako trebamo nas dvoje da se upoznamo. Marija o kojoj bas nista ne znam, koja mi nista ne znaci u zivotu. Devojka koja ce za narednih godinu i po dana da mi promeni zivot.

Peti decembar… kod kuce sam vec par dana i zivot polako pocinje da se vraca u normalu.
Prohladno decembarsko popodne provodim u jednom novootvorenom kaficu u gradu sa Sasom i Markom. Marko, jedan od najboljih prijatelja. Narucujemo po caj od eukaliptusa i automatski pocinjemo da razglabamo o devojkama. Klasika. U jednom momentu Marko pocinje da optuzuje Sasu kako stalno nesto obecava i ne ispunjava obecanja. I posle kratke prepirke o ospunjenju obecanja kojeg ne mogu da se setim, Marko rece “Da, isto tako kao sto si Ivana upoznao sa Marijom”. Marija… danima je niko nije pominjao, niti sam se ja uopste setio te devojke.
U tom momentu, Sasa evidentno besan sklapa sa Markom opkladu kako ce me jos veceras upoznati sa Marijom. Mislim se u sebi… “Da, da… kako da ne”. Hvata se za mobilni telefon, zove Milicu i trazi od nje da pozove Mariju da veceras proseta sa nama po gradu. Prekida vezu i tu se prepirka nastavlja. Nije proslo mnogo vremena, par minuta kako je telefon zazvonio i kako je Milica rekla da se Sasa i ja nadjemo sa Marijom i njom u osam sati na vrhu grada.
Tek tada sam ja shvatio da sam i ja uveden u tu opkladu i da sam jedan od glavnih aktera. Moram da priznam, nije mi bas bilo sve jedno. Ipak, vode te drugar i njegova devojka na upoznavanje. Mislo sam u sebi… “Kako glupa situacija.”. Brzo dodje osam sati. A u meni je uzbudjenje sve vise raslo. Uzbudjenje? “Pa ja ne znam ni sa kim idem da se upoznam.”

I… eto je… Sva u belom… Sitna devojka obucena u beli kaputic, bele cizmice sa ravnim djonom i na glavi bela kapica. Izgledala je kao pahulja. Prisli smo, uctivo je pruzila ruku i blagim glasom rekla “Ja sam Marija”. Tom recenicom je sve pocelo.
Seli smo na pice u jedan kafic koji se nalazi u glavnoj ulici u centru grada. Tek kada je skinula kaputic i kapicu sam zaista mogao da vidim kako izgleda. Duga kosa crna kosa, sitne oci smedje boje, ne tako belo lice sa veoma malo sminke na sebi. Predivno lice. Bila je obucena u sarenu bluzicu i nosila je poduzu ogrlicu. Izgledala mi je kao indijanka. Za mene, veoma neobicno obucena. Bas sitna devojka koja je vise izgledala kao devojcica od 13 godina, a ne kao da je mojih godina. Kada nas je konobar usluzio narucila je Tuborg. “Pije pivo”… Znaci opustena devojka. To mi je prvo palo napamet. Volim kada vidim da devojka pije pivo.
Sedeli smo neko vreme i svi zajedno razgovarali o nekim ustaljenim temama. Faks, posao, izlasci… Nista posebno u principu. Doslo je vreme kada je ona trebala da krene… I sto je najinteresantnije… Isla je na rodjendan u jedan kafic koji se nalzi na jedno deset minuta od mog stana. Zajedno smo krenuli. Ona na zurku a ja kuci. Imali smo jedno dvadesetak minuta da razgovaramo sami. Najvise je ona pricala. Poprilicno komunikativna devojka, mozda malo vise komunikativna za moj ukus. Zavrsila je fakultet par meseci ranije, bila je bez posla i … bila je slobodna. Pomenula je par bivsih momaka od kojih sam jednog licno poznavao. Izmedju ostalog je pomenula kako se interesuje za horoskop, sta je u horoskopu, kako je osetljiva osoba… Nije joj bilo sve jedno kada sam rekao da sam blizanac u horoskopu. Pricali smo jos o nekim sitnicama. Uglavnom, mnogo mi je bilo cudno sto razgovaramo o tim stvarima a prvi put se vidimo u zivotu. Rastali smo se kod kafica gde se odrzavala zurka. Skinula je rukavicu (prvi put sam tada primetio da nosi rukavice) pruzila ruku i rekla “Vidjacemo se”. Tada mi je stvarno postalo jasno da cemo se stvarno vidjati. Video sam jos tada da cemo se nas dvoje zbliziti.
Odmah za vikend smo nas cetvoro izasli. Promenili smo dva lokala i popili po neko pice. Ni tada nismo imali prilike da se bolje upoznamo. Vise smo sedeli jedno pored drugog i razgovarali o nekim klasicnim temama.
Otpratio sam je do ulaza u zgradu dok su Milica i Sasa ostali u susednoj ulici verovatno razglabajuci o nama. Zatrazio sam joj broj mobilnog telefona posto mi je bilo neprijatno da bilo sta pokusam to vece. Tesko mi je bilo da zaspim te noci. Konstantno mi je bila na pameti. Sutradan sam joj pustio poruku sa ciljem da je opet vidim. Pristala je da se vidimo narednog dana. N ebih nikada mogao da opisem kako sam se taj dan osecao. Stvarno mi se svidela Marija.
Lepa, vaspitana, obrazovana devojka. Ozbiljna devojka sa jakim stavovima. Sve sto mi je tada trebalo. Svestrana devojka sa kojom covek moze da ostvari svaki vid komunikacije. I naravno… tog dana je nasa veza i pocela.
Posto smo oboje bili bez posla, imali smo poprilicno vremena da se upozamo. Nekoliko meseci smo provodili po trecinu dana zajedno. Malo nam je vremena trebalo da se zblizimo i da se nadjemo jedno u drugom. Nikada u zivotu nisam osetio toliki stepen bliskosi sa nekom devojkom. Veoma malo vremena mi je bilo portrebno da se zaljubim i da ukapiram da sam je zavoleo. Malo puta sam joj to i rekao. I zao mi je zbog toga.
Celu 2006. godinu smo proveli zajedno. Pocetkom godine je ona nasla posao i ne dugo zatim i ja. Zbog posla smo manje vremena provodili zajedno. Ali posao nije uticao na nas odnos koji je konstantno bio u usponu. Sve smo zajedno radili. U svemu se slagali. Nije bilo teme na koju nismo razmenili misljenja. Uglavnom su nas iste stvari ineresovale. Izlazili smo zajedno, i sami i u drustvu, druzili se sa ljudima, odlazili na neka mesta, provodili praznike zajedno… U svemu smo bili dobri. U svemu sto covek moze da zamisli. Naravno da je tu i bilo manjih svadja koje nisu negativno uticale na nasu vezu. Uvek smo mogli da nadjemo zajednicki jezik. Delili smo i tugu i radost. Dopunjavali se medjusobno. Ucili jedno od drugoga. Sve smo bili.
Kroz vreme sam naucio sta joj sve smeta, sta joj godi, na koje stvari je osetljiva, sta je sve interesuje, gde trebam da je dodirnem da zadrhti… Svesno smo pustili jedno drugo u svoje svetove.
Docek 2007. godine smo proveli u Beogradu. Prenocili smo kod mog prijatelja koga znam od kad znam za sebe.
I tog jutra… 1. januara… dok je ona jos spavala, mi je prvi put palo na pamet da je mozda ona ta. Gledao sam je dok spava i tada prvi put pomislio… kako sam srecan kao nikada do sad, da je ona ostvarenje mojih snova, da je neko sa kime mogu da provedem ceo svoj zivot. Nisam joj tada rekao o cemu sam razmisljao to jutro. Hteo sam da proverim da li se ja tako stvarno osecam ili je to samo jedna misao koja ce vremenom izbledeti. Morao sam da budem siguran.
Razmisljao sam dosta o tome… Mogao sam sebe da zamislim kako se svaki dan budimo jedno pored drugog, kako idemo zajedno na putovanja, kako zajedno kreiramo svoj zivot, kako imamo porocu… Jednom prilikom sam sanjao da sa njom imam devojcicu. Meni stran ali veoma divan osecaj. Sa Marijom sam zaleo sve.
Moje ubedjenje je stiglo u veoma nezgodnom momentu. U momentu kada sam bio pod najvecim pritiskom. Imao sam velike probleme na poslu i u porodici. Zbog problema mojih roditelja i sestre i problema koje sam imao na poslu sam upao u neki vid depresije i nesvesno sam se sakrio u sebe. Probleme porodice nikako nisam mogao da resim a na poslu kako kod da sam pokusao da nesto popravim samo sam nailazio na otpor. Pokusao sam od svog okruzenja da sakrijem takvo moje stanje. Sto mi je u neku ruku uspelo. Nisam Mariji pricao sta me sve muci. Mislio sam da ako pocnem da se jadam, da cu samo uvuci sve svoje probleme u nasu vezu. Hteo sam da nas zastitim od svega toga. Nisam zeleo da ono sto sam gradio sa njom duze vreme, da upropastim svojim problemima za koje sam verovao da ce se kroz neko vreme resiti. Nisam video kada ce se to desiti, kada ce sve to da dodje na svoje.
Nisam uspeo.
Jednom prilikom sam se sa Marijom posvadjao oko neke sitnice koja je za sobom povukla i temu moje pasivnosti. Dugo smo razgovarali na tu temu i poprilicno ostro. U istom momentu mi je bilo jasno da sam se ja za svo to vreme zatvorio i da sam nesvesno zapustio svoju vezu. Mislio sam da nas stitim, a ja sam zapravo prestao da nadogradjujem vezu. Kako mi je samo bilo krivo zbog toga. Nisam mogao da poverujem sta sam uradio. Ja sam za to vreme postao toliko pasivan da sve ono sto sam mislio i osecao zadrzao u sebi. Izostale su moje reci i dela. Sve je ostalo zakljucano. To vece sam se trgnuo i obecao joj da vise nikada necu dozvoliti da se ista suprostavi nasoj vezi. Mnogo mi je vazna da bih ikada vise to dozvolio.
Vec sutradan sam poceo da se otvaram i da radim na tome da se veza poboljsa. Znao sam da ne mogu za sedam dana da nadoknadim moje odsustvo od dva meseca. Samo sam hteo da se veza vrati na pravi put. To sam i radio.
Proslo je nekoliko dana i video sam da se sa Marijom nesto desava. Nije bila kao pre. Nije to vise bila ona Marija. Posle nekoliko dana je zatrazila da se ne vidjamo neko vreme. Teska srca sam pristao na to. Mnogo je volim da bih joj uskratio njen mir.
Od tada je za mene pocela da vlada prava agonija. Jedva sam izdrzao dva dana da je ne vidim i ne cujem. Morao sam da odem da je vidim i sve da joj kazem. Pokusao sam da obljasnim sta mi se desilo. Pokusao sam da joj kazem da nisam imao nameru da je povredim. Da sve sto sam radio, radio sam kako bi mi uspeli. I da mi je perfektno jasno da sam pogresio i da nisam uspeo. Da sam trebao jos tada da joj kazem kakve probleme imam i sta sve zelim da ostvarim sa njom. Bilo je kasno. Ona je vec bila u svom svetu i svaka moja prica je bila suvisna. Nisam uspeo da je ubedim.
Nekoliko dana je proslo od toga kada je zatrazila da se vidimo i kada je rekla da je i dalje u tom stanju… i kako ne zeli ikog da drzi u neizvesnosti. Jedva sam se suzdrzao da ne zaplacem. Doslo mi je da vrisnem od muke.
Nekako smo se rastali… Nisam mogao da je pustim duze vreme. Video sam da je neizmerno boli i nisam vise hteo da budem uzrok toga.
Obecao sam joj da cu da budem TU.
I jesam… Skoro mesec dana ima kako je zatrazila da bude sama. Prema njoj sam se otvorio maksimalno. Napisao sam i rekao sta sve osecam, mislim i sta sve zelim, u vise navrata. Ne zelim da postanem dosadan i da forsiram. Iako ponekad vidim da to radim. Iz mene je izletelo sve ono sto sam zatvorio tih meseci. Nisam mogao da iskontrolisem bujicu emocija i reci. Sve sam joj ispricao…. sve… snove, misli, planove, osecanja… Skoro sam je i video. Njeno prisustvo me u tim trenucima opusta, srce mi normalno lupa, nisam nervozan, misli su mi bistre…spokojan sam. Ali samo na trenutak. Kasnije se opet izgubim u svom bolu. Postalo je ocigledno svima da sam se izgubio. I ne zelim da me iko zali.
Danima se borim sa sobom da ne padnem u ocaj i da ostanem pribran. Da ne izgubim posao, ne napustim prijatelje, da zanemarim porodicu…
Ne mogu da je pustim. Jedan deo mene je otisao sa njom. Ni za sta je ne krivim. Nema ni potrebe. Jasno mi je. Konstantno mi u glavi odzvanja jedna njena recenica “Gde si bio kad je bilo vreme za to?”. Nisam bio ja i nisam bio tu. Mnogo mi je zao. I ne mogu adekvatno da obljasnim sta mi se sve desilo. Uvideo sam da smo u tom periodu isto razmisljali i osecali.
Sve se resilo od te nase svadje. Posao, porodicni problemi… Ali sam nju izgubio. I dalje trazim nacina da je vratim. I ne vidim pravo resenje. Ni jednog trenutka, od tog 1. januara, se moja osecanja i razmisljanja nisu promenila. Sada su jos jaca… iako nije tu. Duboko je osecam u sebi. Budan sanjam kako me ljubi i kaze “Probudi se, samo si lose sanjao”. Ali se to ne desava.

Nema devojke u belom da skine rukavicu, pruzi ruku i kaze “Vidjacemo se”.

jerumi · Početnik Domaćeg.de

bili smo nerazdvojni, najbolji drugovi iz srednje skole, bili smo oni kojima niko nije potreban, i svako bi se osetio suvisno kad bi mu se ne daj boze zadesilo da bude s nama... Moja srodna dusa. Moj Sanco Pansa. Onaj jedini koji je umeo da protumaci svaki moj pogled, jedini s kojim sam mogla da cutim, da budem sve sto jesam bez i najmanjeg straha da ce mi zbog toga okrenuti ledja... Onaj pred kojim se nisam stidela ni plasila da pravim gluposti i sebi svojstvena raznorazna s*anja... Moja konstanta, moj najdrazi pajac, onaj koji je uvek tu, uvek, bez obzira na sve ostale, jedini pred kojim sam mogla da placem, i jedini koji je predamnom plakao... I kako to vec ide , shvatili smo, negde u februaru, pred maturu, kako smo jako zaljubljeni... I tu pocinju nasi najlepsi trenuci... Imali smo po 18 god, bili radoznali, ali smo postepeno i polako se usudjivali na nesto vise, zato smo se ljubili do besvesti Smile

, nije da nismo imali veze pre toga, ali ovo je bilo nesto drugacije, postojala je tu neka vrsta drugarskog postovanja, ili cega vec, prosto se nismo poznavali na taj nacin... Bilo je sve tako cisto i nevino, jednostavno, slatko... i trajalo je nekih 6 meseci... I kako to vec biva, kad sam ja u pitanju, ja se skroz promenim, na gore, u celoj toj prici. Teram ga konstantno od sebe na sebi svojstvene nacine, predstavljam se gorom nego sto jesam isl. On bi me u tim trenucima molio da to ne radim, njegov pogled bi me potpuno smirio, znao me je, prosto, nisam mogla njega da slazem, a ni da mu priznam da zelim da odem, da smo i suvise mladi, da zelim da budem sama sa sobom, da ne znam sta mi je, jer nisam znala. Ni dan danas mi nije jasno sta mi se desilo, odjednom. I ostavila sam ga. I molio me je da se vratim. Nisam. Otisli smo na fakultete, udaljili se. tad sam shvatila koliko mi fali, koliko mi nedostaje, koliko ga volim. Vratio je on meni sve, propisno Smile

. Ostali smo bliski, ali smo se promenili. Dosli su neki drugi ljudi, i niko ga nije zamenio... Iskusniji smo, i postoje neki oziljci sad, zbog kojih ne moze da bude kao pre, povredili smo jedno drugog puno puta... Sreli smo se prerano, i to je jedini problem u celoj prici... Sad smo ponovo u fazi zblizavanja, kao shvatili smo da nista nije kao MI, jer Mi se i svadjamo nevidjeno dobro... Ono sto boli je sto NAS ni nema vise, bar ja to ne osecam, a Mi je ono sto mi najvise fali, i falice mi, bojim se dok sam ziva... Jer ja sad znam da on jeste ljubav mog zivota, i bojim se da sam ga izgubila, iako on tvrdi suprotno... Ma, valjda je sve moralo ovako, kako bi meni dosle neke stvari iz... u glavu, pa kako je sudjeno...