Epska i naucna fantastika

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Fantazija - (grč.) mašta, uobrazilja; sposobnost da se materijal dat opažanjem kombinuje na način koji pruža nove, neopažene (čak i nestvarne) celine; kao takva, preduslov je svake stvaralačke, kreativne aktivnosti.

Izbor pisaca, njihovih kratkih priča sa sadržajem epske i naučne fantastike.

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

The Dragon - Zmaj (Ray Bradbury)

Noćni povetarac u kratkoj travi pustopoljine; nikakva drugog šuma ni pokreta. Prošle su godine od kada je poslijednja ptica prolijetela velikom slijepom ljušturom neba. Davno još, nekoliko je kamenih gormada predstavljalo jedini život, raspadajući se i pretvarajući u prašinu.
Sada je samo mrak promicao dušama dvojice ljudi, samih sa svojom usamljenom vatrom u daljini; tama je polako pulsirala njihovim venama i tiho im kuckala u sljepoočnicama i zglavcima.
Svijetlost vatre poskakivala je gore-dolje na njihovim divljim licima i u narančastim krpama izvirala im je u očima.
Slušali su vlastito slabo, hladno disanje i nervozno žmirkanje trepavica. Konačno, jedan razgrne vatru svojim mačem.
- Nemoj, budalo! Odat ćeš nas!
- Nije važno - odgovori drugi čovjek. - Zmaj nas može nanjušiti na kilometre. Hladno je. Želio bih da sam u zamku.
- To je smrt, ne san. Mi smo iza...
- Zašto, zašto? Zmaj nikada ne dolazi u grad!
- Tiho, glupane! On jede ljude koji sami putuju iz našeg grada u susjedni!
- Neka oni budu pojedeni, a mi se vratimo kući!
- Čekaj; slušaj!
Dva se čovjeka skrutiše.
Dugo se vremena čekali, ali čulo se samo drhtanje plašteva na njihovim nervoznim konjima, poput crnog baršunastog tamburina što zvecka srebrnim stremenim kopčama tiho, tiho.
- Ah - uzdahne drugi čovjek. - konja zemlja košmara. Svašta se ovdje događa. Netko je ugasio sunce, noć je. I onda, i ONDA, oh! Ovaj zmaj, kaž; oči su mu vatra, dah mu je bijeli plin, možeš ga vidjeti kako žari tamnom zemljom.
Trči s grmljavinom i sumporom i spaljuje travu. Ovce hvata panika i umiru sulude. Žene se izručuju čudovištu koje dolazi. Zmajev je bijes toliki da se kule i zidovi ruše u prah. Njegove žrtve, u zoru, rasute su tamo-amo po brdima. Koliko je vitezova, pitam se, krenulo na to čudovište, i palo, kao što ćemo i mi pasti?
- Dosta toga!
- I više nego dosta! Ovdje, u ovoj pustoši, ne mogu se sjetiti ni koja je godina!
- Devet stota godina nakon Rođenja.
- Ne, ne - šaptao je drugi čovjek, zatvorenih očiju. - U ovoj pustoši nema Vremena, postoji samo Zauvjek. Osjećam, ako potrčim putem natrag, grad će nestati, ljudi još nerođeni, stvari promjenjene. Zamci će još biti u kamenolomima, drvo još ne posječeno u šumama. Ne pitaj me odakle znam. Pustoš zna, i rekla mi je. I ovdje sedimo sami, u zemlji vatrenog zmaja. Gdje nam je spas?
- Ako si uplašen, opaši se oružjem!
- Kakva korist? Zmaj stiže niotkud, ne možemo mu pogoditi dom. Nestaje u magli; ne znamo kamo odlazi. Na zapovjed, navucimo oklope, bar ćemo umrijeti dobro odjeveni!
Napola u svom srebrnom oklopu, drugi čovjek naravno zastade i okrene glavu.
Kroz nejasan krajolik, prepun noći i ništavila, iz srca same pustoši iznenada zapuše vjetar, pun praha iz satova koji prašinom kazuju vrijeme. U srcu ovog novog vjetra gorjela su crna sunca i milijuni drhćućih žižaka s nekog jesenskog drveta onkraj horizonta. Vjetar je topio krajolik, izduživao kosti poput bijelog voska. Krv je ključala i zgrušavala se u mutnim naslagama u mozgu. Vjetar je bio tisuću zbrkanih umirućih duša u prolazu. Bila je to magla unutar magle u tami. I ovo mjesto nije bilo čovjekovo mjesto i nije uopće ni bilo godine, ni sata, samo ovi ljudi u bezlikoj praznini iznenadnog mraza, oluje, i bijele grmljavine što je promicala za velikim padajućim staklom zelenog ogledala što je bilo munja. Udari kiše namakli su ledinu, sve je iščezlo u daljini, ostala je samo beživotna tišina i dva čovjeka sa svojom toplinom u ledenom krajoliku.
- Tamo... - prošapta prvi čovjek. - Oh, tamo ...
Kilometrima daleko, jureći, jednoliko tutnjeći - zmaj.
Ponoćna divljina raskoljena čudovišnim izvorom. Zmaj je tutnjao sve bliže i bliže; njegov plamteći žuti ukočeni pogled nakratko je preletio preko brda i onda, nabor na naboranom tamnom tijelu, u daljini, i stoga još nejasan, zatalasa se preko brda i nestajući zaroni u dolinu.
- Brzo!
Mamuznuše konje prema maloj uleknini u tlu.
- Ovo je put kojim prolazi!
Zgrabiše koplja šakama oklopljenim pletenom žicom, a konjima navukoše štitnike na oči.
U daljini zmaj zaokruži brodm. Njegovo čudovišnojantarsko libarsko oko zadrža se na njima i zapali njihovo oružje crvenim odsjajem.
Sa strašnim, jadikujućim vriskom i svemeljućom jurnjavom nasrnu naprijed.
- Milost!
Koplje pogodi ispod otvorenog žutog oka, svine se, i odbaci čovjeka kroz zrak. Zmaj pogodi, izbaci ga iz sjedla, dolje, utaba ga pod sobom; smrska i preostalog jahača i njegovog konja o dvadesetak metara udaljenu stijenu, Oplakujući, jadikujući, zmaj zazviždi, vatra svuda, naokolo, ispod ljubičica, žuta, narančasta sunčeva vatra s velikim laganim prejanicama zasljepljujućeg dima.
- Jesi li vidio? - vikao je glas. - Točno kako sam ti i rekao!
- Isto! Isto! Vitez u oklopu! Pogodili smo ga?
- Zaustavit ćeš se?
- Jednom sam se zaustavio; ništa nisam našao. nevolim se zaustavljati u ovoj pustoši. Imam osjećaj...
- Ali nešto smo pogodili!
- Zazviždi mu, čovo se neće ni pomaknuti.
Mlaz pare postrance razreže maglu.
- Proći ćemo Stokely na vrijeme. Još ugljena, ha? Frede?
Još jedan šok zvižduka orosi se s praznog neba. Noćni vlak, u vatri i bijesu, protutnji vododerinom, uspe se na brežuljak, i nestade preko hladne zemlje, brzajući prema sjeveru, ostavljajući crni dim i paru da se rastvore tokom ukočenih trenutaka nakon što je prošao i otišao zauvjek.

Kraj

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

The Last Night of the World - Poslednja noć sveta (Ray Bradbury)

"Šta bi ti radila kad bi saznala da je ovo poslednja noć sveta?"
"Šta bih radila? Ozbiljno misliš?"
"Da, ozbiljno."
"Ne znam. Nisam razmišljala."
On sipa malo kafe. U pozadini, dve devojčice su se igrale koskama na ćilimu u salonu na svetlosti uraganskih svetiljki. U večernjem vazduhu osećao se lak, čist miris skuvane kafe.
"Pa, bolje počni da misliš o tome", reče on.
"Valjda ne misliš stvarno!"
On klimnu glavom.
"Rat?"
On odmahnu glavom.
"Nije valjda hidrogenska ili atomska bomba?"
"Ne."
"Ili bakteriološki rat?"
"Ništa od toga", reče on, polako mešajući kafu.
"Već prosto, recimo, zatvara se knjiga"
"Mislim da ne razumem."
"Ne, a ne razumem ni ja, stvarno; to je samo osećaj. Ponekad me prepadne, ponekad uopšte nisam uplašen, već miran." Baci pogled na devojčice i njihove plave kose koje su se presijavale pod svetiljkama. "Nisam ti ništarekao. To mi se prvi put dogodilo pre oko četri noći."
"Šta?"
"Jedan san koji sam sanjao. Sanjao sam da će se sve svršiti, i jedan glas kako kaže da je gotovo; ne neki glas da bih mogao daga se setim, nego tako, glas, i kaže kako će ovde na Zemlji sve da stane. Sutradan nisam mnogo razmišljao o tome, ali kad sam otišao u kancelariju vidim Stena Vilisa zagledao se kroz prozor, onako u sred dana, kažem ja njemu da se kladimo da znam šta misliš, Stene. a on kaže sanjao sam nešto noćas, i još pre nego što mi je ispričao san, ja sam znao šta je. Mogao sam ja njemu da kažem, ali on ispriča meni, a ja slušam."
"To je bio isti san?"
"Isti. Kažem Stenu da sam ga i ja sanjao. Nije izgledao iznenađen. Laknulo mi je, u stvari. Onda prođemo kroz kancelarije. To nije bilo planirano. Nismo rekli:, Hajde da prošetamo okolo'. Prosto idemo za svoj groš, i svuda vidimo ljude kako gledaju u svoje stolove, ili u ruke, ili kroz prozore. Razgovarao sam sa nekolicinom. A i Sten."
"I svi su sanjali?"
"Svi. Isti san, bez razlike."
"Veruješ li ti u to?"
"Da. Nikada nisam bio sigurniji."
"I kada će biti kraj? Sveta, mislim?"
"Negde tokom noći za nas, a onda kako se noć dalje pomera oko sveta, ima i to da ide dalje. Za dvadeset četiri sata sve će da bude gotovo."
Sedeli su neko vreme ne pipnuvši kafu. Onda je polako podigoše i ispiše, gledajući jedno u drugo.
"Jesmo li mi to zaslužili?" reče ona.
"Nije stvar u tome da li smo zaslužili; jednostavno nije uspelo. Vidim da se čak nisi ni raspravljala oko toga. Zašto nisi?"
"Valjda nemam razloga", reče ona.
"Onaj isti razlog koji su imali svi u kancelariji?"
Ona polako klimnu glavom. "Nisam želela ništa da kažem. Desilo se noćas. I žene iz bloka su pričale među sobom o tome, danas. Sanjale su. Mislila sam da se to samo slučajno poklopilo." Podiže večernje novine. "Nema ništa u novinama o tome."
"Svi znaju, tako da nema potrebe."
On se zavali u stolici, posmatrajući je. "Bojiš li se?"
"Ne. Uvek sam mislila da ću se plašiti, ali se ne plašim."
"Gde li je onaj duh nazvan samoočuvanje o kojem toliko govore?"
"Ne znam. ne uzbuđuješ se i suviše kada osetiš da su stvari logične. Ovo je logično.Kako smo živeli, drugo se ništa nije moglo desiti."
"Nismo bili baš mnogo loši, zar ne?"
"Ne, a ni grdno dobri. Pretpostavljam da je to nevolja - nismo bili Bog zna šta ni u kom pogledu osim što smo bili, dok se veliki deo sveta upinjao da bude mnogo šta drugo."
Devojčice su se smejale u salonu.
"Uvek sam mislio da će ljudi u ovakvom jednom trenutku da vrište po ulicama."
"Mislim da neće. Ne vrišti se zbog prave stvari."
"Znaš, ništa mi neće nedostajati osim tebe i devojčica. Nikada nisam voleo gradove, niti svoj posao, niti išta osim vas tri. Ništa mi neće nedostajati osim možda promena vremena, i čaša hladne vode kada je vruće, i možda bi mi nedostajalo spavanje. Kako možemo da sedimo tu i tako pričamo?"
"Zato što nam ništa drugo ne preostaje."
"To je, naravno; kad bi bilo nečeg drugog, mi bismo to činili. Rekao bih da je ovo valjda prvi put u istoriji sveta da svako zna tačno šta će raditi sledeće noći."
"Pitam se šta će svi ostali sada da rade, večeras, sledećih nekoliko sati.""Ići će na neku predstavu, slušati radio, gledati televiziju, igrati karte, stavljati decu u krevet, i sami odlaziti na spavanje kao i uvek."
"U neku ruku time se možemo ponositi - kao i uvek."
Još malo su sedeli, onda on sipa sebi još jednu šolju kafe. "Zašto pretpostavljaš da će to biti večeras?"
"Tako."
"Zašto to ne bi bila neka druga noć u prošlom veku, ili pre pet vekova, ili pre deset?"
"Možda zato što nikada pre u istoriji nije bio 20. septembar 2002, nikad pre u istoriji, a sada jeste, i to ti je; zato što ovaj datum znači više nego što je i jedan drugi ikada značio; zato što je to godina kada su stvari takve kakve su u celom svetu, i zato je kraj."
"Noćas, preko okeana u oba pravca prelaze po zadatku bombarderi koji nikada neće ugladati kopno."
"To je jedan od razloga."
"Pa," reče on ustajući, "šta ćemo mi? Da operemo sudove?"
Opravši sudove i posebno uredno ih složiše. U osam i trideset stavili su devojčice u krevet i poljubili ih, upalili male svetiljke kraj njihovih kreveta i ostavili mi otšrkinuta vrata.
"Mislim se", reče muž dolazeći iz spavaće sobe i osvrćući se, zastavši trenutak sa lulom u ruci.
"Šta?"
"Da li da vrata budu zatvorena, ili da ostanu samo malo otškrinuta tako da ulazi svetlost."
"Mislim se da li deca znaju."
"Ne, naravno da ne znaju."
Sedeli su i čitali novine i razgovarali, slušali neku muziku na radiju, pa onda sedeli kraj kamina i gledali u žeravicu dok je sat odbijao deset i trideset, pa jedanaest, pa jedanaest i trideset. Mislili su na sve druge ljude na svetu koji provode to veče, svaki na svoj sopstveni način.
"E pa", reče on najzad.
Dugo je ljubio svoju ženu.
"Bili smo dobri jedno drugome, u svakom slučaju."
"Hoćeš da zaplačeš?" zapita on.
"Mislim da neću."
Prođoše kroz kuću, pogasiše sva svetla i odoše u spavaću sobu. Stajali su u prohladnoj noćnoj tami, i svlačili se, sklanjajući prekrivače. "Čaršavi su tako čisti i lepi."
"Umorna sam."
"SVI smo umorni."
"Trenutak", reče ona.
Čuo je kako ustaje iz kreveta i odlazi u kuhinju. Vrati se trenutak kasnije.
"Ostavila sam vodu da teče u lavabo", reče ona.
Nešto je u tome bilo toliko smešno da je morao da se nasmeje.
Ona se smejala sa njim, znajući šta je toliko smešno u tome što je učinila. Najzad prestadoše da se smeju, i tako su ležali u postelji u svežoj noći držeći se za ruke, sa priljubljenim glavama.
"Laku noć", reče on posle kratkog vremena.
"Laku noć", reče ona.

Kraj

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

The Flying Machine - Stroj za letenje (Ray Bradbury)

U godini četiri i stotoj car Yuan okružio je svoje prijestolje Velikim Zidom.
Zemlja je bila zelena od kiša, približavala se žetva, bio je mir. Narod pod njegovom vlašću nije bio odviše sretan ali ni odviše nesretan.
U rano jutro, prvog dana prvog tjedna drugog mjeseca nove godine, car Yuan pijuckao je čaj, hladeći se lepezom od toplog povetarca, kada mu trčeći grimizno-plavim natkrivenim vrtom, priđe sluga i uzbuđeno poviče:
- Oh, care, care, čudo!
- Da - reče car - zrak je jutros sladak.
- Ne, ne, čudo! - odgovori sluga i brzo se pokloni.
- I ovaj čaj u mojim ustima ima jutros dobar okus, zasigurno je to čudo.
- Ne, ne. Vaše Veličanstvo.
- Onda, da pogodim: sunce se diglo i novi dan je pred nama. Ili je možda, more plavo. To je zacijelo naveće od svih čuda.
- Veličanstvo, čovjek leti!
- Što? - Car prestade mahati lepezom.
- Vidio sam ga u zraku, čovjek, s krilima, leti! Začuo sam glas kako zove sa neba, a kad sam pogledao gore, bio je tamo: zmaj na nebesima sa čovjekom u ustima, zmaj od papira i bambusa bojom sunca i bojom trave.
- Rano je - reče car - i ti si se upravo probudio
- Rano je, ali video sam ono što sam vidio! Pođite samnom i vi ćete videti letača.
- Sjedni pored mene - nastavi car - popij malo čaja. Mora da je prilično čudno vidjeti čovjeka kako leti. Tebi treba vremena da razmisliš o tome, kao i meni da se pripremim za taj prizor.
Pili su čaj.
- Molima vas krenimo - napokon će sluga - ili će on otići.
Car se podiže zamišljeno:
- A sada mi možeš pokazati to što si vidio.
Prođoše kroz vrt, preko travnjaka i malog mosta, pa kroz šumarak i na kraju se uspeše na malu uzvisinu.
- Tamo! - pokaza sluga.
Car pogleda u nebo.
A na nebu, smijući se, tako visoko da se njegov smijeh jedva mogao razabrati, bio je čovjek; čovjek odjeven u blistavi papir i trsku što su tvorili krila i divan žuti rep. čovjek je lebdio poput najveće ptice u svijetu ptica, poput novog zmaja u zemlji drevnih zmajeva.
Zvao ih je iz visina lebdeći na hladnim jutarnjim vjetrovima.
- Letim! Letim! - vikao je čovjek jedva čujnim glasom.
Sluga mu je odmahivao:
- Da, da!
Car Yuan nije se ni pomaknuo. Gledao je Veliki Zid kako nestaje u izmaglici na udaljenim brdima; tu veličanstvenu zmiju od kamena koja dostojanstveno vijuga cijelom zemljom, taj moćni zid koji ih od davnina štiti od neprijateljskih hordi i osigurava im mir za godine bez broja. Vidio je kako se budi grad, smješten između rijeke, ceste i brežuljka.
- Reci mi - upita slugu - da li je još netko vidio ovog čovjeka kako leti?
- Ja jedini, Veličanstvo - odgovori sluga, smijući se prema nebu i odmahujući letaču.
Car je gledao nebesku pticu još malo a onda reče:
- Pozovi ga da se spusti.
- Hej, dođi dolje, dođi dolje! Car te želi vidjeti! - zvao je sluga, sklopivši šake u trubu oko usta.
- Dok se čovjek polagano spuštao na jutarnjem vjetru car preleti pogledom naokolo. Ugleda seljaka u polju kako gleda u nebo. Zapamti gdje seljak stoji.
Letač se spustio šušteći papirnatim krilima i bambusovim štapovima.
Ponosno je prišao caru, pomalo nespretno hodajući pod teretom stroja što ga je nosio. Polako se pokloni pred starim carem.
- Što si to učinio? - upita car.
- Letio sam nebom, Vaše Veličanstvo - odgovori čojek.
- Što si to učinio? - upita car iznova, polako.
- Upravo sam vam rekao! - vikao je letač.
- Nisi mi rekao savršeno ništa. - Car ispruži svoju tanku ruku i dodirne sjajan papir i ptici sličan kostur aparata. Mirisalo je na svježinu, na hladan jutarnji vjetar.
- Zar nije divna. Veličanstvo?
- Da, previše je divna.
- Jedina je na cijelom svijetu - smijao se čovjek. - A ja sam je izumio.
- Jedina na svijetu?
- Kunem se!
- Tko još zna za ovo? - Nitko. Čak ni moja žena. Ona misli da sam poludio. Ustao sam usred noći i otišao daleko u planinu. A kada su jutarnji vjetrovi zapuhali i sunce počelo izlaziti, skupio sam hrabrost, Veličanstvo, i skočio u prazno. Letio sam! Ali moja žena ne zna ništa o tome.
- Bolje za nju - reče car. - Pođi sa mnom.
Vraćali su se prema velikoj kući. Sunce je sada već čitavo bilo na nebu i posvuda se osjećao svježi dah jutra.
Car, sluga i letač zastadoše u velikom vrtu.
- Straža! - car pljesnu rukama. Stražari se pojavile trčeći.
- Držite ovog čoveka! - Stražari ščepaše letača. Car naredi: - Pozovite krvnika!
- Što je ovo? - vikao je iznenađeni letač.- Što sam učinio?
Počeo je plakati. Stroj za letenje opet zašušti.
- Ovdje je čovjek koji je izumio savršen stroj - reče car - i još pita što je učinio! Ni sam ne zna! Važno je samoda je izumio, a ni sam ne zna zašto je to učinio ili čemu će taj stroj služiti.
Krvnik dotrča s oštrom srebrnom sjekirom u rukama. Stade spremno, sa sudbinom u mišićavim rukama. Lice mu je bilo zaklonjeno ozbiljnom bijelom maskom.
- Sarno trenutak - reče car.
Okrene se prema stolu pred kojim je stajao. Na njemu se nalazio stroj koji je sam izumio i napravio. Uze kljućić s lanca oko vrata i stavi ga u sićušnu bravu na stroj. Zatim nekoliko puta okrene ključić u bravi.
Bio je to mali vrt napravljen od metala i dragulja. Pokretne ptice pjevale su na sićušnom metalnom drveću, maleni vukovi koračali su šumama, sićušni ljudi trčali suncem obasjanim livadama hladeći se minijaturnim lepezama, slušajući sitne smaragdne ptice, stojeći uz nevjerojatno male šumeće fontane.
- Zar ovo nije divno? - upita car. - Ako bi ti mene upitao što sam ja načinio, mogao bih ti odgovoriti. Načinio sam da ptice pjevaju, da šume šumore, da ljudi hodaju livadama i da uživaju u pjesmi ptica i žuborenju fontana. To sam načinio.
-Ali, oh, care! - branio se letač, na koljenima, dok su mu se suze slijevale niz obraze. - Ja sam načinio to isto! Pronašao sam ljepotu! Letio sam na jutarnjem vjetru. Gledao sam iz visina na uspavane kuće i vrtove. Osjetio sam miris mora i čak sam ga i vidio, daleko iza brežuljaka na jugu. Lebdio sam poput ptice. Oh, ne mogu ni opisati kako je divno tamo gore, na nebu, s vjetrom koji promiče pored mene i nosi me poput perca. Ah, kako divno nebo miriše ujutro! I kako se osećam slobodan. To je ljepota, care, to je također ljepota.
- Da - odvrati car tužno. - Znam da je to istina. Moje je srce bilo s tobom u zraku. Pitao sam se: Kako to izgleda? Na što nalikuje? Kakvima se čine udaljena polja s te visine? Kako izgleda moja kuća i moje sluge? Kao mravi? I kako izgledaju udaljeni još usnuli gradovi?
- Pa, poštedite rne onda!
- Ali, dešava se ponekad - nastavi car tužno - da jedan mora izgubiti ljepotu kako bi ostali mogli sačuvati ono malo svoje. Ne plašim se tebe već se plašim nekog drugog čovjeka.
- Kakva čovjeka?
- Nekog drugog čovjeka, koji će, vidjevši tebe, napraviti stroj od sjajna papira i bambusa, poput ovog ovdje. Ali, taj drugi čovjek imat će đavolje srce i đavolje lice, i ljepote će nestati. Takva se čovjeka bojim.
- Zašto? Zašto?
- Tko može reći da jednom, jedan takav čovjek, u upravo takvu stroju od papira i bambusa, neće doletjeli s neba i baciti kamenje na Veliki Zid? - upita car.
Nitko se ne pomakne i ne prozbori ništa.
- Odrubite mu glavu! - naredi car.
Srebrna sjekira fijuknu.
- Spalite stroj i letača i zakopajte njihove ostatke zajedno! - naredi car.
Sluge se povukoše da izvrše naređenje.
Car se zatim okrene svom glavnom sluzi koji je vidio letača u zraku.
- Drži jezik za zubima. Sve je bio samo san, vrlo žalostan i divan san. Seljaku u polju, koji je također vidio letača, reci da je sve bilo samo priviđenje. Neka šuti. Ako se ikada bude čuo ikakav glas o ovome, ti i seljak bit ćete mrtvi za manje od sata.
- Velikodušni ste, care.
- Ne, nisam velikodušan - odvrati stari čovjek. Onkraj zidnog vrta vidio je stražu kako spaljuje divan stroj od papira i bambusa što je mirisao na jutarnji vjetar. Ugleda crni dim kako se polagano penje u nebo. - Ne, samo sam vrlo zbunjen i uplašen. - Ugleda stražare kako kopaju malu ja mu da u nju zakopaju pepeo. - Što je život jednog čovjeka prema životu milijuna drugih ljudi? Trebalo bi da me utješi ta misao.
Polagano uze ključić s lanca obješena oko vrata i ponovo navine divan minijaturan vrt. Stajao je, gledajući preko polja Veliki Zid, miran grad, zelene livade, rijeke i potoke. Uzdahne. Sićušan vrt zazuji svojim skrivenim osjetljivim kotačićima i pokrene se; malecni ljudi hodali su šumom, trčali osunčanim proplankom, odjeveni u divno, blistavo krzno, a sred sićušnog drveća lebdjeli su kratki odlomci pjesme iz visina i sjajne, modre i žute boje leteći. Leteći, leteći na tom malenom nebu.
- Oh! - reče car i zatvori oči. - Pogledaj ptice, pogledaj ptice!

Kraj

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Kaleidoskop (Ray Bradbury)

Prvi udar preseče raketu po strani kao džinovskim otvaračem za konzerve. Ljudi su bili izbačeni u prostor kao pregršt zakoprcanih srebrnih ribica. Bili su razbacani u tamno more; razbijen u bezbroj komada, brod se kretao dalje, kao roj meteora u potrazi za izgubljenim suncem.
"Barkli, Barkli, gde si?"
Glasovi su zvali kao izgubljena deca u hladnoj noći.
"Vude , Vude!"
"Kapetane!"
"Holise, Holise, ovde Stoun."
"Stoune, ovde Holis.Gde si ti?"
"Ne znam. Kako da znam? Kako se ide gore? Ja padam. Blagi Bože, padam."
Padali su. Padali su kao što šljunak pada niz bunar. Bili su rasejani kao piljci bačeni iz džinovske vrteške. I sada su umesto ljudi bili samo glasovi - svi mogući glasovi, rastavljeni od tela i uzbuđeni, na raznim stepenima strave i rezignacije.
"Udaljujemo se jedan od drugog."
To je bila živa istina. Holis, koji se prevrtao preko glave, znao je da je to tačno. Shvatio je to i neodređeno prihvatio. Rastajali su se svaki svojim odvojenim putem i ništa ih ne može vratiti nazad. Nosili su hermetički zatvorena kosmička odela sa staklenim cevima iznad bledih lica, ali nisu imali vremana da se prikopčaju na svoje energetske jedinice. Sa njima bi mogli predstavljati male čamce za spasavanje u vasioni. Mogli bi spasavati sebe, spasavati druge, skupljati se, nalaziti jedan drugog, sve dok ne budu ostrvo ljudi sa nekim planom. Ali bez pogonskih jedinica prikopčanih za ramena bili su meteori, bez života, svaki na putu ka svojoj odvojenoj i neopozivoj sudbini.
Prodje možda deset minuta dok ne zamre prvi užas i zameni ga metalna hladnoća. Svemir poče da snuje svojim čudnim glasovima uzduž i popreko, na velikom tamnom razboju, preplićući do konačne slike.
"Stoun Holisu. Koliko dugo možemo govoriti telefonom?"
"Zavisi od toga koliko brzo ti ideš svojim putem, a ja svojim."
"Jedan sat, mislim."
"Tako nekako", reče Holis, odsutna duha i smiren.
"Šta se dogodilo?" zapita Holis trenutak kasnije.
"Raketa je eksplodirala, to je sve. Rakete eksplodiraju."
"Kojim pravcem ti ideš?"
"Izgleda kao da ću udariti u mesec."
"A ja o Zemlju. Vraćam se staroj Majci Zemlji brzinom od deset hiljada milja na sat. Izgoreću kao šibica." Holis pomisli na to sa čudnom odsutnošću duha. Kao da je bio premešten iz svog tela, i posmatrao ga kako pada sve dublje kroz prostor, objektivan kao što je bio jedne davne zime prem prvim snežnim pahuljicama.
Ostali su ćutali, mislili na sudbinu koja ih je dovela do ovoga, da padaju, padaju, mislili kako nema ničega što bi mogli da učine da to izmene. Čak je i kapetan zaćutao, jer nije postojalo nikakvo naređenje niti plan koje je znao da bi mogli da opet sastave stvari u jedno.
"Oh, daleko je do dole. O, to je daleko dole, daleko, daleko, daleko dole", reče jedan glas. "Ja ne želim da umrem, ne želim da umrem, to je daleko dole."
"Ko je to?"
"Ne znam."
"Stimson, mislim. Stimsone, jesi to ti?"
"To je daleko, daleko i ne dopada mi se. O, Bože ne dopada mi se."
"Stimsone, ovde Holis. Stimsone, čujes li me?"
Ćutanje, dok su padali odvojeni jedan od drugog.
"Stimsone?"
"Da" Najzad odgovori.
"Stimsone, polako; svi smo u istom škripcu."
"Ne želim da budem ovde. Želim da budem negde drugde."
"Ima šanse da nas nađu."
"Mene moraju naći, mene moraju", reče Stimson.
"Ovo ne verujem; ne verujem da se išta od ovoga događa."
"To je ružan san", reče neko.
"Zaveži!", reče Holis.
"Dođi pa me nateraj da zavežem", reče glas. To je bio Eplggeit. Zasmeja se komotno, sa sočnom objektivnošću. "Dođi i ućutkaj me."
Holis po prvi put oseti nemogućnost svog položaja. Ispuni ga velika ljutnja, jer je u ovom trenutku više od svega želeo da bude u stanju da napravi nešto Eplgeitu. Već mnogo godina želeo je da učini nešto, a sada je bilo i suviše kasno. Eplgeit je bio samo jedan telefonski glas.
Padanje, padanje, padanje...
Evo, kako su otkrili užaš, dvojica od ljudi počeše da vrište. U košmaru, Holis vide jednog od njih kako pluta u prolazu, veoma blizu, kako vrišti i vrišti.
"Zaustavi ovo!" Čovek mu je bio gotovo na dohvat ruke, i sumanuto je vriskao. Nikad neće prestati. Vriskaće i dalje još milion milja, sve dok bude u radijusu radio veze, uznemiravaće ih sve, onemogućiti im da razgovaraju jedan s drugim.
Holis se ispruži. Tako je bilo najbolje. Učini onaj dodatni napor i dotače čoveka. Ščepa ga za nožni članak i uspuza se naviše duž tela dok mu ne stiže do glave. Čovek je vriskao i pobesnelo se čupao, kao plivač koji se davi. Vasiona je bila ispunjena vriskom.
Ovako ili onako, mislio je Holis. Ubiće ga Mesec, ili Zemlja ili meteori, pa onda zašto da to ne bude sada?
Svojom gvozdenom pesnicom razmrska čovekovu staklenu masku. Vristanje prestade. On se odbi od tela i pusti ga da dalje pada svojim putem okrećući se oko sebe.
Padajući, padajući svemirom, Holis i ostali stupiše u dugo, beskrajno spustanje i kovitlac tišine.
"Holise, jesi još tu?" Holis ne odgovori, ali oseti kako mu vrućina udari u lice.
"Ovde opet Eplgeit."
"U redu, Eplgeite."
"Hajde da razgovaramo. Nemamo šta drugo da radimo."
Kapetan se umeša u razgovor. "Dosta s tim. Moramo da smislimo kako da se izvučemo iz ovoga."
"Kapetane, što ne umuknete?" reče Eplgeit.
"Šta!"
"Čuli ste me, kapetane. Ne nabijaj mi na nos tvoj čin, već si se odmakao deset hiljada milja, i ne zavitlavajmo se. Što reče Stimson, daleko je do dole."
"Ma nemoj, Eplgeite!"
"Zajebi ti to. Ovo je pobuna jednoga. Nemam ja šta da izgubim. Tvoj brod je bio loš brod, a ti si bio loš kapetan i nadam se da ćeš se rezlupati kad udariš o Mesec."
"Naređujem ti da prestaneš!"
"Nastavi, naredi mi opet." Eplgeit se osmehnu preko deset hiljada milja.Kapetan je ćutao. Eplgeit produži, "Gde smo ono stali, Holise? A da, sećam se. I ja tebe mrzim. Ali ti to već znaš. Znaš već dugo."
Holis stište pesnice, bespomoćno.
"Hoću nešto da ti kažem", reče Eplgeit, "Da te usrećim. Ja sam bio taj je glasao protiv tebe kod Raketne kompanije pre pet godina."
Jedan meteor blesnu u prolazu. Holis pogleda naniže, leva šaka mu je nestala. Šiknu krv. Odjednom u odelu nestade vazduha. Imao je dovoljno vazduha u plućima da pređe desnom rukom i zavrne jedno dugme kod levog lakta, čime pričvrsti patrljak i zapečati otvor kroz koji je cureo vazduh. To se toliko brzo desilo, da nije ni bio iznenađen. Ništa ga više nije iznenađivalo. Sada kada je rupa bila zapušena vazduh u odelu u trenu se vrati u normalu. A krv koja je tako brzo tekla bila je potiskivana dok je on jače zavrtao dugme, sve dok od njega ne napravi kompresivnu povesku.
Sve se odvijalo u jezivom ćutanju sa njegove strane. A ostali su brbljali. Onaj jedan, Lespere, bez kraja je pričao o svojoj ženi na Marsu, svojoj ženi na Veneri, svojoj ženi na Jupiteru, o svom novcu, kako se napijao, kockao, o svojoj sreći. Pričao i pričao, dok su svi padali. Padajuci u smrt, Lespere se, srećan, sećao svoje prošlosti.
Bilo je tako neobično. Svemir, hiljade milja svemira, i ti glasovi što bruje u njegovom središtu. Niko se uopšte nije video, samo su se radio talasi drhtavo prostirali u nastojanju da u drugim ljudima pobude emociju.
"Jel' se još ljutiš, Holise?"
"Ne" I nije se ljutio. Ponovo je bio odsutan duhom i predstavljao bezosećajan predmet, u večitom padanju ni u šta.
"Celog života želeo si da dospeš na vrh, Holise. Uvek si se pitao šta se dešava. Obeležio sam te crnim upravo pre nego što sam i ja bio izbačen."
"To nije važno", reče Holis. I nije ni bilo. To je prošlost. Kada je život završen, to je kao titraj sjajnog filma, trenutak na ekranu, sa svim predrasudama i strastima zgusnutim i osvetljenim na trenutak na prostoru, i pre nego što bi mogao da uzvikneš: "Beše jedan srećan dan, beše jedan loš, tamo jedno zlo lice, tu jedno dobro", film je sagoreo u pepeo, ekran se ugasio.
Sa ove spoljne ivice njegovog života, gledajući u nazad, bilo je samo jedno žaljenje, a to je bilo to što je samo želeo i dalje da živi. Da li su se svi umirući tako osećali, kao da nikad nisu živeli? Zar je život zaista izgledao tako kratak, gotov i završen pre nego što si udahnuo? Da li je to izgledalo tako naglo i nemoguće svakome, ili samo njemu, ovde, sad, sa nekoliko preostalih časova za razmišljanje?
Jedan od ostalih, Lespere, pričao je. "Pa, ja sam se dobro provodio; imao sam ženu na Marsu,Veneri, Jupiteru. Svaka je imala para i bila je sjajna prema meni. Napijao sam se i jednom sam prokockao dvadeset hiljada dolara."
Ali sada si ovde, mislio je Holis. Ja nisam imao ništa od svega toga. Kada sam živeo bio sam ljubomoran na tebe, zavideo sam ti na tvojim ženama i na dobrim provodima. Žene su me plašile i ja sam odlazio u svemir, uvek ih želeći i ljubomoran na tebe što imaš njih, i novac, i sreću, koliko god si je mogao imati na svoj ludi način. Ali sada, dok padam ovde, i sve je svršeno, ja više na tebe nisam ljubomoran, zato što je svršeno za tebe kao i za mene, i upravo ovog trenutka čini mi se kao da nikada ništa nije ni bilo. Holis se isteže licem napred i zavika u telefon.
"Sve je zavrseno, Lespere!"
Tišina.
"Upravo kao da nije nikad ni bilo, Lespere!"
"Ko je to" - javi se Lespere oklevajućim glasom.
"Holis"
Podlo se držao. Osećao je kukavnost, bezosećajnu kukavnost umiranja. Eplgeit ga je povredio; sada je on želeo da povredi drugoga. Eplgeit i svemir su ga oboje ranili.
"Tu si napolju, Lespere. Sve je gotovo. Baš kao da se nikad nije ni dogodilo, zar ne?" "Ne."
"Kada se nešto završi, onda je isto kao da se nikad nije ni dogodilo. Po čemu je tvoj život imalo bolji od moga, sada? Ovo sad se računa. Da li je imalo bolji? Da li je?"
"Da, bolji je!"
"Kako!"
"Zato što ja imam svoje misli, sećam se!" Uzviknu Lespere u daljini, obema šakama pritiskajući svoje uspomene na grudi.
I bio je u pravu. Sa osećanjem da mu hladan voda juri kroz glavu i telo, Holis je znao da je ovaj u pravu. Između sećanja i snova postoje razlike. On je imao samo snove o stvarima koje je želeo da učini, dok je Lespere imao sećanja na stvari koje je učinio i postigao. Ovo saznanje poče da razdire Holisa, laganom, drhtavom preciznošću.
"Šta ti to vredi!" doviknu on Lesperu. "Sada? Kada se stvar završi, više ne vredi. Nisi ništa bogatiji od mene."
"Počivam u miru", reče Lespere, "Ja sam svoje obavio. Ne postajem podao na kraju, kao ti."
"Podao?" Holis prevrte reč preko jezika. Nikada nije bio podao, koliko se seća, u svom životu. Mora da je to čuvao sve ove godine za jedan ovakav trenutak. "Podao." Prevali reč negde pozadi u mozak. Oseti kako mu suze naviru na oči i kotrljaju se niz lice. Neko mora da je čuo njegov grcav glas.
"Polako Holise."
To je bilo smešno, naravno. Samo minut pre toga davao je savete drugima, Stimsonu; bio je osetio odvažnost za koju je mislio da je izistinska, a sada je znao da to nije bilo ništa drugo nego šok i objektivnost koja je moguća u šoku. Sada je pokušavao da u nekoliko minuta sabije emocije potiskivane čitavog života.
"Znam kako se osećaš, Holise", rece Lespere, sada već na daljini od dvadeset hiljada milja , dok mu je glas zamirao. "Ja to ne uzimam lično."
Ali zar nismo jednaki? Pitao se on. Lespere i ja? Ovde, sada? Ako je stvar svršena, gotovo je, i šta onda vredi? Ionako umireš. Ali znao je da racionalizuje, jer je to bio pokušaj kao razlikovanja između živog čoveka i leša. U jednom je bila varnica, ne u drugome - jedna aura tajanstven element.
Tako je bilo sa Lesperom i njim, Lespere je proživeo dobar, pun život, i to ga je sada činilo drugčijim čovekom, a on, Holis, bio je kao mrtav mnogo godina. Stigli su do smrti odvojenim stazama i, po svemu sudeći, ako postoje razne vrste smrti, njihove smrti će se razlikovati kao noć i dan. Kvalitet smrti, kao i života mora da je beskrajno raznolik, i ako je čovek već jednom umro, onda šta ima da traži u umiranju za svagda, kao što on traži? Sekundu kasnije otkri da mu je levo stopalo načisto odsečeno. To ga gotovo zasmeja. Iz odela mu je opet nestao vazduh. Brzo se povi, i vide krv, jer mu je meteor odneo meso i odelo sve do članka. Oh, smrt u svemiru je mnogo komična. Odseca te, komad po komad, kao kakav crn i nevidljiv kasapin. Pritegnu ventil kod kolena boreći se da ostane pri svesti, sa bolnim kovitlacem u glavi - i sa zavrnutim ventilom, zadržanom krvlju i sačuvanim vazduhom, uspravi se i nastavi da pada, i pada, jer to je bilo sve sto je ostalo da se učini.
"Holise?"
Holis pospano klimnu glavom, umoran od čekanja smrti.
"Ovde opet Eplgeit", reče glas.
"Da."
Imao sam vremena da mislim. Slušao sam te. Ovo nije dobro. Prozlili smo se. Ovo je rđav način da se umre. Istresati svu žuč. Slušaš li, Holise?"
"Da."
"Ja sam lagao. Pre jednog minuta. Lagao sam. Nisam glasao protiv tebe. Valjda sam hteo da te uvredim.Večito smo se borili međusobno. Izgleda da brzo starim i brzo se kajem. Valjda sam se postideo kad sam te čuo kako si bedan. Šta god da je, želim da znaš da sam i ja bio idiot. Nema ni trunke istine u onome što sam rekao. Idi do đavola."
Holis oseti kako mu srce opet počinje da radi. Kao da pet minuta nije radilo, ali sada svi udovi počeše da mu dobijaju boju i toplinu. Šok je prosao, a jedan za drugim prolazili su udari ljutnje i užasa i usamljenosti. Osećao se kao čovek koji ujutro izlazi ispod hladnog tuša, spreman za doručak i nov dan.
"Hvala, Eplgeite."
"Nema na čemu. Gore glavu, gade jedan."
"Hej", reče Stoun.
"Šta je?" odazva se Holis kroz svemir; jer Stoun je, od svih njih, bio pravi prijatelj. "Zapao sam u roj meteora, u neke male asteroide."
"Meteori?"
"Mislim da je to Mirmidonski roj koji izlazi iza Marsa pa onda ide ka Zemlji jednom u pet godina. Tačno sam u sredini. Kao neki veliki kaleidoskop. Sve moguće boje oblici i dimenzije. Gospode, što je lepo, sav taj metal."
Tišina.
"Idem sa njima", reče Stoun. "Odvode me sa sobom. Odoh bestraga." Smejao se.
Holis pogleda, ali ne vide ništa.Unaokolo su bili samo veliki dijamanti i safiri, i smaragdna izmaglica i somotska tama vasione, sa glasom Boga koji se mesao sa kristalnim vatrama. Bilo je nečeg čudnog i maštovitog u pomisli kako Stoun odlazi u meteorskom jatu, ostaje godinama napolju iza Marsa i vraća se ka Zemlji svakih pet godina, kako u sledećih milion vekova ulazi i izlazi iz njega. Stoun i Mirmidonsko jato večiti i bez kraja, kako se menjaju i uobličavaju kao one kaleidoskopske boje kada si, u detinjstvu, držao dugački valjak prema suncu i okretao ga.
"Zbogom, Holise." Stounov glas, sada veoma slab. "Zbogom."
"Srećno.", povika Holis preko trideset hiljada milja.
"Ne budi smešan.", reče Stoun i nestade.
Zvezde se zgrunuše oko njega sa svih strana.
Sada su svi glasovi gasnuli, svaki na svojoj putanji, neki prema Marsu, drugi ka najudaljenijim krajevima vasione. I sam Holis... Pogleda dole. On se, jedini od svih, vraćao sam na Zemlju.
"Zbogom."
"Polako."
"Zbogom, Holise." Bio je to Eplgeit.
Ta mnoga doviđenja. Kratki oproštaji. Sada se veliki labavi mozak raspadao. Komponente mozga koji je tako divno i efikasno radio u lobanji raketnog broda umirale su jedna za drugom; značenje njihovog zajedničkog života se rasturalo.. I kao što telo umire kada mozak prestane da funkcioniše, tako je umirao i duh broda i dugog vremena provedenog zajedno, i svega onoga što su značili jadan drugome. Eplgeit sada nije bio ništa više do prst otkinut sa matičnog tela koji više nije trebalo mrzeti niti raditi protiv njega. Mozak je bio raznet eksplozijom, a njegovi bezosećajni, beskorisni delići rasejani nadaleko. Glasovi utihnuše i sad je cela vasiona bila mirna. Holis je bio sam, i padao.
Svi su bili sami. Glasovi su im zamirali kao odjeci Božijih reči koje su brujale u zvezdanoj dubini. Tamo je kapetan išao na Mesec; onamo Stoun sa rojem meteora; onde je bio Stimson; Eplgeit se kretao prema Plutonu; Smit i Tarner i Undervud i svi ostali, krhotine kaleidoskopa koji je tako dugo stvarao slike sa smislom bili su razbacani na razne strane.
A ja? - mislio je Holis. Šta ja mogu da učinim? Ima li ičega što ja sada mogu da učinim kao naknadu za strašan i prazan život? Kada bih mogao da učinim samo jednu dobru stvar da se iskupim za podlost koju sam skupljao sve ove godine a da nisam čak ni znao da je nosim u sebi! Ali ovde nema nikoga osim mene, a kako možeš učiniti dobro potpuno sam? Ne možeš. Sutra na noć udariću u Zemljinu atmosferu. Izgoreću, pomisli, i pepeo će mi se rasuti po svim kontinentima. Biću iskorišćen. Samo malo, ali pepeo je pepeo i oplemeniće zemlju. Padao je brzo, kao metak, kao šljunak, kao gvozdeni teg, ravnodušan, sad sve vreme ravnodušan, ni tužan ni srećan, niti išta drugo, samo sa željom da učini nešto dobro sada kada je sve prošlo, jednu dobru stvar samo za sebe, da zna da ju je učinio.
Kada udarim u atmosferu, izgorecu kao meteor.
"Pitam se", reče, "da li će me neko videti?"
Dečačić na seoskom putu pogleda u vis i udari u vrisku.
"Gledaj, mama, gledaj! Zvezda padalica!"
Blistava bela zvezda pade sa neba u suton u Ilinoisu.
"Zaželi nešto", reče mu majka. "Zaželi nešto."

Kraj

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Isaak Asimov

1920 - 1992

Isak Asimov, jedan od najvećih SF pisaca, rođen je u Rusiji, a tri godine kasnije doveden u Sjedinjene Američke Države. Prvu kratku priču 'Marooned Off Vesta' objavio je 1939. Kao doktor biohemije radio je na univerzitetu do 1958., kad se potpuno posvetio pisanju. Na čemu smo mu, naravno, veoma zahvalni. Za života je napisao preko pet stotina knjiga. Jedna od stvari po kojoj se nadamo da će biti zapamćen su i osnovni zakoni robotike. Napisao je i par uspelih detektivskih priča, te par studija i enciklopedija nevezanih za SF.

Kratke priče Isaak-a Asimov-a:

1. Neophodan uvjet
2. Vatra
3. Robotski snovi
4. Svetlosni stih
5. Besmrtni bard

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Key Item - Neophodan uvjet

Jack Wiwer se očajan izvukao iz njedara Multivaca.Todd Nemerson, koji je sjedio za pultom, upita:
- Ništa novo?
- Ništa - odgovori Wiwer - ništa, ništa, savršeno ništa! I uopće mi nije jasno što se moglo dogoditi.
- On ipak više ne radi.
- Lako je tebi govoriti dok sjediš u fotelji.
- Ne govorim, razmišljam.
- On razmišlja! - Wiwer se podrugne.
Nemerson se nervozno uzvrpolji u fotelji:
- A zašto da ne? Šest brigada kibernetičara juri hodnicima Multivaca već tri dana bez ikakva rezultata. Zašto ne bi netko za promjenu počeo malo i misliti?
- Mislio ti ili ne mislio, ništa se neće promjeniti. Treba naći kvar. Očito je negde došlo do kratkog spoja.
- Je li, uistinu, sve tako jednostavno? Ti znaš koliko je u njemu milijuna ćelija i kontakata!
Svejedno, nemaš pravo. Da je riječ o releju ili kontaktu, Multivac bi iskoristio rezervne linije, potražio bi sam kvar i obavjestio nas.Nesreća je u tome što Multivac ne samo što ne odgovara na pitanja, on nam uopće ne može saopćiti što se sa n jim dogodilo. Ako mu ne pomognemo, u gradovima će nastati panika. Svjetska ekonomika koordira s Multivacom i svi to dobro znaju.
- Uzgred rečeno, znam i ja. Ali to ne može ništa izmjeniti.
- Treba razmisliti. Nešto nam je promaklo. Pomisli, Jack, poslednjih sto godina, najveći umovi kibernetike usavršavaju Multivac. Danas on može gotovo sve, može govoriti i slušati nas. On praktički danas ne zaostaje za ljudskim mozgom. Mi još nismo u stanju potpuno odgonetnuti ljudski mozak. Zašto svojatamo pravo da potpuno razumjeva Multivacove misli?
- Otišao si predaleko. Još malo pa ćeš reći da je Multivac razumno biće.
- A što da ne? - zamisli se Nemerson. - Zašzo da ne? Možemo li tvrditi da Multivac nije prešao onu tanku. ujvetnu liniju koja uređaj odvaja od razumna bića? I postoji li uopće ta zamišljena linija? Ako je mozak kvantitativno složeniji od Multivaca, a mi ga neprestano i dalje usavršavamo, u kojoj točki...
Nemerson se zanese i ušuti.
Čemu sve ovo? - razdraženo upita Wiwer. - Čak i ako pretpostavimo da je Multivac razumno biće, to nam neće pomoći da pronađemo kvar.
- Može nam pomoći jer mu možemo prići ljudskim mjerilima. Dopusti. Pretpostavimo da te upitaju kolika će biti cijena pšenice slijedeće godine i ti ne odgovoriš. Zašto nisi odgovorio?
- Zato što ne znam odgovor! A Multivac ga zna. On, a ne ja, ima sve potrebne informacije. Koristeći se njima može proricati razvojne tendencije u politici, ekonomici, ili na primjer u meterologiji. I mi znamo da je on sposoban za to. Nije jednom radio takvo što.
- Dobro. Pretpostavimo onda ovako. Ja sam ti postavio pitanje, ti znaš odgovor, ali ga ne želiš reći. Zašto? Zato što mi je mozak preopterećen - obrecne se Wiwer - zbog toga što sam izgubio pamćenje. Zato što sam mrtav pijan. Napokon, neka đavo sve odnese, zato što sam slomljen! Upravo to i pokušavamo ustanoviti. Pokušavamo pronaći mjesto na kojem je došlo do kvara. Pokušavamo pronaći neophodne uvjete za njegov rad.
- I niste uspjeli. - Nemerson se digne iz naslonjača:
- Slušaj Jack, na koje pitanje Multivac nije odgovorio?
- Kako da se sjetim? Da potražim snimku?
- Ne treba. Reci, dok radiš s Multivacom, razgovaraš li sa njim?
- Tako je predviđeno. To je terapija.
- Da, da, dakako, terapija. Pravimo se kao da je Multivac razumno biće kako ne bismo proživljavali traumu: ah, uređaj je pametniji od mene! Tako smo od metalnog čudovišta stvorilio neku vrst oca-prijatelja.
- Misli kako hoćeš.
- Ako je to samoobmana i ti to dobro znaš! Tako složen kompjuter kao Multivac mora govoriti i slušati. Nije dovoljno stavljati u njega pitanja i dobiti odgovore. Na određenoj razini složenosti Multivac se čini razumnim bićem zbog toga što on to zaista i jest. Slušaj, Jack. Postavi meni to poslednje pitanje. Želim osjetiti vlastitu reakciju.
- Nije mi do gluposti - odmahne Wiwer.
- Molim te.
Wiwer je bio očajan i uz to još mrtav umoran. Inače, nikada ne bi pristao na to. Pravio se kao da stavlja program u Multivac, i počeo govoriti, kao što je činio uvijek u takvim trenucima. Rekao je svoje mišljenje o smetnjama u poljoprivredi, spomenuo novi nivo raketne struje, mrlje na Suncu...
U početku je govorio neprirodno, ali se postepeno oslobodio jer je bio naviknut na to, i na kraju, kada je sve bilo gotovo, samo što nije potapšao Todda Nemersona po prsima, zaželjevši mu uspješan posao.
- No, dobro - završio je. - Obradi informaciju i brzo daj odgovor.
Nekoliko sekundi Jack Wiwer je stajao, dišući duboko, ponovo proživljavajući uzbuđenje i osjećaj vlasti nad najvećim i najsloženijim djelom ljudskih ruku i ljudskog razuma. Zatim se trgnuo i smušeno promrljao:
- Eto, to je sve...
- Mislim da sam shvatio, - reče Nemerson - zašto ja na mjestu Multivaca ne bih odgovorio. Jack, očisti Multivac. Zamoli sve da izađu iz njega. A zatim ga ponovo programiraj. Ja ću govoriti.
Wiwer sliježe ramenima i okrene se prema komandnom pultu Multivaca. Njegovi brojčanici bili su tamni kao i ugasnute lampe. Po njegovu naređenju, brigade kibernetičara su jedna za drugom napustile uređaj.
Zatim uzdahnuvši, uključi uređaj za programiranje. Poslednjih dana je dvanaestak puta bezuspješno pokušavao uključiti Multivac. Sada se svijetla na komandom pultu zatreperela. Negdje daleko će o tome biti obavješteni korespodenti i svi će znati za novi pokušaj. Ljudi u cijelom svijetu koji toliko ovise o Multivacu, zaustavit će disanje.
Dok je Wiwer programirao, Nemerson počne razgovor. Govorio je polako, trudeći se sjetiti Wiwerovih riječi i čekajući odlučan trenutak u kojem će pronaći neophodan uvjet za rad kompjutora.
Wiwer je završio. U Nemersonovu se glasu jasno osjetilo uzbuđenje. Rekao je:
- Dobro, Multivac. Obradi informaciju i daj odgovor. - Napravio je kratku pauzu i dodao riječi koje su bile neophodan uvjet rada kompjutora:
- Molim te!
Istog trenutka uključili su se svi Multivacovi releji i kontakti.
Ništa začuđujuće.
I uređaj može imati osjećaje - kada prestane biti uređaj.

Kraj

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Vatra

Bila je gužva kao na kakvoj premijeri. Gomila naučnika, visoki oficiri, kongresmeni i par novinara...
Alvin Horner iz Vašingtonskog Odeljenja za štampu prepozna pored sebe Josepha, iz Los Alamosa, i reče: "Sad ćemo da vidimo nešto."
Vinćenzo se zagleda u njega kroz debelo staklo naočara. "Ne vidim nešto naročito zanimljivo u svemu tom."
Horner se namršti. Čekali su projekciju prvog super-usporenog snimka eksplozije atomske bombe. Uz pomoć najsavremenije opreme i zahvaljujući velikom trudu mnogih posvećenih trenutak eksplozije biće podeljen u milionite delove sekunde. Juce je A-bomba eksplodirala, a danas će snimci pokazati neverovatno detaljno tu eksploziju.
"Mislite da neće uspeti?"
"O, uspeće sigurno. Svi testovi su bili uspešni. Ali zaboravljamo glavnu stvar-"
"Što je?"
"Ta bomba je smrtna presuda čoveku. Izgleda da nismo u stanju to da vidimo." Vinćenzo klimnu glavom. "Pogledajte njih. Oni su uzbudjeni i napeti, ali nisu uplašeni."
"Ma svesni su oni opasnosti. I oni su uplašeni."
"Ne dovoljno", rece naučnik. "Viđao sam ja neke od njih kako gledaju dok hidrogenska bomba raznosi celo ostrvo, a zatim odlaze kuci da mirno spavaju. Takvi su ljudi. Hiljadama godina đavolska vatra im se pokazuje, i još uvek nije ostavila neki utisak."
"Đavolska vatra? Da li ste vi religiozni, gospodine?"
"Jučerašnja eksplozija beše đavolska vatra. Bukvalno."
To je bilo previše za Hornera. On ustade i promeni sedište, ali poče nervozno da osmatra ostatak publike. Da li su uplašeni? Nisu mu se više takvim činili.
Ugasiše svetla i projekcija poče. Na ekranu, vatreni toranj poče da se diže. Publika se sasvim umiri.
Tad se tačkica svetlosti pojavi u korenu tornja, crvena, goruća tačka, polako rastući u lenjim drhtajima, čas u jednom, čas u drugom smeru, uzimajući nepravilne oblike, mešajuci svetlost i senku...
Jedan čovek vrisnu u šoku, a za njim još nekolicina. Promukli usklici praćeni tišinom. Horner je mogao onjusiti strah, ukus strave u sopstvenim ustima, osetiti kako mu se krv ledi.
Ovalna lopta plamena zaustavi svoj rast na tren, pre nego što se raširi u svetlu sferu.
Tad svi u prostoriji videše tamne mrlje nalik na oči, sa tamnim linijama brade, blešteće oči, kosu koja se spušta na čelo u pravilno V, tanka iskežena usta kako se smeju iz đavolske vatre...
I rogove.

Kraj

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Robotski snovi - Robot Dreams

Sinoć sam sanjao - rekao je LVX-1 mirno.
Susan Calvin nije ništa rekla, ali se činilo da je njeno ostarjelo lice, izborano mudrošću i iskustvom, pretrpjelo mikroskopski trzaj.
- Jeste li to čuli? - upita Linda Rash nervozno. - Baš kao što sam vam pričala.
Bila je malena, tamnokosa i mlada. Njena desna šaka neprestano se otvarala i zatvarala.
Calvinova se klimnula. Tiho je rekla:
- Elvex, nećeš se micati, ni govorili, niti nas slušati sve dok ponovo ne izgovorim tvoje ime. Nikakvog odgovora nije bilo. Robot je sjedio kao da je izliven od jednog komada metala, i takav će ostati sve dok ponovo ne čuje izgovoreno svoje ime. Calvinova će zatim:
- Koja je vaša kompjuterska loginka doktorice Rash? Ili ako ćete se osjećati ugodnije, unesite je sami. Željela bih istražiti mrežu njegovog pozitronskog mozga.
Lindini prsti se na tren zbuniše nad tipkama. Prekinula je niz i počela ispočetka. Gusta mreža pojavila se na ekranu.
- Molim vas dozvolu za upravljanje vašim kompjuterom. - reče dr.Calvin.
Dozvolu je dobila bezglasnim kimanjem glave. Naravno! Što bi mogla Linda, novi i neprovjereni robopsiholog, zabraniti živoj legendi? Polako je Sušan Calvin proučavala ekran pomičući sliku ukoso i dolje, pa zatim gore, pa onda odjednom otkuca seriju tipki tako brzo da Linda nije ni vidjela što se dogodilo, samo je slika mreže bila uvećana i u posve drugom području. Išla je naprijed-natrag, a njeni čvornati prsti letjeli su tipkama. Na starom licu nije bilo nikakve promjene. Pratila je pažljivo sve promjene u mreži kao da su njenom glavom prolazili neki složeni proračuni. Linda se čudila. Nemoguće je analizirati mrežu bez pomoći priručnog kompjutera, no, stara dama je samo zurila. Da li je u glavi imala ugrađeni kompjuter? Ili je u pitanju bio njen mozak koji već desetljećima nije radio ništa drugo do smišljao, proučavao i analizirao pozitronske moždane mreže? Da li je mogla pojmiti takvu mrežu na sličan način kao što je Mozart shvaćao orkestraciju simfonije?
Napokon Calvinova progovori:
- Što je to što ste učinili, Rash?
Linda odgovori pomalo posramljeno:
- Upotrijebila sam fraktalnu geometriju.
- To sam primijetila, ali zašto?
- To nitko prije nije uradio. Mislila sam da ću time proizvesti moždanu mrežu višeg stupnja složenosti; možda sličniju ljudskoj strukturi.
- Da li ste se s nekim savjetovali? Ili ste sve uradili na svoju ruku?
- Nisam se konzultirala. Radila sam samostalno.
Izblijedjele oči Sušan Calvin dugo su gledate u mladu ženu.
- Niste imali pravo da nešto tako učinite. Kakvo vam je ime, takva vam je i narav. (Igra riječi: U engleskom Rash znači nagao, u našoj verziji ovo bi bila doktorica Naglić) Tko ste vi da niste nikog pitali. Ja sama, ja Suzan Calvin, s nekim bih se savjetovala.
- Bojala sam se da će me spriječili.
- Što bi se uistinu i dogodilo.
- Hoću li biti otpuštena? - Njen glas se slomi iako je nastojala da ga održi čvrstim.
- Vrlo vjerojatno - odgovori Calvinova, - ili će vas unaprijediti. Sve ovisi o tome kakav ću izvještaj dati kad završim s vama.
- Hoćete li rastaviti El... - skoro je izrekla ime i time reaktivirala robota i to bi bila još jedna greška... ne, nije si mogla priuštiti joi jednu grešku, ako već ionako nije bilo prekasno da si bilo što priušti. - Hoćete li deaktivirati robota?
Odjednom je postala svjesna da Stara Vještica nosi elektronski pištolj u džepu svog radnog kaputa. Doktorica Calvin je već došla pripremljena baš za takav slučaj:
- Vidjet ćemo, - suho će Calvinova. - Robot se možda pokaže previše vrijedan za to.
- Ali kako to da može sanjati?
- Napravili ste mu pozitronski mozak koji začuđujuće nalikuje ljudskom. Ljudski mozak mora sanjali da bi se mogao redovito reorganizirati i osloboditi se zamršenih čvorova svijesti. Možda i ovaj robot to mora učiniti, i to iz istih razloga... jeste li ga pitali što je sanjao?
- Ne. Pozvala sam vas čim mi je rekao da je sanjao. Na kon toga nisam više željela ništa dalje poduzimali na svoju ruku.
- Ah! - Mali smiješak preleti preko lica Susan Calvin. - Ipak postoje granice preko kojih vas vaša lakomislenost neće prenijeti. Drago mi je zbog toga. Ustvari, laknulo mi je... A sada. hajdemo zajedno pogledali što možemo otkriti.
- Elvex! - ona će oštro.
Glava robota se lagano okrenula prema njoj.
- Da, doktorice Calvin?
- Kako znaš da si sanjao?
- To se događa po noći, kad je tama, dr.Calvin, - reče Elvex. - Onda odjednom vidim svjetlo iako ne vidim nikakvog razloga zašto bi se svjetlo pojavilo. Vidim stvari koje nemaju veze sa onim što ja prihvaćam kao stvarnost. Čujem stvari. Čudno se ponašam. Tragajući po svom rječniku za riječima kojima bih izrazio ono što se događa, naišao sam na riječ san. Proučavajući njeno značenje napokon sam došao do zaključka da sam sanjao.
- Pitam se kako je uopće došlo do toga da se riječ san nalazi u tvom rječniku?
Linda brzo odgovori mahnuvši rukom da utiša robota:
- Ja sam mu dala uobičajeni ljudski rječnik. Mislila sam.;:
- Stvarno ste mislili... - ironično će Calvinova. - Zapanjena sam.
- Mislila sam da će mu trebati glagol. Znate onako kao... Nikada nisam sanjao da... nešto tako slično.
- Koliko često si sanjao, Elvex? - upita Calvinova.
- Svake noći, dr.Calvin, svake noći otkad sam postao svjestan svog postojanja.
- Deset noći - ubaci se Linda revnosno, - ali Elvex mi je tek jutros rekao za to.
- Zašto tek jutros. Elvex?
- Tek jutros sam postao uvjeren da sam sanjao, dr.Calvin. Dotad sam mislio da postoji greška u mreži mog pozitronskog mozga, tako nisam mogao pronaci nikakvu grešku. Konačno sam odlučio da je to ipak bio san.
- O čemu sanjaš?
- Uvijek sanjam snove koji su vrlo nalik jedan drugom. Mali detalji su drugačiji, ali uvijek mi se čini da promatram veliki prostor u kojem rade roboti.
- Roboti, Elvex? Vidiš li i ljudska bića?
- Ljudskih bića nema u mom snu, dr.Calvin. Bar ne u početku. Ima samo robota.
- I što oni rade, Elvex?
- Rade, dr.Calvin. Vidim ih kako vade rudu iz zemljine utrobe, i vidim ih kako se naprežu u vrelini i pod zračenjem. Vidim neke u tvornicama i neke u podmorju.
Calvinova se okrene Lindi.
- Elvex ima tek deset dana i ja sam sigurna da nije bio izvan stanice za testiranje. Kako to da zna toliko o robotima?
Linda pogleda prema stolici kao da bi željela sjesti, ali stara vještica je stajala i to je značilo da i Linda mora također stajati. Odgovorila je tiho:
- Činilo mi se važnim da zna o robotici i njenoj ulozi u svijetu. Moja je zamisao bila da bi mogao biti posebno podešen za ulogu nadzornika sa svojim... svojim novim mozgom.
- Svojim fraktalnim mozgom?
- Da.
Calvinova kimne glavom i okrene se natrag robotu.
- Ti si sve to vidio... i podmorje i podzemlje i površinu zemlje... i svemir također, pretpostavljam.
- Vidio sam i robote kako rade u svemiru, - reče Elvex.
- Upravo to, što sam sve vidio do detalja koji su se neprestano mijenjali kad god bih gdje bacio pogled, natjeralo me je da shvatim kako sve što sam vidio nije bilo u skladu sa stvarnošću i to me na kraju dovelo do zaključka da sam sve sanjao.
- Što si još vidio, Elvex?
- Vidio sam da su svi roboti pognuti od rada i patnje; da su svi izmoreni odgovornošću i brigom; i poželio sam da odahnu.
- Ali roboti nisu pognuti, oni nisu izmoreni, njima nije potreban predah.
- Da, tako je u stvarnosti, dr.Calvin. Ja, međutim, govorim o svom snu. U mom snu činilo mi se da roboti moraju štititi svoje vlastito postojanje.
- To mi citiraš Treći zakon robotike?
- Da, dr.Calvin.
- Ali citiraš ga nepotpunog. Treći zakon glasi: Robot mora štititi svoje vlastito postojanje sve dok ta zaštita nije u suprotnosti sa Prvim ili Drugim zakonom.
- Da, dr.Calvin. To je Treći zakon u stvarnosti, ali u mome snu Zakon je završio s riječju postojanje. Nije bilo nikakvog spomena o Prvom ili Drugom zakonu.
- Ali oba ta zakona postoje, Elvex. Drugi zakon koji je jači od Trećeg glasi; Robot mora poštivati naređenja koja mu daje ljudsko biće osim u slučaju kad su takva naredenja u suprotnosti s Prvim zakonom. Zbog toga roboti slijede naređenja. Oni zaista rade sve onu što si vidio da rade, ali to rade zdušno i bez problema. Nisu pri tome pognuti, nisu zamoreni.
- Da, tako je u stvarnosti, dr.Calvin. Ali ja govorim o mom snu.
- A prvi zakon je,. Elvex, onaj najvažniji od svih, a kazuje: Robot ne smije pozlijediti ljudsko biće ili svojom neaktivnošću dovesti do toga da se ljudskom biću dogodi zlo.
- Točno, dr.Calvin. U stvarnosti. U mom snu, međutim, činilo mi se kao da nema Prvog i Drugog zakona, postojao je samo Treci i taj je glasio: Robot mora štititi svoje postojanje. To je bio čitav Zakon.
- U tvom snu?
- U mom snu.
- Elvex, nećeš se micati ni govoriti, niti ćeš nas čuti sve dok ja ponovo ne izgovorim tvoje ime.
Robot ponovo postane, naizgled, nepokretni komad metala, a Calvinova se okrene Lindi Rash i reče;
- No, što mislite o ovom, dr. Rash?
Lindine oči bile su širom otvorene i mogla je osjetili kake joj srce ludo lupa. - dr.Calvin, zapanjena sam. Nisam imala pojma. Nikad ne bih mogla pomisliti da je tako nešto moguće.
- Istina. - reče Calvinova mirno, - to ne bih ni ja pomislila, niti, uostalom, bilo tko. Vi ste stvorili robotski mozak koji je sposoban sanjati i tim načinom razotkrili nivo mišljenja u robotskom mozgu koji bi inače ostao neotkriven, sve dok opasnost ne bi postala neposredna.
- Ali to je nemoguće, - reče Linda. - Ne mislite valjda da i ostali roboti misle isto?
- Ne svjesno, kako bismo mi ljudi rekli. Ali tko bi mogao zamisliti da postoji podsvjesna nivo ispod očiglednih pozitronskih moždanih staza, sloj koji nije nužno pod kontrolom Tri zakona Robotike? Do čega je ovo moglo dovesti u situaciji kad mozgovi robota postaju sve složeniji i složeniji, naravno pod pretpostavkom da nismo bili upozoreni?
- Mislite da nas Elvex nije upozorio?
- Ne, nego Vi. dr. Rush. Možda je vaše ponašanje je bilo nepravilno, ali ste time omogućili, da dođemo do nevjerojatno važnog saznanja. Od sada pa nadalje rodit ćemo sa Fraktalnim mozgovima stvarajuci ih u pomno kontroliranim uvjetima. I vi ćete u tome igrati svoju ulogu. Nećemo vas kazniti zbog toga što ste učinili, nego ćete od sada na tome raditi zajedno sa ostalima. Razumijete me?
- Da. dr.Calvin. A što će biti sa Elvexom?
- Još nisam sasvim sigurna.
Calvinova izvuče elektronski pištolj iz svog džepa i Linda se opčinjeno zagleda u njega. Jedan mlaz njegovih elektrona usmjeren na robotsku lubanju i staze pozitronskog mozga bile bi neutralizirane i oslobodilo bi se dovoljno energije da stali robotski mozdak u nepokretnu kovinu.
- Ali Elvex je sigurno važan za naše istraživanje. Njega ne smijemo uništiti. - reče Linda.
- Ne smijemo, dr. Rash? Mislim da će to biti moja odluka. Sve ovisi o tome koliko je Elvex opasan.
Susan Calvin se ispravi, kao da je odlučila da njeno staro tijelo neće biti pognuto pod teretom odgovornosti.
- Elvex, da li me čuješ?
- Da, dr.Calvin - odgovori robot.
- Da li se tvoj san nastavio? Ranije si rekao da se ljudska bića nisu pojavljivala u početku. Da li to znači da su se kasnije pojavila?
- Da, dr.Calvin. Činilo mi se da se u mom snu na kraju pojavio jedan čovjek.
- Jedan čovjek? Ne robot?
- Ne, dr.Calvin. I čovjek je rekao: Oslobodi moj narod!
- Čovjek je to rekao?
- Da, dr.Calvin.
- I kad je rekao oslobodi moj narod, pri tom je mislio na robote?
- Da, dr.Calvin. Tako je bilo u mom snu.
- I da li si znao ko je bio taj čovjek.... u tvom snu?
- Da, dr.Calvin. Znao sam tog čovjeka.
- Tko je to bio?
I Elvex reče:
- Ja sam bio taj čovjek.
I Susan Calvin smjesta podigne svoj elektronski pištolj i opali, i Elvex više nije postojao.

Kraj

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Light Versa - Svetlosni stih

Avis Lardner bila je posljednje ljudsko biće za koje je bilo tko mogao pretpostaviti da će postati ubojica. Udovica slavnog astronauta-mučenika, ona je voljela ljude, skupljala umjetnine, bila izvanredna domaćica te - to su joj svi priznavali bez dvoumljenja - likovni genij. A osim svega toga, Avis je bila najljupkija i najljubaznija osoba koju čovjek može zamisliti.
Njezin muž William J. Lardner poginuo je - kao što znamo - od zračenja s nekog sunca, pošto je svjesno i hotimice ostao u svemiru i tako omogućio putničkom svemirskom brodu da sigurno sleti u Bazu broj pet.
Udovici je to donijelo izdašnu mirovinu, a ona je novac znala uložiti mudro i unosno. Zbog toga je potkraj svojih srednjih godina Avis bila bogatašica.
Kuća joj je bila izložbeni salon, pravi muzej u kojemu je bila nevelika, ali krajnje pomno odabrana zbirka izuzetno lijepih predmeta ukrašenih draguljima. Primjerci u njoj bili su iz svih mogućih kultura; sve su to bile svakidašnje potrepštine koje su umjetnici svoga razdoblja običavali ukrašavati draguljima. Tako je Avis imala prvi ručni sat optočen draguljima izrađen u Americi, pa bodež iz davne Kambodže urešen skupocjenim kamenjem, naočale s okvirom posutim dijamantima načinjene u Italiji - i tako dalje, unedogled.
Sve je to bilo dostupno posjetiteljima. Umjetnine nisu bile osigurane, nije bilo ni uobičajenih sigurnosnih mjera. Nije to bilo ni potrebno, jer je Avis Lardner imala mnogobrojnu poslugu sastavljenu od najsavršenijih robota, poslugu kojoj je mogla povjeriti bilo koji predmet iz svoje zbirke - roboti su sve čuvali savršeno koncentrirani, besprijekorno pošteni i neviđeno djelotvorni.
Svatko živ znao je za njih i nikad se nije dogodio ni pokušaj krađe u kući Avis Lardner.
Dakako, bile su ovdje i njezine svjetlosne skulpture. Nitko od pozvanih na njezina rastrošna primanja nije pitao kako se to Avis otkrila da je likovni genij. Ali, u svakoj prilici kad bi njezina kuća bila otvorena uzvanicima, prostorije je ispunjavala nova simfonija svjetla; a sve te trodimenzionalne krivulje i pravci u bojama što su se međusobno pretapale, neke od njih čiste a neke neviđene, svi ti zadivljujući kristalični efekti koji bi svakoga posjetitelja ostavljali u čudu - na neki su se čudesan način prilagođavali boji kose Avis Lardner, ostavljajući je u svakoj prilici da svojom bjelinom i modrikastim sjajem okružuje umjetničino blago lice.
Posjetitelji su ponajčešće dolazili baš radi tih svjetlosnih skulptura. One se nikad nisu ponavljale, svaki su put neumoljivo probijale nove staze kroz još neistražena područja likovnog eksperimentiranja. Bilo je i ljudi dovoljno imućnih da sebi priušte kupnju specijalnih izvora svjetla i da se iz posvemašnje zabave bave svjetlosnim skulpturama, no ni oni najdarovitiji među njima nikad se nisu ni približili snazi umjetničkog izražavanja jedne Avis Lardner. Čak ni profesionalni umjetnici.
A ona se prema svemu tomu odnosila neodoljivo skromno.
- Ne, ne! - prosvjedovala je kad je netko pokušao slatkorječivo hvaliti njezina djela. - Ne bih ja to nazvala "poezijom u svjetlu". To je zaista pretjerano. Najviše što mogu reći bilo bi jedva "svjetlosni stih".
Svi su se nasmijali toj samozatajnoj dosjetki.
Iako su je odasvud obasipali ponudama, Avis nije nikad pristajala da svoje svjetlosne skulpture stvara bilo gdje osim kod kuće, na primanjima.
- Sve drugo značilo bi trgovinu a ne umjetnost - govorila bi.
Nije se, međutim, protivila tomu da ustupa holograme svojih skulptura, kako bi se one mogle izložiti u galerijama širom svijeta. Dakako, za takvu uslugu nikad nije tražila novac.
- Ne mogu uzeti ni paru - govorila bi šireći ruke. - Sve je to namijenjeno svima, besplatno. Uostalom, to i onako ne mogu više upotrijebiti.
To je bila istina. Avis nije nikad načinila dvaput istu svjetlosnu skulpturu.
Kad bi hologram bio dovršen, Avis se pretvarala u utjelovljenu uslužnost. Dobrohotno bi nadgledala svaku pojedinost, uvijek spremna da svojim robotima-slugama naredi neka negdje pomognu.
- Courtnev - govorila bi - molim vas, biste li bili tako ljubazni da postavite ljestve?
To je bio njezin način. Uvijek se svojim robotima obraćala beskrajno uglađeno.
Zbog toga ju je, prije nekoliko godina, žestoko izgrdio vladin službenik iz Ministarstva za robote i mehaničke ljude.
- Ne smijete to činiti - strogo joj je rekao. - To šteti njihovoj djelotvornosti. Roboti su načinjeni tako da slušaju naredbe i da ih, što je moguće djelotvornije, i izvršavaju. Kad im se obraćate učtivo, oni ne mogu točno razabrati što im je zapravo naređeno. Zbog toga sporije reagiraju.
Avis Lardner podigla je svoju otmjenu glavu.
- Ne zanima me ni brzina ni djelotvornost - rekla je.
- Samo dobra volja ... Mene moji roboti vole.
Službenik Ministarstva mogao joj je početi dokazivati kako roboti ne mogu voljeti, no povukao se pred njezinim uvrijeđenim, ali blagim pogledom.
Znalo se već da Avis nikad ne šalje robote u tvornicu na servisiranje. Njihovi su pozitronski mozgovi beskrajno složeni, pa se otprilike u jednom od deset slučajeva dogodi tvornička greška prilikom montaže i tad je servisiranje prijeko potrebno. Ponekad prođe mnogo vremena prije nego što se greška pojavi, no kad se god to dogodi, Kompanija za robote obavit će besplatan servis,
Avis Lardner samo je odmahnula glavom.
- Kad robot jednom uđe u moju kuću - rekla je - i kad počne obavljati svoje dužnosti, dopuštene su mu i manje pogreške. Znam da nema savršenih bića, pa ničijim rukama
ne dopuštam da vrši jaju po mojim robotima.
Bio je posve uzaludan trud objašnjavati joj kako su roboti ipak samo strojevi. Tad bi tvrdokorno odgovarala:
- Samo stroj može tvrditi da je pametniji od robota"
Zato i postupam s njima kao s ljudima.
U tomu je grmu i ležao zec!
Tako je postupala i s Maxom, iako je bio gotovo beskoristan. Jedva da je shvaćao što čovjek želi od njega. No Avis Lardner žustro je nijekala da je to istina.
- Uopće nije takav! - odlučno je tvrdila. - Max je posve sposoban da uzima šešire i ogrtače od gostiju i da ih uredno odlaže na određena mjesta, često mi zna i pridržati po
nešto. On je u mnogočemu vrlo spretan.
- Zašto ga ne daješ u servis? - jednom ju je upitala neka prijateljica.
- Oh, to ne bih nikad učinila. Max je nešto posebno. I vrlo je ljubak, znaš, draga. Uostalom, ti su pozitronski mozgovi tako zamršeni da ih nitko pošteno ne zna popravljati. A kad bi Maxa i znali učiniti posve normalnim, tad ne bi bio tako drag kakav je sad. Eto, zbog toga ga ne dajem na servisiranje.
- No ako ima tvorničku grešku - nervozno je nastavila prijateljica motreći Maxa - može biti i opasan.
- Nipošto! - nasmijala se Avis. - Kod mene je već godinama. Posve je bezopasan i vrlo je mio.
Izgledao je, zapravo, poput svih ostalih robota: gladak, metalan, čovjekolik i bezizražajan.
Odnosno, dragoj su Avis Lardner svi roboti bili drukčiji jedan od drugoga, ljupki, slatki. Takva je ona bila žena.
I kako je onda počinila ubojstvo?

John Semper Travis bio je posljednji čovjek za kojega bi netko pomislio da bi mogao biti ubijen. Povučen u sebe i blag, živio je u svijetu kojemu kao da ne pripada. Posjedovao je onaj osebujan, matematički način razmišljanja, koji mu je omogućavao da u mislima predoči sve one milijarde releja što su se nalazile u robotovoj nutrini.
Travis je bio glavni inženjer u Kompaniji za robote.
No Travis je bio i gorljivi amater: bavio se svjetlosnom skulpturom. Napisao je i knjigu o tomu; u njoj je obrazlagao kako je ona vrst matematike, kojom se on služio kad je proračunavao moždane releje pozitronskih robota, mogla poslužiti i kao osnovica za proračune pri stvaranju estetičkih svjetlosnih skulptura.

Njegov pokušaj da teoriju pretoči u praksu, međutim, doživio je posvemašnji neuspjeh. Skulpture što ih je sam pravio, primjenjujući vlastite matematičke principe, bile su neprobavljive, krute i nezanimljive.
Bio je to jedini razlog da se osjeti nesretan u svomu mirnom, povučenom i sigurnom životu, ali i dovoljno jak da se osjeti zaista nesretan. Znao je da je njegova teorija točna, no nipošto je nije mogao praktički dokazati. Kad bi mogao načiniti barem jednu senzacionalnu svjetlosnu skulpturu ...
Razumije se, dobro je poznavao svjetlosne skulpture što ih je stvarala Avis Lardner. Svi su je smatrali genijalnom, no Travis je dobro znao da ona ne shvaća ni najtemeljnije zasade robotičke matematike. Pokušao je stupiti u dodir s njom, no ona je odlučno odbila da mu izloži svoje stvaralačke metode, a on se nakon toga pitao stvara li ona uopće prema nekim ustaljenim principima. Možda se u nje sve svodi na puku intuiciju? No čak i ako je tako - i intuicija se može svesti na matematičke odnose. Najzad mu je pošlo za rukom urediti da ga Avis pozove na jedno svoje primanje. Jednostavno je osjećao da se mora upoznati s njom.

Travis je malo zakasnio. Zadržao se pokušavajući da napokon stvori neku dobru skulpturu, no i taj mu je pokušaj neslavno propao.
Naklonio se Avis Lardner uz neku vrst zagonetnog štovanja, a onda rekao:
- Neki osebujan robot... onaj što mi je prihvatio šešir i ogrtač.
- To je Max - rekla je Avis.
- Posve je neispravan, a osim toga to je zastarjeli model robota. Kako to da ga niste vratili u tvornicu još u garantnom roku?
- Ah, nisam - odgovorila je Avis. - To bi mi samo stvorilo nepotrebne nevolje.
- Nikakve nevolje - rekao je Travis. - Bili biste iznenađeni da znate kako je to jednostavan zahvat. Budući da radim u Kompaniji, dopustio sam sebi slobodu da ga na mjestu pregledam i popravim. Sve je to trajalo tek nekoliko trenutaka, i sad imate posve normalnog robota u garderobi.
Lice Avis Lardner u trenu se čudesno promijenilo. U njoj je kiptio bijes i ona se, prvi put u životu, nije znala svladati.
- Vi ste ga popravili? - kriknula je. -Ali... on je stvarao moje svjetlosne skulpture! Bila je to njegova tvornička greška ... tvornička greška koju vi nikad više nećete moći ponoviti... slučajna greška ... koju ... koju ...
Sve se to dogodilo u zaista najnesretnijem trenutku, upravo dok je Avis pokazivala posjetiteljima svoju zbirku urešenih predmeta i dok se kambodžanski bodež nalazio točno ispred nje, na mramornom postolju.
I Travisovo se lice zgrčilo.
- Drugim riječima, vi vjerujete kako bih, da sam proučio njegov pogrešno sastavljeni mozak, mogao otkriti...
Avis je zamahnula bodežom odveć brzo da bi je itko mogao zadržati, a Travis kao da nije ni pokušavao izbjeći udarac. Kao da je nakon tog susreta osjetio kako želi umrijeti...

Isaac Asimov

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Besmrtni bard

"O, da", rekao je dr.Phineas Welch, "mogu da prizovem duhove čuvenih mrtvaca."
Bio je pripit, inače to, verovatno, ne bi rekao. Naravno, bilo je sasvim u redu napiti se na božićnoj proslavi.
Scott Robertson, mladi profesor engleskog, namestio je svoje naočari pogledavši usput da li ih neko čuje. "Zaista, dr.Welch?"
"Najozbiljnije. I to ne samo duhove. Mogu da vratim i tela, takođe."
"Ne bih rekao da je to moguće" rekao je Robertson samouvereno.
"Zašto da ne? Jednostavno pitanje vremenskog prenosa."
"Mislite, putovanje kroz vreme? To je prilicno... neuobičajeno"
"Nije, samo ako znate kako."
"Pa, kako dr.Welch?"
"Mislite li da ću vam reći?", upitao je fizičar ozbiljno. Pogledom je tražio još jedno piće, ali ga nije našao. Rekao je:" Nekoliko sam već vratio... Arhimed, Galilej, Njutn... čudesni momci."
"Zar im se nije dopalo ovde?". Čovek bi očekivao da budu oduševljeni modernom naukom" rekao je Robinson. Počeo je da uživa u razgovoru. "Da, bili su." "Bili su. Naročito Arhimed. Pomislio sam u početku da će poludeti od sreće kad sam mu objasnio nešto od toga, na grčkom koji sam obnovio, ali ne... ne."
"Šta nije bilo u redu?"
"Samo razlika u kulturi. Nisu mogli da se priviknu na naš način života. Postali su strašno usamljeni i uplašeni. Morao sam da ih vratim nazad."
"Šteta."
"Da. Veliki umovi, ali ne i prilagodljivi, ne univerzalni. Tako sam probao sa Šekspirom."
"Šta???", zaurla Robinson. Ovo ga je zaista zainteresovalo.
"Ne viči, mladicć", rekao je Welch. "To nije pristojno."
"Jeste li vi to upravo rekli da ste vratili Šekspira?"
"Jesam. Trebao mi je neko ko svevremenski razmišlja; neko ko je poznavao ljude dovoljno dobro da bi mogao da živi sa njima vekovima van svog vremena. To je Šekspir. Imam i njegov potpis... kao uspomenu, znate"
"Kod sebe!?", zapitao je Robertson, iskolačivši oči. "Da, baš ovde", Welch je pipkao po krajevima svog prsluka. "A, evo ga."
Parčence vizit karte dodao je profesoru. Na jednoj strani je pisalo "L. Klein & sons, veletrgovina". Na drugoj strani, krivudavim rukopisom, bilo je napisano: "Whilm Shakesper". Divlja sumnja ispuni Robinsona. "Kako je izgledao?"
"Ne kao na slikama. Ćelav i sa odvratnim brkovima. Pričao je punim irskim naglaskom. Naravno, pokušao sam da mu što više ugodim u našem vremenu. Rekao sam mu da mi imamo visoko mišljenje o njegovim delima i da ih još uvek izvodimo na daskama. U stvari, rekao sam mu da mi mislimo da su to najveća dela u engleskoj literaturi, možda čak i svetskoj.
"Dobro, dobro", rekao je Robertson bez daha.
"Rekao sam mu da su ljudi napisali tomove komentara njegovih dela. Prirodno, on je hteo da vidi neki i ja sam mu nabavio jedan iz biblioteke. "I?"
"O, bio je fasciniran. Naravno, imao je problema sa ovdašnjim recenzijama, ali sam mu ja pomogao. Jadan momak. Mislim da nije nikad očekivao da će imati takav tretman. Stalno je govorio: 'Bogo,... ha,... mili! Šta sve neće biti izmozgano iz nešto reči u pet vekova. Čovek bi rek'o da se može poplava iscediti iz oblačka.'"
"On to ne bi rekao!"
"Što da ne? On je svoje komade napisao što je brže mogao. Reče da je morao da zuri da bi ispostovao rokove. 'Hamleta' je napisao za manje od šest meseci. Zaplet je bio odavno svima poznat. On ga je samo malo obradio."
"To je sve što se radi i sa ogledalom na teleskopu. Samo se obriše", rekao je profesor engleskog ogorčeno.
Fizičar nije obraćao pažnju na njega. Uočio je netaknuti koktel na baru nekoliko koraka dalje i odgegao se do njega. "Rekao sam besmrtnom bardu da smo mi čak držali i seminare na koledžu o njemu."
"Ja držim jedan."
"Znam. Ubacio sam ga na vaš dodatni večernji kurs. Nikada nisam video čoveka toliko željnog da sazna šta potomstvo misli o njemu. Naporno je radio na tome.
"Upisali ste Šekspira na moj kurs??", promrmljao je Robinson. Čak i da je bila alkoholičarska baljezgarija, sama pomisao ga je zaprepastila. A, da li je to bila alkoholom izazvana fantazija?? Počeo je da se priseća ćelavog coveka sa čudnim naglaskom...
"Ne pod pravim imenom, naravno", rekao je dr.Welch. "Nije važno šta je sve doživeo. Bila je to grečka... to je sve. Velika greška. Jadan momak." Sada je imao koktel ruci i klimao glavom prema njemu.
"Zašto greška? Šta se dogodilo?"
"Morao sam da ga vratim natrag u njegovo doba", zaurlao je dr.Welch ogorčeno. "Koliko poniženja vi mislite da čovek može da izdrži?"
"O kakvom poniženju vi pričate?"
Dr.Welch je iskapio koktel. "Zašto ste ga, jadna budalo, oborili?"

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Stanislaw Lem

Pri spomenu znanstveno-fantastične literature, svatko od nas će pomisliti barem na jednog pisca tog žanra, uglavnom angloameričkog imena. Pri tome se potpuno zaboravlja da postoji i drugo, vrlo plodno područje SF na "Istoku", čiju srž u mnogome čine poljski autori.
Njihov najpoznatiji predstavnik u svakom je slučaju Stanislaw Lem, koji svoja djela objavljuje od 1948. godine. Zahvaljujući svom izrazito humanističkom pisanju o Čovjeku, Lem daje novu dimenziju SF.
Njegovi su romani sociološke studije jer u SVIM djelima daje viziju nekoga svoga, boljeg društva, što mu omogućuje da piše filozofsku kritiku, grotesku i satiru na ovo današnje, nesavršeno društvo, promatrajući ga iz perspektive budućnosti.
Lem opisuje reakcije čovjeka prema nepoznatom, odnose čovjek-društvo, čovjek-tehnika i muškarac-žena. Za njega su osnovna jedinka društva muškarac i žena, i kao takvi oni su prisiljeni prolaziti kroz različna iskušenja. Zato su čas na Zemlji, čas na nekoj nepoznatoj planeti (Solaris), a između toga putuju svemirom (Ana sa Zvijezda).
Njihove odnose daje izrazito lirski, kao da budućnost na relaciji muškarac-žena neće promijeniti romantiku koju ta veza. skriva u sebi:
"Uzalud sam htio požuriti dolazak dubljeg osjećaja, uzalud sam ga tražio u snažnim poljupcima, u čvrstom zagrljaju - dok se on pritajio u večernjoj šutnji, u napola 30 skrivenom smiješku, u slučajnom, neočekivanom dodiru, ruku, od kojih je jedna željela pomilovati drugu i zaustavila se plašljivo na pola puta."
Na kraju, žena priskače muškarcu u pomoć i daje mu snagu kada je to najpotrebnije:
"Trgnuo sam se. To je bila Ana. Anin glas. Htio sam trčati gore, ali nisam smio Zorina ostaviti samog. Polako sam pošao prema stubama, le?ima okrenut i još sam uvijek gledao Zorina i njegovo ukočeno lice. Tada me Ana pozvala po imenu i ja sam se okrenuo od mrtvaca. Njen je glas bio sve bliži."
Lem je veliki optimist i u njegovim se djelima upravo provlači čežnja 20 "sutra". On ne opisuje Čovjeka, potopljenog valovima tehnike. "Čovjek je u svakom pogledu mjerilo svih stvari i još uvijek onaj glavni faktor koji odlučuje o svojoj, na kraju vlastitoj sudbini, a određene teze historijskog materijalizma i neke dalekosežne razvojne tendencije tehnike i prirodnih nauka dopuštaju da se nacrta općenita slika budućnosti, koja je ipak samo jedno od mogućih rješenja."
Jedna mi je činjenica osobito privukla pažnju kod Lemovih romana; naime, koliko god bili izvrsno napisani, nikad nisu dovršeni. On uvijek ostavlja neki mali "kraj" romana nenapisanim, ostavlja ga čitaocu, koji ga htio - ne htio sam po svojem shvaćanju djela dovršava. Time ga prisiljava na aktivno čitanje i rijetko tko može ostati ravnodušan prema Lemovu djelu.
Nije zato ni čudno što je snimljen film po romanu "Solaris", koji kritike svrstavaju uz bok dosad najboljem ostvarenju na tom polju - "Odiseji 2001".

Kratke priče Stanislaw-a Lem-a:

1.Bajka
2.Invazija