Fenomen Crne rupe

pinkie · Prijatelj foruma

Sve savremenije pitanje današnjice. Pitanje koje se čak povezuje sa Nostradamusovim proročanstvima i mnogim događajima koji obeležavaju današnji život na Zemlji. Pročitajte sledeće tekstove, a onda sedite lepo i razmislite... Wink

Imaćete i videćete o čemu Wink

Fenomen crnih rupa
Čak su i ogromna sunca usisavana u ove velike vrtloge u svemiru
Iza Zemljine atmosfere nalazi se beskonačni svemir koji je čovek tek počeo da istražuje. Njegove tajne se otkrivaju jedna za drugom. Ipak sa svakim novim otkrićem, javljaju se druga, često još veće misterije. Jedna od najzagonetnijih pojava je poznata kao fenomen crnih rupa. One se ne mogu videti, a jedini dokaz da one postoje je njihovo dejstvo na ostala tela. To su pravi vrtlozi u svemiru. Svaki otpad koji luta svemirom, čim se približi biva usisan. Kuda odlaze, može se samo nagađati. Atomske čestice, galaktička prašina, pa čak i gigantska sunca mogu nestati bez traga. Da li one prestaju da postoje? Naučnici za to još nemaju odgovor. Američki fizičar Dzon Viler naziva crne rupe "najvećom neznanicom kojom se suočila fizika". Crne rupe su ogromne zvezde u čijoj "utrobi" je došlo do iznenadnog kolapsa. Prema jednoj teoriji, taj proces je beskonačan, zvezda se neprestano smanjuje i zgušnjava. Zvezda deset puta veća od našeg sunca će završiti kao crna rupa sa prečnikom od svega 40 milja. Kašika te materije težila bi milione tona. Zbog toga što je gravitaciona sila tog relativno malog i gustog tela tako velika, ništa joj, čak ni svetlost ne može izbeći. Poznati naučni zakoni se ovde ne mogu primeniti. Prva crna rupa je identifikovana 16. maja 1973. Naučnici su već ispitivali tzv. "mrtve zvezde". To uključuje bele patuljke - što će postati i naše sunce kada se ohladi za otprilike 8 milina godina. Velike zvezde umiru na različite načine i neke od njih postaju neutronske zvezde. Druge se nazivaju pulsirajućim zbog signala koje emituju u određenim intervalima. Ključ misterije dolazi iz sazvežđa Labud. Najveća zvezda u ovom sazvežđu ponašala se čudno. Pokazalo se da je zvezda bila pod uticajem snažne gravitacione sile nekog nevidljivog suseda. Mada se nije mogao videti, svi podaci su ukazivali na njegovo prisustvo. Studija trojice engleskih naučnika (Pitera Sanforda, Freda Houkinsa i Kita Mejsona) pružila je dokaze da je upravo nevidljiva sila to šo nazivamo crnom rupom. Slična ispitivanja su organizovana da dokažu postojanje drugih crnih rupa u sazvežđu Speilon Aurigae. Proučavanja giganta u sazvežđu Labud su pokazala da se veliki oblaci gasa otkidaju od zvezde u crnu rupu. Dok se zvezda približava, gravitacione sile zvezde i crne rupe se sukobljavaju. Svetlost emitovana u tom regionu putuje tako sporo da izgleda kao da miruje. U teoriji, ako čovek uđe u crnu rupu biće istegnut, deo bliži rupi biće brže privučen od udaljenijeg dela. Njegov oblik će se zadržati milionima godina, mada bi njegov pad u crnu rupu trajao tek delić sekunde. Izuzetna sila gravitacije će ga na kraju razložiti na atome. Ali u toj tački vreme i prostor gube svoje značenje. On će ući u ono šo naučnici zovu jednina - tačka u kojoj beskonačno malo telo ima beskonačno veliku gustinu i privlačnost. Crne rupe mogu da pomognu u rešavanju druge velike misterije - šta drži univerzum na okupu? Prema teoriji "velikog praska", univerzum je stvoren velikom eksplozijom i stalno se širi, ali u tom slučaju šta je sprečilo univerzum da se beskonačno raspada na komade? Veliki naučnik Albert Ajnštajn je tvrdio da u kosmosu mora da ima dovoljno mase da ga drži na okupu. Ta masa mogu biti crne rupe koje "poništavaju" efekte velikog praska i vuku druge zvezde i druge i njihove planete prema sebi. Ako je tako, onda će proces trajati milionima godina i crne rupe će na kraju usisati sva nebeska tela. Umesto da se sve zavrsi eksplozijom, svemir će biti jednostavno progutan.

pinkie · Prijatelj foruma

POJAM CRNE RUPE

Umetnički prikaz
Odakle im baš ovakvo ime? Jednostavno, ne vide se i gutaju sve što im se nađe na domak ruke. Ovaj apstraktan pojam postoji kao mogućnost više od dvesta godina. Prva osoba koja je o crnim rupama objavila studiju i to zasnovanu na Njutnovim zakonima bio je profesor sa Kembridza, Dzon Mičel (John Michell) 1784. godine. On je istakao da zvezda koja je dovoljno masivna ima snažno gravitaciono polje kojim čak i svetlost savija ka sebi. Mičel je smatrao da postoji veliki broj ovakvih zvezda, samo što mi nismo u stanju da ih vidimo, jer svetlost sa njih ne može doći do nas, posmatrača.
Francuski naučnik Laplas je, nezavisno od Mičela, 1795. došao na sličnu zamisao i izračunao da svetlosni zrak dovoljno masivne zvezde ne bi bio u stanju da napusti njenu površinu. Tada je napisao: "...prema tome, nije isključeno da najsvetlija tela iz toga razloga postanu nevidljiva...". Tu svoju ideju on je uključio samo u prvo i drugo izdanje svoje knjige "Sistem sveta", da bi je u ostalim izdanjima izostavio, verovatno smatrajući je nebitnom.

Što se tiče samog termina, novijeg je datuma. Dzon Viler je 1969. godine na jednom seminaru u Njujorku imenovao ovu pojavu i prvi počeo da koristi termin "crna rupa" kao zamenu za "gravitaciono kolapsiranje zvezda" kako su je oslovljavali u engleskoj literaturi, dok je u ruskoj ovaj termin zamenio termin "zamrznuta zvezda". To je očito imalo magičan efekat, jer su svi ubrzo prihvatili taj termin, a i izmedju ostalog i u naučnoj fantastici...

Šta je to "crna rupa"?
Crna rupa je jedan od mogućih zvezdinih "ostataka" - ekstremno zakrivljena oblast prostor-vremena iz koga se, prema klasičnoj fizici, ništa, čak ni svetlost, ne može otisnuti zbog izuzetno velike sile teže, odnosno gravitacije. Možda je to prazan prostor, mozda je to prava rupa u svemiru, a mozda je ona mesto koje je otsečeno od ostatka svemira, a možda ni same crne rupe, u stvari, ne postoje. Dokazano je da postoji mogućnost njihovog postojanja, ali nema dokaza da one zaista postoje, jer se golim okom ne mogu videti čak ni kad bi gledali kroz najbolji svetski teleskop, jer su jednostavno, nazovi, crne. A možda su one plod maste dokonih fizičara...

Najjači argument za postojanje crnih rupa je taj da ako verujemo u Veliki Prasak, onda moramo verovati i u crne rupe, jer su oni deo iste teorije. Crne rupe, kao i veliki prasak, jedino imaju smisla ako se objašnjavaju kombinacijom Ajnštajnove opšte teorije relativnosti i kvantne mehanike, gde Ajnštajnova teorija objašnjava pojave velikih razmera i potpuno je determinisana, a kvantna mehanika svet u malom koji sve objašnjava u okvirima verovatnoće, a ne tačno određenih vrednosti. Naučnici pokušavaju da dođu i do objedinjenja ove dve grane fizike, tzv. teorije svega (theory of everything) i da na taj način proniknu u mehanizam ovih nedovoljno objašnjenih stvari. Teorijom relativnosti je predviđeno da kolaps zvezde vodi u jednu tačku, stručno rečeno, u singularitet. To je apstraktni pojam koji još uvek nije dovoljno objašnjen. Ajnštajn nije prihvatao kvantnu mehaniku. Međutim, posle njegove smrti razvoj fizike je otišao daleko u dubinu materije (mikro svet). Stiven Hoking je taj koji uvodi kvantne efekte u razmatranje gravitacionog polja...

Specijalna teorija relativnosti
Nastala je početkom XX veka. U sustini uopštava Njutnovu i Galilejevu, klasičnu, mehaniku. Postulati STR su:
1. Svi fiizički zakoni izražavaju se u istom obliku u svim inercijalnim sistemima referencije.
2. Brzina svetlosti je ista u svim inercijalnim sistemima.

Ova teorija obuhvata problem sinhronizacije i istovremenosti, čije objašnjenje pokazuje da je vreme relativno, odnosno različito za različite posmatrače. Svaki sistem ima svoje vreme. Zatim, vremenski interval između dva događaja koji se dese na istom mestu meren časovnikom koji miruje u tom sistemu uvek kraći od vremenskog intervala meren časovnicima u bilo kojem drugom sistemu. To je tzv. dilatacija vremena. Iz STR je potekao i famozni paradoks blizanaca. Kvantna mehanika u skladu sa STR daje kvantnu teoriju polja.

Opšta teorija relativnosti
Ovom teorijom Ajnštajn je potkrepio dva velika nedostatka STR. Prvo, u njoj se ne razmatraju neinercijalni sistemi, a drugo ne razmatra se gravitacija. Postulati OTR su :
1. Princip ekvivalencije - teška i inertna masa su međusobno jednake, jer je ubrzanje svih tela u gravitacionom polju jednako. Ovaj princip ukazuje na to da se dejstvo gravitacionog polja može eliminisati, barem lokalno. Takođe, ovaj princip Ajnštajn je proširio i na ekvivalenciju energije i teške mase: E=mc²

Eksperimantalne potvrde ovog postulata su skretanje svetlosti nekih zvezda u gravitacionom polju Sunca i smanjenje frekvencije svetlosti koju emituju zvezde, usled gravitacione interakcije emitovanog zračenja i date zvezde.

2. Opšti princip relativnosti - svi referentni sistemi su međusobno ekvivalentni, a s tim važi i da su svi fizički zakoni invarijantni (nepromenljivi) u odnosu na proizvoljne transformacije koordinata (prostor-vreme).

Samo izračunavanje jednačina OTR je vrlo komplikovan i moze se izvesti samo primenom tzv. tenzorskog računa. Znači, Ajnštajn je zaključio da prostor nije ravan, već zakrivljen i da lokalnu zakrivljenost stvara prisustvo mase u svemiru. Shodno tome, tela se kroz zakrivljen prostor ne kreću pravolinijski, već slede putanju najkraćeg rastojanja između polaznog i konačnog položaja tela u kretanju. Te putanje se zovu geodezijske linije. To su krive bez granica. Ako je to tačno onda nema potrebe za silom gravitacije koja se prenosi trenutno, niti za objašnjenjem da su inercijalna i gravitaciona masa jednake.

Ajnštajn je ustanovio da materija određuje prostoru kako da se zakrivi, a prostor materiji kako da se kreće, što je bio nov način za opis gravitacije. Nema više sila. On je Njutnovu gravitaciju zamenio zakrivljenim prostorom. Zakrivljenost prostora se može demonstrirati modelom gumene mreže. Ako uzmemo rastegljivu gumenu mrežu, postavimo je horizontalno i preko nje pustimo da se kotrlja ping pong loptica uvidećemo da se guma neće deformisati, odnosno loptica će se kretati pravolinijski. Medjutim, ako pustimo da se sa jednog kraja kotrlja đule, ono će svojom težinom upasti u mrežu i iskriviti je. Naučnici pokušavaju da ujedine OTR sa kvantnom mehanikom u kvantnu gravitaciju, koja bi trebala da objasni neke jos nerazjasnjene stvari (kao što je npr. singularitet, o kome će biti reči kasnije)

Pojam prostor-vremena
Svi na vreme gledaju kao na nešto što protiče bez obzira šta se dešava, ali teorija relativnosti kombinuje vreme i prostor i kaže da bi oni mogli biti isprepletani ili izobličeni od strane materije i energije. Prostor-vreme bi trebalo da ima 4 dimenzije. Zašto? Tri prostor-vremenske dimenzije nisu dovoljne za bilo koji složeni organizam. Na primer, posmatramo komarca koji leti po sobi i da bi ga locirali potrebne su nam tri koordinate plus jedna vremenska da bi odredili položaj komarca baš u određenom trenutku. S druge strane, ako bi postojalo više od 3 prostorne dimenzije, putanje (orbite) planeta oko Sunca ili elektrona oko jezgra bi bile nestabilne i naginjale bi spiralno ka unutra. Ostaje mogućnost da postoji više od jedne vremenske dimenzije što bi bilo užasno teško zamisliti.

Preuzeto sa sajta Mijata Mijatovica Wink

pinkie · Prijatelj foruma

NASTANAK CRNIH RUPA (evolucija zvezda)
Crne rupe su jedan od mogućih poslednjih stadijuma evolucije zvezde tj. jedan od nacina kako ona završava svoj život. Prostor izmedju zvezda nije prazan. Medjuzvezdani prostor ispunjavaju oblaci gasa čiji je glavni sastojak vodonik, i čestice prašine. Taj materijal nije pravilno rasporedjen u prostoru i skuplja se u pramenove pod dejstvom gravitacije. Gravitaciona sila je obrnuto proporcionalna kvadratu rastojanja izmedju dve čestice, a direktno proporcionalna proizvodu njihovih masa, što znaci da što je gučći oblak, veća je gravitaciona sila izmedju čestica (Njutnov zakon gravitacije). One pod dejstvom gravitacije nastavljaju da se sabijaju i počinju da rotiraju oko svoje ose. To su protozvezde.
Pod dejstvom gravitacije, protozvezda se smanjuje postaje sve toplija. Kada dosegne dovoljno visoku temperaturu (od nekoliko miliona stepeni), u njenom centru počinju termonuklearne reakcije u kome se vodonik pretvara u helijum. Masa helijumovog atoma je nešto manja od mase četiri vodonikova atoma, što govori o tome da masa odlazi u vidu energije. Oslobodjena enegrija tj. energija dobijena sagorevanjem goriva, može se izraziti Ajnštajnovom jednacinom E=mc2 i ona predstavlja sijanje zvezde pri čemu se emituju elektromagnetni talasi svih talasnih dužina.

Zvezda izlazi na glavni niz HR dijagrama i počinje da stari. Sve vreme svoga života na HR dijagramu zvezda je u ravnoteži, odnosno u nekakvom "metastabilnom" stanju. Situacija je pomalo analogna naduvanom balonu. Postoji ravnoteža izmedju pritiska koji pokušava da raširi balon i napetosti gume koja teži da smanji balon, odnosno, ka njenoj unutrašnjosti deluje gravitaciona sila, ali se njoj suprostavlja energija iz termonuklearnih reakcija tj. Fermijev pritisak. Što je zvezda veća ona brže stari, tj. brže sagoreva gorivo, ali bez obzira na sve životni vek zvezde je užasno dugačak, gde je reč o milijardama godina. Termonuklearne reakcije traju sve dok se sam vodonik ne istroši, odnosno dok ne dodje do formiranje gvoždja koji je najstabilniji element u Univerzumu, jer tada više nema šta u šta da se pretvara. Naravno, do formiranja gvoždja dolazi posle niza transformacija, jer iz vodonika nastaje deuterijum, pa helijum, pa C, N, O2 sve do Fe. U jednom trenutku Fermijev pritisak neće više biti dovoljan za odbijanje gravitacije tako da čitava zvezda počinje polako da kolapsira.

Zvezde od 1,2 do 1,4 Sunčeve mase završice svoju evoluciju na stadijumu belog patuljka. Sav višak energije i mase oslobodiće u vidu planetarne magline. Zvezde izmedju 1,4 i 2 Sunčeve mase završavaju kao neutronske zvezde, a one još masivnije završavaju kao crne rupe, odnosno zvezde sa masom iznad Candrasekarove granice ne mogu da se održe na stadijumu neutronske zvezde već svoje sazimanje nastavljaju. Što je zvezda manja, gravitacija je sve veća. Neutronska zvezda ima drugu kosmičku brzinu od 2/3c, odnosno da bi čestica pobegla sa njene površine morala bi da se kreće tom brzinom. Ako se materija i dalje kontrahuje, gravitacija raste i dolazi do nivoa kada se druga kosmička brzina povećava na brzinu svetlosti (c). Kada se to dogodi vrednost prečnika tela je jednaka Svarcsildovom radijusu, odnosno formira se crna rupa. Neutronske zvezde i crne rupe visak materije i energije oslobadjaju u vidu eksplozije supernove.

Procenjuje se da "samo" 2% zvezda kolapsiraju u crne rupe.

pinkie · Prijatelj foruma

Candrasekarova granica
Godine 1928. mladji diplomac Subramanijan Candrasekar (S. Chandrasekhar) iz Indije izračunao je koliko bi zvezda morala biti masivna da bi se suprostavila sopstvenoj gravitaciji kad istroši svoje gorivo. Zamisao se zasnivala na tome da kad zvezda postane mala, čestice materije se veoma zbliže da, prema Paulijevom načelu isključenja, moraju imati veoma različite brzine i udaljuju se jedne od drugih pri čemu uspostavljaju ravnotežu izmedju gravitacionog privlačenja i odbijanja. Candrasekar je shvatio da postoji granica odbijanja što sledi iz načela isključenja, jer teorija relativnosti nalaže da je najveća razlika u brzinama čestica neke zvezde brzina svetlosti. To bi značilo da kada zvezda postane dovoljno gusta, odbijanje uzrokovano načelom isključenja bi bilo slabije od gravitacionog privlačenja. Candrasekar je izračunao da ta granica iznosi 1,4 Sunčeve mase i ona je danas poznata kao Candrasekarova granica.

Ako je zvezdina masa manja od Candrasekarove granice, ona može prestati sa sazimanjem i ostati na stadijumu belog patuljka, sa prečnikom što puta manjim od Sunčevog i gustinom od 109 kg/m3. Do sličnog otkrića došao je i ruski naučnik Lav Davidović Landau. On je istakao da postoji još jedno mogućno završno stanje zvezde koje je manje od belog patuljka. Ono se odnosi na zvezde sa masom izmedju 1,4 i 2 Sunčeve mase. Ove zvezde su dobile naziv neutronske zvezde, jer kod njih prilikom sazimanja gravitacijom dolazi do slepljivanja protona i elektrona i formiranja stabilnih neutrona koji se pod dejstvom snažne gravitacije drže u skupini i obrazuju neutronsku zvezdu. One u precniku imaju 10 do 20 kilometara, a gustina im iznosi 1017 kg/m3. Medjutim, do samog otkrica neutronskih zvezda se došlo kasnije. Šta će se desiti sa zvezdom čija je masa iznad Candrasekarove granice, odnosno sa zvezdama iznad 2-3 Sunčeve mase, rešio je američki naučnik Robert Openhajmer (Robert Oppenheimer) 1939. godine.

idealnom sfernom modelu zvezde, koja se sažima, može doći do fenomena sabijanja koji bi zvezdu doveo do kritičnog radijusa, gde bi je zadesio katastrofalan gravitacioni kolaps. Dovoljno masivna kolapsirajuća zvezda može da se sažima takvom silinom da čak ni neutroni ne bi mogli da joj se odupru. Drugim rečima, nuklearna sila bi bila nadjačana gravitacionom silom, a kada nuklearna sila popusti, nema ničeg što bi pružilo ravnotežu gravitaciji. U tom slučaju zvezda nastavlja u beskrajno kolapsiranje pri čemu joj se zapremina dovodi do nule, a površinska gravitacija beskrajno raste. Tačnije rečeno, od oblaka prašine se formira crna rupa u čijoj se unutrasnjosti nalazi singularitet, koji mi ne možemo videti jer se oko njega nalazi horizont dogadjaja koji je propustan za informacije samo u jednom smeru, pa iza njega ništa ne možemo videti. Ovi krugovi se postepeno smanjuju i pokazuju kako masivna zvezda kolapsira, odnosno kako smanjenjem svoga prečnika prelazi u stanje crne rupe.

pinkie · Prijatelj foruma

Svarcšildova geometrija
Karl Svarcšild (Karl Schwarchild 1873-1916) je prvi rešio Ajnštajnovu jednačinu polja gravitacije, što je dovelo do boljeg razumevanja crnih rupa i do snažnog uticaja Ajnštajnovih jednačina na kosmologiju. Zanimljivo je to da je te jednačine rešio dok je bio na frontu, a rešenja poštom poslao Ajnštajnu. Medjutim, ubrzo je umro od bolesti koju je zaradio u ratu. Godine 1915. kritični radijus je nazvan Svarcšildov radijus po samom naučniku. To je onaj radijus na kom je čestici potrebno da se kreće brzinom svetlosti da bi ga napustila.
Vesc=c

Ta zakrivljenost prostora oko nekog tela odredjene mase se menja kao funkcija udaljenosti od središta tela tj. duž linije radijusa.

Rc= 2GM/c2

G- gravitaciona konstanta, M- masa tela, c- brzina svetlosti, što znači da isključivo zavisi od mase tela.

Kada se objekat nadje na Svarcšildovom radujusu ili ispod njega, svetlost koja izvire sa njega troši svoju energiju na savladjivanje gravitacije, pri čemu joj crveni pomak postaje beskonačan. U stvari, svetlost nikada neće napustiti svoje odredište, što znači da su zbivanja zaklonjena od spoljnjeg posmatrača. On je izračunao Ajnštajnove jednačine samo za nerotirajuće, neutralne crne rupe, a takvih je prema proceni vrlo malo, jer najveći broj zvezda rotira. Zato njegove jednačine nemaju nekog većeg značaja, ali su bile prve.

pinkie · Prijatelj foruma

DELOVI CRNE RUPE
Naučnici Karter, Hoking, Izrael i Robinson su zaključili da crna rupa mora biti jednostavna.

Horizont dogadjaja (event horizont)
To je granična površina oko crne rupe. Izgleda kao sfera potpunog mraka iza koje se nista ne može videti. To je lokacija gde je gravitacija užasno jaka da ništa ne može pobeći. Formiran je od svetlosti koja nije uspela da pobegne iz crne rupe i ostaje da lebdi na ivici. Liči na talasni front svetlosti. Dokazali su da u trenutku formiranja crne rupe, horizont može imati nepravilan oblik i snažno vibrirati. U deliću sekunde horizont će ipak dobiti jedinstven, gladak oblik i biće sferan ako nema rotacije, a ako ima biće spljošten na polovima, gde stepen spljoštenosti zavisi od brzine. Nakon kolapsa, obrazuje se jednosmeran horizont dogadjaja kroz koji bi čestice, zračenje itd. mogli upasti u zvezdu, ali ništa iz nje se ne bi moglo emitovati (nalik semipermeabilnoj membrani). Na kraju bi se obrazovao prostorno-vremenski singularitet, ne na kritičnom radijusu, nego u središtu zvezde. Ovaj fizički fenomen bi nastavio da se odvija za posmatrača koji propada zajedno sa površinom kolapsirajuće zvezde, jer nikakva svetlost do spoljnog posmatrača ne bi dolazila.

Singularitet
Singualritet je predstavljen tačkom. U toj tački je beskonačan pritisak, gustina i zakrivljenost prostor-vremena. To je centar crne rupe. Do ovog zaključka došli su naučnici Rodzer Penrouz i Stiven Hoking, smatrajući da ovde otkazuju svi zakoni fizike. Sam pojam singulariteta je nije precizno odredjen, odnosno jako je težak za objašnjavanje, jer se ono pomalo kosi sa zdravim razumom. Matematičar Rodzer Penrouz je radio na matematici urušavanja materije pod jakom gravitacijom, koristeći pojedine teoreme iz topologije (topologija je grana matematike koja proučava i koristi različite oblike, njihove osobine i pretvaranje jednog u drugi). Openhajmer je zajedno sa Snajderom dao ekspličitno rešenje Ajnštajnovih jednačina objašnjavajući da se crna rupa formira od oblaka prašine u čijoj se unutrašnjosti nalazi singularitet, ali ga mi ne vidimo, jer se oko njega nalazi horizont dogadjaja koji je propuštan samo u jednom smeru. "...Priča se da su Penrouzove zamisli nadahnule slikara Esera da naslika dve slavne zbunjujuće slike 'Vodopad' i 'Uzlazno stepenište', u kojima se vide sasvim ubedljive strukture koje, medjutim, u stvarnom svetu nikako ne bi trebalo da budu moguće..."

Može se postaviti analogija sa matematičkim singularitetom. On se nalazi u tački u kojoj se funkcija ne može definisati. Npr, jednačina y=1/x ima singularitet za vrednost x=0, odnosno u tački x=0 funkcija nije odredjena. Nema razumnog i racionalnog rešenja. Ono ide u plus i minus beskonačnost, pa čak ako bi se funkcija definisala u beskraju, ne zna se kakva bi bila njena stopa promene. Ni vreme se u singularnosti se ne može definisati. Zakrivljenost prostor-vremena zavisi od mase. Ako bi se kosmos nalazio u jako malim dimenzijama, zakrivljenost prostora bi bila ogromna, dok ako bi se našao u jednoj tački, singularitetu, gustina mase bi bila beskrajna, tako da se jednačine vremena i prostora više ne bi mogle primeniti. Rešavanjem Svarcsildovih jednačina dobijeno je da postoje dve singularnosti, jedna u proslosti i jedna u budućnosti. Singularitet Velikog Praska je P tipa (past) - iz njega je proistekla materija i nastao svet, a singularitet u crnim rupama je F tipa (future) - u njega materija vecinski bespovratno odlazi.

KARAKTERISTIKE CRNE RUPE

Masa, ugaoni momenat, naelektrisanje
Nakon formiranja crne rupe, tj. nakon kolapsa zvezde, ona se vrlo brzo smesti u stacionarno stanje, posto pri svakoj kretnji emisija gravitacionih talasa odnosi energiju. Za vreme kolapsa zvezde i nastajanja crne rupe, sva materija se kreće jako brzo, tako da se i energija brzo odliva. Od preminule zvezde zadržava se masa, ugaoni momenat i ukupno naelektrisanje. Može se reći da masa "poremećuje" gravitaciono polje i time izaziva gravitacione talase, kao što se elektromagnetni talasi mogu predstaviti periodičnim uzburkavanjima električnog polja. Ti "poremećuje" se odnose na geometriju prostor-vremena. Masa koja se nadje na putu gravitacionom talasu biće periodično zbijena, pa rastegnuta silama plime, kako talas prolazi kroz nju, jer gravitaciono polje nije uniformno. Ovo zbijanje i rastezanje prenosi energiju od izvora gravitacionog talasa do tela koje je apsorbuje. Medjutim, jačina gravitacionih talasa je mala. Oni sami još nisu detektovani na Zemlji, ali bi mogli mnogo reći o dogadjajima koji su npr. vezani za crne rupe. Postoji jak dokaz za postojanje ovakvih talasa. Npr, u dvojnim sistemima, čiji je jedan član pulsar, period se smanjuje. Uzrok tome je to da sistem emituje gravitacione talase i tako gubi energiju.

Izrael je došao do zaključka da ako je neutralna i ne rotira, crna rupa je jednostavan objekat koji se može opisati samo jednim parametrom - svojom masom. One bi se mogle opisati posebnim oblikom Ajnstajnovih jednačina do kojih je došao još Svarcsild. To bi značilo da nije bitno da li je rupa uvukla kilogram gvozdja i kilogram platine ili kilogram grozdja i jabuka, već je bitno da je to masa od dva kilograma, jer se vrste materije ne mogu razlikovati. Rotirajuća crna rupa nastaje od rotirajuće zvezde. Uglavnom sve zvezde rotiraju, pa se pretpostavlja da su i većina crnih rupa rotirajuće i odlikuju se masom i ugaonim momentom. Brzina rotiranja prilikom kolapsa se naglo povecava, sto znaci da crna rupa mnogo brze rotira od bivse zvezde. Moze se uspostaviti analogija sa klizacem na ledu. Dok se vrti sa rasirenim rukama ima manji ugaoni momenat tj. manju brzinu okretanja nego kad se vrti sa rukama uz telo.Takva crna rupa nije sfernog oblika, već je malo spljoštena na polovima (kao što je i Zemlja spljoštena zbog rotacije). Do ovakvih proračuna došao je Roj Ker, fizičar sa Novog Zelanda. Kod rotirajućih crnih rupa takodje postoji Svarcsildov radijus, ali izvan njega se nalazi i tzv. stacionarna granica, koja obrazjuje polutarno ispupčenje oko crne rupe koje je uslovljeno centripetalnom silom. Objekat koji se nadje na stacionarnoj granici, ali izvan Svarcsildovog radijusa samo je delimično zarobljen i ima sansi da se izbavi. Ako bi se objekat kretao u smeru rotiranja crne rupe, ona bi ispoljila teznju da ga zavitla poput kamena iz praćke davsi mu pritom više energije nego što je imao prilikom ulaska. Time se smanjuje ugaoni momenat crne rupe tj. ona usporava jer je deo ugaonog momenta prešao na objekat. Kada bi se ugaoni momenat istrošio ostala bi samo masa. Tada se stacionarna granica poklapa sa Svarcsildovim radijusom.

Naelektrisanje materije u crnoj rupi je obicno nula, jer je zvezda uglavnom elektroneutralna. Odnosno, ako je upadnuta materija elektroneutralna crna rupa nece imati naelektrisanje i obrnuto. Ovakav slucaj je proucavan od strane naucnika Rajsnera i Nordstrema. Hoking je 1971. dosao do zakljucka da svaka rotirajuca crna rupa ima svoju osu simetrije. Iz svega toga sledi teorija "bez dlaka" ("no-hair" teorema), jer veličina i oblik crne rupe zavise samo od mase i brzine rotiranja, a ne od prirode tela. To bi značilo da su sve informacije o kolapsirajucem telu izgubljene, ali i da crna rupa ipak nije sasvim crna. Medjutim, kvantnom gravitaciom se radi na tome da se detekcijom gravitacionih talasa ipak možda dodje do nekakve informacije o preminuloj zvezdi i sazna šta se nalazi unutar crne rupe.

VRSTE CRNIH RUPA PREMA VELIČINI

Crne rupe sa masom ispod Candrasekarove granice
Moguće je i da postoje crne rupe sa masama znatno manjim od Sunčeve. One ne bi mogle da nastanu usled gravitacionog kolapsa, zato što im se mase nalaze ispod Candrasekarove granice, već jedino ako im je materija sabijena do ogromnih gustina veoma velikim spoljnim pritiscima. Na primer, ovakvi uslovi mogu da nastanu u izuzetno velikoj vodoničnoj bombi. Dzon Viler je izračunao da ako bi se iz svih okeana na Zemlji uzela teska voda (jedinjenje teskog vodonikovog izotopa - deuterijuma i kiseonika. (D2O)), mogla bi se napraviti vodonična bomba koja bi u toj meri sabila materiju u središtu da bi tu nastala crna rupa. Naravno, to je samo zamisao, jer niko ne bi ostao kao očevidac.

Praktična mogućnost na koju je 1971. godine ukazao Stiven Hoking jeste da je spoljna sila te veličine postojala u trenutku Velikog Praska i prilikom formiranja Vasione. Delovi materije su se medjusobno sudarali i mogli su biti podvrgnuti stravicnim temperaturama i pritiscima sa svih strana što je moglo da uslovi da se masa sabije u nedogled. Vasiona nije bila ravnomerna i jednoobračna, već nejednake gustine sto je gotovo sigurno jer se u protivnom ne bi ni galaksije ni drugi objekti obrazovali. Životni vek crne rupe mase Sunca bi bio 1066 godina, dok bi praiskonske crne rupe živele 10 milijardi godina, što znači da su nastale otprilike kad i Veliki Prasak. Te "praiskonske" crne rupe se mogu otkriti jedino njihovim uticajem na okolinu i ne zna se koliko ih ima. Pretpostavlja se da su retke. One su jako masivne tj. izgledaju kao da je masa planine sabijena u zapreminu manju od jednog milion milionitog dela centimetra, sto odgovara veličini jezgra atoma.

Prema Ajnštajnovoj teoriji relativnosti svako telo bilo koje mase (osim mase manje od 10-5 g. Za to postoje složeni teorijski razlozi), odnosno bilo koje gravitacije koje oko nje vlada, bi moglo postati crna rupa ako se njena masa sabije do Švarcsildovog radijusa. Sabijanjem mase rasla bi i gravitacija sve dok druga kosmička brzina ne nadmaši brzinu svetlosti. Na primer, Zemlja bi postala crna rupa ako bi se smanjila otprilike do veličine bisera; Mont Everest bi morao da se sabije u veličinu atoma.

Galakticke i supergalakticke (supermasivne) crne rupe
Njutnovom teorijom gravitacije je lako izračunati eliptične putanje u sistemu dva tačkasta tela. Medjutim, za tela velikih masa i dimenzija mora se koristiti Ajnštajnova teorija i složen racun. Tela neće opisivati prave elipse, jer precesiraju tj. obrcu se tako da opisuju rozete. Dva tela postaju sve čvršće vezana i sabijaju se na manju zapreminu. U prirodi postoje mnoga prostrana tela koja će se spojiti u jedno, ako to ne ometu drugi procesi. Što je broj članova u sistemu veći to je proračun komplikovaniji. Obična galaksija sadrži oko hiljadu milijardi tela tako da je jako teško predvideti njihovo ponašanje. To je sistem koga čini gusto centralno jezgro sastavljeno iz zvezda s manje gustim zvezdanim haloom oko sebe, odnosno manjim brojem zvezda razbacanim unaokolo. Vremenom će se i ta konfiguraija menjati. Tela će se sudarati, neka će steći veću brzinu, većina će ostati u galaksiji, dok će neke postati deo haloa, a neke će čak sudarima dostići toliku brzinu da će napustiti galaksiju. Ostatak zvezda će izgraditi veoma gusto centralno jezgro, koje će se sabijati u sve manju zapreminu, stapaće se u veće zvezde, i srašće u crnu rupu. Prilikom formiranja jedne ovakve supermasivne crne rupe, bliski sudari će proizvesti neku vrstu vatrometa, tj. centar galaksije će isijavati svetlost i druge oblike zracenja. Okolina centra galaksije će ličiti na kvazar, jer će crna rupa gutati okolne zvezde svojom plimskom gravitacijom, a one će zauzvrat emitovati energiju kao kvazari, spustajući se u rupu. Ako se pretpostavi da galaktička crna rupa proguta samo 1% zvezda, a da 99% zvezda uspe da pobegne, crna rupa će imati masu oko milijardu puta veću od Sunčeve i Švarcsildov radijus od oko 3 milijardi km (2-3 svetlosna časa).

Širenjm svemira verovatno da će neke galaksije ostati u skupini pod uticajem medjusobne gravitacije. Ako se uzme u obzir jato galaksija koje se sastoji od stotinu galaksija vremenom će se svaka galaksija svesti na galakticku crnu rupu, a u dugom vremenskom periodu jato će u celini evoluirati u jednu supergalaktičku crnu rupu, čiji će Švarcsildov radijus biti oko 300 milijardi km (jedna svetlosna nedelja). Za sve ove dogadjaje potrebno je vreme od milijardu milijardi do milijardu milijardi milijardi godina. Uopsteno govoreći, potrebno je oko 1027 godina za nastajanje galaktičkih i supergalaktičkih crnih rupa.

pinkie · Prijatelj foruma

ISPARAVANJE" I TERMODINAMIKA CRNIH RUPA
Predvidjanje singulariteta ukazuje na to da opšta teorija relativnosti nije kompletna, zato što su singulariteti tačke otšećene iz prostor-vremena, jer se u njima ne može odrediti jednačina polja niti predvideti šta sledi iz njih. Crne rupe se kao primer singulariteta u budućnosti (tipa F) objašnjavaju tzv. Penrouzovim cosmic censorship-om. Prema klasičnoj teoriji sve što se dešava u singularitetu crne rupe ne utiče na spoljasnji svet, jer je njena unutrašnjost skrivena od spoljašnjih posmatrača. Takodje je čisto klasičnom teorijom uvidjeno da gravitacija ima promenljivu koja se ponaša kao entropija. Ta promenljiva zavisi od Penrouzove cosmic censorship hipoteze. Prvo ćemo uzeti u obzir slab oblik kosmičkog cenzorsipa (weak cosmic censorship). On je ispravan ako su zadovoljena 2 uslova. Ti uslovi označavaju to da singularitet ne može uticati na posmatrače i svet van crne rupe i da se nijedan singularitet ne može videti sa velikih razdaljina. Ako su uslovi zadovoljeni, onda u regionu prostor-vremena mora postojati deo koji predstavlja crnu rupu. Jači oblik kosmičkog senzorsipa (stronger form of cosmic censorship) predstavlja to da je prostor-vreme globalno hiperbolicno.
Horizont dogadjaja može imati svoj početak u prošlosti, ali nema svoj kraj u budućnosti. Prateći uslove slabog kosmičkog cenzorsipa dolazi se do zaključka da horizont dogadjaja može ostati isti ili se povećati s vremenom, ali ne smanjiti. Isto tako, kada bi se dve crne rupe spojile Svarcsildov radijus novonastale rupe bi bio veći od zbira radijusa prvobitnih crnih rupa. Takvo ponašanje je veoma slično entropiji drugog zakona termodinamike. Entropija se nikad ne može smanjiti i entropija čitavog sistema je veća od sume entropija delova sistema. (Npr. U jednoj kutiji nalazi kiseonik, a u drugoj azot. Ako se ove dve kutije spoje u jednu gasovi će se medjusobno mešati i entropija dobijenog sistema će biti veća tj. stanje sistema će biti manje stabilno nego kad su gasovi bili odvojeni.)

Termodinamika crne rupe
Tokom 70. godina Bardin (Bardeen), Brendon (Brandon), Karter (Carter) i Hoking (Hawking) su sastavili četiri zakona mehanike crnih rupa. Nultni zakon (Zeroth law): Površinska gravitacija - K je ista na čitavoj površini crne rupe, nezavisno od vremena, ukoliko je sistem u ravnoteži. Dok je u termodinamici temperatura ta koja je konstantna. Prvi zakon (The First Law of Black Hole Mechanics) analogan je prvom zakonu termodinamike koji govori o promeni unutrašnje energije, odnosno entropije sistema. Površinska gravitacija je mera jačine gravitacionog polja na horizontu dogadjaja.

Prvi zakon glasi: gde je A - površina crne rupe a W - uticaj (rad) na crnu rupu

Drugi zakon (The Second Law of Black Hole Mechanics): Horizont dogadjaja se ne može smanjiti, kao i entropija u termodinamici.

Treci zakon (The Third Law of Black Hole Mechanics): Nemoguće je smanjiti površinsku gravitaciju na nulu, u bilo kom konačnom broju pokušaja.

Dzejkob Bekenstajn (J.D. Bekenstein) je prvi napravio vezu izmedju ova dva analogna koncepta. 1972. izložio je zamisao da područje horizonta dogadjaja predstavlja meru entropije crne rupe, što se vidi iz drugog zakona, a iz nultnog zakona se vidi veza površinske gravitacije i temperature. On je posao od pretpostavke da ako crna rupa ima entropiju proporcionalnu horizontu dogadjaja, onda bi trebalo da ima i temperaturu proporcionalnu površinskoj gravitaciji, što bi dovelo do toplotnog zračenja crne rupe. Ako crna rupa dodje u kontakt sa toplotnim zračenjem koje je nize temperature od crne rupe, crna rupa ce apsorbovati deo zračenja, ali prema klasičnoj teoriji, ništa neće emitovati. To bi narušilo drugi zakon termodinamike, jer bi gubitak entropije toplotnog zračenja bio veći od povećanja entropije crne rupe. Ta neravnoteža je ispravljena zaključkom da crna rupa odaje zračenje koje je takodje termalno. Takvo rešenje se isuviše dobro uklopilo sa teorijom da bi bilo samo obična aproksimacija. Izgleda da crne rupe zaista imaju unutrašnju gravitacionu entropiju. Reč unutrašnja ukazuje na visok nivo nepredvidivosti gravitacije.

1975. Hoking i Bekenstajn su izveli jednačine entropije crnih rupa:

k - Bolcmanova konstanta T - površinska temperatura crne rupe

Ova rešenja u kombinaciji sa Svarcsildovim jednačinama pokazuju da su entropija i površina crne rupe proporcionalni kvadratu mase crne rupe, i da je temperatura obrnuto proporcionalna masi :

Medjutim, postojao je jedan kobni problem. Teorijski je dokazano da crna rupa ima entropiju, a time i temperaturu. Onda to neminovno znači da crna rupa mora odavati i nekakvo zračenje, prema Stefan-Bolcmanovom zakonu, što je bilo nemoguće za crnu rupu, jer teorijski iz nje ništa, ni svetlost, ne može izaći. Izračunavanjem navedenih jednačina dobijene su neke vrednosti. Masivne crne rupe imaju jako nisku temperaturu, tako da jako malo zrače. Na primer, crna rupa veličine Sunca ima površinsku temperaturu od i zivotni vek od 1070. S druge strane male crne rupe su mnogo toplije, zrače više i kraćeg su veka. Hoking je uz pomoć kvantne teorije, opšte teorije relativnosti i termodinamike razradio ovu koncepciju. Usredsredio se na granicu izmedju crne rupe i medjuzvezdanog prostora i tu 1974. našao dokaz, jer je ovde reč o površini crne rupe.

Kvantna mehanika crne rupe - Hokingovo zračenje (Hawking's radiation)
U teoriji kvantnog polja vakuum nije prazan. Sadrži uskomešanu masu virtuelnih čestica koje se konstantno stvaraju i anihiliraju. Hoking je razmatrao situaciju kad bi se virtuelni par stvorio u blizini horizonta dogadjaja. Postoje tri rešenja. Prvo, obe čestice bi upale u crnu rupu. Drugo, čestice bi se anihilirale u praznom prostoru pre nego što ih uvuče crna rupa. I treće, jedna čestica toga para bi bila uvučena, dok bi se druga oslobodila u prazan prostor. To bi izgledalo kao da ju je emitovala crna rupa i naziva se Hokingovim zračenjem (Hawkings radiation). Ovakva pretpostavka je u direktnoj kontradikciji onome što tvrdi klasična teorija mehanike i ona se objašnjava kvantnom mehanikom.

Svaka virtuelna čestica ima svoju antičesticu suprotnog naelektrisanja, ali iste mase. Antimaterija je slika u ogledalu materije. To je predskazao Pol Dirak, dok je to kasnije potvrdio Karl Anderson "ulovivši" trag jednog pozitrona tj. čestice koja je bila ista kao elektron, ali nenegativnog naelektrisanja. Njihovim spajanjem nastaje energija tj. nastaju čestice visokih energija, fotoni ili mezoni. One se nazivaju virtuelnim, jer se za razliku od običnih čestica ne mogu direktno detektovati. One trepere okolo tik ispod praga opazljive stvarnosti.

Princip neodredjenosti predvidja da se energija bez prekida može pojavljivati i isčezavati u okviru skale odredjene Plankovom konstantom koji izmedju ostalog kaže da je ako sistem postoji veoma kratko vreme, njegova energija je obavezno neodredjena i zavisi od vremena trajanja tog sistema. Što je kraće vreme postojanja sistema, to je veća i neodredjenost energije. Izgleda da su virtuelne čestice zbog svog ekstremno kratkog postojanja u stanju da pozajme energiju za svoje postojanje iz banke zasnovane na Hajzenbergovom principu neodredjenosti. Taj fenomen je poznat kao "vakuum fluktuacija" (označava stalno ili uvek prisutno stvaranje i anihilaciju parova virtuelnih čestica u praznom prostoru). Takodje, prema Ajnštajnovoj jednačini E=mc2 ova energija se može pretvoriti u čestice i antičestice koje naizmenično preskaču iz postojanja u nepostojanje. Ove vakuum fluktacije imaju merljiv efekat na fizičke procese, kao što na primer njihovo postojanje potvrdjuje mali pomak (Lambov pomak) u spektru svetlosti, koji potiče od pobudjenih atoma vodonika.

Spektar odaslanih čestica je upravo onakav kakav bi emitovalo neko telo u stanju usijanja, a i crne rupe odasilju čestice upravo onom stopom koja je neophodna da bi se sprečilo narušenje drugog zakona termodinamike. To je još jedan dokaz ekvivalentnosti termodinamike i fizike crnih rupa. Neki udaljeni posmatrač može da meri odbegle čestice, ali ih ne može povezati sa onima koje su upale, jer ih ne vidi (ne vide se gde idu, zna se samo njihova masa i naelektrisanje) i zato su, grubo govoreći, šanse za ostvarivanje Hajzembergovog principa neodredjenosti, prepolovljene. Ta odbegla čestica odvodi malu količinu mase crne rupe, tako da se crna rupa malčice smanji. Ona čestica koja je upala se ponaša kao negativna masa i time smanjuje ukupnu masu crne rupe. Debljina barijere oko crne rupe proporcionalna njenoj veličini i što se više smanjuje čestice teže izlaze tj. gravitacija je jača.

Crna rupa što je manja, ona je toplija i više zrači, što je suprotvo kod svih ostalih tela, koja kad zrače temperatura im se smanjuje. To je već pokazano jednačinama. Kraća je razdaljina koju čestica sa negativnom energijom treba da predje pre nego što postane stvarna čestica (jer je gravitacija crne rupe toliko jaka da čak i stvarne pozitivne čestice može preobratiti u česticu negativne energije koja je kratkovecna (zato su stvarne čestice uvek pozitivne energije pod normalnim okolnostima)), te je tako veci obim emitovanja, kao i prividna temperatura crne rupe. Napustena cestica ili anticestica koja je izbegla upadanje u rupu može pobeći u okolni prostor gde se manifestuje kao zračenje iz crne rupe. Ovo zračenje ima energiju koju je moralo odnekud uzeti. Drugim rečima, virtuelna čestica sada postaje prava čestica tako da njena energija ne može više poticati od energije "pozajmljene" na osnovu principa neodredjenosti. Verovatno ce se pokazati da ta energija u stvari potiče od mase crne rupe. Kad jedna od virtuelnih čestica upadne u crnu rupu, ona ima negativnu energiju sa stanovišta posmatrača koji se nalazi na velikom rastojanju. Kad se ta negativna energija pridoda crnoj rupi, ona gubi deo svoje mase, a energija koja odgovara ovom smanjenju mase, pojavljuje se u vidu čestice na velikom rastojanju, tj. u vidu zračenja iz crne rupe.

Kao protivteza pozitivnoj energiji emitovanog zračenja javlja se priliv čestica negativne energije. Prema Ajnštajnovoj jednacini E=mc2 energija je srazmerna masi. Priliv negativne energije dovodi do smanjenja mase crne rupe, a kako ona gubi masu tako se smanjuje područje horizonta dogadjaja, ali entropija se ne narušava, jer je priliv čestica u ravnoteži sa količinom emitovanih čestica.

Stvarna temperatura crne rupe ne zavisi od površinske gravitacije crne rupe
Crna rupa Sunčeve mase ima temperaturu od oko deset milionitog dela stepena iznad apsolutne nule. Toplotno zračenje crne rupe na ovom nivou bi bilo totalno potopljeno pozadinom i zračenjem samog svemira jer temperatura manja od temperature mikrotalasnog zračenja. Pozadinsko zračenje iznosi 2,7 stepeni iznad apsolutne nule što predstavlja zračenje Svemira koje prema temperaturi pripada mikrotalasnom spektru. Dokaz je Velikog Praska. Takva crna rupa više apsorbuje nego što emituje. S druge strane, crna rupa veličine protona ili neutrona koja ima masu od bilion tona bi imala temperaturu od oko 120 biliona K, što odgovara energiji od 10 miliona eV. Na ovakvoj temperaturi crna rupa bi bila u mogućnosti da stvara elektron-pozitron (pozitron je čestica identična elektronu, samo što je pozitivno naelektrisana) parove i čestice nultne mase (neutrine). Praiskonske crne rupe bi oslobadjale energiju od 6 000 MW i više, što odgovara kapacitetu 6 velikih nuklearnih elektrana, odnosno one zrače gama ili rendgenskim zracima od oko 100 miliona eV, jer su one jako masivne i s tim emituju veliku količinu energije.

Princip neodredjenosti, takodje, implicira da se čestica mase m ponaša kao talas talasne dužine h/mc (h - Plankova const.). S obzirom da čestice koje formiraju crnu rupu moraju biti manje od nje, broj mogućih konfiguracija se smanjuje. Nemoguće je da čestica pobegne ako se kreće brzinom manjom od svetlosti (c). Medjutim, Fejnmanovo sumiranje svih mogućih istorija dozvoljava da se čestica kreće brze od svetlosti, c obzirom da čestice mogu imati bilo koju putanju. Mala je verovatnoća da će se ona kretati dugo brže od svetlosti, ali može ići brže od c na kratko, ali dovoljno dugo da se izvuče iz privlačne sile crne rupe. Kvantna mehanika ima drugačiji pogled na realnost. Objekti nemaju samo jednu istoriju, već sve moguče istorije. Na primer, u slučaju Sredingerove mačke postoje dve istorije. U jednoj je macka ubijena, a u drugoj je ziva. U kvantnoj mehanici postoje obe mogucnosti, jer ako sistem ima jednu istoriju, princip neodredjenosti vodi do raznih paradoksa kao što je to da čestica bude na dva mesta u isto vreme. Drugi načini za gledanje na Hokingovo zračenje je da se za onog člana koga uvuče crna rupa kaže da putuje unazad kroz vreme i kada dodje do trenutka kada je taj čestica-antičestica par nastao, te 2 čestice su dovoljno daleko tj. razdvojene gravitacionim poljem da ona sad putuje ka buducnosti.

pinkie · Prijatelj foruma

EKSPLOZIJA CRNE RUPE
Isparavanjem crna rupa se smanjuje. Time ona postaje sve toplija i na izmaku svoje mase i energije, temperatura se brzo povećava tako da crna rupa svoj kraj beleži praskom tj. eksplozijom. Hoking je izračunao da bi premordijalne crne rupe mase oko 1011 kg, koje su mogle biti stvorene Velikim Praskom, trebale izračiti svoju energiju i time eksplodirati negde u našoj sadašnjosti. Medjutim, tako nešto još nije detektovano. Jačina eksplozije zavisi od toga koliko različitih vrsta elementarnih čestica tamo ima. S obzirom da se danas veruje da postoji 6 različitih kvarkova, Hoking kaze da bi ta eksplozija bila jednaka eksploziji miliona H-bombi (vodoničnih bombi - bomba koja oslobadja energiju sjedinjavanjem vodonikovih jezgara, na visokim temperaturama, pretvarajući se u helijum)). S druge strane, tu je i R. Hagedorn-ova teorija iz CERN-a koja kaže da postoji neograničen broj elementarnih čestica. Kako se crna rupa smanjuje i postaje sve toplija, emitovaće sve veći i veći broj različitih vrsta čestica i izazvala bi eksploziju 100 000 puta veću od prethodno navedene. Naravno, kada bi se rešio problem o kvarkovima gotovo bi se rešio i problem posmatranja eksplozije crne rupe. Jos uvek niko nije otkrio samu eksploziju crne rupe.

Za velike crne rupe se pretpostavlja da ostavljaju pustoš po svemiru. Medjutim, njihov životni tok je jako dugačak tako da je malo verovatno da će neka od njih uskoro eksplodirati, ako se uzme u obzir da su najranije nastale kad i Veliki Prasak. Zato treba istraživati male tj. praiskonske crne rupe, jer one svoju energiju brzo troše. Da bi uopšte došli u priliku da vidimo eksploziju crne rupe potrebno je pronaći način za registraciju ovih eksplozija na razdaljini od oko jedne svetlosne godine. Osim toga, detektori gama zračenja bi morali biti veliki, a njihovo pravljenje je skupo. U ovom slučaju ne bi bilo neophodno utvrditi da svi kvanti, koji su odaslani tokom eksplozije, dolaze iz istog pravca, već bi bilo dovoljno uočiti da svi stižu u veoma kratkom razmaku, jer je to prilična pouzdanost da potiču iz iste eksplozije.

U jeftinijem slučaju, Zemljina atmosfera je dobar detektor gama zračenja praiskonskih rupa. Kada se jedan visokoenergetski kvant gama zračenja sudari sa atomima naše atmosfere, on stvara parove elektrona i pozitrona, koji bi se kretali brže od svetlosti. Tako se izaziva elektronski pljusak. Krajnji ishod je jedan oblik svetlosti poznat kao Cerenkovljevo zračenje, koje bi bivalo odbijano od površine Zemlje u vidu bljeskova vidljive svetlosti (mada bi delom bili usporeni otporom vazduha). Eksplozivne emisije gama zračenja bi se mogle otkriti po bljeskovima svetlosti na noćnom nebu. Bljeskovi bi se uočavali istovremeno sa dva ili više prilično odvojenih tačaka. Naučnici Nil Porter i Trevor Viks su istraživali ove pojave i zabeležili par bljeskova, ali nijedan od njih se nije mogao u potpunosti pripisati praiskonskim crnim rupama.

OTKRIVANJE CRNIH RUPA
Crne rupe za sada postoje samo teorijski. One su najstabilniji objekti u svemiru. Ako postoje samo u središtima galaksija onda postoji samo jedna crna rupa u Mlečnom putu. Ako postoje i u središtima zbijenih jata onda ih u našoj galaksiji ima oko dve stotine. Ako se, medjutim, javljaju kao potencijalni pratioci u dvojnim sistemima onda ih, naravno, ima mnogo, mnogo više. A šta ako one postoje razbačane po svemiru, mi tek onda ne možemo znati njihov broj. Crnu rupu je teško zapaziti jer ne odaje svetlost, u stvari gotovo ništa. Ni do danas nijedna crna rupa nije zasigurno detektovana, jer se direktno teleskopom ne može videti. One se gotovo sigurno otkrivaju indirektnim putem, tj. njihovim gravitacionim uticajem na okolne objekte. Novorodjena crna rupa može da "luta" svemirom, usamljena i nevidljiva, ali mnoge rupe nisu same već su članovi dvojnog sistema čiji je jedan član vidljiv i tada se može detektovati njena lokacija. Ti dvojni sistemi otkrivaju se čudnim ponašanjem vidljivih tela. Pri analizi spektra zvezde zapaža se regularni pomak u spektralnim linijama ka plavoj (tada se zvezda približava Zemlji) i ka crvenoj (tada se zvezda odaljava od Zemlje) (Doplerov efekat). Izračunavanjem kolika ih gravitacija ometa može se zaključiti kakav im je nevidljivi pratilac (npr. crna rupa ili neko drugo telo).

Akrecioni disk
Znači, crna rupa svojom gravitacijom utiče na okolne objekte, zarobljava gas i drugu materiju sa svog vidljivog pratioca. Time oko sebe formira dodatni disk tj. akrecioni disk (akrecija = sakupljanje). Otkrivanjem takvog efekta, otkriva se skriveni pratilac. Ta materija se sliva kao kroz levak ka crnoj rupi i dok ne dosegne horizont dogadjaja odaje neko zračenje. Gravitaciono polje u blizini horizonta je jako veliko i materijal koji upada u crnu rupu ima veliku brzinu (blizu brzini svetlost) i ubrzanje, čestice koje se slivaju medjusobno se sudaraju i to žestokim sudarima kao u nuklearnom akceleratoru, pa zato akrecioni disk odaje elektromagnetno zračenje visokih energija, najverovatnije X (rendgensko) zračenje.
Oko sistema dvojnih zvezda se može opisati osmica koja odredjuje domen gravitacionog dejstva svake zvezde. Materija koja se nadje unutar petlje pripada zvezdi koja se nalazi u centru te petlje. Ako se iz nekog razloga materija nadje van petlje, ondaje ona izgubljena za datu zvezdu. Posebno je interesantna tačka preseka ove dve petlje koju nazivamo unutrašnja Lagranzova tačka, a koja omogućava prenos mase s jedne na drugu zvezdu. Pretpostavimo da jedna od zvezda iz nekog razloga počne da izbacuje materiju izvan svoje petlje. Deo te materije će proći i kroz unutrašnju Lagranzovu tačku, a to znači da će biti privučen ka drugoj zvezdi. Ako je ova druga zvezda mala, pridosla materija s prve zvezde ući će u orbitu oko druge zvezde, formirajući disk ili prsten slično Saturnu. Zbog različite brzine rotacije unutrašnjeg i spoljašnjeg sloja diska dolazi do velikog zagrevanja gasa usled trenja, kao i do ubrzanog pada velikih količina ove materije na površinu zvezde... Nas svakako interesuje sta se dogadja ako je jedna od dvojnih zvezda upravo crna rupa...Dodatnom analizom ponašanja akrecionog diska u cijem se centru verovatno nalazi crna rupa ustanovljeno je da će, pored stalnog X zracenja, ovaj sistem svakog stotog dela sekunde izračiti u vidu bljeska dodatno intenzivno X zračenje. Magnetne sile usled spiralnog spuštanja materije čupaju mlazove atoma. Dakle, moguće je imati direktne dokaze za postojanje crne rupe. Nažalost, teleskopi koji se nalaze na satelitu Uruhu nisu u stanju da detektuju tako brže promene u X zračenju.

Svetlosni zrak koji je dosta udaljen kretaće se skoro pravolinijski jer je prostor-vreme skoro idealno ravan. Kako se bude približavao crnoj rupi zrak ce zakrivljivati svoju putanju. Na odredjenom rastojanju od crne rupe zrak bi bio zahvaćen u cirkularnu orbitu koja se zove fotonski krug. Razumljivo je da svaka zvezda šalje bar nekoliko zraka na tacno odredjenom rastojanju od rupe, koji zato kruze ovim cirkularnim orbitama. Ove orbite u fotonskoj sferi nisu stabilne. I najmanja perturbacija izbaciće ovaj zrak ili natrag u vasionu ili dole u rupu.

Kvazari - vasionski svetionici
Kvazari, tačnije kvazi stelarni objekati (quasi stellar objects) ili kvazi stelarni radio izvori (quasi stellar radio sources), čije se zračenje može detektovati sa Zemlje radio-teleskopima, otkriveni su '60-tih godina, tačnije 1963. od strane Metjuza (T.Matthews) i Sendidza (A.Sandage). Nalaze se gotovo na samom horizontu dostupne vasione. Liče na zvezde promenljivog sjaja, ali zrače i sto puta više nego neke čitave galaksije tako da bi im više odgovarao naziv "objekti sa aktivnim jezgrima". Izračivanje energije tj. X zračenja kvazara zavisi od njegove mase. Naučnici smatraju da masu kvazara mora da nosi neko centralno telo, a da se energija dobija neprekidnim upadanjem nove materije u to centralno telo. Naučnik Ricard Lavlejs (Richard Lovelace) smatra da se u središtu kvazara nalazi crna rupa koja bi bila najstabilnije centralno telo i najefikasniji pokretac svih procesa u kvazarima.

Pretpostavlja se da crne rupe zrace kroz kvazare, odnosno da je zračenje kvazara u stvari zračenje akrecionog diska crne rupe. Kvazari ispuštaju uske snopove materije kroz parne jake radio izvore sirine od 3-5o , sto pokazuje da postoji uski kanal kroz koji se materija izbacuje. Radijacija se emituje u pravcu ose diska koji okružuje crnu rupu "kanalom" koji stvaraju jake elektromagnetne sile. To elektromagnetno polje ubrzava čestice i izbacuje ih. Merenja su dokazala da se kvazari udaljavaju od Zemlje ogromnom brzinom i zato mora biti da su jako daleko, a posledica njihovog kretanja je sirenje svemira (zato su vodonicne linije u emisionom spektru u velikom procentu pomerene ka crvenoj tj. većoj talasnoj dužini). Treba napomenuti da su posmatranjem otkriveni dvojni kvazari sa gotovo identičnim spektrima. Takvi kvazari ne bi mogli da postoje, a ta optička varka je u stvari efekat gravitacionog sočiva, gde je samo jedan lik realan, a drugi je formiran gravitacionim sočivom.

Moguća otkrica crnih rupa

Decembra 1970. je lansiran satelit Uhuru sa dva teleskopa za detektovanje samo X-zraka. U toku naredne dve godine detektovano je preko 300 izvora X-zraka. Jedan od tih izvora je iz sazvezdja Labud (koje se sada naziva Labud X-1 (Cygnus X-1)). Ličio je na dvojnu zvezdu sa jednim nevidljivim članom. Vidljivi član toga sistema je plava zvezda devete magnitude[ii] (poznata kao HDE 226868), udaljena 8200 sg i oko 23 puta je veća od Sunca. Svakih 5,6 dana ona je pravila pun krug oko svog nevidljivog partnera, čija je masa bila 10 puta veća od Sunčeve, što je bilo previše za neutronsku zvezdu, pa su zaključili da je to verovatno crna rupa. Osim toga, zvezda obično ne emituje X zračenje. (To je energija 10 000 puta veća od one koju emituje Sunce). Kad se posmatra sazvezdje Labud, taj vidljivi član tj. zvezda je izdužena i izvitoperena, jer njen pratilac ispoljava ogromnu gravitaciju i daje joj oblik jajeta. Ako se zaista potvrdi da se tu nalazi crna rupa biće to jedno od najvažnijih otkrića savremene nauke.

Naučnici, Stiven Hoking i Kip Torn, su se opkladili u postojanje crne rupe u oblasti Labuda. Hoking je rekao da na tom mestu ne postoji crna rupa (iako je bio ubedjen da postoji), jer bi time dobio utešnu nagradu za čitav svoj životni trud, a to je četvorogodisnja pretplata na casopis "Privatni detektiv", dok ako bi crna rupa tu zaista postojala, on bi Tornu platio godišnju pretplatu na časopis "Penthaus", jer mu tada ne bi bilo problem da isplati opkladu s obzirom da bi otkrivanjem crne rupe postigao gotovo životni cilj. Godine 1975. su bili 80% sigurni u postojanje crne rupe u područiju Labuda, dok su 1987. bili 95% sigurni, da bi sledeće godine Hoking počeo sa isplaćivanjem svoje opklade. Osim toga, vrlo je moguće da su crne rupe još LMCX-3, AO620-00, kao i LMCX-1 i SS433.

Pretpostavlja se da se i u Magelanovim oblacima nalaze crne rupe, mada su naučnici sigurni da ih ima mnogo više u svemiru. Raspolaze se i sa izvesnim podacima da se crna rupa nalazi u centru naše galaksije (kao što je i moguće za druge galaksije), sa masom koja iznosi oko stotine hiljada Sunčevih, tvrdi Torn. Riz pretpostavlja da crne rupe iz centra galaksije nastaju otprilike u isto vreme kad i galaksija i to od gasa koji se sleže u centru. Gas predje tačku posle koje nema povratka, gde ne može formirati zvezdu, ali se kontrahuje u jedan oblak koji postaje vrsta superzvezde (superstar) koja potom kolapsira u supermasivnu crnu rupu.

Centar Galaksije
Da bi se otkrili X-zraci potrebni su sateliti i detektori daleko iznad Zemljine atmosfere, jer ih ona ne propušta, ili ogromni teleskopi na vrhovima visokih planina. Najbolja svetska opservatorija se nalazi na vrhu Mauna Kea (14 000 stopa), vrhu ugašenog vulkana na Havajima. Andrea Gez (Andrea Ghez) sa Mauna Kee pokušava da vidi samo srce galaksije. Ono je zvezdoliko, ugaonog prečnika od 5 stepeni u kome se nalazi tačkasti izvor. Pretpostavlja se da je to supermasivna crna rupa čiji akrecioni disk zrači. Ono je udaljeno nekih 28 000 sg. Njen vidik zamućuju čestice kosmičke prašine koje ispunjavaju medjuzvezdani prostor, ali ona se kroz njih probija infracrvenim kamerama sa dzinovskog Keck-a, najvećeg teleskopa na svetu. To otkriva čudesnu sliku. Gez kaže da je to jedinstveno mesto u galaksiji. Koncentracija zvezda je užasno velika, turbulencija je visoka, sile magnetnog polja su jake. Ona je najviše zainteresovana za efekat koji crna rupa ostavlja na zvezdama, jer samu rupu, naravno, ne može videti. 1995. su tačno uspostavljene pozicije zvezda i posmatra se njihovo pomeranje. Utvrdjeno je brzo kretanje zvezda i to 14.000 km/s. U svakodnevnim uslovima, to je brzina od 3.000 milja po času, sto bi značilo da je u blizini jak izvor gravitacije koji upravlja brzinom, odnosno kretanjem ovih zvezda. Ta jačina je jedino analogna crnoj rupi. Prema brzini kretanja zvezda Gez proračunava da je masa te crne rupe 2,6 miliona puta veća od Sunčeve. U sazvezdju Device oko 50 miliona sg od Zemlje nalazi se dzin od galaksije, nazvana M87. Otkrio ju je francuski astronom Sarl Mesje 1781.,samo par godina pre nego sto je Micel pomislio na crne rupe. Zvezde u središtu galaksije su gusto zbijene, toliko da skupa lice na jednu ogromnu zvezdu gledano kroz mali teleskop. 1977. astronomi su detaljnije pregledali ove zvezde i po kompaktnosti zaključili da ih drzi gravitacija koja, zaključeno prema jačini, verovatno dolazi od crne rupe. M87 je čudna i po tome što se iz njenog centra pruza mlaz materije na hiljade sg u prostor. Na običnom teleskopu to se vidi slabo i bledo, dok radio teleskop otkriva brilijantan tok energije koji izračuje galaksija.

<

pinkie · Prijatelj foruma

BUDUĆA ISTRAŽIVANJA CRNIH RUPA
Penrouzova ideja je da se buduće civilizacije smeste na sigurnoj udaljenosti od crne rupe i da je eksploatisu tako što će u nju bacati otpad i koristiti njeno zračenje kao izvor energije. Odnosno, koristeći energiju koju rotirajuća crna rupa izbacuje sa stacionarne granice. Naravno, to je zamisao koju će ispuniti neki naši čukun čukun čukun unuci...

Crne rupe ce u daljoj budućnosti istraživati svemirski brod Cygnus. Ako rupa rotira, ona oko sebe stvara vir i lansirana sonda koja bi se približavala rupi bi bila povučena tim džinovskim virom. Svetlost koju bi sonda slala bila bi sve crvenija, jer bi, kako Torn kaže, gravitacija zarobljavala fotone i usporavala zračenje. Rastezala bi radijaciju, čineći njihovu talasnu dužinu većom, a duži talasi čine svetlost crvenijom. Spuštanjem niz vir sonda bi bila raskomadana pre nego što posalje neke informacije sa mesta istrazivanja. Kip Torn objasnjava ovu pojavu ovako: "Ovde ja sedim. Moja glava dodje dalje od centra Zemlje nego moje grudi, tako da ima razlike u vuči. Moju glavu vuče nešto manja gravitacija od one koja vuče moje grudi. Medjutim, pri prilasku crnoj rupi ta razlika u vuči postaje sve veća i veća". To je uzrok raspadanja objekata. Plan je da sonda koja će se približavati crnoj rupi ima mogućnost rastezanja tj. izduživanja do neke granice, da bi što duže izdržala spuštanje niz vir i time skupila i poslala više podataka. Posle odredjene granice gravitacija bi nastavila da je izdužuje i time bi je uništila. To rastezanje se nastavlja sve dok se objekti ne pretvore u spagetu tj. beskonačno dugu liniju. Ta pojava se zove spagetizacija (spagettification). Martin Riz kaže da se ona javlja pre dostizanja horizonta dogadjaja.

Sonda, pre rastezanja
S obzirom da Ajnštajnova teorija relativnosti kaže da je vreme relativno i individualno, uvode se dva vremena da bi se izbegli nesporazumi oko merenja vremena. Jedno vreme meri udaljeni posmatrač (koordinativno vreme), a drugo meri posmatrač koji slobodno pada (sopstveno vreme). Jaka gravitacija i velike brzine uslovljavaju dilataciju vremena i pokazuje se da se zapravo na horizontu dogadjaja vreme potpuno zaustavlja. Znači, ako bi bili u mogućnosti da posmatramo kolaps zvezde u crnu rupu, sam kolaps nećemo videti. Vreme protiče sve sporije i kad se materija dosegne Svarcsildov radijus vreme staje. U neku ruku izgleda kao da je unutrašnjost crne rupe u nekom drugom delu univerzuma. Ako se baci tempirana bomba ka crnoj rupi, videće se kako ona pada ka svome cilju. Medjutim, na nekom rastojanju od crne rupe ona će početi da usporava da bi se potpuno zaustavila na horizontu dogadjaja. Bez obzira koliko čekali, neće se videti eksplozija. Sa stanovišta posmatrača koji zajedno sa bombom upada u crnu rupu, vreme bi teklo sasvim regularno, i on bi po samom ulasku u crnu rupu video eksploziju bombe, baš kako je natempirana.

Slično bi se dešavalo i sa budućim svemirskim brodom Cygnus-om. Kako bi se sonda približavala crnoj rupi, ona bi se za satove na Cygnusu, koji se nalazi na sigurnoj udaljenosti, usporavala. Ako su predvidjanja da ona upadne u rupu tačno u 12h, tih 12h nikada neće otkucati. Za svaku sekundu koja otkucava trebalo bi sve više i više vremena. Tih 12h je tačka koja leži beskonačno u budućnosti, odnosno, vreme se na horizontu dogadjaja zaustavlja. Medjutim, kad bi postojala posada u sondi koja upada, za njih bi vreme teklo sasvim normalno.

Sonda posle rastezanja
U realnom vremenu astronaut, koji se nalazi u sondi, i sve čestice njegovog organizma dozivljavaju koban kraj u singularitetu. Zato je potrebno uvesti imaginarno vreme. Tri prostorne dimenzije i imaginarno vreme formiraju zatvoreni sistem prostor-vremena, bez granica i ivica (nešto nalik Zemlji, koja takodje nema ni granica, ni ivica). Ono što se dešava može se izračunati u imaginarnom vremenu, jer zakon fizike ne važe u singularnosti. Ovo bi značilo da astronaut ima dve istorije: realnu i imaginarnu.

Bele rupe
Prema imaginarnom vremenu astronaut odlazi u bebu univerzum tj. deo kosmosa oformljen unutar matičnog univerzuma tj. njegove čestice bi se emitovale u nekom drugom delu svemira od strane neke bele rupe. Zakoni fizike su takvi, da ako postoje mesta iz kojih ništa ne može izači, onda moraju postojati i mesta u koja ništa ne može ući, već samo izaći i to u stanju kakvom je i ušla u crnu rupu, odnosno zračila bi onu energiju koju joj je crna rupa zaplenila. Takva mesta su nazvana bele rupe. Koncepcija o belim rupama je prvi put izložena 1964. godine i mnogo se u nju ne veruje. Bele rupe mogu biti kvazari, jer se pretpostavlja da kroz njih crne rupe emituju energiju. Medjutim, postojanje belih rupa je malo verovatno jer one ne poštuju drugi zakon termodinamike...

Crvotočina
Kruskal i Sekeres su 1960., nezavisno jedan od drugog, došli do iznenadjujućeg zaključka. Jednačine su otkrile da postoje dva, već spomenuta, singulariteta, jedan u prošlosti i jedan u budućnosti. Ali, to nije sve. Crna rupa deli prostor na dva dela. Ovo je ono sto je potrebno za putovanje kroz prostor i to neverovatno velikom brzinom. Na prvi pogled ovakav način putovanja izgleda moguć, medjutim kasnija istraživanja ukazuju da su sve ove mogućnosti nestabilne, gde bi i najmanja pometnja, kao što je prisustvo svemirskog broda uništila crvotočinu (wormhole), prolaz koji spaja naš i neki drugi svet. Svemirski brod bi bio uništen jakim silama. To bi bilo kao spuštanje niz Nijagarine vodopade u buretu. Zatim, broj čestica u drugom delu univerzuma bi bio jednak broju čestica koje su upale u crnu rupu plus broj čestica koje je crna rupa ižračila. One ce biti iste vrste , ali ne mora da znači da su baš od istog upalog objekta. Ovo znači da čestice koje upadnu u crnu rupu izlaze iz nje sa skoro istom masom. Osim toga, putovanje bilo u imaginarnom vremenu i ne bi znali gde putujemo. Očigledno je da će se teško ostvariti putovanje uz pomoć crnih rupa, tako da ipak ovakav način transporta izgleda beznadezan.
Napominjem da je ova teorija osporavana od velikog broja naučnika, al' recimo da je i Ajnštajn u početku bio osporavan, kao neko ko gotovo ruši temelje fizike i postavlja nove revolucionarne ideje. U stvari, bio je osporavan pošto je pričao o stvarima koje su na granici razumljivosti samog čovekovog razuma.

ZAKLJUČAK
U krajnjoj liniji, a i logički gledano, s obzirom na tok zbivanja u Vasioni, moguće je da će njen poslednji stadijum biti u obliku supermasivne crne rupe, ako se uzme u obzir da je ona krajnje poslednji stadijum kolapsa materije, a uz to i najstabilniji. Ako se pretpostavi da će sve galaksije u Vasioni kolapsirati u crnu rupu, ona bi imala prečnik od 10 milijardi svetlosnih godina sa gustinom nekog gustog gasa. Uzimajući u obzir masu Vasione, crna rupa koja bi nastala od sve te materije imala bi prečnik od 25 miliona svetlosnih godina, a to je upravo prečnik svemira u kome mi živimo. Znači, moguće je da čitava Vasiona predstavlja jednu crnu rupu. To je hipoteza koju je postavio Kip Torn (Kip Thorne). Ako je to tačno onda je svemir oduvek bio ovakav i zauvek će ovakav ostati.

Da li je moguće da se u centru naše galaksije nalazi crna rupa? Da, moguće je. Kolika je verovatnoća da nas ona uskoro "prozdere"? Mala. U stvari, gotovo nikakva uzimajući u obzir dimenzije galaksije i sporo uvlačenje materije kroz levak rupe. Pre će sudbinu Zemlje zapečatiti neka druga sila, kao što su pozni stadujumi Sunčeve evolucije, odnosno npr. za nekih 800 - 900 miliona godina ce se površinska temperatura Sunca povisiti taman toliko da na Zemlji ispare okeani.
Kolika je verovatnoća da Sunce kolapsira u crnu rupu? Takodje, mala. Odnosno, nikakva, zato sto je Sunčeva masa ispod Candrasekarove granice. Ono bi moralo biti barem upola veće nego što je sad da bi imalo predispozije zvezde koja će kolapsirati u crnu rupu. Sunce će svoju evoluciju završiti na stadijumu belog patuljka, a to će se dogoditi nakog što mnoge i mnoge generacije prožive.

U Srednjem veku kartografi su obeležavali Afriku recima: "Ovde su zmajevi." Kako su istraživači otkrivali ovaj kontinent, misterije su nestajale. Slično tome, otkrivanje svemira je oduvalo mnoge predrasude i strahove. Medjutim, naučnici koji tragaju za crnim rupama su zatečeni u potpuno suprotnom stanju. Što ih više istražuju, one izgledaju monstruoznije. Pitanje je da li one zaista postoje, da li imaju moć da nadjačaju bilo koju silu i da li one duboko unutra kriju najveće tajne Svemira. Proučavanja crnih rupa postavljaju mnoga pitanja koja zalaze iza samog čovekovog razuma i mogućnosti saznanja. Koliko je nepoznato to šta je prouzrokovalo Veliki Prasak, toliko su i crne rupe nerazumljive i nedokučene.

Na Ajnštajnovu rečenicu: "Nikada neću poverovati da se Bog igra kockicama" ("God does not play dice"), koju je on izjavio pošto se suočio sa odbojnošću prema kvantnoj mehanici, Hoking se kasnije nadovezao da ne samo da se igra sa njima, već ih baci tamo gde ih ne može videti...

"...Hoće li se konačno za jednu posmatranu oblast ustanoviti da je crna rupa? Ili će se pokazati da su crne rupe bile, ipak, samo fantazija, razvijena iz teorijskih jednačina koje nude bogate mogućnosti za mastanje, ali im je sudbina da ostanu samo teorijske?..." iz knjige "Vasiona Stivena Hokinga"- Dejvid Filkin, strana 195.

E sada, mnoge ce mrzeti da citaju sve ovo napisano, mada verujte zaista je korisno procitati.Sve se vise postavlja pitanje koliko je jos vremena zemlji ostalo da opstane u Kosmosu.Postoji li neka druga civilizacija, naprednija od nas, koja nas posmatra na nacin na koji mi posmatramo planete , komete i citav suncani sistem.Koliko li civilizacija izumire i trenutnku dok mi ovo citamo i pisemo..koliko se crnih rupa stvara u svemiru i koliko njih stoji nama na putu.A onda dolazimo do Nostradamusa koji je ostavio ljudskoj vrsti na zemlji jos nekih 1300 i nesto godina potstojanja..ne zamerite mi ako gresim... Rolling Eyes

Racunajuci da je vreme kraja nekih 3000 i neke godine...proslo je vec 2006 a on vreme racuna od Isusa..dakle 1000 i nesto godina jos.iii Zemlje mozda nece ni biti..Kao da nikada nismo postojali..a ljudi se bore za prevlast, politiku, dobre polozaje..hoce li tada sve to biti vazno???? Rolling Eyes

m1l1ja · Početnik Domaćeg.de

Cisto onako, lupas. Zbog cega?

Nisi dovoljno upucen u temu! Copy/paste s necijeg sajta ne pokazuje znanje o crnim rupama.

Nase Sunce niji medju kriticnim zvezdama. Da bi neka zvezda postala crna rupa treba da ima 3M (3 puta vecu masu nego nase Sunce). I da Sunce postane crna rupa, po Svarcvildovom radijusu Zemlja bi bila izvan opasnosti Smile

Pisi o onome u sta si upucen, po meni ovo je klasicno nabijanje postova.

pinkie · Prijatelj foruma

dragi moj m1l1ja mislim da imam sasvim dovoljno postova i da mi nije potrebno ama apsolutno nikakvo nabijanje..copy i paste sluzi u ovom slucaju da prenesem (kao moderator ovog foruma) ostalim clanovima ono sto sam ja pronasla i sto se meni cini zanimljivim...ako se ne slazes, naravno imas pravo da svoje neslaganje izneses, ali ne da vredjas niti clanove niti moderatore.U krajnjem, mislim da nisi ti tu da sudis ko je i koliko u sta upucen Wink

Ako te zanima tema procitaj, ako ne zaobidji i tu je tacka svakoj raspravi Wink

A ako mislis da imas sto pametnije reci, izvoli, bicemo srecni da procitamo Wink

m1l1ja · Početnik Domaćeg.de