Покрети у уметности

Charmed · Malo ~ mače ~

Ренесанса · Маниризам · Барок · Рококо · Неокласицизам · Романтизам · Реализам · Прерафаелитас · Академска уметност · Импресионизам · Неоимпресионизам

ХХ век

Модернизам · Кубизам · Експресионизам · Апстракција · Der Blaue Reiter · Die Brücke · Дадаизам · Фовизам · Нова уметност · Plakatstil · Баухаус · Поп арт · Де Стијл · Декоративна уметност · Апстрактни експресионизам · Футуризам · Супрематизам · Конструктивизам · Надреализам · Минимализам · Концептуална уметност · Постмодернизам

Charmed · Malo ~ mače ~

Ренесанса
Ренесанса (фр. renaissance – поновно рађање) је културно-историјски појам који је најпре означавао доба од 1350. до 16 века као период у коме је дошло до поновног интересовања за класичну антику и процвата уметности, да би се затим овим појмом означавало културно стање прелазног доба од средњег века до новог доба, нарочито у Италији.
Појам ренесанса је у узајамном односу са појмом хуманизам. Хуманизам се односио на научно - духовни садржај овог раздобља, а ренесанса на целокупну културу тог времена. Поред тога, овај појам се примењује и да означи средњовековне претече ренесансе – каролиншка ренесанса. Од 19. века се у историографији користи да означи епоху.

Ренесанса занимањем за природу код човека поново оживљава антику, у којој је у средишту пажње такође био човек. После хуманизма, који је оживео античку књижевност, почетком 15. века долази до обнове те традиције и у ликовној уметности. Ренесанса се најинтензивније развијала у Италији, а затим и у Немачкој и Холандији.

Ренесанса у књижевности

Књижевност у ренесанси одликује прихватање и обликовање античких облика уметности (еп, лирика, сатира, епиграм, а у прози: биографија, историјска приповетка, дијалог и литерарно писмо). Сонет и новела, оригиналне творевине италијанске књижевности, освајају и друге књижевности. У ренесанси се посебно негује језик, као израз националне свести коју је унапредио хуманизам. Развој језика у Италији започиње Данте Алигијери (De vulgari eloquentia).

Charmed · Malo ~ mače ~

Маниризам

Маниризам је уметнички стил који је доминирао у Италији од завршетка високе ренесансе 20их година 16. века до почетка барока 1590. Маниризам је настао у Фиренци и Риму, али се касније проширио на северну и централну Европу као реакција на складни класицизам и идеализовани натурализам уметности високе ренесансе. Маниризам се бавио решавањем сложених уметничких проблема, попут портретисања актова у несвакидашњим позама. Фигуре у радовима манириста често имају грациозне, али чудно продужене удове, мале главе и стилизоване ликове, док позе изгледају компликоване и намештене. Маниристи су трагали за сталним усавршавањем облика и концепта, развивши до крајњих граница перспективе и контраст. Пошто их је потиснуо барокни стил, сматрани су декадентним и друштвено неприхватљивим. У 20. веку поново су постали цењенизбог техничке бравузорности и елеганције. Највећи уметници који су стварали маниристичким стилом били су Пармиђано, Федерико Цукаро и Ил Бронцино.

Charmed · Malo ~ mače ~

Барок

Од почетка седамамнаестог века у Европи афирмишу велике националне монархије. Зачетнице модерних држава способне да освоје свет, Италија је била расцепкана и политички слаба, али је Рим и даље био центар уметности. Црква је присиљена да се супростави ударима реформатора, била је принуђена да се мења, а промене у уметности довеле су до рађања новог стила барока, термин са значењем:бизаран, чудан.

Бежећи од затворених облика и класицизма предходне епохе, архитекте и вајари су тражили нове димензије израза и стварали раскошна дела, препуна сценских иновација и покрета. У потрагама за новим ефектима у третману боје и простора, сликари су су и даље интерпретирали религиозне садржаје, али новине су унослили и у пејзаж, портрет, као и у интерпретацију природе. Италијанска сликарска школа касније је у страним уметницима добила своје велике интерпретаторе и велике иноваторе. У осамнаестом веку барок се проширио преко Алпа где досеже свој невероватни домет у виду рококоа. Захваљујући раскошној уметности европских дворова и папског Рима тако је рођена грађанска уметност, више окренута ралности свакодневног живота, која је у Венецији и Фландрији добила прве центре свог развоја.

Charmed · Malo ~ mače ~

Рококо

Рококо је ријеч француског поријекла.

То је умјетнички стил, тачније завршни облик барока, и трајао између 1720. до 1780. године. Развио се у Француској, захватио је Њемачку, Аустрију и мање Италију, Шпанију и друге земље.

Највећи допринос рокока је у архитектури и умјетничком занатству. За разлику од барока, рококо је префињен. Одликују га: сликовитост и раскош декоративних елемената, њежност боја и љупкост фигура.

У архитектури типичне грађевине су: Мали Тријанон (у Француској) и дворац Сан-Суси (у Њемачкој)...

У вајарству највећи допринос су дали Французи: Лемоан, Фалконе и Клодион.

У сликарству се највише сликају љубавне игре и пастирске сцене. Најзначајнији представници у сликарству су: Вато, Буше и Фрагонар.

У примјељеној умјетности најљепши радови су изведени у штуку, у дрвету (намјештај), таписеријама (гобленима) и у порцелану (постојале су многе радионице, а најчувенија је била у Севру).

Charmed · Malo ~ mače ~

Романтизам

Романтизам је вишезначан појам који се јавља у уметности, књижевности и сликарству.

Романтизам у књижевности

Романтизам у књижевности (према француском ‘le romantisme’) или романтика (према немачком ‘die Romantik’) као књижевноисторијски типолошки појам у науци о књижевности означава књижевни метод, правац и стилску формацију.

Романтизам као књижевни метод (ванвремена категорија коју чини комплекс поступака, изражајних средстава и уметничких афинитета) који се јавља у свим књижевностима од антике до данас као супротност класицистичком методу, означава књижевност која својим предметом сматра свет човекових осећања, даје предност ирационалном у односно на рационално, надахнуће тражи у далекој прошлости, посебно у средњем веку, и развија интересовање за усмено стваралаштво властитог и других народа који су били ван западноевропског културног круга.

Оваква схватања књижевности довела су до стварања књижевног правца најпре у западноевропским књижевностима (немачка, француска, енглеска књижевност), постепено захватајући књижевности народа који су у то време развијали националну свест.

Романтизам као књижевни правац јавља се у западноевропској књижевности крајем 18. века и преовлађује током прве три деценије 19. века. Развијао се као супротност класицизму.

Одлике романтизма

Романтизам је пре свега лирска књижевност у којој песник изражава себе, своју личност и своја осећања. Она је у функцији изражавања лирског субјекта. Изражавању песникове личности подређен је и пејзаж. Слике природе прате, односно у функцији су експресије осећања лирског субјекта. Поред тога романтичарско стваралаштво одликује музикалност стихова, хиперболизација осећања, немотивисаност збивања, фрагментарност структуре, романтичарска иронија, хибридност књижевних врста. За романтизам је карактеристичан жанровски синкретизам. Класицизам инсистира на строго прописаним жанровским канонима и незамисливо је одступање од њих. Романтизам означава побуну против таквих стега стварајући нове облике и нарушавајући устаљену структуру књижевних родова и жанрова. Драма се ослобађа од класицистичких норми (правило о три једниства), развија се лирско-епски спев. Доминирају кратке песничке форме. У прози се подстиче стварање новог типа романа – сентименталистичког, чија је основна тема љубав. У драмским жанровима долази до модификација у правцу национално-романтичних драма које су по основном тону казивања трагедије. У њима се преплићу две теме - патриотизам и љубав. Романтичарски песник гаји илузију да је титан и да може променити свет, али кад сазна колико је свет око њега обичан и не може да га прати у његовој титанској надмоћи, романтичарски песник пореди своју судбину са Прометејевом, а своју мисију са прометејском. Романтичарски песник жели да људима подари нови принцип наде.Из доживљаја романтичарског песника као бога на земљи јавља се још један битан поетички принцип романтичарска иронија.

Представници: Јохан Волфганг фон Гете, Новалис, Вилијам Блејк, Џорџ Гордон Бајрон, Виктор Иго.

Код јужнословенских народа појам романтично се доводи у везу са програмима буђења националне и политичке свести у првој половини 19. века, и са оријентацијом на усмену књижевност која се везује за појам народног и народности.

У типолошке одлике српског романтизма спадају: конституисање књижевног језика, окренутост народној књижевности, наглашено национално и историјско осећање, анахроно мешање стилских праваца, иновативност књижевних жанрова.

Према периодизацији Историјe нове српске књижевности Јована Скерлића, романтизам у српској књижевности обухвата период од од 1848. до 1870. У Историји српске књижевности Јована Деретића, романтизам у српској књижевности пролази кроз два периода: Бранково доба – српски романтизам четрдесетих година; Омладинско доба – српски романтизам шездесетих година, Змај, Јакшић, Лаза Костић.

Миодраг Поповић сматра да у српској књижевности постоје два типа романтизма: патријархално-херојски и грађанско-демократски.

Представници српског романтизма: Бранко Радичевић, Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић, Лаза Костић.

Charmed · Malo ~ mače ~

Импресионизам

Настаје у француском сликарству између 1860. и 1870. године, а његову појаву најављују Енглези Џон Констејбл и Џ. М. В. Турнер уједно са француским сликаром Густав Корбе. Најзначајнији представници а уједно и оснивачи Импресионизма су француски сликари, Клод Моне, Едуард Мане, Камиј Писаро, Алфред Сисли, Едгар Дега и Огист Реноар. Њемачки импресионизам представљају Trübner, Liebermann, Korinth i Slevogt.

Импресионисти напуштају атеље да би сликали "под ведрим небом". Обала ријеке Сенa и Канал-а уједно са шумом Фонтенебло, били су главни мотиви тог новог сликарства које је представљало природу преко субјективне импресије. Импресионисти ослобађају материју тежине и чврстине, и трансформишу енергију чисте свијетлости у разигране веселе и сензуалне покрете боја. Есенцијални критериј овог умјетничког смјера се састоји у приказивању предмета и природе преко колористичке анализе, сугерисане од стране сунца, свијетлости и ваздуха. Из тог разлога се губе локалне боје, и на њиховом мјесту се појављују тачке боја, које се рекомпонују у самом оку посматрача. Перспектива се не формулише преко површинске диспозиције на платну, него настаје колоритом и потезима киста на шта утичу промјене атмосфере. Дисолуција свјетлости на тачке и кратке потезе кистом, слиједила је закон хроматског симултаног контраста, којим се алтерација боја које се налазе једна до друге дешава из разлога закона комплементарности.

Полазећи од таквог третмана боје, који се из почетка није догматски примјењивао, Неоимпресионисти, чији су главни представници Жорж Сера и Пол Сињак, кренули су путем научне анализе боје да би дошли до технике поинтилизам (или дивизионизам).

Циљ импресионизма је стварање перфекционисане илузије изгледа природе, гдје све, па чак и пролазни ефекат атмосфере над свјетлошћу може бити представљено. Приказивање атмосфере и представљање субјективне импресије преко духовног подстицаја, одређују стилистички карактер овог правца.
[уреди]

Најпознатији сликари импресионисти

* Lucy A. Bacon
* Frédéric Bazille
* Jean Beraud
* Mary Cassatt
* Gustave Caillebotte
* Пол Сезан
* Lovis Corinth
* Едгар Дега
* Paul-Henri DuBerger
* George Wharton Edwards
* Frederick Carl Frieseke
* Eva Gonzalès
* Armand Guillaumin
* Nazmi Ziya Güran
* Childe Hassam
* Johan Jongkind
* Laura Muntz Lyall
* Max Liebermann
* Едуард Мане (иако он себе није сматрао импресионистом, сматра се за импресионисту)
* Willard Metcalf
* Клод Моне
* Berthe Morisot
* William McGregor Paxton
* Lilla Cabot Perry
* Камиј Писаро
* Огист Реноар
* Theodore Robinson
* Zinaida Serebryakova
* Алфред Сисли
* John Henry Twachtman
* J. Alden Weir
* Konstantin Yuon

Charmed · Malo ~ mače ~

Модернизам

Модернизам је динамичан и релативан појам који се користи да се означе савремене појаве у литератури, уметности, односно оно што је ново, иновативно у односу на традицију.

У том значењу појам је преузет из француског језика. У немачкој литератури се користио термин модерна. Поред тога овај израз се користио да означи и натурализам, декаденцу, импресионизам, симболизам, футуризам, дадаизам, експресионизам, неоромантизам, надреализам, егзистенцијализам.

Charmed · Malo ~ mače ~

Кубизам

Кубизам је авангардни уметнички покрет који је увео револуцију у европском сликарству и вајарству почетком 20. века.

У кубистичкој уметности објекти су изломљени, рашчлањени, и поново спојени у абстрактном облику — уместо да предочавају објекат из једног угла, уметници их деле у више аспеката.

Кубизам је настао 1906 са Браком и Пикасом. Срели су се 1907, и сарађивали су заједно до почетка Првог светског рата 1914.
[уреди]

Познати кубисти

* Жорж Брак
* Марсел Дишан
* Juan Gris
* Пол Кле
* Fernand Leger
* Jacques Lipchitz
* Louis Marcoussis
* Marevna (Marie Vorobieff-Stebelska)
* Jean Metzinger
* Alexandra Nechita
* Франсис Пикабија
* Пабло Пикасо
* Љубов Попова
* Дијего Ривера ("Master Cubist"[1])
* Marie Vassilieff
* Fritz Wotruba

Кубисти су били и критичари (Андре Саламон, Гијом Аполинер), песници (Макс Жакоб, Пјер Реверди, Гертруда Стејн) и други Жак Липшиц, вајари Рајмон Дишан-Вијон и Ели Наделман.

Робер Делоне бавио се тзв. "орфичким кубизмом|Orphic cubism" који је идентификован с Puteaux групом.

Charmed · Malo ~ mače ~

Експресионизам

Експресионизам је уметност која изражава унутрашњу, психолошку садржину. Јавља се као покрет у Немачкој 1905. године, када је група уметника основала дрезденску групу "Мост", касније се јавља и група "Плави јахач" у Минхену и после Првог светског рата, група "Нова стварност" у Немачкој...

Израз чији је творац највјероватније Хербарт Валден, издавач ревије вангуарде Der Sturm, 1911 године, а који се из почетка односио на све прогресистичке умјетничке правце прије првог свијетског рата, почев од фовизма, кубизма, футуризма, па све до првих апстрактних експеримената. Данас, у ликовној умјетности, тај се појам односи на посебан умјетнички правац, који је досегао своју највећу тачку развитка, првих година XX вијека, нарочито у Њемачкој.

Као реакција на Импресионизам, који преноси спољашњи изглед природе и свијета на сликарско платно, експресионисти напуштају површне стимулације и илузије пунтиљизма, у корист изражавања унутрашњег духа стимулисаног религиозним, социјалним, или психолошким нагоном, па чак и оптимистичким визијама будућности.

Перцепција реалности је имала вриједност стимулансе креативног момента унутрашњег доживљаја. За изражавање тог унутрашњег доживљаја експресионисти су створили нови пикторални језик који се састојао у наношењу боје у линијом омеђене површине, понекад претјерујући намјерно, са драматичним и експресивним потезима киста, досежући границу карикатуресног. Као и кубисти, ови умјетници су се директно супроставили сензуалној умјетности опијајућег израза импресионизма, приказујући директну визију свијетлости и боје, у корист снажног експресивног садржаја.

Као контрапозиција футуризму са медитерана, који је се у то вријеме рађао у Италији као једно модерно освијештавање умјетничке проблематике, експресионизам означава сумња и меланхолија, коју инспирише дјело данског филозофа Киеркегард-а. Умјетничко дјело експресиониста води ка сублимираној одсутности личности која пати због своје слободе. Експресионисти групе Brücke допуштају себи слободно хроматско изражавање контролисано спонтаним креативним процесом и артикулисаним сензибилитетом аутора. Вијештачка хармонија празног садржаја препушта терен асиметричној декомпозицији, која је најбоље представљена у свјетски познатој слици Едвард-а Мунк-а (Врисак, 1895).

Експресионизам започиње прелиминарним периодом од 1885 до 1900 године, чији су представници умјетници Винсент Ван Гог, Пол Гоген, Едвард Мунк и Џамес Енсор. Њихово дјело представља напуштање веселе сензуалности импресиониста, концентришући се на проблеме саме личности. Ван Гог је у својим сликама већ довео у питање хроматски израз бојом који су практиковали импресионисти, уздижући га до специфичног експресивног израза. Допринос Гоген-а је синтетичка артикулација ритма на платну преко орнаменталних форми у прилог цјелокупног доживљаја. Тај нови начин изражавања стиже у Њемачку дијелом преко умјетности Анри де Тулуз-Лоутрек-а.

Тада почињу са радом двије њемачке умјетничке групе Die Brücke (Мост), у Дрездену и Der Blaue Reiter (Плави Јахач), у Минхену. У Француској се паралелно развија сличан покрет, Фовизам чији представници стварају у Паризу (Анри Матис, Маурис Де Вламник, Андре Деран, Ж.Л. Валандон, Маурис Утрило, Крис Ван Донген, Раул Дифи), и такозвани “peintres maudites” (Амедео Модиљани, Марк Шагал, Жорж Руол, Саутин), који се такође, својом лирском меланхолијом и страственим сензибилитетом, удаљавају од опојног колоризма импресиониста.

У дјелима сликара групе Мост (Ернест Киршнер, Карл Шмит-Рутлуф, Ерик Хекел, Енри Милер, Макс Пехштеин и Емил Нолде), изражена је непрекидна криза личности, са индивидуалном трагедијом друштвеног слома, окарактерисаног френетичним ритмом потеза кистом и жарким бојама. Унутрашња борба духа са стварношћу природе појављује се у пејзажима тих сликара као визија невиности.

Група Плави јахач (Франц Марк, Август Маке, Габриел Мунтер, Васиљ Кандински, Пол Кле и Алексеј Јавленски), чије име долази од једне слике Кандинског, је била уједињена више по тражењу духовног у сликарству, него по стилу и форми. Њихова дјела, која се карактеришу по експерименту и оригиналности, отварају врата апстрактној умјетности.

Већина умјетника из групе Плави јахач ће касније бити професори у државној школи за архитектуру и примјењене умјетности Баухаус (основана у Вајмару 1919. године), међу којима ће се нарочито истачи као педагози Васиљ Кандински и Пол Кле.

Charmed · Malo ~ mače ~

Апстрактна уметност

Апстрактна или непредметна умјетност се веже за субјективно, емотивно и рационално умјетничко изражавање, које не слиједи природне законе боје, текстуре, облика и простора. Било да се ради о сликарству, графици и вајарству или некој другој умјетничкој форми, умјетник овдје изражава себе слободним кориштењем линија, ликова, боје, текстуре или облика и простора. Уношење геометријских ликова (у сликарству) и облика (у вајарству) је у вези са 'рационалним' непредметним умјетничким изражавањем.

Апстрактна умјетност настаје негдје 1910. године и њен настанак и каснији развој представља једну од најзначајнијих умјетничких манифестација ХХ вијека.

Апстрактни умјетнички језик се развија на искуству фовиста и експресиониста, чији израз доминира снага контраста и живе боје. Одатле настаје такозвана лирска апстракција или информализам. Од кубистичког наслијеђа се развија геометријска и конструктивистичка апстракција.

Лирска апстракција

Дјело Васиља Кандинског, као и његов теоријски и критички рад, је од велике заслуге за настанак и развој лирске апстракције. Између 1910. и 1912. године, Кандински је развио нови апстрактни језик, који се базирао на осјећањима и поетском изражавању, чији су коријени били већ усађени у идеје групе експресиониста из Минхена, Плави јахач, чији је активни члан био и сам Кандински.

У Француској, Робер Делани...

Charmed · Malo ~ mače ~

Дадаизам

Покрет књижевних, ликовних и сценских умјетности.

Појам "дада" (dadá) долази од француске ријечи, која у преводу значи "дрвени коњић". Само име је настало у Цириху, 1916. године, када су Ричард Хуелсенбек Richard Huelsenbeck и Уго Бал Hugo Ball, тражећи име за своје позориште у Цириху, процесом случајног отварања француско-њемачког ријечника, дошли до њега.

Разочарење посљедицама које доноси Први светски рат, довело је до настанка покрета, чији су принципи јасно одређени против устоличења у културном, политичком и јавном животу. Контрадикторност између животне праксе и традиционалне умјетности у којој влада "хармонија и љепота", која је по умјетницима групе неподношљива, доводи до њеног омаложавања.

Дадаисти истражују нове начине изражавања у новонасталој ситуацији користећи се сатиром и иронијом као умјетничким изразом протестују, шокирају и скандализују публику. Све оно апсурдно и безвриједно у реалности добија ново значење у умјетничком изразу дадаиста, почев од рушења традиционалних умјетничких форми, рикања, фонетске поезије, музичке буке и ремонтаже поломљених предмета из свакодневног живота. Тиме се уноси појам хаоса као пут за ревитализацију устоличеног умјетничког израза.

Покрет из Цириха се брзо шири на све тадашње умјетничке центре, Париз, Колонију, Берлин и Њујорк.

Главни представници и оснивачи у Цириху су: Ханс Арп Hans Arp, Тристан Зара Tristan Tzara, Уго Бал, Ричард Хуелсенбек и Марсел Јанко Marcel Janko.

У Берлину су то Роул Хаусман Rauol Hausmann, Јоханес Бадер Johannes Baader, Георг Грос George Grosz и Џон Хиртвилд John Hearfield.

Долазећи из Цириха, 1919 године, Ханс Арп и Макс Ернст Max Ernst оснивају дадаистичку групу Колоније. Годину дана касније изложба коју ти умјетници организују у Колонији, затворена је од стране полиције због непримјереног понашања.

Курт Швитерс Kurt Schwitters, из Хановера, започиње један нови покрет, Мерц. Име долази од Комерцбанк Commerzbank (Комерцијална Банка). Швитерс реализује своје слике-мерц, кроз субјективни поетски израз, користећи тривијалне, одбачене и безвриједне предмете.

У Паризу и Њујорку се спајају дух покрета дада и новонастајући надреализам а заслужни су: Марсел Дишан Marcel Duchamp, Макс Ернст, Ман Рај Man Ray и Франсис Пикабија Francis Picabia.

Дадаисти

* Гиљем Аполинер - Француска
* Жан (Ханс) Арп - Швајцарска, Француска и Њемачка
* Хуго Бал - Швајцарска
* Јоханес Бадер - Њемачка
* Артур Краван - САД
* Jean Crotti - Француска
* Theo van Doesburg - The Netherlands
* Марсел Дишан - Француска и САД
* Макс Ернст - Њемачка
* Raoul Hausmann - Њемачка
* Emmy Hennings - Швајцарска
* Richard Huelsenbeck - Швајцарска and Њемачка
* Марсел Јанко - Швајцарска (рођен у Румунији)
* Clement Pansaers - Belgium
* Франсис Пикабија - Швајцарска, САД и Француска
* Man Ray - САД и Француска
* Hans Richter - Њемачка, Швајцарска and САД
* Курт Швитерс - Њемачка
* Sophie Täuber - Швајцарска
* Тристан Цара - Швајцарска и Француска (рођен у Румунији)
* Беатруз Вуд - САД и Француска