Mostar

class · Početnik Domaćeg.de

Ima li mojih sugrađana, bivših ili sadašnjih. Ima li tko da kaže koju ljepu storijicu o mom gradu. Ima li tko...
Oni koji nemaju reći fine stvari nek se ne javljaju.
Pusica za ženski dio foruma.

Jana-018 · Prijatelj foruma

Hvala za pusicu...

Pozdravce i tebi i uzviaj sa nama...

Evo ja c da ulepsam ovu temu sa par slikica o Mostaru

druid · Početnik Domaćeg.de

Ja sam bio tamo u prolazu samo sa kracim zadrzavanjem ali svi koji su bili tamo, posebno prije rata kazu da je jedan od nasih najljepsih gradova..zao mi je sto nisam imao priliku da to sam vidim..sto ne znaci da necu, naravno Smile

pinkie · Prijatelj foruma

Mostar,... Mostar je grad na podru�ju biv�e Bosne i Hercegovine i nalazi se na sedamdesetak kilometara od Jadranskog mora.Isto�no od grada je planina Vele� koja je visoka oko 1980 metara nadmorske visine. Kroz sam grad proti�e Neretva, jedna od najljep�ih i naj�istijih rijeka ovog dijela Planete. Nad Neretvom je 1566. godine sagra�en most koji kasnije dobija naziv "Stari most" i postaje simbol grada, po kome grad i dobija ime-Mostar. U okolini Starog mosta se gradi naselje oko koga nastaje dana�nji Mostar, a taj duhovni centar grada vje�no �uva du�u Mostara. Plan tog dijela grada je prikan na donjoj slici.

Moderni Mostar po�etkom devedesetih je imao oko 120 000 stanovnika i bio je najve�i grad u Hercegovini.U saobra�ajnom pogedu Mostar je bio dobro povezan sa ostatkom svijeta jer je kroz njega prolazio mogistralni put Sarajevo-Jadranska magistrala, �eljezni�ka pruga iz luke Plo�e prema unutra�njosti a nedaleko od centra grada je bio i aerodrom tako da je i vazdu�ni saobra�aj bio zastupljen. Od industiskih postrojenja u Mostaru su postojali: Pamu�na industrija "�uro Salaj", fabrika aviona "Soko", aluminijumski kombinat "Glinica", fabrika duvana FDS, dio "UNIS"-a,...

pinkie · Prijatelj foruma

Svečano otvaranje obnovljenog Starog mosta u Mostaru :
Novi Stari Most

U petak 23. jula, u prisustvu brojnih stranih delegacija, gostiju i novinara, u Mostaru je svečano otvoren obnovljeni Stari most, srušen 1993. granatama pripadnika Hrvatskog vijeća obrane. O ovom događaju za "Vreme" piše gradonačelnica Beograda

Stari. Tako neki zovu svog oca, prijatelja. Stari, od milošte to je bliskost, ljubav, pripadanje. Valjda se zato i most u Mostaru po kome je Mostar i dobio ime zove Stari, valjda su mu zato Mostarci i dali takvo ime. Bio je više od arhitekture i puta i veze i spajanja i razdvajanja. Bio je baš to - njihov, blizak, kao biće - STARI. Od svog nastanka, već pet i po vekova, deo života ovog podneblja. Mostar je bio grad na mostu i oko njega. Od Hajrudina, preživeo mnoge, bio svedok, učesnik, inspiracija, simbol.

I onda, umesto da te jeseni 1993. godine "nad Mostarom padaju neke modre kiše", gde su pod "Starim mostom Crnjanskog govorili", neko požele da Starog više nema. Rušitelji. Valjda su mislili da će ako unište Stari, uništiti nadu za ovaj grad, za njegove ljude. Mislili su da nada nestaje rušenjem. Čuli su valjda i Onoga što je rekao da će sazidati "još stariji i ljepši (Dubrovnik)".

I tako smo ovih dana dobili Stari - Novi mostarski most. Posle jedanaest godina, ponovo nad Neretvom u ogledalu beli kameni luk. Bila sam tamo. Nije to onaj Stari. Samo liče. Ali ima nade, biće i on onaj Stari.

Na putu od Sarajeva prema Mostaru idemo na jagnjetinu kod čuvenog Gojka, restoran iznad Jablanice, jedan od retkih koji je ostao. Vidim tu i druge koji su krenuli u Mostar istim povodom. I Azem Vlasi je tu. Mostar nas je negde sve zadužio za onu blagost, za boju, za Neretvu, za miris, za most, za stihove, za ljude. Došli smo da ukažemo poštovanje Gradu i graditeljima koji su, sigurna sam, u dobroj nameri da pomire, da približe, da spoje napravili staro - novo remek-delo. Ponovo će neki novi Balići skakati sa mostarskog mosta. Hoće li ljudi umeti da oproste? Ja mislim da hoće. Jesu li već oprostili - mislim da nisu svi. Otkud znam? Videla sam. Jer, nisu svi došli, i rušitelji, i graditelji.

A Mostar, on, nažalost, ne liči na onaj predratni. Prvi put sam ovde od rata. Ostala je Neretva ista, zelena, čista, brza. Ostala je svetlost grada, miris. Nema više onih mostarskih krovova. Mnogi porušeni. Iz mnogih zgrada raste drveće, ljudi otišli. Ko će se vratiti? Razrušene kuće, podeljen grad, još uvek. Ali, Stari vraća nadu u Mostar.

A mislim da nije bilo romantičnijeg grada. Valjda su zato i fudbalski klub "Velež" zvali "Rođeni" - tako su ga zvali iz bliskosti, kao onaj Stari. Ko zna gde je sada čuvena trojka BMV - Bajević, Marić, Vladić? Ceo svet im se divio. Nema više "Veleža", ima nekih novih, želim im da obnove slavu nekadašnjeg i grada i kluba.

Šetam ulicama. Vrućina paklena, sunce gori. Ibrica Jusić, Dino Merlin. Mnogi znani i neznani. Srela sam Afama Ramića, sarajevskog slikara. Ostario, ostao bez sina u ratu. Dostojanstveno tuguje i slika. Sam je. Došao i on u Mostar, onako pogrbljen, da mu se pokloni.

Gledam ljude. Mostarci. Na čelu im ne piše šta su: Hrvati, Bošnjaci, Srbi. U gradu je velika svečanost, svi bi da vide Most. Došli mnogi zvaničnici, političari, princ Čarls, predsednici, Pedi, ministri, ambasadori, gradonačelnici, došli donatori. Svi pričaju o mostovima, o Ivi Andriću, o misijama mira, o toleranciji, poštovanju različitosti, sećaju se Šantića, Zuke. A običan svet traži nadu. Nada je ovaj most, ovi ljudi koji su ostali. Nada je mir.

Bila je velika manifestacija, priredba, himna, govorancije, malo pesme, malo igre, golubovi mira, policija na svakom koraku, kažu skupili je iz cele Bosne i Hercegovine. Oni su odgovorni za bezbednost. Ne bi valjalo da se desi neki incident. Mostarci tolerantni, žele da budu dobri domaćini pa se sklanjaju. Oni će u mostu uživati kad mi odemo. Ako budu umeli.

Deca pevaju, dečak od pet, šest godina počinje onu Đoletovu "Samo da rata ne bude" (o, koliko smo je samo slušali pred ove ratove - nisu je dobro čuli, nisu je naučili). Ne zna mali ono "rat", pa peva "Samo da ne bude". Dobro je, on je mali, stariji se smeju, simpatično im kako je zaboravio jednu reč, a on, rođen posle rata, ne zna srećom šta je to, svedok je ovog Starog Novog mosta i valjda će on i njegova generacija umeti da čuvaju i da grade ono što njegove komšije, rođaci, prijatelji nisu umeli. Ovo je vreme graditelja. Sa njim će i ovaj Novi most početi više da liči na onaj Stari, jer On će gledati kako nad Mostarom padaju neke modre kiše, i on će voleti neku Svetlanu, i on će znati da krovovi Mostara nisu važni samo da bi na njega sletali mostarski golubovi, i da to nije samo grad, već emocija, istorija, miris, sjaj, kultura, simbol.

A onaj završni vatromet, onaj sjaj i belina, to je ta svetlost Mostara o kojoj je Ivo Andrić pisao: "Nikada se nisam dovoljno mogao nagledati te svetlosti, iako sam je sretao svuda. Uvek sam mislio da s njom mora da ulaze u čoveka ljubav za život, hrabrost i vedrina, smisao za meru i stvaralački rad." Zato će i ovaj Novi, sigurna sam, sa novim Hajrudinima postati Stari.

Radmila Hrustanović

pinkie · Prijatelj foruma

Nadam se da niko nece pogresno protumaciti prethodni tekst..htela sam samo prepisati reci zene koja je svim srcem volela Mostar..ja , koja nisam odatle, koja nikada tamo nisam bila, ne bih ga nikada tako mogla opisati....a zaista ga volim..neka ovo bude moj mali doprinos temi..a bice ih jos..pozdrav svima koji vole ovaj grad..i Peru Zupca, zbog kojeh zavoleh jesenje , modre kise nad Mostarom....

pinkie · Prijatelj foruma

Pero Zubac
Mostarske kiše

U Mostaru sam voleo neku Svetlanu
Jedne jeseni
Jao kad bih znao sa kim sada spava
Ne bi joj glava, ne bi joj glava
Jao kad bih znao ko je sada ljubi
Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi
Jao kad bih znao ko to u meni bere
Kajsije još nedozrele
Govorio sam joj ti si derište ti si
Balavica
Sve sam joj govorio
I plakala je na moje ruke, na moje reči
Govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo
Telo ti zrelo, šta se praviš svetica
A padale su svu noć neke modre kiše
Nad Mostarom
Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg
Nije bilo
Pitala me je imam li brata, šta studiram
Jesam li Hrvat, volim li Rilkea, sve me
Je pitala
Pitala me je da li bih mogao sa svakom
Tako sačuvaj bože
Da li je volim tiho je pitala
A padale su nad Mostarom neke modre
Kiše
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Ali nije htela to da čini, nije htela
Il nije smela, vrag bi joj znao
Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
Njene oči ptica, njena bedra srna
Imala je mladež, mladež je imala
Ne smem da kažem
Imala je mladež mali ljubičasti ili mi
Se čini
Pitala me je da li sam Hrvat imam li
Devojku
Volim li Rilkea, sve me je pitala
A na oknu su ko božićni zvončići moga
Detinjstva zvonile kapi
A noćna pesma tekla tihano niz donju
Mahalu
Ej Sulejmana othranila majka
Ona je prostrla svoje godine po parketu
Njene su oči bile pune kao zrele breskve
Njene su dojke bile tople ko mali psići
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi
Važna
Svetlana Svetlana znaš li da je
Atomski vek
De Gol, Gagarin i koještarije, sve sam
Joj govorio
Ona je plakala, ona je plakala
Vodio sam je po kujundžiluku po
Aščinicama
Svuda sam je vodio
U pećine je skrivao, na čardak nosio
Pod mostovima se igrali žmurke Neretva
Ždrebica
Pod Starim mostom Crnjanskog joj
Govorio
Što je divan, šaputala je, što je divan
Kolena joj crtao u vlažnom pesku
Smejala se tako vedro, tako nevino ko
Prvi ljiljani
U džamije je vodio Karađoz beg mrtav
Premrtav
Pod teškim turbetom
Na grob Šantićev cveće je odnela malo
Plakala kao i sve žene
Svuda sam je vodio
Sada je ovo leto
Sad sam sasvim drugi, pišem neke pesme
U jednom listu pola stupca za Peru Zupca
I ništa više
A padale su svu noć nad Mostarom neke
Modre kiše
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Al nije htela to da čini, nije htela
Il nije smela, vrag bi joj znao
Ni ono nebo ni ono oblačje ni one
Krovove
Bledunjavo sunce izgladnjelog dečaka
Nad Mostarom
Ne umem zaboraviti
Ni njenu kosu njen mali jezik kao jagodu
Njen smeh što je umeo zaboleti kao
Kletva
Onu molitvu u kapeli na Belom Bregu
Bog je veliki, govorila je, nadživeće naša
Ni one teške modre kiše
O jesen besplodna njena jesen
Govorila je o filmovima o Džemsu Dinu
Sve je govorila malo tužno malo
Plačljivo o Karenjini
Govorila je Klojd Grifits ne bi umeo
Ni mrava zgaziti
Smejao sam se, ti si glupa on je ubica
Ti si dete
Ni one ulice one prodavnice poslednjeg
Izdanja Oslobođenja
Ni ono grožđe polusvelo u izlozima ne
Umem zaboraviti
Onu besplodnu gorku jesen nad Mostarom
One kiše
Ljubila me je po cele noći, grlila me i
Ništa više
Majke mi ništa drugo nismo
Posle su opet bila leta posle su opet
Bile kiše
Jedno jedino malo pismo iz Ljubljane
Otkud tamo
Ni ono lišće po trotoarima ni one dane
Ja više ne mogu, ja više ne umem
Izbrisati
Piše mi pita me šta radim, kako živim
Imam li devojku
Da li ikad pomislim na nju na onu našu jesen
Na one kiše
Ona je i sad kaže ista kune se Bogom
Potpuno ista
Da joj verujem da se smejem davno sam
Davno prokleo Hrista
A i do nje mi baš nije stalo klela se
Ne klela
Mora se tako ne vrede laži
Govorio sam joj o Ljermontovu o Sagalu
Sve sam joj govorio
Vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu
Knjigu čitala popodne
U kosi joj bilo zapretano leto žutilo
Sunca malo mora
Prve joj noći i koža bila pomalo slana
Ribe zaspale u njenoj krvi
Smejali smo se dečacima što su skakali
Sa mostova za cigarete
Smejali smo se jer nije leto a oni skacu baš
Su deca
Govorila je mogu umreti mogu dobiti
Upalu pluća
Onda su dolazile njene ćutnje duge
Preduge
Mogao sam slobodno misliti o svemu
Razbistrit Spinozu
Sate i sate mogao sam komotno gledati
Druge, bacati oblutke
Dole niz stenje, mogao sam sasvim otići
Nekud otić daleko
Mogao sam umreti onako sam u njenom
Krilu, samlji od sviju
Mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu
U stenu, sve sam mogao
Prste je imala dugačke krhke beskrvne
A hitre
Igrali smo se buba-mara i skrivalice
Svetlana izađi eto te pod stenom nisam
Valjda ćorav
Nisam ja blesav hajde šta se kaniš
Dobićeš batine
Kad je ona tražila mogao sam pobjeći u
U samu reku našla bi me
Namiriše me kaže odmah pozna me dobro
Nisam joj nikad verovao valjda je stalno
Curila kroz prste
Volela je kestenje kupili smo ga po
Rondou
Nosila ga je u sobu vešala o končiće
Volela je ruže one jesenje ja sam joj
Donosio
Kad svenu stavljala ih je u neku kutiju
Pitao sam je šta misli o ovom svetu
Veruje li u komunizam
Da li bi se menjala za Natašu Rostovu
Svašta sam je pitao
Ponekad glupo znam ja to i te kako
Pitao sam je da li bi volela malog sina
Recimo plavog
Skakala je od ushićenja hoće hoće

A onda odjednom padala je u neke tuge
Ko mrtvo voće
Ne sme i ne sme, ne bi to ona ni za
Živu glavu
Vidi ti njega, misli tek tako, kao da je ona
Pala s Jupitera
Ko je to recimo Zubac Pera da baš on a
Ne neko drugi
Taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi
Govorio sam joj ti si glupa ti si pametna
Ti si đavo
Ti si anđeo sve sam joj govorio ništa mi
Nije verovala
Vi ste muškarci rođeni lažovi vi ste hulje
Svašta je govorila
A padale su nad Mostarom neke modre kiše
Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni
Kad bi' znao sa kim sada spava
ne bi mu glava
Ne bi mu glava jao kad bi' znao
ko je sada ljubi
Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi jao
kad bi' znao ko to
U meni bere kajsije još nedozrele.

1965.

pinkie · Prijatelj foruma

evo jos nekoliko predivnih slika

pinkie · Prijatelj foruma

evo jos slika....

Ira75 · Početnik Domaćeg.de

Pinkie

svaka cast preljepe su ti slike!

zilika · Veštica sa bičem

eh..taj mostar....ma super grad...izlasci su cuuudo :travolta:

Raf · Prijatelj foruma

Bio je super , dok ga ne podelise , a i taj obnovljeni most nije ono sto je bio .